Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.21
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
Још за време анексионе кризе казана је у Петрограду жеља, која се раније препоручивала и из Рима и из Лондона, да се на Балкану створи савез његових држава, који би имао за задатак да заштити заједничке балканске интересе од туђих посредовања и да створи атмосферу узајамног поверења. Идеја, зна се, није била нова; ми смо већ видели да је она била главна основа у државничким плановима кнеза Михаила, а на њу су се са времена на време враћали у други политичари балканских држава. Год. 1904., пред опасношћу од аустриске инвазије, она се јавила поново. Југословенски конгреси књижевника, уметника, новинара и омладине, који су почели од год. 1904. у Београду, Софији и Загребу, имали су исти циљ: да доведу до тешње сарадње подвојена племена јужних Словена. Са тим упоредо јављала се и мисао једне шире балканске конфедерације.
Бугарска, која је у вези са Аустријом прогласила своју независност и бугарско царство, изгубила је много што је своју, иначе симпатичну, борбу за слободу везала за један незаконити чин, као што је био проглас анексије. Осећајући то и постигавши све што се могло у тај мах постићи у заједници с Аустро-Угарском, Бугарска од год. 1909. покушава да се приближи Русији и словенству. Ради тога тражи и више додира са Србијом. Сем тога, Бугарска је била руковођена и овим чисто практичним и непосредним политичким мотивима: све што је могла добити за повећање свога националнога поседа налазило се у Турској, у Тракији и Маћедонији. Ако Србија уђе у савез са Турском, или ако остане неутрална у борби између Бугара и Турака, цео бугарски успех може доћи у питање. Бугарска сама тешко да би могла одолети турскоме ударцу. Исти случај био је и са Грчком, чији су се односи са Турском због питања присаједињења Крита грчкој матици током год. 1909. били веома заоштрили. Измећу Грчке и Бугарске дошло је због тога до ближих веза већ год. 1910. Али, Грчка сама као војнички савезник није обећавала много; њена војска није уживала богзна какав глас. Србија је спочетка била више за то да у балкански савез уђе и Турска, и да тај савез добије више антиаустриски него антитурски карактер. Њој је Турска требала и стога што је преко њенога подручја, односно преко Солуна, вршила све војне набавке и упућивала добар део свога извоза. Али, временом је Србија напустила то гледиште. Балкански савез, у којем би се два члана одрекла својих националних тежња, да би примили у друштво трећега, недовољно сигурнога и већ начета процесом распадања, није могао бити ствар реалне политике. После, и са становишта самога карактера савеза, како су га Срби замишљали, Турска није била довољно поуздана. У њој су од год. 1909. водили све више главну реч младотурски официри, који су били васпитавани у Немачкој и показивали несумњиве германофилске симпатије.
Од год. 1910. трошна зграда Турске Царевине почиње пуцати и попуштати на све стране. Младотурци, који су у пролеће год. 1909. срушили султана Абдула Хамида и узели сву власт, верујући да им држава страда од хетерогених тежња њихових разнородних поданика, прегоше свом снагом да силом створе државну свест код њих, која би их све везала за државну заједницу и за султански Стамбол. Тога ради почињу са отоманизацијом, присиљавајући своје поданике разне народности и разне вере и разних осећања да обнове старе идеале османске државе, не осећајући да се то, без тешких потреса, не да више извршити у XX веку, кад је народна свест била веома јака, разне традиције дубоко укорењене, а везе са осталим саплеменицима ван Турске веома живе. Стога и почиње отпор на све стране. У априлу год. 1910. критска скупштина заклела се на верност грчкоме краљу. Буни се Јемен. У Албанији устанак захвата готово целу земљу и изазива праву анархију у Старој Србији и западној Маћедонији. Сукоб између Порте и Патријаршије узрујава не само Грке и остале припаднике њене него и саме чланове Егзархије. У тим борбама и сукобима силно страда словенски хришћански елеменат, где против њега у Маћедонији и Старој Србији бесне и Турци и Арнаути.
Али, најкрупнија ствар овога времена беше талијански препад на Триполис н Киренаику, извршен септембра год. 1911., без много дипломатских увода. То је био акт чисте империјалистичке политике. Ратно стање, које је настало између Турске и Италије, унело је ратничку психозу у целу Европу, а посебно на Балкан. Као што је некад Наполеонов упад у Египат пресекао реформну акцију султана Селима III и определио Порту да се мири са Пазван-Оглом у Видину и са одметнутим јаничарима, тако је и сада талијански напад нагнао Младотурке да на Балкану попуштају нарочито оним елементима који би им могли бити од помоћи при евентуалним заплетима са балканским хришћанским државама. То су у првом реду били муслимански Арнаути. Косовски валија својеручно је враћао арнаутским људима оружје, које су им турске власти пре годину-две биле одузеле. И као што су се на почетку XIX века у Београдском пашалуку умножила насиља чим су се у њ вратили јаничари, тако је и сада започело гоњење хришћанскога елемента, чим су Арнаути осетили да им се враћа стари вакат. У октобру год. 1911. убијају Турци гребенскога митрополита. Мало после тога хришћани су у Штипу бацили динамитом у ваздух једну џамију, што је са турске стране изазвало покољ хришћана у томе месту и после у Кичеву. Атентати, заседе, пљачке и паљевине постају после тога готово свакодневне појаве.
