Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.21
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Надирање Турака у северну Србију. — 2. Бој на Косову. — 3. Народне песме о том догађају. — 4. Косовска етика.
После победе на Марици Турци су брзо почели да шире своју власт на Балканскоме Полуострву. Првих година они нису гонили из њихових области српске и остале хришћанске династе, него су се задовољавали тим да их натерају на подложност и извесне финансиске обавезе. Тако је син краља Вукашина, краљ Марко, задржао, нешто сужену (али не толико од Турака колико од својих хришћанских противника), очеву област и његову краљевску титулу, живећи претежно у своме Прилепу, од старине познатом као тврдом граду. У северном делу некадање Вукашинове државе, у скопском крају, имао је власт млађи Марков брат Андрија, чија се задужбина на реци Трески, подигнута год. 1388./9., очувала све до данас. Само Скопље преотели су од Вукашинових наследника Бранковићи, међу којима се највише истиче Вук, који се око год. 1371. оженио Маром, кћерком кнеза Лазара. Као Марко, признавали су турску врховну власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили у источној Маћедонији, на левој страни Вардара, држећи цело подручје од Куманова до Струмице. Ћустендил, у свом потурченом називу, још увек чува помен свог господара. Народна песма, која, ваљда по признавању турске власти, Константина зове »бегом«, помиње њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе. У Епиру се Тома Прељубовић држао извесно време само као турски штићеник.
Од осамдесетих година XIV века почела су честа упадања турских чета у области изнад Шаре и у западне крајеве Балканскога Полуострва све до приморја и старога Хума. Ти упади нису имали спочетка освајачки карактер, него су вршени по инстинкту, пљачке ради; али, ускоро се претварају у извидничка залетања и служе као уводне акције за веће турске покрете. Српски летописи, који су у ово време почели да се стварају, почињу од тог времена бележити датуме тих сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је год. 1380., када је Цреп Вукосавић сузбио Турке на Дубравници. Око те године, али свакако због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин-град), да брани нишавску долину од њихових насртања. После, од средине тога деценија, опасност од Турака постаје непосреднија. Већ год. 1386. почела су систематска турска надирања према Србији. На Плочнику, код Прокупља, Турци су претрпели осетан пораз; али, ипак им је успело да поседну важни Ниш и да се одрже у њему. Године 1386. помињу се турске чете први пут и у Хуму, где је њихова изненадна појава изазвала запрепашћење и велику пометњу. Две године после тога првог упада страдао је од војводе Влатка Вуковића један знатнији одред Турака у борби код Билеће.
Турски порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Те припреме вршене су дуго и већ у фебруару год. 1389. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији. Кнез Лазар, који је свакако раније био обавештен о томе, обратио се за помоћ краљу Твртку, а мађарскоме краљу Сигисмунду, који је мислио на освету, понудио је поново своје вазалство, на што је овај пристао. Дуга спремања и на једној и на другој страни казивала су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело и по томе што су на бојиште пошла и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два своја сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци читаво једно крило сачињавали су босански помоћни одреди, које је водио Влатко Вуковић. Са Босанцима су дошли у помоћ Лазару, као савезнику, и Хрвати, »крсташи«, под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом Ивановце, витезове крсташе. Као са неким дубоким предосећањем значаја овог догађаја нашли су се заједно у борби против једног непријатеља, који ће им вековима бити заједнички, Срби и Хрвати, у једном од најсудбоноснијих часова наше историје. Српски династи из Маћедоније, вазали турски, нису смели да се придруже угроженој браћи и да заједничком снагом покушају сломити јарам новог завојевача. Било је то свакако добрим делом из страха пред импозантном турском силом, која се кретала према Косову, одакле је, по потреби, могла оперисати и према Србији и према Босни. Али, треба признати, било је то донекле и стога што је оскудевала права национална солидарност и што се, због властитих интереса, изгубио смисао за државну целину. Себични појединци још нису довољно разумевали да ће са губитком главног државног средишта и његова значаја и њихов положај према добитнику постати тежи и слабији, Константин Дејановић је чак угостио турску војску која се преко његове земље кретала на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. О држању краља Марка немамо никаквих поузданијих вести.
