Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
VII. Pad Srbije.

1. Politika despota Lazara. — 2. Politika kralja Tomaša. — 3. Spajanje Bosne i Srbije. — 4. Pad srpske despotovine.


Tri godine koje je Srbija preživela posle smrti despota Đurđa ispunjene su strasnim unutarnjim krizama. To su bili grčeviti trzaji jednog još uvek neiscrpenog organizma, koji je bio osuđen da umre. Despot Lazar, koji nije uživao simpatije ni savremenika ni potomstva, ne izgleda da je imao mnogo političke mudrosti. Njegovo naslanjanje na Turke bila je politika koja se mogla ne samo razumeti, nego i braniti. Ali, nije bilo razumljivo njegovo uplitanje u mađarske međusobice, osvajanje mesta i oblasti na mađarskom području i trošenje snage na poslove za koje se moglo predvideti da Srbiji neće doneti ništa drugo nego nove i potpuno nepotrebne udare. To njegovo držanje izazvalo je i u samoj Srbiji jačanje partiske podvojenosti i gotovo neprijateljski stav između dve glavne stranke: turkofilske i mađarofilske. Glavni pretstavnici prve stranke behu sultanija Mara, brat joj Grgur, Toma Kantakuzen i stara despotica Jerina. Naročitu ulogu ima u to vreme u Srbiji Mihailo Anđelović, već pominjani potomak epirske dinastije Anđela. Mihailo je imao visoke činove u Srbiji i na dvoru despota Đurđa i posle njegove smrti; od god. 1445. bio je veliki čelnik. U isto vreme bio je rumeliski beglerbeg njegov rođeni brat Mahmud, koji je kao dečak dopao u tursko ropstvo i svojom vrednošću i zbog porekla dostigao tako visok čin. On je bio i pesnik, pod pseudonimom Adni, i mnogo hvaljen u Turaka. Braća su opštila međusobno, i Mahmud je znatno uticao na Mihaila da se Srbi u svojoj politici drže Turaka odano i bez kolebanja. Drugu stranku vodili su slepi Stevan, Lazareva žena Jelena i, kako se čini, najveći deo sveštenstva. Kako Lazar nije imao muške dece, nego samo kćeri, to je Jelena, hoteći da obezbedi presto kćerima pomoću nekog hrišćanskog princa, unosila u tu načelnu borbu svu strast jedne ambiciozne majke. To je bio razlog da se stao kolebati i njen muž, despot Lazar.

U Mađarskoj je 1457./58. besneo građanski rat. Protiv kralja Ladislava Posmrčeta borila se stranka pristalica Hunjadija i Mihaila Silađija. Teško je bilo despotu Lazaru odoleti iskušenju i ne ući u borbu protiv svojih porodičnih neprijatelja, i to tim pre što su oni bili i protivnici zakonitoga kralja. Verovatno su Lazara na taj korak savetovale i turkofilske pristalice, želeći da Srbija tako pomuti sve veze sa Mađarima. Lazar se odazvao tim sugestijama, prešao je sa vojskom Dunav, uzeo Kovin i pošao na dalja osvajanja, dok ga, u maju god. 1457., nije kod Tamiša potukao Mihailo Silađi.

Despota Lazara opteretilo je predanje strahovitom optužbom da je otrovao svoju majku. To se kazivanje ne da danas ničim utvrditi. Tačno je samo ovo: da su još one noći kad je umrla despotica Jerina, 3. maja, naglo pobegli iz Srbije sultanu Grgur, Mara i Toma Kantakuzen. Srpski letopisi baš izrično upotrebljavaju glagol pobegli. Očevidno je da je bio posredi neki težak sukob, i to, sudeći po licu kome su članovi srpske dinastije pobegli, sukob je bio koliko porodični toliko i politički. Savremeni Kritovul, koji je svoje istorisko delo radio u Carigradu, optužuje Lazara uopšte kao čoveka koji je svojim roditeljima priredio nekoliko teških scena nezahvalnosti i bezobzirnosti. On priča da je i sama Jerina pošla da beži, pa je Lazar stigao i zadržao. U svakom slučaju, ta teška porodična scena, izvedena pred celim narodom, bila je samo dokaz više o bezobzirnosti vladajućih krugova prema visokim moralnim zahtevima i kvalitetima koji se u ovako kritičnim vremenima traže pre svega, da bi se u odlučnom času moglo na osnovu njih apelovati na velike žrtve podanika. Uplašen tim begstvom, naročito kad je dobio vesti da je sultan begunce lepo primio, despot Lazar je pazio da se čim bilo ne zameri Turcima, da ne bi izazvao njihov gnev protiv sebe. Stoga je u jesen god. 1457. pomagao tursku akciju u Banatu, mada je bio svestan da će se tim zameriti Mađarima obeju stranaka. To je bilo i poslednje njegovo delo. 20. januara god. 1458. despot Lazar bio je već pokojnik.