То убрзава и склапање Балканскога савеза. Савезни уговор измећу Србије и Бугарске потписан је 29. фебруара год. 1912., а иза њега је 16. маја дошао савез измећу Бугарске и Грчке. Црна Гора, која се 15. августа год. 1910., приликом педесетогодишњице владавине кнеза Николе, прогласила за краљевину, ушла је исто тако у савез, споразумевши се и са Београдом и са Софијом. У лето, 19. јуна, довршена је између Бугарске и Ср-бије и војна конвенција. Склапање савеза патронирала је Русија; али, она му је намењивала првенствено само одбранбену улогу. Балканске државе налазиле су, међутим, да је крајње време да изврше своју историску мисију и о,слободе своје сународнике испод турскога јарма, којима је душа, доиста, била дошла у подгрлац. Њима се није чекало. Уосталом, када једна велика сила врши просту отимачину од Турске једног подручја које никад није било њено сем у старо римско доба, зашто да они не устану у одбрану своје невољне браће и поврате оно што је уствари и било њихово? Сем тога, стање у унутрашњости Турске постајало је све горе. Арнаутски покрет у лето год. 1912. завршио се њиховим триумфом. Као прави победници, они су, под оружјем, кличући ушли у многа места од Скопља до Плеваља. Цео Косовски вилајет био је у њиховој власти. Султан и влада примили су готово све њихове захтеве и признали им превласт у четири вилајета: скадарском, косовском, јањинском и битољском. Србија и Бугарска обратиле су се стога, почетком августа, рускоме Министарству спољних послова са молбом да оно узме иницијативу, па да се и хришћанскоме елементу признају онаква иста права каква беху добили Арнаути. Али, то није ишло лако. За арнаутске захтеве залагала се Аустро-Угарска свом енергијом, јер је у стварању Велике Албаније гледала најјачу брану против српскога ширења, а заузимањем за Албанце у овој прилици хтела је да их оба-веже и да у исти мах потисне талијански утицај мећу њима. Видећи да се услед тога положај хришћана у Турској не може решити дипломатским путем, балканске државе одлучују се на последња средства. Њихов став изазива забуну у дипломатији и страх да се због њихове акције не изазову општи сукоби у Европи. Када је заузимањем Русије и по пристанку Немачке било решено да се сукоб локализује, рат је био упола добијен. Јер балканске државе нису се бојале толико турске снаге, колико посредовања које друге силе, а нарочито Аустро-Угарске. Када се немачки цар, нешто из политичких разлога, а добрим делом и из обзира према своме зету, грчкоме краљевићу Константину, главном заповеднику грчке војске, искрено решио да балкански обрачун препусти самим Балканцима, ови су могли, не бојећи се незгода иза леђа, да се свом снагом баце на Турке.
У јесен, 4. октобра год. 1912., објавили су савезници Турцима рат, док је то Црна Гора учинила већ 25. септембра. Рат је објављен пошто је Порта одбила предлог о новим реформама, које су предлагале балканске државе, тражећи да и њихови претставници узму учешћа у надзору над извршавањем рефорама. Србија се за овај рат била одлично спремила у свакоме погледу, и духовно, и физички, и материјално. Нарочито је сјајан био њен официрски кор, активни и резервни, високо свестан своје националне дужности и одговорности коју прима на се. Србија је овог пута дигла 402.200 војних обвезника. Одушевљење истинско и неограничено на један сталеж, пол, или нараштај, видело се најбоље при мобилизацији. Све што је било у војној обавези журило је првим возовима и најбржим начинима у своје команде; број добровољаца растао је сваки дан. Жене уђоше у болнице; ђаци средњих школа, када их одбијаху да их приме за добровољце, пристајаху са вољом да буду разносачи поште и да врше послове у понеким надлештвима. Срамота је просто била не суделовати ма чим на великоме делу. Јован Скерлић, некадањи социјалист, у једном одушевљеном чланку називао је овај рат чак »светим«.
