Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.20

←<<

ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović

>>→

drugi period.

XX. Prva kraljevina Srba i Hrvata.

1. Bosna posle smrti bana Stevana II. — 2. Kralj Lajoš prema banu Tvrtku. — 3. Buna u Bosni. — 4. Nikola Altomanović prema banu Tvrtku i knezu Lazaru. — 5. Tvrtko kao srpski kralj. — 6. Kralj Tvrtko i Dubrovnik. — 7. Buna hrvatskog plemstva iza smrti kralja Lajoša. — 8. Tvrtko pomaže hrvatski otpor. — 9. Tvrtko kao kralj Srba i Hrvata. — 10. Značaj kralja Tvrtka.

Početkom jeseni god. 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromanić, ostavivši iza sebe državu dvaput veću nego što je primio i daleko snažniju nego što je ikad pre bila. On nije imao zakonitog održanog muškog poroda. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, računajući sa Bosnom kao prirodnim ekspanzionim područjem mađarske države, beše namislio da je još jače veže uz krunu Sv. Stevana. Malo pred smrt Stevana II on je sa tom namerom uzeo za ženu njegovu kćer Jelisavetu. Stevan II imao je mlađeg brata Vladislava, koji je, posle smrti Stevanove, proglasio za njegova naslednika svoga sina Tvrtka, tada mladića od nepunih petnaest godina, a sam je uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali, ta njegova vlast nije dugo trajala. Već god. 1354. nema više pomena o knezu Vladislavu, koji je umro brzo posle brata.

Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta da posle bratovljeve smrti neosporen uzme vlast. Ali, kad je ostala njegova udovica sama sa maloletnom decom, njen je položaj bio mnogo teži. Ne znajući jasno kako će prema njenoj deci da se drži mađarski kralj i šta on uopšte namerava, odlučila je kneginja Jelena, energična odiva iz porodice Šubića, kneževa udovica i banova majka, da ode u Mađarsku i da sama tamo uredi stvari. Nesumnjivo iz opreznosti ona nije htela da vodi sa sobom Tvrtka, nego je uzela mlađeg sina, kneza Vuka. Šta je u Mađarskoj svršila u taj mah ne zna se danas pouzdano; ali, odmah po povratku, god. 1354., sazvala je u bansko sedište u Milama (danas u jajačkom srezu), zbor sve Bosne, Donjih Krajeva, Zagorja i Humske Zemlje. Bosanska vlastela, mada sebična, ostala je ipak tom prilikom uz svoju dinastiju. Da je jedan deo velikaša za takvo držanje trebalo zadobijati poklonima i povlasticama poznata je pojava Srednjega veka i kod nas i na strani; a primer za takve povlastice, čak veoma široke, jeste jedna povelja koja je te godine dana knezu Vlatku Vukoslaviću. Njemu se zaklela banova mati i ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da će mu ostati sva imanja i prava koja je bio dobio od bana Stevana; da mu neće suditi ban čak ni »ako bi dopao knez Vlatko koje krivine ili nevere«, dok ne dođe kući, u Ključ, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode. Da je godina 1354. bila u Bosni burna, svedoče trogirski zaključci da se zbog bosanskih nereda (novitates) i zbog nereda u susednoj Hrvatskoj obrati pažnja na njihove gradske utvrde. Može biti da je bio po sredi kakav pokret vlastele, koja je želela da iskoristi smrt Stevana II i kneza Vladislava i mladost novoga bana.

