Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.21
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Nadiranje Turaka u severnu Srbiju. — 2. Boj na Kosovu. — 3. Narodne pesme o tom događaju. — 4. Kosovska etika.
Posle pobede na Marici Turci su brzo počeli da šire svoju vlast na Balkanskome Poluostrvu. Prvih godina oni nisu gonili iz njihovih oblasti srpske i ostale hrišćanske dinaste, nego su se zadovoljavali tim da ih nateraju na podložnost i izvesne finansiske obaveze. Tako je sin kralja Vukašina, kralj Marko, zadržao, nešto suženu (ali ne toliko od Turaka koliko od svojih hrišćanskih protivnika), očevu oblast i njegovu kraljevsku titulu, živeći pretežno u svome Prilepu, od starine poznatom kao tvrdom gradu. U severnom delu nekadanje Vukašinove države, u skopskom kraju, imao je vlast mlađi Markov brat Andrija, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta god. 1388./9., očuvala sve do danas. Samo Skoplje preoteli su od Vukašinovih naslednika Brankovići, među kojima se najviše ističe Vuk, koji se oko god. 1371. oženio Marom, kćerkom kneza Lazara. Kao Marko, priznavali su tursku vrhovnu vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili u istočnoj Maćedoniji, na levoj strani Vardara, držeći celo područje od Kumanova do Strumice. Ćustendil, u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva pomen svog gospodara. Narodna pesma, koja, valjda po priznavanju turske vlasti, Konstantina zove »begom«, pominje njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. U Epiru se Toma Preljubović držao izvesno vreme samo kao turski štićenik.
Od osamdesetih godina XIV veka počela su česta upadanja turskih četa u oblasti iznad Šare i u zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva sve do primorja i staroga Huma. Ti upadi nisu imali spočetka osvajački karakter, nego su vršeni po instinktu, pljačke radi; ali, uskoro se pretvaraju u izvidnička zaletanja i služe kao uvodne akcije za veće turske pokrete. Srpski letopisi, koji su u ovo vreme počeli da se stvaraju, počinju od tog vremena beležiti datume tih sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukosavić suzbio Turke na Dubravnici. Oko te godine, ali svakako zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin-grad), da brani nišavsku dolinu od njihovih nasrtanja. Posle, od sredine toga decenija, opasnost od Turaka postaje neposrednija. Već god. 1386. počela su sistematska turska nadiranja prema Srbiji. Na Pločniku, kod Prokuplja, Turci su pretrpeli osetan poraz; ali, ipak im je uspelo da posednu važni Niš i da se održe u njemu. Godine 1386. pominju se turske čete prvi put i u Humu, gde je njihova iznenadna pojava izazvala zaprepašćenje i veliku pometnju. Dve godine posle toga prvog upada stradao je od vojvode Vlatka Vukovića jedan znatniji odred Turaka u borbi kod Bileće.
Turski porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Te pripreme vršene su dugo i već u februaru god. 1389. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji. Knez Lazar, koji je svakako ranije bio obavešten o tome, obratio se za pomoć kralju Tvrtku, a mađarskome kralju Sigismundu, koji je mislio na osvetu, ponudio je ponovo svoje vazalstvo, na što je ovaj pristao. Duga spremanja i na jednoj i na drugoj strani kazivala su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo i po tome što su na bojište pošla i oba vladara lično, knez Lazar i sultan Murat sa dva svoja sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci čitavo jedno krilo sačinjavali su bosanski pomoćni odredi, koje je vodio Vlatko Vuković. Sa Bosancima su došli u pomoć Lazaru, kao savezniku, i Hrvati, »krstaši«, pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom Ivanovce, vitezove krstaše. Kao sa nekim dubokim predosećanjem značaja ovog događaja našli su se zajedno u borbi protiv jednog neprijatelja, koji će im vekovima biti zajednički, Srbi i Hrvati, u jednom od najsudbonosnijih časova naše istorije. Srpski dinasti iz Maćedonije, vazali turski, nisu smeli da se pridruže ugroženoj braći i da zajedničkom snagom pokušaju slomiti jaram novog zavojevača. Bilo je to svakako dobrim delom iz straha pred impozantnom turskom silom, koja se kretala prema Kosovu, odakle je, po potrebi, mogla operisati i prema Srbiji i prema Bosni. Ali, treba priznati, bilo je to donekle i stoga što je oskudevala prava nacionalna solidarnost i što se, zbog vlastitih interesa, izgubio smisao za državnu celinu. Sebični pojedinci još nisu dovoljno razumevali da će sa gubitkom glavnog državnog središta i njegova značaja i njihov položaj prema dobitniku postati teži i slabiji, Konstantin Dejanović je čak ugostio tursku vojsku koja se preko njegove zemlje kretala na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. O držanju kralja Marka nemamo nikakvih pouzdanijih vesti.