Победе савезника биле су брзе и одлучне. У дводневној битци на Куманову, 10. и 11. октобра, Срби су сатрли турску вардарску војску. Два дана потом, равно после 520 година, ушла је наша војска у Скопље, у своју стару царску престоницу. Срби су напредовали са три армије. Прва, победница на Куманову, под вођством престолонаследника Александра, наставила је продирање низ Вардар; друга је, под вођством Степе Степановића, била одређена да сарађује са Бугарима, и упућена је после Куманова да помаже Бугаре под Једреном; трећа армија, коју је водио Божа Јанковић, освајала је Косово и осталу Стару Србију. Мала четврта српска армија, коју је водио Михаило Живковић, оперисала је у Новопазарскоме санџаку и ту се 15. октобра срела са Црногорцима у Плевљима. Шеф српскога ђенералнога штаба био је одлични и искусни ђенерал Радомир Путник. После успеха на Косову и после победе на Куманову, два одреда српске војске пробила су се преко непроходне Албаније све до морске обале, већ 5. новембра. Тучена турска војска одупрла се Србима за кратко тек у околини Прилепа и после, са више наново прикупљене снаге, у Битољу. Ту су се тешке борбе водиле од 3.—5. новембра, а завршиле су се са потпуним поразом Турака. Овом победом код Битоља Срби су завршили своје главне операције; продирање њихове војске према Драчу није више задавало готово никакве војничке бриге. Турска вардарска војска била је уништена; од Ристовца до Битоља, само за месец дана, сва је земља била очишћена од турских чета. Да би олакшали посао савезницима, Срби су, како рекосмо, читаву једну армију са две дивизије упутили под Једрене, које су тамо Бугарима учиниле драгоцених услуга. Црногорска војска је, међутим, имала малих локалних успеха против слабих турских гарнизона на граници, али је, поред свега јунаштва, била немоћна да узме тврди Скадар, немајући никаквих техничких средстава за борбу против утврђених места.
Изненађени овим ненаданим и тешким ударима, којима су се придружили исто тако тешки удари бугарски и слабији грчки, Турци су после неколико недеља били присиљени да моле за примирје. Оно им је дано 21. новембра, а од 30. новембра почели су у Лондону преговори и за прави мир. Али, не мање изненађена успесима савезника, а посебно Срба, била је и сама Аустро-Угарска. Она је пристала на локализацију рата само стога што се чврсто надала, на основу обавештења својих официра, да ће Турци тући Србе. После српских успеха она се нашла на великој муци. Да се непосредно, сада накнадно, умеша у балканско обрачунавање могло је изазвати крупне заплете; за енергичне мере са њене стране није било довољно разумевања ни код европских кабинета, а ни код самих њених савезника. Требало је стога кренути неку посредну акцију, и то, наравно, такву која би у првом реду погађала Србе. Као такву нашла је она: стварање слободне албанске државе. У томе питању могла је рачунати и на сарадњу Италије, која би иначе била противна њеној непосредној акцији против Срба. Та нова албанска држава, проглашена 14. новембра год. 1912., имала је постати у првоме реду природна препрека непосредном изласку Србије на море. Претећи, бечка дипломатија је доиста постигла да се српска војска морала повући са Приморја; пријатељске силе могле су ставити Србији у изглед само један трговачки излаз на море. Аустрија је, исто тако, правила Србији велике тешкоће и у питању албанских граница, тражећи да новој држави припадну градови Призрен, Ђаковица, Пећ и Дебар. Остале силе, нарочито Русија, одбијале су то енергично и тражиле су те градове за Србију и Црну Гору. У питању српскога излаза на море победила је Аустрија, али је у питању ових градова победило руско гледиште. Да је тада и Скадар био у нашим рукама сва је вероватноћа да би и остао код нас, јер је Лондонска конференција стојала под утиском да су Срби учинили велике жртве пристајући да се повуку са мора.
На Лондонској конференцији није се могло доћи до коначнога споразума између савезника и Турака, и то понајвише због бугарскога захтева да им Турци уступе Једрене, на које су ови опет много полагали као на место где је била прва њихова балканска престоница и где су се налазили гробови неколицине њихових султана. Бугари су погрешили што су у том питању сувише затезали, и због њега изазвали наставак рата. Нов елеменат у балканске односе унела је сада и Румунија, која је, ради равнотеже, тражила од Бугарске један део подручја у Добруџи. За Србе ова друга фаза рата била је потпуно излишна, Црна Гора, истина, борила се још око Скадра, али је његова судбина већ била запечаћена. Тај град био је већ одређен албанској држави. На позив црногорске владе србијанска Врховна команда упутила је, средином фебруара год. 1913., око 24.000 људи у помоћ Црногорцима под Скадар; али, тек што су српски пукови стигли тамо и спремили се за главне операције, већ је почело посредовање великих сила да се опсада напусти. На аустриско наваљивање велике силе су се биле сложиле да својом флотом демонстрирају против Црне Горе и да је тиме, а по потреби и јачим средствима, нагнају да напусти скадарску акцију. Аустрија је извршила чак и тајну делимичну мобилизацију корпуса на границама Србије и Црне Горе. Под њеним притиском издана је наредба, 29. марта, српској војсци да прекине непријатељства. Краљ Никола је, међутим, много полагао до тога да добије Скадар, а надао се да ће га, помоћу својих многобројних веза, и задржати. Стога није хтео никако да попусти. Да би добио град, он ступи у преговоре са заповедником Скадра Есад-пашом. Обећавши му слободан излазак из тврђаве, са оружјем, са свом ратном спремом и свима војничким почастима, он је склонио пашу да му 10. априла преда Скадар, који је био изморен и у којем се глад већ тешко подносила. Али, ни Аустро-Угарска није попуштала; напротив, отворено је запретила ратом. Срби посланици у босанскоме сабору дали су јавну изјаву против такве антисрпске политике, али то није помагало. Аустро-Угарска је прогласила опсадно стање у Босни и Херцеговини и обуставила рад свих српских друштава. Била је, доиста, спремна на све. Пред таквим ставом краљ Никола је морао узмакнути. Дао је 17. априла изјаву да на Скадар полаже право »освећено историјом и освојењем«, али да, под притиском, оставља његову судбину великим силама. Сутрадан су међународне трупе ушле у тај град. Предајом Скадра завршене су и последње војничке операције Балканскога рата.
