Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.21
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
Još za vreme aneksione krize kazana je u Petrogradu želja, koja se ranije preporučivala i iz Rima i iz Londona, da se na Balkanu stvori savez njegovih država, koji bi imao za zadatak da zaštiti zajedničke balkanske interese od tuđih posredovanja i da stvori atmosferu uzajamnog poverenja. Ideja, zna se, nije bila nova; mi smo već videli da je ona bila glavna osnova u državničkim planovima kneza Mihaila, a na nju su se sa vremena na vreme vraćali u drugi političari balkanskih država. God. 1904., pred opasnošću od austriske invazije, ona se javila ponovo. Jugoslovenski kongresi književnika, umetnika, novinara i omladine, koji su počeli od god. 1904. u Beogradu, Sofiji i Zagrebu, imali su isti cilj: da dovedu do tešnje saradnje podvojena plemena južnih Slovena. Sa tim uporedo javljala se i misao jedne šire balkanske konfederacije.
Bugarska, koja je u vezi sa Austrijom proglasila svoju nezavisnost i bugarsko carstvo, izgubila je mnogo što je svoju, inače simpatičnu, borbu za slobodu vezala za jedan nezakoniti čin, kao što je bio proglas aneksije. Osećajući to i postigavši sve što se moglo u taj mah postići u zajednici s Austro-Ugarskom, Bugarska od god. 1909. pokušava da se približi Rusiji i slovenstvu. Radi toga traži i više dodira sa Srbijom. Sem toga, Bugarska je bila rukovođena i ovim čisto praktičnim i neposrednim političkim motivima: sve što je mogla dobiti za povećanje svoga nacionalnoga poseda nalazilo se u Turskoj, u Trakiji i Maćedoniji. Ako Srbija uđe u savez sa Turskom, ili ako ostane neutralna u borbi između Bugara i Turaka, ceo bugarski uspeh može doći u pitanje. Bugarska sama teško da bi mogla odoleti turskome udarcu. Isti slučaj bio je i sa Grčkom, čiji su se odnosi sa Turskom zbog pitanja prisajedinjenja Krita grčkoj matici tokom god. 1909. bili veoma zaoštrili. Izmeću Grčke i Bugarske došlo je zbog toga do bližih veza već god. 1910. Ali, Grčka sama kao vojnički saveznik nije obećavala mnogo; njena vojska nije uživala bogzna kakav glas. Srbija je spočetka bila više za to da u balkanski savez uđe i Turska, i da taj savez dobije više antiaustriski nego antiturski karakter. Njoj je Turska trebala i stoga što je preko njenoga područja, odnosno preko Soluna, vršila sve vojne nabavke i upućivala dobar deo svoga izvoza. Ali, vremenom je Srbija napustila to gledište. Balkanski savez, u kojem bi se dva člana odrekla svojih nacionalnih težnja, da bi primili u društvo trećega, nedovoljno sigurnoga i već načeta procesom raspadanja, nije mogao biti stvar realne politike. Posle, i sa stanovišta samoga karaktera saveza, kako su ga Srbi zamišljali, Turska nije bila dovoljno pouzdana. U njoj su od god. 1909. vodili sve više glavnu reč mladoturski oficiri, koji su bili vaspitavani u Nemačkoj i pokazivali nesumnjive germanofilske simpatije.
Od god. 1910. trošna zgrada Turske Carevine počinje pucati i popuštati na sve strane. Mladoturci, koji su u proleće god. 1909. srušili sultana Abdula Hamida i uzeli svu vlast, verujući da im država strada od heterogenih težnja njihovih raznorodnih podanika, pregoše svom snagom da silom stvore državnu svest kod njih, koja bi ih sve vezala za državnu zajednicu i za sultanski Stambol. Toga radi počinju sa otomanizacijom, prisiljavajući svoje podanike razne narodnosti i razne vere i raznih osećanja da obnove stare ideale osmanske države, ne osećajući da se to, bez teških potresa, ne da više izvršiti u XX veku, kad je narodna svest bila veoma jaka, razne tradicije duboko ukorenjene, a veze sa ostalim saplemenicima van Turske veoma žive. Stoga i počinje otpor na sve strane. U aprilu god. 1910. kritska skupština zaklela se na vernost grčkome kralju. Buni se Jemen. U Albaniji ustanak zahvata gotovo celu zemlju i izaziva pravu anarhiju u Staroj Srbiji i zapadnoj Maćedoniji. Sukob između Porte i Patrijaršije uzrujava ne samo Grke i ostale pripadnike njene nego i same članove Egzarhije. U tim borbama i sukobima silno strada slovenski hrišćanski elemenat, gde protiv njega u Maćedoniji i Staroj Srbiji besne i Turci i Arnauti.
Ali, najkrupnija stvar ovoga vremena beše talijanski prepad na Tripolis n Kirenaiku, izvršen septembra god. 1911., bez mnogo diplomatskih uvoda. To je bio akt čiste imperijalističke politike. Ratno stanje, koje je nastalo između Turske i Italije, unelo je ratničku psihozu u celu Evropu, a posebno na Balkan. Kao što je nekad Napoleonov upad u Egipat presekao reformnu akciju sultana Selima III i opredelio Portu da se miri sa Pazvan-Oglom u Vidinu i sa odmetnutim janičarima, tako je i sada talijanski napad nagnao Mladoturke da na Balkanu popuštaju naročito onim elementima koji bi im mogli biti od pomoći pri eventualnim zapletima sa balkanskim hrišćanskim državama. To su u prvom redu bili muslimanski Arnauti. Kosovski valija svojeručno je vraćao arnautskim ljudima oružje, koje su im turske vlasti pre godinu-dve bile oduzele. I kao što su se na početku XIX veka u Beogradskom pašaluku umnožila nasilja čim su se u nj vratili janičari, tako je i sada započelo gonjenje hrišćanskoga elementa, čim su Arnauti osetili da im se vraća stari vakat. U oktobru god. 1911. ubijaju Turci grebenskoga mitropolita. Malo posle toga hrišćani su u Štipu bacili dinamitom u vazduh jednu džamiju, što je sa turske strane izazvalo pokolj hrišćana u tome mestu i posle u Kičevu. Atentati, zasede, pljačke i paljevine postaju posle toga gotovo svakodnevne pojave.