До борбе је дошло у уторак, 15. јуна год. 1389., на Видовдан. У првом делу борбе Срби су имали лепе успехе. Њихово десно крило, које је водио Вук Бранковић, потисло је одељење султанова сина Јакуба и довело га у неред. Томе је, можда, допринела пометња што је настала услед смртоносне ране коју је султану Мурату задао Милош, неки српски племић (»веома благородан«, каже Константин Филозоф). Стари извори не помињу његово презиме, док народно предање зна да се звао Кобилић или после Обилић. Њега беху неки завидници оклеветали да ради кнезу о неверству. Да докаже »ко је вера«, он је јурнуо у турску ордију и претварајући се да хоће да се преда допро је до Мурата и сјурио му мач у тело. Огорчени, Турци су га на месту сасекли. У забуни која је због свега тога настала најпре се снашао султанов син Бајазит. Он је дао убити и брата Јакуба, нешто због неуспеха а више да га излучи као такмаца; а онда, брз и одлучан, стога зван Илдерим (»муња«), са новим резервама кидиса на Србе и потисну их. Главна борба водила се око Мазгита и Гази Местана. Најтеже је било погођено српско средиште са кнезом Лазаром, који би рањен и заробљен, док су се оба крила, Вука Бранковића и Влатка Вуковића, могла спасти, мада са губитцима. Заробљени Лазар је погубљен, са доста српских великаша, поред мртва Мурата, чији празни гроб на Гази Местану, на Косову, и данас показује место погибије. Турски извори, хотећи да припишу свом великом султану и ову победу, готово једнодушно говоре о томе да је Мурат погинуо после борбе.
Погибија оба владара и чињеница што нови султан Бајазит није остао у Србији да настави освајачко дело и искористи победу, него што је одмах са војском отишао у Једрене да тамо осигура престо, изазвала је утисак да Турци нису однели победу на Косову. Босански војвода обавестио је свога краља да је чак победа остала на страни хришћана, и краљ је то јавио на више страна. Чак се ни у Млецима још крајем јуна није знао прави исход борбе. Код самих Турака остало је сећање о тежини целе ове борбе. По причању забележио је турски историчар XV века, Ашик паша Заде, да се у ноћи после косовске битке међу Турцима, у војсци, »створила пометња и би мука«. У Србији се, међутим, косовска погибија схватила и оценила одмах у свој својој трагичној величини. Као што су пораз на Марици и погибија Вукашинова довели одмах јужне српске земље у покорни став према Турцима, тако се предосећало да ће се збити и са севернима. Није више било никога ко ће силној најезди супротставити достојан отпор и моћи јој одолети. Али, за утеху, ови српски порази оставили су необичан утисак на све наше нараштаје. Народ је добро запамтио не само Косово као место борбе, него и сва друга места на Косову, која беше посела војска, као и главна лица у њој. Толико му је, још увек, свеже сећање о том догађају. Важно је даље истакнути да се поводом овога пораза, тако тешког и брзо од свих јасно осећаног, ипак није јавила малодушна клонулост, као у Бугарској, па да се ударац прими као неминовна одлука удеса, којој се мора човек беспомоћно покорити. Лазарева погибија одмах се схватила као свесна жртва да се очува народно и државно достојанство и да послужи као храна и пример за доцнија поколења у схватању витешке дужности према отаџбини. Једна похвала кнезу, писана крајем XIV или одмах на почетку XV века, довољно подвлачи та схватања, која као да су израз националне идеологије XIX века или наших дана. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: »Боља нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима«. А његови су му људи одговарали: »За отачаство наше умрети нећемо поштедети себе ... Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву ... Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овог будемо другима«.
Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска погибија изазвала је песнички најлепше, најдубље осећане и по националној етици најпречишћеније и највише узвишене народне песме. Илијада је значајна по својим крупним, боговима сличним и од њих вођеним херојским личностима и по свом широком епском захвату; у мрачним Нибелунзима, где се осећа задах проливене крви и где, уз једну две идеалисане особе, царују иначе нижи инстинкти људске животиње, има више замаха и даха, — али су наше епске песме косовског круга благородније, све са једном поносном, расно свесном спремношћу за прегарање и жртву не за личности и њихове страсти, него за велике идеале слободе. Кад је »царица« Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једнога, »сестри од заклетве«, он јој дозвољава да заустави кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек један исти јуначки одговор:
Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се јунак повратио
Ни цареве једеке пустио
Да бих знао да бих погинуо;
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Кад Милица, узбуђена, пада онесвешћена, Лазар зове слугу Голубана, па му каже да носи госпу на танану кулу, да је тамо причува и да слободно, са његовим благословом, остане у Крушевцу. Слуга га послуша само упола. Он односи обезнањену царицу на кулу, али онда »своме срцу одољет не може«, него и он оде на Косово, да се нађе тамо међу јунацима где се решава судбина Србије. Исто су тако сјајне речи и пример Васојевића Стеве, са јасно израженом психом народски схваћеног јунака, који потстиче свога друга:
Хајде, пруже, да не одоцнимо
Крв пролити, а не зажалити,
Прије Лазе главе изгубити
За јунаштво и за отачаство
И хришћанску вјеру православну!
Ми сви знамо те јунаке. Од колевке су васпитали њиховим примерима не само наш нараштај, него читава поколења. Тачан је са противничког гледишта онај узвик Мустај-кадије из Горског вијенца који упућује Србину: »Крсту служиш, а Милошем живиш!« Косовска етика била је, може се без претеривања рећи, национално еванђеље наше расе, којим су се одушевљавали све до наших дана подједнако и интелектуални као и широки кругови целог народа. Мештровићев Косовски храм. Војновићева Смрт мајке Југовића, Ракићев Гази-Местан најбољи су доказ колико је још увек жив и снажан и делотворан стваралачки импулс косовске легенде.
Карактеристично је да се наша старија народна поезија није много задржавала на нашим победама. О Душановим освајањима нема готово никаквога помена; о стварању царства ниједне песме. Свој најбољи производ дао је народни певач саопштавајући народну погибију. Тој чињеници вреди обратити пажњу. Она показује, пре свега, несумњиву виталност расе. Не пева о свом поразу онај који има уверење да је тај пораз коначан. Јер са коначним поразом замире не само воља него и способност стварања. Својим се поразом бави онај који верује да га може окајати и коме је он, ма колико иначе болан, ипак по уложеном часном и високом напору у исти мах и понос и утеха и потстрек. Са друге стране, оно што код других народа, са муком, годинама, разрађују учени људи, да извесне догађаје рељефније обележе и да из њих извуку поуку и створе извесну филозофију своје историје, у нас се израдило инстинктом народа, који је целу ову катастрофу сав, у целини, дубоко проосећао. Народна поезија са косовском легендом као средиштем интереса одржала је, и временом чак развила, историски смисао нашег народа, који, као историзам уопште, значи уједно и свесну тежњу за »исправљеном« обновом старих вредности.
Само, то треба одмах рећи, косовску жртву правилно је схватила у време самог догађаја једино савремена интелигенција Србије, свештенство и они који су боље видели ствар. Било је, али у мањој мери првобитно, таквог схватања и код извесних ширих кругова у народу, који су били погођени, који су услед тога инстинктивно сагледали сву опасност и на које је потресно деловала погибија »кнеза честитога« у једној борби на чије тешке последице није требало дуго чекати. Али, српска феудална властела није била свесна све тежине положаја, и она је, и после катастрофе, гледала само своје интересе, уске, локалне и увек само себичне, не презајући од тога да искрвављеном организму српске државе задаје нове ране. То је, истина, појава која није била ограничена само на тадању Србију; од исте болести патило је и остало суседство, и Босна, и Хрватска, и Бугарска, и све друге околне државе; али, за Србе је тешкоћа била у томе што су се они сада налазили као први на ударцу Турцима и што су их два тешка пораза, две националне катастрофе, могли довољно поучити куда ће их одвести растројство што се стварало њиховим држањем.