U isto vreme zapažaju se izvesni znaci kolebanja i u politici bosanskoga kralja Tomaša. Sultan Mehmed II spremao je neke veće vojničke akcije i od početka god. 1457. počeo je slati u Bosnu veće grupe radnika da mu pripremaju mostove na Savi. Broj tih radnika bio je veliki; samo u jednoj partiji, koja je stigla krajem januara, njihov broj iznosio je na 8000 ljudi. Sultan je, naravno, tražio i od bosanskoga kralja podložničku ispravnost i kao garantiju za to predaju izvesnih gradova. Kralj se i dalje držao pape, koji ga je sokolio i koji mu, u znak svoje stalne pažnje, beše poslao krst i svoju zastavu. Uz kralja se nalazio izvesno vreme umni i moćni i veoma uticajni kardinal Karvajal, koji beše poslan u Bosnu sa naročitom misijom da bdi nad Tomašem i da ga bodri i da papsku vlast proširi u oblastima »nepouzdanih« šizmatika i jeretika.

Kraljev tast, herceg Stjepan, prateći prilike u Mađarskoj, Srbiji i susednoj Zeti, nastavio je svoju staru turkofilsku politiku. Vešt, i uvek spreman da se okoristi tuđom nevoljom, on se spremao da u Dalmaciji dobije jedan deo davno žuđenoga nasledstva banova Talovaca, koje je posle pogibije Ulriha Celjskoga ostalo bez gospodara.

Matko Talovac, Korčulanin, koji je svojom veštinom i hrabrošću ušao u milost kralja Sigismunda, beše god. 1435. imenovan za slavonskoga bana. Godinu dana potom, slomivši Ivana Frankopana, on je dobio imanja kneza Nelipića i postao ban Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Sa Matkom se digoše i njegova braća Petar, Franko i Ivan. Dalmatinskim i hrvatskim banom postade god. 1438. Petar, lično daleko manje vredan od starijeg brata. Obogaćeni, sa velikim posedima u Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni, oni su bili jedno vreme najsilniji velikaši slovenskog juga.