To ubrzava i sklapanje Balkanskoga saveza. Savezni ugovor izmeću Srbije i Bugarske potpisan je 29. februara god. 1912., a iza njega je 16. maja došao savez izmeću Bugarske i Grčke. Crna Gora, koja se 15. avgusta god. 1910., prilikom pedesetogodišnjice vladavine kneza Nikole, proglasila za kraljevinu, ušla je isto tako u savez, sporazumevši se i sa Beogradom i sa Sofijom. U leto, 19. juna, dovršena je između Bugarske i Sr-bije i vojna konvencija. Sklapanje saveza patronirala je Rusija; ali, ona mu je namenjivala prvenstveno samo odbranbenu ulogu. Balkanske države nalazile su, međutim, da je krajnje vreme da izvrše svoju istorisku misiju i o,slobode svoje sunarodnike ispod turskoga jarma, kojima je duša, doista, bila došla u podgrlac. Njima se nije čekalo. Uostalom, kada jedna velika sila vrši prostu otimačinu od Turske jednog područja koje nikad nije bilo njeno sem u staro rimsko doba, zašto da oni ne ustanu u odbranu svoje nevoljne braće i povrate ono što je ustvari i bilo njihovo? Sem toga, stanje u unutrašnjosti Turske postajalo je sve gore. Arnautski pokret u leto god. 1912. završio se njihovim triumfom. Kao pravi pobednici, oni su, pod oružjem, kličući ušli u mnoga mesta od Skoplja do Plevalja. Ceo Kosovski vilajet bio je u njihovoj vlasti. Sultan i vlada primili su gotovo sve njihove zahteve i priznali im prevlast u četiri vilajeta: skadarskom, kosovskom, janjinskom i bitoljskom. Srbija i Bugarska obratile su se stoga, početkom avgusta, ruskome Ministarstvu spoljnih poslova sa molbom da ono uzme inicijativu, pa da se i hrišćanskome elementu priznaju onakva ista prava kakva behu dobili Arnauti. Ali, to nije išlo lako. Za arnautske zahteve zalagala se Austro-Ugarska svom energijom, jer je u stvaranju Velike Albanije gledala najjaču branu protiv srpskoga širenja, a zauzimanjem za Albance u ovoj prilici htela je da ih oba-veže i da u isti mah potisne talijanski uticaj meću njima. Videći da se usled toga položaj hrišćana u Turskoj ne može rešiti diplomatskim putem, balkanske države odlučuju se na poslednja sredstva. Njihov stav izaziva zabunu u diplomatiji i strah da se zbog njihove akcije ne izazovu opšti sukobi u Evropi. Kada je zauzimanjem Rusije i po pristanku Nemačke bilo rešeno da se sukob lokalizuje, rat je bio upola dobijen. Jer balkanske države nisu se bojale toliko turske snage, koliko posredovanja koje druge sile, a naročito Austro-Ugarske. Kada se nemački car, nešto iz političkih razloga, a dobrim delom i iz obzira prema svome zetu, grčkome kraljeviću Konstantinu, glavnom zapovedniku grčke vojske, iskreno rešio da balkanski obračun prepusti samim Balkancima, ovi su mogli, ne bojeći se nezgoda iza leđa, da se svom snagom bace na Turke.
U jesen, 4. oktobra god. 1912., objavili su saveznici Turcima rat, dok je to Crna Gora učinila već 25. septembra. Rat je objavljen pošto je Porta odbila predlog o novim reformama, koje su predlagale balkanske države, tražeći da i njihovi pretstavnici uzmu učešća u nadzoru nad izvršavanjem reforama. Srbija se za ovaj rat bila odlično spremila u svakome pogledu, i duhovno, i fizički, i materijalno. Naročito je sjajan bio njen oficirski kor, aktivni i rezervni, visoko svestan svoje nacionalne dužnosti i odgovornosti koju prima na se. Srbija je ovog puta digla 402.200 vojnih obveznika. Oduševljenje istinsko i neograničeno na jedan stalež, pol, ili naraštaj, videlo se najbolje pri mobilizaciji. Sve što je bilo u vojnoj obavezi žurilo je prvim vozovima i najbržim načinima u svoje komande; broj dobrovoljaca rastao je svaki dan. Žene uđoše u bolnice; đaci srednjih škola, kada ih odbijahu da ih prime za dobrovoljce, pristajahu sa voljom da budu raznosači pošte i da vrše poslove u ponekim nadleštvima. Sramota je prosto bila ne sudelovati ma čim na velikome delu. Jovan Skerlić, nekadanji socijalist, u jednom oduševljenom članku nazivao je ovaj rat čak »svetim«.