Naskoro, ban Tvrtko, sa majkom, ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji, u vezi sa ofanzivom kralja Lajoša protiv Mletaka. Prema mađarskoj naredbi oni su tamo radili protiv mletačkog širenja, koje su pomagali baš članovi Šubića porodice, ranije Katarina Dandolova, žena Pavla III Šubića, i srpska princeza Jelena, udovica Mladena III. Tvrtko je, to znamo, radio protiv Mletaka; ali, ne znamo sasvim sigurno u kolikoj meri je pomagao Mađarima i sa kakvom iskrenošću. Jasno je da nije mogao raditi protiv njih kao pobednika; Lajoš je bio silan, svestan svoje moći i nimalo voljan da tako što dozvoli. Ali, bilo je nekako u tradiciji politike Tvrtkova strica da se i ne pomaže sa velikom revnošću učvršćavanje Mađara u Dalmaciji i obuhvatanje Bosne sa severa i zapada. A možda je i kod Tvrtka bilo izvesnog ustručavanja, onog karakterističnog rada sa pola srca. Na takav zaključak mogli bi sa razlogom da dovedu događaji sa kraja 1356. i početka godine 1357. Mi saznajemo da tada izvestan deo banovih velikaša prelazi na stranu mađarskoga kralja. Zašto to da čine, ako je i Tvrtko njegov čovek? I zašto ih mađarski kralj kao otvorene odmetnike banove prima pod svoje okrilje, ako je inače zadovoljan sa Tvrtkom? God. 1357., 14. marta, izdao je kralj Lajoš povelju gospodi Hrvatinićima, Grguru i Vladislavu, i Grguru Stepančiću, kojom im obećava da će im potvrditi sve posede i slobode, ako pređu na njegovu stranu. Na drugoj strani i ban Tvrtko postupa na isti način. I on je god. 1357. izdao povelju knezu Vlatku Vukoslaviću i njegovu sinu i obavezao se njom da neće njega progoniti radi nevere njegova napred pomenutoga rođaka Grgura Hrvatinića. To očevidno pokazuje da odnosi između kralja i bana nisu kako treba. Jedni misle da je do tog došlo zbog pitanja Huma, koji je Lajoš tražio kao miraz uz ženu. Nema sumnje da je Lajoš uzimao jedinicu bana Stevana sa namerom da pojača svoj uticaj i možda posed u Bosni. Ali, pitanje miraza on je mogao postaviti odmah, neposredno iza tastove smrti, ili iza smrti kneza Vladislava, kada je položaj mladoga bana bio težak i kada bi mu taj, da ne izazove teže smutnje, nesumnjivo morao popuštati. V. Klajić misli da su kralja od energičnih koraka u Bosni zadržale tada borbe u Srbiji. Međutim, taj isti kralj, još za živa cara Dušana, ulazi u borbu sa Mletačkom Republikom, koja je mogla biti opasniji protivnik od mladog bosanskog bana. Mi stoga mislimo da je baš ove godine Lajoš imao posebnih razloga da bude nezadovoljan Tvrtkom. Ima jedna vest koja govori o tom kako Tvrtko nije bio lojalan prema Lajošu. L. Taloci pominje jedan mađarski akt, iz kojega bi izlazilo da je ban »krajem 1356. ili početkom godine 1357. ili sam nasrtao na susedni ugarski teritorij ili pustio svoje velikaše da u nj zadiru«. Akt taj, koliko mi znamo, nije objavljen, i mi ne možemo sad proveravati koliko je taj navod tačan; ali, nesumnjivo je da su između Lajoša i Tvrtka odnosi postali u to vreme skoro neprijateljski. Kao razlog mislim da bi moglo biti Tvrtkovo nezadovoljstvo što ga kralj nije posebno, i to ustupanjem koga znatnijeg grada, nagradio za usluge koje mu je sa majkom činio u Dalmaciji.

Da se odnosi pogoršaju znatno je doprineo novi bosanski biskup Petar Sikloši, potvrđen 29. februara god. 1356. Sutradan po biskupovoj potvrdi papa je uputio jedno svoje pismo mađarskim dominikancima, u kojem ih je, na osnovu jednog ranijeg tobože izgubljenog pisma pape Ivana XXII, pozivao na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. Krstaški ratovi sa mađarske strane protiv šizmatika i jeretika bili su uvek političko oružje njihove države protiv susednih vladara, naročito u Bosni, kad god nisu bili načisto o njihovoj privrženosti ili kad je trebalo da provedu izvesne svoje namere. I ovog puta to papino pismo beše jedan »otvoreni list« stavljen na raspoloženje mađarskoj kruni i crkvi, da sa njim postupi po svome nahođenju. Da je Petar, Mađar po narodnosti, sa tim opasnim pismom bio neprijatan banu Tvrtku, stvar je sasvim prirodna. On je stoga gledao da ga onemogući, i potakao je protiv njega Ivana, lektora bosanske katoličke crkve. Biskupu je, međutim, dopala do ruke prepiska između bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti, te tako preseče stvar.