Турски освајач, пред којим је некад стрепила Европа, био је поражен. Његово подручје на Балкану после овога рата ограничава се на један шири појас око Цариграда, а његова власт и сила у Европи пребачене су коначно у област историје. За Србе рат је донео огромне успехе. Показао је сјајни полет и активистичку способност наше расе; дигао веру у нашу народну снагу; створио најлепше услове за будућност; везујући успехе садашњости са традицијама једне догађајима, културом и вредношћу значајне прошлости.
Али, тек што смо свршили са Турцима, нас Србе је чекао и крупан обрачун са Бугарима. Још није био ни потписан мир са Турском од 18. маја год. 1913., а Бугари су већ почели правити тешкоће и Србији и Грчкој због поделе добијенога земљишта. Уговор, који су били потписали са Србима, Бугари нису испунили у неким тачкама, а тражили су и добили од Срба извесне услуге и помоћи, које уговором нису биле предвиђене. На вардарско бојиште они нису упутили онолики број војске колики је био уговорен, а молили су и добили за Једрене две српске дивизије. На штету српских претензија створена је накнадно албанска држава и то је, исто тако, померило предуслове уговора. Најпосле, Бугари су у Тракији добили више него што се предвиђало и због њихових тежња да добију Једрене рат је без потребе продужен за пет месеци. Срби су желели да се све то узме у обзир, да се у интересу даље заједничке сарадње балканских држава ниједна ствар не превиди и не потцени; и стога су тражили ревизију уговора. Бугари, међутим, нису попуштали. Од 130.000 км2 добијенога земљишта они су тражили за себе око 85.000. Према уговору измећу Србије и Бугарске, врховни арбитар у евентуалном спору имао је бити руски цар. Овај се примио те непријатне дужности само да би спречио могуће сукобе; али, бугарски краљ Фердинанд и његова влада, гурани од Аустро-Угарске, и сами у надменом ставу, правили су резерве у свом пристајању на цареву пресуду, и хтели су да јој прејудицирају. У Србији је Н. Пашић енергично сузбио оне елементе који су у том питању хтели поћи за бугарским примером. Пред полазак њихових делегата у Петроград, на позвану конференцију, Бугари су хтели да у спорној зони створе свршен чин. Стога су за ноћ 16./17. јуна наредили мучки напад на целој тамошњој линији и против Срба и против Грка, које је држање Бугара зближило у нови, ужи, савез. Наредба бугарске Врховне команде гласила је: да се »устремљени напад« изврши најенергичније, али да се не открије њихова главна снага, како би се, после, цео сукоб могао претставити као борба узбуњених претстража. У првом свом налету, изведеном са огромном масом од 100.000 људи, Бугари беху на српским крилима узели два три важннја положаја, али се српска одбранбена линија углавном одржала. По подне 17. јуна прешли су Срби у контраофанзиву, и то са наредбом да се изведе »крајње напрезање и пожртвовање снаге«. Одмах потом, већ другога дана, обрнула се ратна срећа у корист Срба. Они су пребацили Бугаре преко Злетовске Реке добрим делом већ 18. јуна, а преко Брегалнице дан доцније. Борбе су биле веома тешке. Огорчење је на обе стране било велико, а војнички људски материјал сиров, снажан, као земља, понесен страшћу. Нека су места и положаји но више пута освајани на нож. Срби су већ 23. јуна ушли у Кочане, а зауставили су и бугарско напредовање код Криволака. После бугарског пораза код Кукуша, који су им нанели Грци 21. јуна, Бугари су морали да се повлаче и на тој страни. Бугарски ћенерал Ковачев тражио је од своје владе већ 24. јуна да се борба прекине, јер је, по његовим речима, »катастрофа неизбежна«. Битка на Брегалници била је за Бугаре потпуно изгубљена, а са њом и цео овај рат. Читав овај напад имао би смисла само да је брзо успео: овако, он је Бугаре изложио само моралној осуди и непоправљивом поразу. За Бугаре је Брегалница била други Велбужд. Као што је онда за дуги низ година, све до турске најезде, била дефинитивно решена судбина Маћедоније, тако се десио случај и овога пута.
Сем Србијанаца, са којима су се борили и Црногорци, и Грка, на Бугаре су се дигли и Румуни. Њихова влада је већ раније била објавила великим силама да неће остати неутрална ако дође до сукоба између Бугара и осталих са-везника, али су се Бугари ипак надали да неће доћи до румунске интервенције. Веровали су да ће то спречити Аустрија као пријатељ и савезник Румуна. Али, преварили су се. Аустриски савети у Букурешту наишли су на затворене уши. Када су Румуни 27. јуна објавили рат, бугарски положај постаде безнадежан. Да га учине још горим, јавили су се на крају и Турци, жељни да се свете и поврате Једрене.