Pobede saveznika bile su brze i odlučne. U dvodnevnoj bitci na Kumanovu, 10. i 11. oktobra, Srbi su satrli tursku vardarsku vojsku. Dva dana potom, ravno posle 520 godina, ušla je naša vojska u Skoplje, u svoju staru carsku prestonicu. Srbi su napredovali sa tri armije. Prva, pobednica na Kumanovu, pod vođstvom prestolonaslednika Aleksandra, nastavila je prodiranje niz Vardar; druga je, pod vođstvom Stepe Stepanovića, bila određena da sarađuje sa Bugarima, i upućena je posle Kumanova da pomaže Bugare pod Jedrenom; treća armija, koju je vodio Boža Janković, osvajala je Kosovo i ostalu Staru Srbiju. Mala četvrta srpska armija, koju je vodio Mihailo Živković, operisala je u Novopazarskome sandžaku i tu se 15. oktobra srela sa Crnogorcima u Plevljima. Šef srpskoga đeneralnoga štaba bio je odlični i iskusni đeneral Radomir Putnik. Posle uspeha na Kosovu i posle pobede na Kumanovu, dva odreda srpske vojske probila su se preko neprohodne Albanije sve do morske obale, već 5. novembra. Tučena turska vojska oduprla se Srbima za kratko tek u okolini Prilepa i posle, sa više nanovo prikupljene snage, u Bitolju. Tu su se teške borbe vodile od 3.—5. novembra, a završile su se sa potpunim porazom Turaka. Ovom pobedom kod Bitolja Srbi su završili svoje glavne operacije; prodiranje njihove vojske prema Draču nije više zadavalo gotovo nikakve vojničke brige. Turska vardarska vojska bila je uništena; od Ristovca do Bitolja, samo za mesec dana, sva je zemlja bila očišćena od turskih četa. Da bi olakšali posao saveznicima, Srbi su, kako rekosmo, čitavu jednu armiju sa dve divizije uputili pod Jedrene, koje su tamo Bugarima učinile dragocenih usluga. Crnogorska vojska je, međutim, imala malih lokalnih uspeha protiv slabih turskih garnizona na granici, ali je, pored svega junaštva, bila nemoćna da uzme tvrdi Skadar, nemajući nikakvih tehničkih sredstava za borbu protiv utvrđenih mesta.
Iznenađeni ovim nenadanim i teškim udarima, kojima su se pridružili isto tako teški udari bugarski i slabiji grčki, Turci su posle nekoliko nedelja bili prisiljeni da mole za primirje. Ono im je dano 21. novembra, a od 30. novembra počeli su u Londonu pregovori i za pravi mir. Ali, ne manje iznenađena uspesima saveznika, a posebno Srba, bila je i sama Austro-Ugarska. Ona je pristala na lokalizaciju rata samo stoga što se čvrsto nadala, na osnovu obaveštenja svojih oficira, da će Turci tući Srbe. Posle srpskih uspeha ona se našla na velikoj muci. Da se neposredno, sada naknadno, umeša u balkansko obračunavanje moglo je izazvati krupne zaplete; za energične mere sa njene strane nije bilo dovoljno razumevanja ni kod evropskih kabineta, a ni kod samih njenih saveznika. Trebalo je stoga krenuti neku posrednu akciju, i to, naravno, takvu koja bi u prvom redu pogađala Srbe. Kao takvu našla je ona: stvaranje slobodne albanske države. U tome pitanju mogla je računati i na saradnju Italije, koja bi inače bila protivna njenoj neposrednoj akciji protiv Srba. Ta nova albanska država, proglašena 14. novembra god. 1912., imala je postati u prvome redu prirodna prepreka neposrednom izlasku Srbije na more. Preteći, bečka diplomatija je doista postigla da se srpska vojska morala povući sa Primorja; prijateljske sile mogle su staviti Srbiji u izgled samo jedan trgovački izlaz na more. Austrija je, isto tako, pravila Srbiji velike teškoće i u pitanju albanskih granica, tražeći da novoj državi pripadnu gradovi Prizren, Đakovica, Peć i Debar. Ostale sile, naročito Rusija, odbijale su to energično i tražile su te gradove za Srbiju i Crnu Goru. U pitanju srpskoga izlaza na more pobedila je Austrija, ali je u pitanju ovih gradova pobedilo rusko gledište. Da je tada i Skadar bio u našim rukama sva je verovatnoća da bi i ostao kod nas, jer je Londonska konferencija stojala pod utiskom da su Srbi učinili velike žrtve pristajući da se povuku sa mora.
Na Londonskoj konferenciji nije se moglo doći do konačnoga sporazuma između saveznika i Turaka, i to ponajviše zbog bugarskoga zahteva da im Turci ustupe Jedrene, na koje su ovi opet mnogo polagali kao na mesto gde je bila prva njihova balkanska prestonica i gde su se nalazili grobovi nekolicine njihovih sultana. Bugari su pogrešili što su u tom pitanju suviše zatezali, i zbog njega izazvali nastavak rata. Nov elemenat u balkanske odnose unela je sada i Rumunija, koja je, radi ravnoteže, tražila od Bugarske jedan deo područja u Dobrudži. Za Srbe ova druga faza rata bila je potpuno izlišna, Crna Gora, istina, borila se još oko Skadra, ali je njegova sudbina već bila zapečaćena. Taj grad bio je već određen albanskoj državi. Na poziv crnogorske vlade srbijanska Vrhovna komanda uputila je, sredinom februara god. 1913., oko 24.000 ljudi u pomoć Crnogorcima pod Skadar; ali, tek što su srpski pukovi stigli tamo i spremili se za glavne operacije, već je počelo posredovanje velikih sila da se opsada napusti. Na austrisko navaljivanje velike sile su se bile složile da svojom flotom demonstriraju protiv Crne Gore i da je time, a po potrebi i jačim sredstvima, nagnaju da napusti skadarsku akciju. Austrija je izvršila čak i tajnu delimičnu mobilizaciju korpusa na granicama Srbije i Crne Gore. Pod njenim pritiskom izdana je naredba, 29. marta, srpskoj vojsci da prekine neprijateljstva. Kralj Nikola je, međutim, mnogo polagao do toga da dobije Skadar, a nadao se da će ga, pomoću svojih mnogobrojnih veza, i zadržati. Stoga nije hteo nikako da popusti. Da bi dobio grad, on stupi u pregovore sa zapovednikom Skadra Esad-pašom. Obećavši mu slobodan izlazak iz tvrđave, sa oružjem, sa svom ratnom spremom i svima vojničkim počastima, on je sklonio pašu da mu 10. aprila preda Skadar, koji je bio izmoren i u kojem se glad već teško podnosila. Ali, ni Austro-Ugarska nije popuštala; naprotiv, otvoreno je zapretila ratom. Srbi poslanici u bosanskome saboru dali su javnu izjavu protiv takve antisrpske politike, ali to nije pomagalo. Austro-Ugarska je proglasila opsadno stanje u Bosni i Hercegovini i obustavila rad svih srpskih društava. Bila je, doista, spremna na sve. Pred takvim stavom kralj Nikola je morao uzmaknuti. Dao je 17. aprila izjavu da na Skadar polaže pravo »osvećeno istorijom i osvojenjem«, ali da, pod pritiskom, ostavlja njegovu sudbinu velikim silama. Sutradan su međunarodne trupe ušle u taj grad. Predajom Skadra završene su i poslednje vojničke operacije Balkanskoga rata.