Zaplašen velikom kraljevom vojskom i njegovim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odluči da se miri sa Lajošem. U leto, pre 17. jula god. 1357., sklopljen je ugovor između njih na ovoj osnovi: ban Tvrtko ustupio je kralju zapadni deo Huma do Neretve kao miraz uz kraljevu ženu Jelisavetu, a kralj je potvrdio Tvrtku i bratu mu Vuku čitavu Bosnu s Usorom, pod pogodbom da iščiste zemlju od patarena i jeretika. Ovo ograničenje došlo je nesumnjivo sa namerom da omogući kralju, po potrebi, novo mešanje i posredovanje u bosanskim stvarima. Dalji uslovi bili su: da ban priznaje vrhovnu vlast kraljevu, da ga pomaže u ratovima i da na kraljevu dvoru stalno živi ili ban ili njegov brat. Sa zapadnim Humom zajedno Tvrtko je ustupio Mađarima i Završje, kao zaleđinu za Dalmaciju; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod mađarsku zaštitu. Prema povelji Lajoševoj od 27. maja god. 1358., kojom je kralj primio pod svoju zaštitu Dubrovačku Republiku, trebalo je da bosanski ban bude i novčano oštećen. Mada ga Lajoš tu naziva »svojim vernim« kletvenikom, on ipak traži da Republika ne plaća Tvrtku nego njemu onih 500 perpera, koje je davala dotle kao stonski dohodak banu.

Tvrtko je posle toga izvestan deo godina proveo na miru, mada je u njegovu susedstvu bilo velikih i čestih meteža. Ali, u maju god. 1363., javljaju se u Dubrovniku neke uznemiravajuće vesti iz Bosne, i Republika, 4. juna, donosi zaključak da nijedan od dubrovačkih trgovaca ne sme lično stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima, pod pretnjom kazne od 500 perpera za onog ko učini drukčije. Te mere preduzela je Republika ne zbog neke svoje razmirice sa banom, nego zbog neprijateljstva, koje je nastalo ponovo između Lajoša i Tvrtka.

Radi čega je upravo došlo do sukoba između njih ne da se danas pouzdano kazati. Kralj Lajoš, u jednoj svojoj povelji, navodi kako je u Bosni nastao jak pokret antikatolički i naročito kako patareni prilaze pravoslavnima, i da je on lično krenuo da taj pokret uguši. Tu versku akciju dokazivao bi donekle možda i taj momenat što je drugi deo vojske, upućen u Usoru, vodio nadbiskup ostrogonski Nikola. Još 23. aprila god. 1360. papa Inoćentije VI uputio je bosanskom biskupu Petru poziv, nesumnjivo na osnovu njegovih izveštaja da, u interesu crkve, protiv jeretika može podići vojsku, odnosno tražiti njeno posredovanje. Ovaj biskup bio je, dakle, aktivan i posle prvog izmirenja između kralja i bana. Njegova agitacija imala je nesumnjiva uspeha; samo zvanično mađarsko obrazloženje vojnog pohoda na Bosnu uzelo je, eto, kao razlog taj verski momenat. Da je kod kralja Lajoša bilo pored toga i čak više od toga i drugih, političkih, razloga, o tom ne može biti sumnje. Kakvi su ti razlozi bili ovog puta nije dovoljno jasno. Jedan izvor pominje neku bunu u Bosni, protiv koje da je krenuo kralj. A pobuna ta, misle neki, javila se kao protest protiv suviše jaka pritiska mađarske vrhovne vlasti.