Аустро-Угарска се спремала да бранк бугарске интересе, чак, ако буде потребно, и са оружјем у руци. Али, у томе није имала слободних руку. Талијански савезник стављао је своје примедбе против тога и одрицао, у случају компликације, да врши своју савезничку дужност,. пошто би Аустро-Угарска била у овој прилици нападач, а не нападнута. Аустриски став није нашао одобравања ни у Берлину. У питању је била не само Грчка, на чијем се престолу сада налазио краљ Константин, зет Цара Вилхелма, него још и Румунија, на коју се много полагало да не пређе у руски табор и где је владао један Хохенцолерн, краљ Карол, одан политици германскога блока. Да је Србија била сама, Немачка се не би устезала да подржава Аустрију. Овако, ако Аустрија предузме што против Србије, она би посредно погађала и српске савезнике, Румунију и Грчку. Због тога, Аустро-Угарска није могла овога пута ништа да учини за Бугаре, и они од ње, у тај мах, нису имали много више од добрих жеља и срдачна саучешћа. Ипак, пре потписивања уговора о миру, који је склопљен у Букурешту, 28. јула, бечки кабинет је тражио да се изврши ревизија одлука тога уговора, изјављујући да га Монархија иначе неће признати. Немачки цар, међутим, честитао је завршетак рада румунскоме и грчкоме двору као сродничким, и тако је пресекао једним потезом даље аустриске кораке у томе правцу.
Српски успеси имали су силна одјека код свих њихових саплеменика и свих осталих Југословена. Осетило се врло добро да се у тим борбама решава судбина целог нашег народа. Анте Тресић Павичић даје читаву збирку стихова са познатим позивом из Кнежеве клетве Ко не дође на бој на Косово; Иво Војновић, као допуну својој Мајци Југовића, израђује ново једно певање и посвећује га »српској војсци осветитељици«. Алекса Шантић, као и Тресић, објављује читаву збирчицу родољубивих песама На старим огњиштима. Није било готово ниједнога писца и песника у чијој души није закликтала песма радости. Када се није могло друкчије од усхићења, онда се у Сарајеву, без обзира на притисак аустриских власти, позивало не више »Онамо 'намо«, него »Овамо 'вамо«. Чежња за ослобођењем јављала се све више што је аустриска власт, да би угушила југословенски покрет, чинила јачи притисак. Сем тога, било је код свих Југословена, из осећања националне солидарности, оштрих протеста и против антисрпске политике бечкога кабинета, који се без обзира на своје поданике залагао и за Албанце и за Бугаре, да би само ослабио Србију или онемогућио њене успехе.
Незадовољства је било и иначе у свима нашим областима. Босни је год. 1910. дан устав, са неодговорном и ненародном владом, у којој, у тај мах, није било ниједнога домаћега човека; избори су вршени у три курије (велепоседници и интелектуалци у првој, грађани у другој и сеоски свет у трећој), али у све три засебно по конфесијама. Само су, да би осигурали за себе већину у првој православној курији, право гласа у њој дали свима припадницима других вероисповести сем муслиманске и католичке. На дан отварања сабора, 2. јуна, у знак протеста за анексију, изведен је први атентат у земљи. Студент Богдан Жерајић из Невесиња пуцао је у Сарајеву на босанскога поглавара ђенерала Маријана Варешанина при његовом повратку са свечане седнице, али га није погодио; одмах после тога пуцао је на себе и остао на месту мртав. Његов пример пали осталу омладину. Владимир Гаћиновић, његов друг из Херцеговине, написао је одушевљен оглед о томе младоме човеку, гледајући у њему народнога хероја. »Младо српство, које се дижеш из садањих развалина и пометености, да ли ћеш донети и васпитати такве људе, такву омладину? Изгледа да је у томе цео српски проблем политички, морални и културни«. Тако је гласио завршетак тога бунтовнога огледа. Жерајић је први израз тих нових и младих, који неће више преговарања, компромиса, повијања, него мушки став борбе и крвава протеста. Њих буни чаршиско србовање, које кад је позитивно ствара нове установе, а иначе воли да остане при здравицама; а буни их исто тако, ако не и више, проповедање такозваног ситног рада у народу, од којег они виде ситне и само споре резултате. Одушевљавају их дела руских терориста и руски пример уопште. Још увек је код њих на цени Бакуњин; читају се и преводе нарочито Максим Горки и Леонид Андрејев. Њихово револуционарство било је подједнако и национално и социјално. Они у њ уносе фанатизам младости и лирско одушевљење стечено у књижевности, и то у књижевности вишег реда. Они су искрено бунтовни из више разлога; 1. што су, развијајући преко модерне књижевности индивидуу, осећали истински лични револт против немогућности свог слободног израза; 2. што је свака расна афирмација тамо где је народна снага притиснута и искоришћавана од туђинаца могла дати само релативне резултате; и 3. одушевљавала их је слободарска Србија, где се доиста видно истицао у то време пун размах снаге и ведар оптимизам стварања. На ту омладину много је деловао умни национални потстрек ведрог проповедника поштеног личног и народног рада, великог учитеља географске науке, Јована Цвијића и пример Јована Скерлића. Овај активни човек, уредник од год. 1905. до год. 1914. најбољег књижевнога листа Српскога књижевнога гласника (који је од своје појаве, год. 1901., вршио непроцењив утицај не само у књижевности, него у целом српском друштву), критичар широке концепције и књижевни стваралац, од најцрвенијег међународњака постајао је све више чист националист, и проповедник ранијим неуспесима поколебане вере у себе и у народну снагу наше расе. Његови критички и књижевно-историски списи тих година читали су се као најпријатнија белетристика. Ранији социјализам ослободио га је од националне тесногрудости, те је наш народни проблем схватао стално тако да његово решење не обухвати само једно племе, него бар нашу целу српско-хрватску заједницу. Потстичући у свом много запаженом чланку Наш нови нараштај нову омладинску идеологију активности и народнога јединства, он је, уствари, постајао њен програмски тумач и био »наш апостол«, како га је назвао А. Шантић.