Turski osvajač, pred kojim je nekad strepila Evropa, bio je poražen. Njegovo područje na Balkanu posle ovoga rata ograničava se na jedan širi pojas oko Carigrada, a njegova vlast i sila u Evropi prebačene su konačno u oblast istorije. Za Srbe rat je doneo ogromne uspehe. Pokazao je sjajni polet i aktivističku sposobnost naše rase; digao veru u našu narodnu snagu; stvorio najlepše uslove za budućnost; vezujući uspehe sadašnjosti sa tradicijama jedne događajima, kulturom i vrednošću značajne prošlosti.
Ali, tek što smo svršili sa Turcima, nas Srbe je čekao i krupan obračun sa Bugarima. Još nije bio ni potpisan mir sa Turskom od 18. maja god. 1913., a Bugari su već počeli praviti teškoće i Srbiji i Grčkoj zbog podele dobijenoga zemljišta. Ugovor, koji su bili potpisali sa Srbima, Bugari nisu ispunili u nekim tačkama, a tražili su i dobili od Srba izvesne usluge i pomoći, koje ugovorom nisu bile predviđene. Na vardarsko bojište oni nisu uputili onoliki broj vojske koliki je bio ugovoren, a molili su i dobili za Jedrene dve srpske divizije. Na štetu srpskih pretenzija stvorena je naknadno albanska država i to je, isto tako, pomerilo preduslove ugovora. Najposle, Bugari su u Trakiji dobili više nego što se predviđalo i zbog njihovih težnja da dobiju Jedrene rat je bez potrebe produžen za pet meseci. Srbi su želeli da se sve to uzme u obzir, da se u interesu dalje zajedničke saradnje balkanskih država nijedna stvar ne previdi i ne potceni; i stoga su tražili reviziju ugovora. Bugari, međutim, nisu popuštali. Od 130.000 km2 dobijenoga zemljišta oni su tražili za sebe oko 85.000. Prema ugovoru izmeću Srbije i Bugarske, vrhovni arbitar u eventualnom sporu imao je biti ruski car. Ovaj se primio te neprijatne dužnosti samo da bi sprečio moguće sukobe; ali, bugarski kralj Ferdinand i njegova vlada, gurani od Austro-Ugarske, i sami u nadmenom stavu, pravili su rezerve u svom pristajanju na carevu presudu, i hteli su da joj prejudiciraju. U Srbiji je N. Pašić energično suzbio one elemente koji su u tom pitanju hteli poći za bugarskim primerom. Pred polazak njihovih delegata u Petrograd, na pozvanu konferenciju, Bugari su hteli da u spornoj zoni stvore svršen čin. Stoga su za noć 16./17. juna naredili mučki napad na celoj tamošnjoj liniji i protiv Srba i protiv Grka, koje je držanje Bugara zbližilo u novi, uži, savez. Naredba bugarske Vrhovne komande glasila je: da se »ustremljeni napad« izvrši najenergičnije, ali da se ne otkrije njihova glavna snaga, kako bi se, posle, ceo sukob mogao pretstaviti kao borba uzbunjenih pretstraža. U prvom svom naletu, izvedenom sa ogromnom masom od 100.000 ljudi, Bugari behu na srpskim krilima uzeli dva tri važnnja položaja, ali se srpska odbranbena linija uglavnom održala. Po podne 17. juna prešli su Srbi u kontraofanzivu, i to sa naredbom da se izvede »krajnje naprezanje i požrtvovanje snage«. Odmah potom, već drugoga dana, obrnula se ratna sreća u korist Srba. Oni su prebacili Bugare preko Zletovske Reke dobrim delom već 18. juna, a preko Bregalnice dan docnije. Borbe su bile veoma teške. Ogorčenje je na obe strane bilo veliko, a vojnički ljudski materijal sirov, snažan, kao zemlja, ponesen strašću. Neka su mesta i položaji no više puta osvajani na nož. Srbi su već 23. juna ušli u Kočane, a zaustavili su i bugarsko napredovanje kod Krivolaka. Posle bugarskog poraza kod Kukuša, koji su im naneli Grci 21. juna, Bugari su morali da se povlače i na toj strani. Bugarski ćeneral Kovačev tražio je od svoje vlade već 24. juna da se borba prekine, jer je, po njegovim rečima, »katastrofa neizbežna«. Bitka na Bregalnici bila je za Bugare potpuno izgubljena, a sa njom i ceo ovaj rat. Čitav ovaj napad imao bi smisla samo da je brzo uspeo: ovako, on je Bugare izložio samo moralnoj osudi i nepopravljivom porazu. Za Bugare je Bregalnica bila drugi Velbužd. Kao što je onda za dugi niz godina, sve do turske najezde, bila definitivno rešena sudbina Maćedonije, tako se desio slučaj i ovoga puta.
Sem Srbijanaca, sa kojima su se borili i Crnogorci, i Grka, na Bugare su se digli i Rumuni. Njihova vlada je već ranije bila objavila velikim silama da neće ostati neutralna ako dođe do sukoba između Bugara i ostalih sa-veznika, ali su se Bugari ipak nadali da neće doći do rumunske intervencije. Verovali su da će to sprečiti Austrija kao prijatelj i saveznik Rumuna. Ali, prevarili su se. Austriski saveti u Bukureštu naišli su na zatvorene uši. Kada su Rumuni 27. juna objavili rat, bugarski položaj postade beznadežan. Da ga učine još gorim, javili su se na kraju i Turci, željni da se svete i povrate Jedrene.