Posle Matka († god. 1444.) Petar nije mogao da očuva ni ugled ni značaj porodice. Njegovi protivnici behu grofovi Celjski i knezovi Frankopani, a nije mu bio prijatelj ni kralj Tomaš. Celjski počeše odmah osvajati najpre njihova dobra u Slavoniji, a ostali napadoše na ona u Dalmaciji. Za hrvatsko-slavonskog bana bi već god. 1446. imenovan Ivan Sekelji (banović Sekula) i protiv Petra i protiv Fridriha Celjskog. Već god. 1445. Petar je bio toliko pritešnjen da je u nevolji bio spreman predati Mlečanima sve svoje područje samo da ga oni zaštite kao svoga plemića. Da je to bilo neprijatno bosanskome kralju i da je on to stavio do znanja Mlecima, razume se samo po sebi. Ovi behu još ranije preoteli Omiš i Poljica. Dalja osvajanja bila bi očito na bosansku štetu. Jer cetinski i kliški kraj i gradovi Knin i Ostrovica behu za Bosnu važna mesta, i nije joj moglo biti svejedno ko će tu da se učvrsti. Prirodni put bosanske ekspanzije prema moru vodio je baš na tu stranu; na Neretvu je izlazio samo Hum. Ali, do tog ustupanja nije došlo u taj mah. Janko Hunjadi, iako nezadovoljan banom Petrom, imao je ipak prečih briga nego da se sam nosi sa njim. U strahu, Petar je tada sa kraljem Tomašem počeo pregovore da mu ustupi svoju oblast, a ovaj njemu da dade neki svoj grad u Bosni. Kralju Tomašu, međutim, nije bila prijatna nikakva tešnja Petrova saradnja sa Mlecima. Protivnosti između kralja i Mletačke Republike pojačaše se još više kad ova, kao saveznik hercega Stjepana, za vreme rata od god. 1451.—1454., posede celu Krajinu između Cetine i Neretve, i kad kralj ne uspede da to posedanje osujeti. Između bana Petra i kralja Tomaša nastadoše zbog svega toga od god. 1451. neprijateljski odnosi, i Dubrovačka Republika je kušala da posreduje između njih, mada je sama znala i tvrdila da su Mlečani došli u Neretvansku Krajinu dobrim delom i banovom saradnjom. Kad je god. 1453. umro ban Petar, banat Hrvatske i Dalmacije dobili su ili svojatali grof Ulrih i Hunjadi; ali, zbog njihova poznatoga suparništva deoba se nije ostvarila. Grof Ulrih tražio je i dobio banat hrvatski za sebe sama. Kurjakovići su mu morali predati svoju Ostrovicu. Ulrihu se živo opirao kralj Tomaš; znamo i iz kojih razloga. On je više voleo na toj strani i same Mlečane nego njega; čak je vodio i pregovore sa njima, da ili sami uzmu Knin ili da ga dobije on; ali, samo da ne dođe u posed Celjskih. Mlečani nisu hteli da se zameraju budimskome dvoru i stoga odbiše predlog da oni uzmu Knin, mada je taj važni grad, kako kralj kaže u pismu na koje su Mlečani odgovorili 8. marta god. 1455., »glava ili glavno mesto Hrvatske«. Ali, ne dobi ga ni Tomaš. U ovo vreme javio se herceg Stjepan sa svojim planom da uzme Petrovu udovicu i da sa njom dobije sporno područje. Zbunjen tom kombinacijom, Tomaš pomisli da i sam to isto predloži tako cenjenoj udovici, nudeći joj za muža svoga sina Stevana. God. 1456. dođe, najzad, do borbe između četa kralja Tomaša i ljudi Ulriha Celjskoga, kad ovi pregoše da prekrate sve te spletke i posednu mesta svoga banskoga gospodara. Septembra meseca pod Ulrihovom vlašću bila je sva stara Hrvatska sem Klisa i njegova područja, koje su držali Mlečani. Celu tu akciju presekla je za budućnost velika ofanziva Turaka prema Beogradu i Srbiji i smrt Ulrihova. Ali, naskoro potom, s proleća god. 1457., požurio se herceg Stjepan da počne s izvesnim gradnjama potrebnim za okupaciju sad potpuno obezgospodarenog područja Talovaca, dobivši za to i pristanak Turaka. Da ga preduhitri, spremio se odmah i kralj Tomaš i rešio se da sam posedne područje hrvatskog banata, obavestivši o tome Mletačku Republiku, a svakako i nadležni budimski dvor.

Uskoro se kralju Tomašu ostvarila mogućnost da učestvuje i u rešavanju pitanja o nasledstvu u srpskoj despotovini i da sa tim u vezi proširi uticaj Bosne i svoj i na toj strani. Despot Lazar nije imao muškog poroda, i kao jedan od kandidata za muža najstarije Lazareve kćeri i naslednice bio je bosanski kraljević, mladi Stevan. Kralj Tomaš, oprezan i predostrožan, nalazeći novu situaciju u Srbiji kao podesnu za svoje planove, znao je da će tu bračnu kombinaciju moći teško ostvariti ako bi sultan bio protiv nje. Stoga se od proleća god. 1458. počeo približavati Turcima, pristajući da im prizna vrhovnu vlast i da im plaća danak. Učinio je to svakako još i stoga što je video da je Mađarska toga vremena, rastrzana borbama, naročito posle smrti kralja Ladislava († 23. novembra god. 1457.), nesposobna da ga uzme u zaštitu od Turaka, i da se on ne sme usprotiviti sultanovoj sili kad nema druge pomoći sem papina krsta i zastave. On se tokom leta god. 1457. obraćao i rimskoj kuriji i drugim hrišćanskim vladarima za pomoć, pa kad se uverio da je ta pomoć neizvesna, njemu nije ostajalo drugo nego da se približi Turcima. Kad je 24. januara god. 1458. za mađarskoga kralja izabran mladi Matija Hunjadi, sin Jankov, dečko od četrnaest godina, i kad je za njegova tutora i upravljača kraljevine došao njegov ujak, Mihailo Silađi, Tomašu je postalo jasno da će ta promena otuđiti od Mađarske dobar deo i onih Srba koji su inače bili za mađarofilsku politiku, ali koji su mrzeli Silađija zbog njegovih postupaka prema despotu Đurđu. Jedan izveštaj od 21. aprila god. 1458. kaže da je kralj Tomaš sklopio mir sa Turcima i platio im danak, »jer nije mogao učiniti ništa drugo«.