Као у Босни, тако ври и у Хрватској и у Далмацији. Фридјунгов процес довео је до пада бана Рауха и до новога покушаја да се нађу додирне тачке између Мађара и Српско-хрватске коалиције, али то нема трајнога успеха. Српско-хрватока коалиција наставља своју чисто народну политику, од које зазиру и Беч и Пешта. Та два средишта, која су се толико спорила и увлачила Србохрвате у своје борбе, према југословенској националној политици беху подједнако подозрива, и од год. 1909. приближавала су се једно другоме у мн-гим питањима поступака према Србима и Хрватима. У томе погледу није било много разлике у Мађарској између бруталнога Стевана Тисе, који је главни претставник апсолутне, парламентаризмом само у форми обуздаване, личне власти, претседника Скупштине и од год. 1912. претседника владе, и између опозиције, чији вођи, као гроф Јулије Андраши млађи, чак понекад иду даље у оптужбама против Срба и Хрвата него сама влада. Да бечки војни кругови и врхови владајуће странке хришћанско-социјалне нису показивали доста отворено своје симпатије за преображај Монархије на тријалистичкој основи и да за то гледиште нису налазили подршке у самој околини будућега цара, наследника Франца Фердинанда, угарска би се влада давно решила да Српско-хрватску коалицију потпуно одбаци. Не могући то, а живећи стално у неизвесности шта би се еве једног дана могло покушати из Беча, можда или врло вероватно на њихову штету, Мађари су давали пристанак да се Коалиција смени, али место ње нису хтели доводити на владу правашку и Бечу одану групу д-ра Ј. Франка, него су стали уводити комесаријате, пошто је из изборне борбе за време бана Николе Томашића (1910.—1912.) Коалиција и опет изнела већину. Први комесар постаде Славко Цувај 6./19. јануара год. 1912. Хрватски омладинци на то насиље почеше одговарати атентатима. 26. маја год. 1912, Лука Илић, Хрват Босанац, понови Жерајићев пример, овога пута са више жртава. Али, Цувај је, ипак, срећно измакао револверским мецима. После годину и по дана Цувајеве владавине, пред опасношћу да Србе и Хрвате сасвим не отуђе, решио се гроф Тиса, као шеф мађарске владе, на извесно попуштање. Цувајев комесаријат није донео никакво решење и није задовољио никог у земљи, чак не ни Франкове праваше, који су иначе били непомирљиви противници Коалиције. Бирајући између њих и Коалиције. Тиса се решио ка преговоре с овом другом, јер су му постајале све сумњивије везе франковаца са бечким војничким круговима. 8. јула 1913. постављен је у Хрватској нови комесар, барон Иван Шкрлец, али са мандатом да са Српско-хрватском коалицијом нађе споразум. Самој Коалицији ни Беч ни Пешта не дају владе, јер у њу немају поверења, нарочито с обзиром на балканске догађаје и на став који су Двор и влада заузели према Србији. Атентати се стога настављају и даље, јер је омладина раздражена тражећи нове и борбеније методе у националној политици. Стјепан Дојчић 5. августа год. 1913. пуца на Шкрлеца и рањава га у руку. Мађарско гледиште на решење југословенског питања, било у духу југословенских било у духу бечких великохрватских схватања, изразио је мађарски министар претседник А. Векерле 14. јануара 1909. овако: »У Хрватској постоје двије болешљиве струје, једна која гравитира напрама вани, а друга која гравитира напрама Аустрији. Интегритет угарске круне вређа једна исто тако као и друга, али ћемо се обадвема отхрвати. Једној помоћу читавог угледа и снаге Монархије, а другој ћемо се отхрвати помоћу читаве тежине устава и државног права Угарске«.