Austro-Ugarska se spremala da brank bugarske interese, čak, ako bude potrebno, i sa oružjem u ruci. Ali, u tome nije imala slobodnih ruku. Talijanski saveznik stavljao je svoje primedbe protiv toga i odricao, u slučaju komplikacije, da vrši svoju savezničku dužnost,. pošto bi Austro-Ugarska bila u ovoj prilici napadač, a ne napadnuta. Austriski stav nije našao odobravanja ni u Berlinu. U pitanju je bila ne samo Grčka, na čijem se prestolu sada nalazio kralj Konstantin, zet Cara Vilhelma, nego još i Rumunija, na koju se mnogo polagalo da ne pređe u ruski tabor i gde je vladao jedan Hohencolern, kralj Karol, odan politici germanskoga bloka. Da je Srbija bila sama, Nemačka se ne bi ustezala da podržava Austriju. Ovako, ako Austrija preduzme što protiv Srbije, ona bi posredno pogađala i srpske saveznike, Rumuniju i Grčku. Zbog toga, Austro-Ugarska nije mogla ovoga puta ništa da učini za Bugare, i oni od nje, u taj mah, nisu imali mnogo više od dobrih želja i srdačna saučešća. Ipak, pre potpisivanja ugovora o miru, koji je sklopljen u Bukureštu, 28. jula, bečki kabinet je tražio da se izvrši revizija odluka toga ugovora, izjavljujući da ga Monarhija inače neće priznati. Nemački car, međutim, čestitao je završetak rada rumunskome i grčkome dvoru kao srodničkim, i tako je presekao jednim potezom dalje austriske korake u tome pravcu.
Srpski uspesi imali su silna odjeka kod svih njihovih saplemenika i svih ostalih Jugoslovena. Osetilo se vrlo dobro da se u tim borbama rešava sudbina celog našeg naroda. Ante Tresić Pavičić daje čitavu zbirku stihova sa poznatim pozivom iz Kneževe kletve Ko ne dođe na boj na Kosovo; Иво Војновић, као допуну својој Majci Jugovića, izrađuje novo jedno pevanje i posvećuje ga »srpskoj vojsci osvetiteljici«. Aleksa Šantić, kao i Tresić, objavljuje čitavu zbirčicu rodoljubivih pesama Na starim ognjištima. Nije bilo gotovo nijednoga pisca i pesnika u čijoj duši nije zakliktala pesma radosti. Kada se nije moglo drukčije od ushićenja, onda se u Sarajevu, bez obzira na pritisak austriskih vlasti, pozivalo ne više »Onamo 'namo«, nego »Ovamo 'vamo«. Čežnja za oslobođenjem javljala se sve više što je austriska vlast, da bi ugušila jugoslovenski pokret, činila jači pritisak. Sem toga, bilo je kod svih Jugoslovena, iz osećanja nacionalne solidarnosti, oštrih protesta i protiv antisrpske politike bečkoga kabineta, koji se bez obzira na svoje podanike zalagao i za Albance i za Bugare, da bi samo oslabio Srbiju ili onemogućio njene uspehe.
Nezadovoljstva je bilo i inače u svima našim oblastima. Bosni je god. 1910. dan ustav, sa neodgovornom i nenarodnom vladom, u kojoj, u taj mah, nije bilo nijednoga domaćega čoveka; izbori su vršeni u tri kurije (veleposednici i intelektualci u prvoj, građani u drugoj i seoski svet u trećoj), ali u sve tri zasebno po konfesijama. Samo su, da bi osigurali za sebe većinu u prvoj pravoslavnoj kuriji, pravo glasa u njoj dali svima pripadnicima drugih veroispovesti sem muslimanske i katoličke. Na dan otvaranja sabora, 2. juna, u znak protesta za aneksiju, izveden je prvi atentat u zemlji. Student Bogdan Žerajić iz Nevesinja pucao je u Sarajevu na bosanskoga poglavara đenerala Marijana Varešanina pri njegovom povratku sa svečane sednice, ali ga nije pogodio; odmah posle toga pucao je na sebe i ostao na mestu mrtav. Njegov primer pali ostalu omladinu. Vladimir Gaćinović, njegov drug iz Hercegovine, napisao je oduševljen ogled o tome mladome čoveku, gledajući u njemu narodnoga heroja. »Mlado srpstvo, koje se dižeš iz sadanjih razvalina i pometenosti, da li ćeš doneti i vaspitati takve ljude, takvu omladinu? Izgleda da je u tome ceo srpski problem politički, moralni i kulturni«. Tako je glasio završetak toga buntovnoga ogleda. Žerajić je prvi izraz tih novih i mladih, koji neće više pregovaranja, kompromisa, povijanja, nego muški stav borbe i krvava protesta. Njih buni čaršisko srbovanje, koje kad je pozitivno stvara nove ustanove, a inače voli da ostane pri zdravicama; a buni ih isto tako, ako ne i više, propovedanje takozvanog sitnog rada u narodu, od kojeg oni vide sitne i samo spore rezultate. Oduševljavaju ih dela ruskih terorista i ruski primer uopšte. Još uvek je kod njih na ceni Bakunjin; čitaju se i prevode naročito Maksim Gorki i Leonid Andrejev. Njihovo revolucionarstvo bilo je podjednako i nacionalno i socijalno. Oni u nj unose fanatizam mladosti i lirsko oduševljenje stečeno u književnosti, i to u književnosti višeg reda. Oni su iskreno buntovni iz više razloga; 1. što su, razvijajući preko moderne književnosti individuu, osećali istinski lični revolt protiv nemogućnosti svog slobodnog izraza; 2. što je svaka rasna afirmacija tamo gde je narodna snaga pritisnuta i iskorišćavana od tuđinaca mogla dati samo relativne rezultate; i 3. oduševljavala ih je slobodarska Srbija, gde se doista vidno isticao u to vreme pun razmah snage i vedar optimizam stvaranja. Na tu omladinu mnogo je delovao umni nacionalni potstrek vedrog propovednika poštenog ličnog i narodnog rada, velikog učitelja geografske nauke, Jovana Cvijića i primer Jovana Skerlića. Ovaj aktivni čovek, urednik od god. 1905. do god. 1914. najboljeg književnoga lista Srpskoga književnoga glasnika (koji je od svoje pojave, god. 1901., vršio neprocenjiv uticaj ne samo u književnosti, nego u celom srpskom društvu), kritičar široke koncepcije i književni stvaralac, od najcrvenijeg međunarodnjaka postajao je sve više čist nacionalist, i propovednik ranijim neuspesima pokolebane vere u sebe i u narodnu snagu naše rase. Njegovi kritički i književno-istoriski spisi tih godina čitali su se kao najprijatnija beletristika. Raniji socijalizam oslobodio ga je od nacionalne tesnogrudosti, te je naš narodni problem shvatao stalno tako da njegovo rešenje ne obuhvati samo jedno pleme, nego bar našu celu srpsko-hrvatsku zajednicu. Potstičući u svom mnogo zapaženom članku Naš novi naraštaj novu omladinsku ideologiju aktivnosti i narodnoga jedinstva, on je, ustvari, postajao njen programski tumač i bio »naš apostol«, kako ga je nazvao A. Šantić.