Tomaševa politika da dobije hrvatski banat na zapadu i srpsku despotovinu na istoku potseća donekle na politiku kralja Tvrtka I. Izgleda da se misao o vođenju politike u tome pravcu javila kod kralja dosta rano; on je, o tom nema sumnje, bio svestan Tvrtkove tradicije. Tomaš je posle njega prvi bosanski kralj koji u svojoj tituli, i to odmah, već prve godine vladavine, u jednoj povelji od 3. septembra god. 1444., kazuje da je kralj Srba i Hrvata. Potpis u toj njegovoj povelji glasi: »Štefan Tomaš kralj božjom milošću Srbima, Booni, Primorju, Humskoj Zemlji, Dalmaciji, Hrvatima, Donjim Krajima, zapadnim stranama i k tomu«. Pojam Srbima i Hrvatima uzet je ovde više kao geografsko-političko nego kao etničko obeležje, kao i ranije kod kralja Tvrtka; ali, ipak je očevidna i plemenska oznaka. Zanimljiva je činjenica da svi bosanski vladari bez razlike, posle Tvrtka I, u svojoj tituli najpre spominju da su »kraljevi Srbima«, pa onda dodaju »Bosni«, »Primorju« i drugim oblastima. To je, po svoj prilici, u vezi sa primanjem kraljevske titule, koja je došla bosanskim vladarima tek sa primanjem srpske kraljevske krune, i koja im je digla čin i ugled. Bosanski vladari su, prema tome, polagali svoje pravo na Srbiju, i to na tako neobično vidan način da su svoju staru iskonsku oblast stavljali u tituli iza nje. Ali, ustvari, sve do Tomaša, oni nisu ništa preduzimali da svoje pretenzije ostvare i da se Srbiji na neki način više politički približe. Šta više, otkako su Srbi god. 1413. poseli Srebrenicu, odnosi između Bosne i Srbije postali su za dug niz godina neprijateljski, sa krivicom na obe strane. Nije ih sve do pedesetih godina XV veka osvestila čak ni turska nevolja. Tek posle turskih ofanziva od god. 1454. i 1456. otvaraju se pomalo oči i jednima i drugima. Do sporazuma je god. 1458. došlo ipak ne toliko iz sentimentalnih razloga, koliko iz težnje Tomaševe da pojača ugled i posede svog prestola, i da tako, u isti mah, spajanjem Bosne sa Srbijom, izvede i koliko toliko pribiranje narodne snage. Ta Tomaševa politika, vođena u ovako teškim prilikama, nije imala velika uspeha, mada je u osnovi bila jedina prava politika koju je mogao da vodi jedan srpsko-hrvatski vladar. Mesto cepkanja udružiti snage, koje bi, pod mudrim vođstvom, mogle da pretstavljaju ako ne više impozantnu moć, kao u XIV veku, a ono bar ipak silu koja bi imala više životne sposobnosti.