У Словеначкој тога револуционарнога расположења није било. Њихова национална борба постајала је истина све живља; али, увек је задржавала чисто законско обележје. То је, уосталом, сасвим разумљиво кад се зна да је већину њихова становништва водила католичка или клерикална, од год. 1905. названа Словенска људска странка, којој су били на челу предузимљиви али искључиви Антон Махнич, доцнији бискуп крчки, који је веру готово претпостављао нацији, мада је и за њу са љубављу радио, и опортунист д-р Иван Шустерчић, шеф словеначкога претставништва у бечкоме парламенту и у љубљанскоме сабору. За велики народни успех сматрало се када је Шустерчић год. 1912. постао земаљски поглавар Крањске, у Љубљани, у којој су Словенци први пут год. 1882. добили већину у градској општини, а годину дана потом и већину у крањскоме сабору. Као одличан организатор странке показао се д-р Јанез Крек, васпитаник бечких хришћанских социјалиста, који је нарочито деловао међу радницима и сељацима, стварајући међу њима разне стручне и земљорадничке задруге. Ову корисну идеју после ће код Срба прихватити Владимир Матијевић и његов Привредник, али ће је развијати на чисто привредној основи, док су Крекове организације имале увек и политичких тенденција. До год. 1912., било је 567 таквих задруга, чији је промет год. 1910. износио на 116,000.000 круна. »Да продуби смисао за задругарство, отворила је држава на Креково заузимање у Љубљани задругарску школу, прву у Аустро-Угарској и после Дармштата другу у Европи«. Те задруге биле су од велике важности за економско ослобађање словеначкога света од немачких капиталиста, и по том, природно, и за њихово постепено духовно ослобађање. У Словеначкој оне су, нема сумње, биле најсолиднија основа за јачање народне снаге и народне свести. У сличном правцу радио је и Хрват, д-р Матко Лагиња, у Истри. Отпор против Талијана, економски и политички, на томе подручју водили су Хрвати заједно са Словенцима, и та њихова корисна и успесима крунисана сарадња потицала је људе да је прошире и на другим странама. Два наша листа у Истри, хрватска Naša sloga и словеначка Edinost, својим именима казивали су главни део евога програма.
Клерикални Словенци осећали су се ближи хрватским правашима око д-ра Франка, са којима је сарађивао сарајевски надбискуп д-р Штадлер, док су нанредни, либерални, Словенци симпатисали Српско-хрватској коалицији. 7./20. октобра год. 1912. дошло је до формалнога савеза између словеначких клерикалаца и хрватских праваша, а као полазну тачку за тај савез огласили су народно јединство Хрвата и Словенаца. Када ће се та декларација и са њихове стране проширити и на Србе било је само питање времена и такта, али да је то уверење постојало већ и тада код доброг дела људи тога иначе искључивог круга показивале су јасно јавне изјаве д-ра Крека у бечкоме парламенту, говорене поводом српских и бугарских успеха у рату са Турцима. Словеначки социјалисти изјаснили су се за народно јединство и сарадњу свих Југословена већ год. 1909. Словеначки напредњаци залагали су се за њ одавно. Млади д-р Грегор Жерјав био је већ год. 1904. као вођ словеначке омладине један од највиднијих сарадника на југословенскоме конгресу у Београду. Али, социјалисти и либерали беху међу Словенцима мањина; за држање Словенаца било је стога углавноме меродавно држање њихове клерикалне већине. Ова је, међутим, као и група д-ра Штадлера, све до Светскога рата, па и првих година Светскога рата, гледала решење југословенскога питања само у облику Аустро-Угарске Монархије, а у облику тријализма. Стога је д-р Крек у крањскоме сабору и поздравио анексију Босне и Херцеговине. За време успеха балканских савезника Крек се тргао, и осећао је и говорио како свака победа савезника значи и појачавање положаја свакога, па и последњега, сељака словеначкога. Али, зато је други во!у словеначких клерикала, д-р Шустерчић, сав пливао у бечким водама, и сматрао је за своју дужност да и иначе тешки положај Срба и њихових пријатеља отежава и својим изјавама и држањем.