Kao u Bosni, tako vri i u Hrvatskoj i u Dalmaciji. Fridjungov proces doveo je do pada bana Rauha i do novoga pokušaja da se nađu dodirne tačke između Mađara i Srpsko-hrvatske koalicije, ali to nema trajnoga uspeha. Srpsko-hrvatoka koalicija nastavlja svoju čisto narodnu politiku, od koje zaziru i Beč i Pešta. Ta dva središta, koja su se toliko sporila i uvlačila Srbohrvate u svoje borbe, prema jugoslovenskoj nacionalnoj politici behu podjednako podozriva, i od god. 1909. približavala su se jedno drugome u mn-gim pitanjima postupaka prema Srbima i Hrvatima. U tome pogledu nije bilo mnogo razlike u Mađarskoj između brutalnoga Stevana Tise, koji je glavni pretstavnik apsolutne, parlamentarizmom samo u formi obuzdavane, lične vlasti, pretsednika Skupštine i od god. 1912. pretsednika vlade, i između opozicije, čiji vođi, kao grof Julije Andraši mlađi, čak ponekad idu dalje u optužbama protiv Srba i Hrvata nego sama vlada. Da bečki vojni krugovi i vrhovi vladajuće stranke hrišćansko-socijalne nisu pokazivali dosta otvoreno svoje simpatije za preobražaj Monarhije na trijalističkoj osnovi i da za to gledište nisu nalazili podrške u samoj okolini budućega cara, naslednika Franca Ferdinanda, ugarska bi se vlada davno rešila da Srpsko-hrvatsku koaliciju potpuno odbaci. Ne mogući to, a živeći stalno u neizvesnosti šta bi se eve jednog dana moglo pokušati iz Beča, možda ili vrlo verovatno na njihovu štetu, Mađari su davali pristanak da se Koalicija smeni, ali mesto nje nisu hteli dovoditi na vladu pravašku i Beču odanu grupu d-ra J. Franka, nego su stali uvoditi komesarijate, pošto je iz izborne borbe za vreme bana Nikole Tomašića (1910.—1912.) Koalicija i opet iznela većinu. Prvi komesar postade Slavko Cuvaj 6./19. januara god. 1912. Hrvatski omladinci na to nasilje počeše odgovarati atentatima. 26. maja god. 1912, Luka Ilić, Hrvat Bosanac, ponovi Žerajićev primer, ovoga puta sa više žrtava. Ali, Cuvaj je, ipak, srećno izmakao revolverskim mecima. Posle godinu i po dana Cuvajeve vladavine, pred opasnošću da Srbe i Hrvate sasvim ne otuđe, rešio se grof Tisa, kao šef mađarske vlade, na izvesno popuštanje. Cuvajev komesarijat nije doneo nikakvo rešenje i nije zadovoljio nikog u zemlji, čak ne ni Frankove pravaše, koji su inače bili nepomirljivi protivnici Koalicije. Birajući između njih i Koalicije. Tisa se rešio ka pregovore s ovom drugom, jer su mu postajale sve sumnjivije veze frankovaca sa bečkim vojničkim krugovima. 8. jula 1913. postavljen je u Hrvatskoj novi komesar, baron Ivan Škrlec, ali sa mandatom da sa Srpsko-hrvatskom koalicijom nađe sporazum. Samoj Koaliciji ni Beč ni Pešta ne daju vlade, jer u nju nemaju poverenja, naročito s obzirom na balkanske događaje i na stav koji su Dvor i vlada zauzeli prema Srbiji. Atentati se stoga nastavljaju i dalje, jer je omladina razdražena tražeći nove i borbenije metode u nacionalnoj politici. Stjepan Dojčić 5. avgusta god. 1913. puca na Škrleca i ranjava ga u ruku. Mađarsko gledište na rešenje jugoslovenskog pitanja, bilo u duhu jugoslovenskih bilo u duhu bečkih velikohrvatskih shvatanja, izrazio je mađarski ministar pretsednik A. Vekerle 14. januara 1909. ovako: »U Hrvatskoj postoje dvije bolešljive struje, jedna koja gravitira naprama vani, a druga koja gravitira naprama Austriji. Integritet ugarske krune vređa jedna isto tako kao i druga, ali ćemo se obadvema othrvati. Jednoj pomoću čitavog ugleda i snage Monarhije, a drugoj ćemo se othrvati pomoću čitave težine ustava i državnog prava Ugarske«.