Do borbe je došlo u utorak, 15. juna god. 1389., na Vidovdan. U prvom delu borbe Srbi su imali lepe uspehe. Njihovo desno krilo, koje je vodio Vuk Branković, potislo je odeljenje sultanova sina Jakuba i dovelo ga u nered. Tome je, možda, doprinela pometnja što je nastala usled smrtonosne rane koju je sultanu Muratu zadao Miloš, neki srpski plemić (»veoma blagorodan«, kaže Konstantin Filozof). Stari izvori ne pominju njegovo prezime, dok narodno predanje zna da se zvao Kobilić ili posle Obilić. Njega behu neki zavidnici oklevetali da radi knezu o neverstvu. Da dokaže »ko je vera«, on je jurnuo u tursku ordiju i pretvarajući se da hoće da se preda dopro je do Murata i sjurio mu mač u telo. Ogorčeni, Turci su ga na mestu sasekli. U zabuni koja je zbog svega toga nastala najpre se snašao sultanov sin Bajazit. On je dao ubiti i brata Jakuba, nešto zbog neuspeha a više da ga izluči kao takmaca; a onda, brz i odlučan, stoga zvan Ilderim (»munja«), sa novim rezervama kidisa na Srbe i potisnu ih. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Najteže je bilo pogođeno srpsko središte sa knezom Lazarom, koji bi ranjen i zarobljen, dok su se oba krila, Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića, mogla spasti, mada sa gubitcima. Zarobljeni Lazar je pogubljen, sa dosta srpskih velikaša, pored mrtva Murata, čiji prazni grob na Gazi Mestanu, na Kosovu, i danas pokazuje mesto pogibije. Turski izvori, hoteći da pripišu svom velikom sultanu i ovu pobedu, gotovo jednodušno govore o tome da je Murat poginuo posle borbe.
Pogibija oba vladara i činjenica što novi sultan Bajazit nije ostao u Srbiji da nastavi osvajačko delo i iskoristi pobedu, nego što je odmah sa vojskom otišao u Jedrene da tamo osigura presto, izazvala je utisak da Turci nisu odneli pobedu na Kosovu. Bosanski vojvoda obavestio je svoga kralja da je čak pobeda ostala na strani hrišćana, i kralj je to javio na više strana. Čak se ni u Mlecima još krajem juna nije znao pravi ishod borbe. Kod samih Turaka ostalo je sećanje o težini cele ove borbe. Po pričanju zabeležio je turski istoričar XV veka, Ašik paša Zade, da se u noći posle kosovske bitke među Turcima, u vojsci, »stvorila pometnja i bi muka«. U Srbiji se, međutim, kosovska pogibija shvatila i ocenila odmah u svoj svojoj tragičnoj veličini. Kao što su poraz na Marici i pogibija Vukašinova doveli odmah južne srpske zemlje u pokorni stav prema Turcima, tako se predosećalo da će se zbiti i sa severnima. Nije više bilo nikoga ko će silnoj najezdi suprotstaviti dostojan otpor i moći joj odoleti. Ali, za utehu, ovi srpski porazi ostavili su neobičan utisak na sve naše naraštaje. Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo kao mesto borbe, nego i sva druga mesta na Kosovu, koja beše posela vojska, kao i glavna lica u njoj. Toliko mu je, još uvek, sveže sećanje o tom događaju. Važno je dalje istaknuti da se povodom ovoga poraza, tako teškog i brzo od svih jasno osećanog, ipak nije javila malodušna klonulost, kao u Bugarskoj, pa da se udarac primi kao neminovna odluka udesa, kojoj se mora čovek bespomoćno pokoriti. Lazareva pogibija odmah se shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodno i državno dostojanstvo i da posluži kao hrana i primer za docnija pokolenja u shvatanju viteške dužnosti prema otadžbini. Jedna pohvala knezu, pisana krajem XIV ili odmah na početku XV veka, dovoljno podvlači ta shvatanja, koja kao da su izraz nacionalne ideologije XIX veka ili naših dana. Knez je, veli se, govorio pred borbu: »Bolja nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima«. A njegovi su mu ljudi odgovarali: »Za otačastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe ... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu ... Ne poštedimo život naš, da živopisan obrazac posle ovog budemo drugima«.
Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska pogibija izazvala je pesnički najlepše, najdublje osećane i po nacionalnoj etici najprečišćenije i najviše uzvišene narodne pesme. Ilijada je značajna po svojim krupnim, bogovima sličnim i od njih vođenim herojskim ličnostima i po svom širokom epskom zahvatu; u mračnim Nibelunzima, gde se oseća zadah prolivene krvi i gde, uz jednu dve idealisane osobe, caruju inače niži instinkti ljudske životinje, ima više zamaha i daha, — ali su naše epske pesme kosovskog kruga blagorodnije, sve sa jednom ponosnom, rasno svesnom spremnošću za pregaranje i žrtvu ne za ličnosti i njihove strasti, nego za velike ideale slobode. Kad je »carica« Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, »sestri od zakletve«, on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor:
Idi, sestro, na bijelu kulu;
Ne bih ti se junak povratio
Ni careve jedeke pustio
Da bih znao da bih poginuo;
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu proljevati
I za vjeru s braćom umrijeti!
Kad Milica, uzbuđena, pada onesvešćena, Lazar zove slugu Golubana, pa mu kaže da nosi gospu na tananu kulu, da je tamo pričuva i da slobodno, sa njegovim blagoslovom, ostane u Kruševcu. Sluga ga posluša samo upola. On odnosi obeznanjenu caricu na kulu, ali onda »svome srcu odoljet ne može«, nego i on ode na Kosovo, da se nađe tamo među junacima gde se rešava sudbina Srbije. Isto su tako sjajne reči i primer Vasojevića Steve, sa jasno izraženom psihom narodski shvaćenog junaka, koji potstiče svoga druga:
Hajde, pruže, da ne odocnimo
Krv proliti, a ne zažaliti,
Prije Laze glave izgubiti
Za junaštvo i za otačastvo
I hrišćansku vjeru pravoslavnu!
Mi svi znamo te junake. Od kolevke su vaspitali njihovim primerima ne samo naš naraštaj, nego čitava pokolenja. Tačan je sa protivničkog gledišta onaj uzvik Mustaj-kadije iz Gorskog vijenca koji upućuje Srbinu: »Krstu služiš, a Milošem živiš!« Kosovska etika bila je, može se bez preterivanja reći, nacionalno evanđelje naše rase, kojim su se oduševljavali sve do naših dana podjednako i intelektualni kao i široki krugovi celog naroda. Meštrovićev Kosovski hram. Vojnovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi-Mestan najbolji su dokaz koliko je još uvek živ i snažan i delotvoran stvaralački impuls kosovske legende.
Karakteristično je da se naša starija narodna poezija nije mnogo zadržavala na našim pobedama. O Dušanovim osvajanjima nema gotovo nikakvoga pomena; o stvaranju carstva nijedne pesme. Svoj najbolji proizvod dao je narodni pevač saopštavajući narodnu pogibiju. Toj činjenici vredi obratiti pažnju. Ona pokazuje, pre svega, nesumnjivu vitalnost rase. Ne peva o svom porazu onaj koji ima uverenje da je taj poraz konačan. Jer sa konačnim porazom zamire ne samo volja nego i sposobnost stvaranja. Svojim se porazom bavi onaj koji veruje da ga može okajati i kome je on, ma koliko inače bolan, ipak po uloženom časnom i visokom naporu u isti mah i ponos i uteha i potstrek. Sa druge strane, ono što kod drugih naroda, sa mukom, godinama, razrađuju učeni ljudi, da izvesne događaje reljefnije obeleže i da iz njih izvuku pouku i stvore izvesnu filozofiju svoje istorije, u nas se izradilo instinktom naroda, koji je celu ovu katastrofu sav, u celini, duboko proosećao. Narodna poezija sa kosovskom legendom kao središtem interesa održala je, i vremenom čak razvila, istoriski smisao našeg naroda, koji, kao istorizam uopšte, znači ujedno i svesnu težnju za »ispravljenom« obnovom starih vrednosti.
Samo, to treba odmah reći, kosovsku žrtvu pravilno je shvatila u vreme samog događaja jedino savremena inteligencija Srbije, sveštenstvo i oni koji su bolje videli stvar. Bilo je, ali u manjoj meri prvobitno, takvog shvatanja i kod izvesnih širih krugova u narodu, koji su bili pogođeni, koji su usled toga instinktivno sagledali svu opasnost i na koje je potresno delovala pogibija »kneza čestitoga« u jednoj borbi na čije teške posledice nije trebalo dugo čekati. Ali, srpska feudalna vlastela nije bila svesna sve težine položaja, i ona je, i posle katastrofe, gledala samo svoje interese, uske, lokalne i uvek samo sebične, ne prezajući od toga da iskrvavljenom organizmu srpske države zadaje nove rane. To je, istina, pojava koja nije bila ograničena samo na tadanju Srbiju; od iste bolesti patilo je i ostalo susedstvo, i Bosna, i Hrvatska, i Bugarska, i sve druge okolne države; ali, za Srbe je teškoća bila u tome što su se oni sada nalazili kao prvi na udarcu Turcima i što su ih dva teška poraza, dve nacionalne katastrofe, mogli dovoljno poučiti kuda će ih odvesti rastrojstvo što se stvaralo njihovim držanjem.