Против те опортунистичке политике најборбенији став узела је омладина. Као шездесетих година XIX века, у јеку нашег романтичарског национализма, тако она и сада узима на себе водећу улогу. Год. 1906. бечка српска »Зора« и хрватски »Звонимир« улазе под један кров; у Прагу се од год. 1905. до год. 1907. спајају »Хрват«, »Шумадија« и словеначка »Илирија«; у Брну се оснива »Јутославија«. У Бечу се год. 1910. покреће лист Зора, која окупља око себе сву борбену југословенску омладину и проповеда акцију. Јован Цвијић је ту са задовољством утврдио како се већ »осећа дах нове генерације, која треба да окрепи народни живот оном већом енергијом, од које пулс јаче бије; због које може и наша целина добити национални живац, кога сада нема, и почети радити (не брбљати) да изиђе из ових бедних националних прилика. Треба се ослобађати не само старих, циганских облика политичкога живота, већ на многим пољима тражити нове начине и неговати људе који стварају«. Међу Хрватима припрема нарочито Hrvatski đak, основан још год. 1906., нови хрватски нараштај за националну политику ширега видокруга и јачега замаха. У првом плану је што тешња сарадња између Срба и Хрвата; њихов споразум сматра се као предуслов за успешну радиност на југословенскоме програму. Уједињеним Србима и Хрватима, односно Србохрватима, како се онда говорило, прићи ће Словенци као већ зрео плод. Од год. 1909. почињу зборови националне српскохрватске омладине на Сушаку, у Сплиту и Београду. На тим састанцима редовито се понавља Бјернсонова реч, коју је за време анексионе кризе, упутио Србима: »Без крви нема слободе; она се не добива, већ се узима«. Од год. 1911. почиње, у кратким размацима времена, читав низ нових омладинских листова, Вал, Напредак, Српска омладина, Нови Србин, Уједињење, Застава, и год. 1914. у Прагу Југославија, као орган уједињене омладине. Сви ти листови имају једну заједничку црту: они су сви за народно јединство, за већу активност, и за стварање новога и бољега националнога и омладинскога типа. »Слободе нам се хоће, а не овога ропскога и подлога живота«, кликћу они самоуверено и борбено. »У Прагу омладина шаље Цувају препоручено писмо са 270 оригиналних омладинских потписа, у којем се отворено изражава солидарност са друговима, и позива Цуваја да напусти своје место, јер ће омладина у непомирљивој борби са комесаром и његовим претпостављеним обрачунати и са њим и са њима«. 21. септембра год. 1912. далматинока омладина објављује свој манифест »Уједињењем к ослобођењу!« Организација националистичке омладине захвата ђаке не само на универзитетима него и у гимназијама. Стварају се тајна удружења; организују се демонстрације на улици и у школи; у ове се уноси дух борбе и отпора. Боривоје Јевтић описује рад организатора босанске средњошколске омладине овако: »До тада чисто литерарне, омладинске организације по средњим школама добивају револуционаран карактер, и, природно, постају тајне. Јављају се међу омладинцима и т. зв. »путници«, млади људи који су напустили универзитетске студије, да би могли вршити у народу револуционарну пропаганду ... По рускоме угледу образују се »кружоци«, мале групе поверљивих људи које се не познају, али су преко појединих посредника у додиру«. Овај овако набујали омладински полет код Србохрвата није могао остати без утицаја и на Словенце. Год. 1912. кренут је и у Љубљани омладински лист Preporod, са чисто југословенском идеологијом, а код појединаца из његова круга и са чисто револуционарним расположењима. Ту се истиче борбено, чак револуционарно начело: »Нека мре ко хоће да живи!«
У Бечу се цео овај национални полет приписивао само активности Србије, а не и неодољивом националном инстинкту властитих поданика. И уместо да о тим расположењима, тако јавним и видним, поведу рачуна, и да подвргну ревизији своју дотадању политику према Југословенима, бечки водећи кругови су налазили да ће једини лек за све бити само тај ако се сломије Србија. Уместо да поправе себе и свој систем владања, у Бечу су кривили друге. Историски фатализам бечке политике био је одувек да није имала разумевања за психозе извесних периода, које овладају људима и племенима и које постају неодољиве ако се завремена не каналишу, него се увек и стално ослањала на своје бирократске и полициоке методе. Сем тога, у Бечу су се бојали да се, под вођством Русије, не обнови балкански савез и да се Србија и Бугарска не измире на њен рачун, то јест, да се Бугарокој не обећа нека отштета у Маћедонији у случају српскога проширења на западу. Стога се тражио згодан повод да се Србија нападне пре него што успе да се среди и пре него што се устали новостворено стање на Балкану. Када није могла, због држања Немачке и Италије, да нападне Србију после рата са Бугарима, она је подјаривала албанске ускоке да изазову нереде у Јужној Србији. Упад Арнаута у Стару Србију, крајем августа год. 1913., није био без аустриских прстију. Када је Србија, да казни нападаче, посела извесне стратешке тачке у пограничном појасу Албаније, Аустрија је, неовлашћена ни од кога, упутила Србији ултиматум да се у року од осам дана повуче на линију одређену начелно од Лондонске конференције, премда та линија на терену самом још није била утврђена. Србија је, наравно, попустила притиску, избегавајући да даје прилику Аустрији за нове заплете. Измореној кроз два рата, истрошеној и физички и материјално, Србији је требало времена да се опорави и прибере, и она је стога гледала да ничим не да повода злој вољи суседне Монархије, за коју је добро знала да вреба сваки њен покрет, и да се у њеним војничким и дипломатским круговима озбиљно помишља на превентивни рат. Аустриски министар претседник, гроф Штирк, сасвим у духу војничке странке, казивао је без устручавања да су »обрачун са Србијом и њено понижење« чак »услови за опстанак Монархије«. Таква схватања, нема сумње, искључивала су сваки лојалан споразум, и рат је, према томе, био неизбежан.