U Slovenačkoj toga revolucionarnoga raspoloženja nije bilo. Njihova nacionalna borba postajala je istina sve življa; ali, uvek je zadržavala čisto zakonsko obeležje. To je, uostalom, sasvim razumljivo kad se zna da je većinu njihova stanovništva vodila katolička ili klerikalna, od god. 1905. nazvana Slovenska ljudska stranka, kojoj su bili na čelu preduzimljivi ali isključivi Anton Mahnič, docniji biskup krčki, koji je veru gotovo pretpostavljao naciji, mada je i za nju sa ljubavlju radio, i oportunist d-r Ivan Šusterčić, šef slovenačkoga pretstavništva u bečkome parlamentu i u ljubljanskome saboru. Za veliki narodni uspeh smatralo se kada je Šusterčić god. 1912. postao zemaljski poglavar Kranjske, u Ljubljani, u kojoj su Slovenci prvi put god. 1882. dobili većinu u gradskoj opštini, a godinu dana potom i većinu u kranjskome saboru. Kao odličan organizator stranke pokazao se d-r Janez Krek, vaspitanik bečkih hrišćanskih socijalista, koji je naročito delovao među radnicima i seljacima, stvarajući među njima razne stručne i zemljoradničke zadruge. Ovu korisnu ideju posle će kod Srba prihvatiti Vladimir Matijević i njegov Privrednik, ali će je razvijati na čisto privrednoj osnovi, dok su Krekove organizacije imale uvek i političkih tendencija. Do god. 1912., bilo je 567 takvih zadruga, čiji je promet god. 1910. iznosio na 116,000.000 kruna. »Da produbi smisao za zadrugarstvo, otvorila je država na Krekovo zauzimanje u Ljubljani zadrugarsku školu, prvu u Austro-Ugarskoj i posle Darmštata drugu u Evropi«. Te zadruge bile su od velike važnosti za ekonomsko oslobađanje slovenačkoga sveta od nemačkih kapitalista, i po tom, prirodno, i za njihovo postepeno duhovno oslobađanje. U Slovenačkoj one su, nema sumnje, bile najsolidnija osnova za jačanje narodne snage i narodne svesti. U sličnom pravcu radio je i Hrvat, d-r Matko Laginja, u Istri. Otpor protiv Talijana, ekonomski i politički, na tome području vodili su Hrvati zajedno sa Slovencima, i ta njihova korisna i uspesima krunisana saradnja poticala je ljude da je prošire i na drugim stranama. Dva naša lista u Istri, hrvatska Naša sloga i slovenačka Edinost, svojim imenima kazivali su glavni deo evoga programa.
Klerikalni Slovenci osećali su se bliži hrvatskim pravašima oko d-ra Franka, sa kojima je sarađivao sarajevski nadbiskup d-r Štadler, dok su nanredni, liberalni, Slovenci simpatisali Srpsko-hrvatskoj koaliciji. 7./20. oktobra god. 1912. došlo je do formalnoga saveza između slovenačkih klerikalaca i hrvatskih pravaša, a kao polaznu tačku za taj savez oglasili su narodno jedinstvo Hrvata i Slovenaca. Kada će se ta deklaracija i sa njihove strane proširiti i na Srbe bilo je samo pitanje vremena i takta, ali da je to uverenje postojalo već i tada kod dobrog dela ljudi toga inače isključivog kruga pokazivale su jasno javne izjave d-ra Kreka u bečkome parlamentu, govorene povodom srpskih i bugarskih uspeha u ratu sa Turcima. Slovenački socijalisti izjasnili su se za narodno jedinstvo i saradnju svih Jugoslovena već god. 1909. Slovenački naprednjaci zalagali su se za nj odavno. Mladi d-r Gregor Žerjav bio je već god. 1904. kao vođ slovenačke omladine jedan od najvidnijih saradnika na jugoslovenskome kongresu u Beogradu. Ali, socijalisti i liberali behu među Slovencima manjina; za držanje Slovenaca bilo je stoga uglavnome merodavno držanje njihove klerikalne većine. Ova je, međutim, kao i grupa d-ra Štadlera, sve do Svetskoga rata, pa i prvih godina Svetskoga rata, gledala rešenje jugoslovenskoga pitanja samo u obliku Austro-Ugarske Monarhije, a u obliku trijalizma. Stoga je d-r Krek u kranjskome saboru i pozdravio aneksiju Bosne i Hercegovine. Za vreme uspeha balkanskih saveznika Krek se trgao, i osećao je i govorio kako svaka pobeda saveznika znači i pojačavanje položaja svakoga, pa i poslednjega, seljaka slovenačkoga. Ali, zato je drugi vo!u slovenačkih klerikala, d-r Šusterčić, sav plivao u bečkim vodama, i smatrao je za svoju dužnost da i inače teški položaj Srba i njihovih prijatelja otežava i svojim izjavama i držanjem.