U Srbiji se ta kombinacija nije svuda primila sa simpatijom, jer se smatralo da nju zastupa mađarofilska stranka. Sem toga, Tomaš je napravio vrlo nezgodan uvod za bračne pregovore, uzevši Srebrenicu i još nekoliko susednih gradića. Da bi smutnja bila veća, proneo se bio glas, izgleda iz krugova kardinala Karvajala, da je despot Lazar na samrti ostavio svoju državu papskoj kuriji. Papa je, doista, 14. marta god. 1458., javljao da uzima Srbiju pod svoju zaštitu, kao što se pod takvom zaštitom nalazila i Bosna. Bojeći se da Mađarska kao papin mandatar ne preduzme tim povodom kakvu akciju u Srbiji, na koju se opremala, reši se vođ turkofilske stranke, Mihailo Anđelović, pored Lazareve žene i slepog Stevana jedan od glavnih upravljača Srbije, da pusti Turke u Smederevo. Njegov postupak izazva ostale Srbe na protivne mere; uzbuđeni rodoljubi skočiše 31. marta na oružje, pobiše Turke, a Mihaila zatvoriše. To, naravno, ojača antitursku stranku, koja se grupisa oko slepoga Stevana kao novoga srpskoga despota. Nu, Turci ne zastaše na prvim koracima. Kao njihov kandidat stiže u Srbiju, po svoj prilici pozvan od Mihaila i njegovih ljudi, slepi Grgur sa svojim sinom, neobično hrabrim Vukom. Sa njima je došla znatna turska vojska, čiji se broj tokom leta popeo na 40.000 ljudi. Ona zauze najveći deo Srbije, a u avgustu i grad Golubac. Na glas o padu toga za Ugarsku strateški veoma važnoga grada (u izveštaju se veli da je on »passo fortissimo« na Dunavu), nasta među Mađarima velika uzrujanost. Srbe su okrivljavali ni manje ni više nego kao izdajice; zamerati su im, između ostaloga, čak i za to što nisu pristajali da im sami predadu ostatak svoje države, koja se krajem leta god. 1458. nije sterala mnogo dalje od Smedereva. Kao glavni vođ te opozicije smatran je slepi Stevan. Sam mladi mađarski kralj ode na granicu; ali, u borbu protiv Turaka, da ih prebaci preko Save, ušao je tek kada su ovi prešli u Srem i oplenili Mitrovicu. Sukob njegov sa Silađijem nije mu davao mogućnosti da se ozbiljno spremi i reši za borbu protiv Turaka na južnoj granici; u najkritičnije doba srpske istorije XV veka Mađarska je bila upola paralisana. Naši ljudi nisu to videli; njih na mađarsku stranu opet privukoše kraljeva obećanja i zatvaranje Silađijevo, u jesen god. 1458., što im se činilo kao neka vrsta zadovoljštine, mada to nije došlo radi njih. Despotica Jelena i kralj Tomaš uđoše ponovo u bliže odnose sa Mađarima. Od njih su čak tražili i na saboru u Segedinu (krajem god. 1458. i početkom 1459.) dobili pristanak da se ženidbom bosanskoga kraljevića Stevana i despotice Jelače izvrši ujedinjenje Bosne i Srbije. Za srpskoga despota imao je odmah doći kraljević Stevan. Kralj Tomaš, pošto je početkom oktobra god. 1458. obnovio veze sa budimskim dvorom, prekinuo je odmah odnose sa Turcima. Slepi despot Stevan nije bio sporazuman s tim, jer je to bilo upereno protiv njegove vlasti.

Posle segedinskoga sabora požurio se bosanski kraljević iz Jajca u Smederevo da primi vlast i da se venča. Obavešteni o tom, Turci pokušaše da mu ometu put, odnosno da ga na njemu uhvate. Ali, Stevan se, sa nešto mađarske pratnje, vešto krio, udarajući stramputicama. Stigavši u Smederevo, on 21. marta primi vlast, a 1. aprila se venča sa Jelačom. Slepi despot Stevan II bi nedelju dana potom proteran iz Srbije. Da olakša sinu položaj, napao je kralj Tomaš Turke u župi Vrhbosni, udarivši naročito na tvrdi Hodidjed, »koji beše velik i pun naroda«. Ali, u toj ofanzivi nije mogao da istraje, jer ga napadoše ne samo Turci iz drugih mesta Bosne, nego i herceg Stjepan kao turski vazal. Položaj kraljev bio je i inače težak. Dominikanac Nikola Barbući kazuje u jednom svom izveštaju iz Jajca kako mu se kralj Tomaš tužio da su mu za borbu sa Turcima upola vezane ruke. Njegova zemlja ima »manihejaca«, t. j. bogumila, »koji više vole Turke nego hrišćane« (t. j. katolike), i kako je njih u Bosni većina, to on ne sme da zagazi u rat protiv Turaka bez znatnije pomoći katolika. Sada se očevidno svetila preterana revnost katolika protiv domaćeg nekatoličkog elementa u Bosni. Katoličanstvo, koje su pretstavljali i često sa nožem u ruci naturivali Mađari; vlast tuđinaca u katoličkoj crkvi Bosne, kojoj su na čelu ponajčešće sasvim strani ljudi, Mađari, Talijani i Nemci; nastojanja da se na bosanski presto, isto tako, proture tuđa lica, doveli su u najodsudniji čas dotle da je većina Bosanaca radije pomagala Turke nego Mađare. Mađare su dovoljno poznali i osetili blagodati njihove hrišćanske misije; Turci su bili još novi i Bosna ih nije poznavala sa te strane sa koje su Mađari postali toliko nesnosni. Kao u Srbiji, i u Bosni su se obrazovale dve stranke: turkofilska, koja je imala većinu, i mađarofilska. Sloboda je za jedne značila nasilje za druge; otud u zemlji rastrojstvo, koje je zatrovalo odnose i onemogućavalo svaku zajedničku saradnju.