Protiv te oportunističke politike najborbeniji stav uzela je omladina. Kao šezdesetih godina XIX veka, u jeku našeg romantičarskog nacionalizma, tako ona i sada uzima na sebe vodeću ulogu. God. 1906. bečka srpska »Zora« i hrvatski »Zvonimir« ulaze pod jedan krov; u Pragu se od god. 1905. do god. 1907. spajaju »Hrvat«, »Šumadija« i slovenačka »Ilirija«; u Brnu se osniva »Jutoslavija«. U Beču se god. 1910. pokreće list Zora, koja okuplja oko sebe svu borbenu jugoslovensku omladinu i propoveda akciju. Jovan Cvijić je tu sa zadovoljstvom utvrdio kako se već »oseća dah nove generacije, koja treba da okrepi narodni život onom većom energijom, od koje puls jače bije; zbog koje može i naša celina dobiti nacionalni živac, koga sada nema, i početi raditi (ne brbljati) da iziđe iz ovih bednih nacionalnih prilika. Treba se oslobađati ne samo starih, ciganskih oblika političkoga života, već na mnogim poljima tražiti nove načine i negovati ljude koji stvaraju«. Među Hrvatima priprema naročito Hrvatski đak, osnovan još god. 1906., novi hrvatski naraštaj za nacionalnu politiku širega vidokruga i jačega zamaha. U prvom planu je što tešnja saradnja između Srba i Hrvata; njihov sporazum smatra se kao preduslov za uspešnu radinost na jugoslovenskome programu. Ujedinjenim Srbima i Hrvatima, odnosno Srbohrvatima, kako se onda govorilo, prići će Slovenci kao već zreo plod. Od god. 1909. počinju zborovi nacionalne srpskohrvatske omladine na Sušaku, u Splitu i Beogradu. Na tim sastancima redovito se ponavlja Bjernsonova reč, koju je za vreme aneksione krize, uputio Srbima: »Bez krvi nema slobode; ona se ne dobiva, već se uzima«. Od god. 1911. počinje, u kratkim razmacima vremena, čitav niz novih omladinskih listova, Val, Napredak, Srpska omladina, Novi Srbin, Ujedinjenje, Zastava, i god. 1914. u Pragu Jugoslavija, kao organ ujedinjene omladine. Svi ti listovi imaju jednu zajedničku crtu: oni su svi za narodno jedinstvo, za veću aktivnost, i za stvaranje novoga i boljega nacionalnoga i omladinskoga tipa. »Slobode nam se hoće, a ne ovoga ropskoga i podloga života«, klikću oni samouvereno i borbeno. »U Pragu omladina šalje Cuvaju preporučeno pismo sa 270 originalnih omladinskih potpisa, u kojem se otvoreno izražava solidarnost sa drugovima, i poziva Cuvaja da napusti svoje mesto, jer će omladina u nepomirljivoj borbi sa komesarom i njegovim pretpostavljenim obračunati i sa njim i sa njima«. 21. septembra god. 1912. dalmatinoka omladina objavljuje svoj manifest »Ujedinjenjem k oslobođenju!« Organizacija nacionalističke omladine zahvata đake ne samo na univerzitetima nego i u gimnazijama. Stvaraju se tajna udruženja; organizuju se demonstracije na ulici i u školi; u ove se unosi duh borbe i otpora. Borivoje Jevtić opisuje rad organizatora bosanske srednjoškolske omladine ovako: »Do tada čisto literarne, omladinske organizacije po srednjim školama dobivaju revolucionaran karakter, i, prirodno, postaju tajne. Javljaju se među omladincima i t. zv. »putnici«, mladi ljudi koji su napustili univerzitetske studije, da bi mogli vršiti u narodu revolucionarnu propagandu ... Po ruskome ugledu obrazuju se »kružoci«, male grupe poverljivih ljudi koje se ne poznaju, ali su preko pojedinih posrednika u dodiru«. Ovaj ovako nabujali omladinski polet kod Srbohrvata nije mogao ostati bez uticaja i na Slovence. God. 1912. krenut je i u Ljubljani omladinski list Preporod, sa čisto jugoslovenskom ideologijom, a kod pojedinaca iz njegova kruga i sa čisto revolucionarnim raspoloženjima. Tu se ističe borbeno, čak revolucionarno načelo: »Neka mre ko hoće da živi!«
U Beču se ceo ovaj nacionalni polet pripisivao samo aktivnosti Srbije, a ne i neodoljivom nacionalnom instinktu vlastitih podanika. I umesto da o tim raspoloženjima, tako javnim i vidnim, povedu računa, i da podvrgnu reviziji svoju dotadanju politiku prema Jugoslovenima, bečki vodeći krugovi su nalazili da će jedini lek za sve biti samo taj ako se slomije Srbija. Umesto da poprave sebe i svoj sistem vladanja, u Beču su krivili druge. Istoriski fatalizam bečke politike bio je oduvek da nije imala razumevanja za psihoze izvesnih perioda, koje ovladaju ljudima i plemenima i koje postaju neodoljive ako se zavremena ne kanališu, nego se uvek i stalno oslanjala na svoje birokratske i policioke metode. Sem toga, u Beču su se bojali da se, pod vođstvom Rusije, ne obnovi balkanski savez i da se Srbija i Bugarska ne izmire na njen račun, to jest, da se Bugarokoj ne obeća neka otšteta u Maćedoniji u slučaju srpskoga proširenja na zapadu. Stoga se tražio zgodan povod da se Srbija napadne pre nego što uspe da se sredi i pre nego što se ustali novostvoreno stanje na Balkanu. Kada nije mogla, zbog držanja Nemačke i Italije, da napadne Srbiju posle rata sa Bugarima, ona je podjarivala albanske uskoke da izazovu nerede u Južnoj Srbiji. Upad Arnauta u Staru Srbiju, krajem avgusta god. 1913., nije bio bez austriskih prstiju. Kada je Srbija, da kazni napadače, posela izvesne strateške tačke u pograničnom pojasu Albanije, Austrija je, neovlašćena ni od koga, uputila Srbiji ultimatum da se u roku od osam dana povuče na liniju određenu načelno od Londonske konferencije, premda ta linija na terenu samom još nije bila utvrđena. Srbija je, naravno, popustila pritisku, izbegavajući da daje priliku Austriji za nove zaplete. Izmorenoj kroz dva rata, istrošenoj i fizički i materijalno, Srbiji je trebalo vremena da se oporavi i pribere, i ona je stoga gledala da ničim ne da povoda zloj volji susedne Monarhije, za koju je dobro znala da vreba svaki njen pokret, i da se u njenim vojničkim i diplomatskim krugovima ozbiljno pomišlja na preventivni rat. Austriski ministar pretsednik, grof Štirk, sasvim u duhu vojničke stranke, kazivao je bez ustručavanja da su »obračun sa Srbijom i njeno poniženje« čak »uslovi za opstanak Monarhije«. Takva shvatanja, nema sumnje, isključivala su svaki lojalan sporazum, i rat je, prema tome, bio neizbežan.