Sultan Mehmed II smatrao je dolazak bosanskoga kraljevića na smederevski presto sa pristankom mađarskoga dvora ne samo kao povredu svojih interesa, nego kao čisto izazivački akt. Stoga se rešio da nastavi osvajačko delo prošle godine i da Srbiju konačno pokori. Novi despot Stevan III uzalud je s ocem zajedno vapio za pomoć. Kada se pred moćnim sultanom, koji je sam doveo vojsku u Srbiju, video napušten i osamljen, Stevan je, sa svojim stricem Radivojem, predao Turcima Smederevo, dobivši sultanov pristanak da on i svi njegovi ljudi iz Bosne mogu nesmetano izići iz grada. Mađarsku gradsku posadu, međutim, sultan nije hteo da propusti. Po despotovu odlasku, 20. juna god. 1459., zauzeli su Turci Smederevo. Mađari, koji nisu ništa učinili da spasu grad od propasti, zauzeti borbama kralja Matije s njegovim protivnikom, nemačkim carem Fridrihom III, optuživali su pred svetom Stevana i Radivoja da su učinili izdaju i da su, šta više, primili i novaca od Turaka.

Sa padom Smedereva pala je i cela Despotovina. Srbija je god. 1459., posle toliko godina uporne borbe i teške agonije, izgubila svoju samostalnost. Budući gotovo kroz pola veka stalno ratno područje, ta do nedavno bogata i plodna zemlja sada je pretstavljala gomile opustošenih gradova i zgarišta naselja. Njena politička istorija posle Kosova bio je dug niz diplomatskih i vojničkih napora, u svim mogućim kombinacijama, da se zadrži proces raspadanja, koji je već i pre njega bio uzeo opasne razmere i obuhvatio gotovo svekoliko srpsko feudalno društvo. Brankovića dinastija, glavni pretstavnik toga društva, pored sve darovitosti i požrtvovanja njenih glavnih lica, naročito despota Đurđa, sama je, za duži niz godina, pružala sablažnjive primere kako se porodični i lični interesi stavljaju pred državne i kako se, radi svojih koristi, za rešavanje domaćih sporova traži saradnja i pomoć neprijatelja. Ni najbolniji i ni najočigledniji primeri koji su govorili kuda vodi rasipanje narodne snage i kako malu korist donosi izdvajanje pojedinaca na račun ostale celine nisu, sve do pada svih srpskih država XV veka, mogli da osveste našu feudalnu gospodu i da im pokažu jedino mogući put za odolevanje neprijatelju. U većini zemalja tek je turski mač dokrajčio unutarnju anarhiju.

Srpska država propala je ipak posle junačkoga otpora koji je trajao skoro ceo jedan vek. Sila koja je srušila bila je najveća vojnička sila tadanje srednje i istočne Evrope. Ni Bugarska ni Vizantija nisu Turcima zadale ni približno toliko posla koliko Srbija i takva kakva je bila, sa svima njenim strastima i nedostacima. Srbi su, mada rastrojeni i mada sa velikašima potpuno feudalnog morala, imali ipak izvesnog osećanja za svoju državu i narodnu slobodu (za izvesne krugove to se može sa pouzdanošću tvrditi), i nisu mogli nikad da se pomire sa stanjem ropstva, kao što je, posle propasti njihovih država, bio zadugo slučaj sa Grcima i Bugarima. Srbi nisu ponekad imali dovoljno osećanja da ocene šta sve ugrožava njihov državni opstanak i slobodu; ali, jednom ugroženu ili izgubljenu, branili su je grčevito i u borbi za nju bili sposobni za velike žrtve i pregnuća. I to svi redom, i široki puk, i obrazovano i nacionalno svesno sveštenstvo, pa čak i ta ozloglašena feudalna gospoda, koja su dala čitavu skalu primera od najnižeg cinizma do najsvetlijeg samopregora jednoga vojvode Prijezde.