U leto god. 1363. krenula je mađarska vojska na Bosnu. Vodio ju je sam kralj Lajoš lično. Uputila se u središte Bosne, dolinom Vrbasa, u župu Plive, i prve nedelje meseca jula opsedala je grad Soko. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić ostao je veran banu i sa uspehom se odupro mađarskoj navali. Kao nagradu za to dao mu je Tvrtko čitavu Plivu sa tim gradom. Otpor koji je kralju dan kod Sokola mora da je bio veoma jak, pošto Lajoš brzo napušta dalje ratovanje. Njegov tabor nalazi se 13. jula već kraj Sane; a 19. jula stigao je kralj u Viroviticu. Bolje nije prošla ni druga mađarska vojska, koja bi pod vođstvom ostrogonskog nadbiskupa upućena dolinom Bosne. Ne zna se sigurno da li je ona pošla u isto vreme kad i kraljeva ili, što se verovatnijim čini, malo docnije, da ponovo pokuša sreću i osveti prvo suzbijanje. Nu, ni ona ne bi bolje sreće. Tvrdi grad Srebrenik održao se junački protiv svih napada. Pod njim je palo (septembra meseca) mnogo mađarskih junaka, a i gubitak materijala zabeležen je naročito.

Pobeda Tvrtkova bila je, dakle, potpuna. Da je bila veoma značajna svedoči i to što je posle nje Tvrtko, sa majkom i bratom zajedno, 7. septembra god. 1364., dobio mletačko građanstvo. U povelji Republičinoj nema, naravno, toga razloga, nego se pominje njegova pažnja i ljubav prema njenim građanima; ali, jasno je da je ovakva pobeda morala obratiti pažnju na nj. Ban Tvrtko od ovog časa nema više vazalskog stava, i Mlečani ga zovu bosanskim banom samo »po božjoj milosti«.

Jedan deo bosanske vlastele smatrao je već tada da može, uz mađarskog kralja, doći do nekih većih poseda i časti, nego uz Tvrtka; ili su se, možda, bili prepali od mađarskog napada. Među prvima koji su se odmetnuli od bana i predali kralju bio je poznati i dotle verni knez Vlatko Vukoslavić. On je ovoga puta predao Mađarima svoj grad Ključ i pustio kralja nesmetana u napadanu na Soko. U zamenu za ustupljeni Ključ, koji je ostao u mađarskim rukama, ali u kojem se izdajnik knez nije smeo zadržavati, dobio je Vlatko grad Bršćanovac u Slavoniji, sa nekim drugim mestima.

Posle ovakvog vojničkog uspeha moglo se očekivati da će položaj Tvrtkov samo ojačati. Dogodilo se, međutim, sasvim obratno. Vlastela, jaka u svojim oblastima, a možda pomalo zaražena i primerom svojih drugova iz posrnule Uroševe carevine, beše nezadovoljna Tvrtkom i njegovom majkom, te diže bunu protiv njih. Buntovnicima se pridruži čak i mlađi brat Tvrtkov, Vuk. Šta je bio neposredan povod te pobune nije nam danas poznato. U svakom slučaju, ova buna nije potekla kao delo neke čiste tuđe agitacije, kao što je bilo u prošlim primerima; nego je očevidno više delo unutarnjih sukoba. Nama se lično čini da će razlog za to biti ponajviše u Tvrtkovom načinu vladavine i u verskom pitanju. Da oduzme razlog stalnim prebacivanjima o svojoj nepouzdanosti prema rimskoj crkvi i sa tim svima uznemiravanjima koja su dolazila sa te strane, Tvrtko je, verovatno, uzeo sam da energičnije sređuje verska pitanja. Sređujući njih, on je kušao, po svoj prilici, da pojača svoj lični značaj i uticaj, usredsređujući vlast u svojoj ruci i suzbijajući pojedinu ojačalu vlastelu. Prilike u susednoj Srbiji bile su mu živa opomena da ne pušta uzde iz svojih ruku. To je, po svoj prilici, izazvalo otpor vlastele i banova brata.

Ova pobuna izbila je posle 4. februara god. 1366. Banova majka i ban Tvrtko biše proterani iz zemlje, a za novog gospodara bi izvikan banov brat Vuk. Sam Tvrtko pisao je 29. marta iste godine mletačkome duždu kako su njegovi velikaši, »neverni prvo Bogu, pa potom nama«, njega i majku »izbacili« iz države. U nevolji on se obratio mađarskome kralju, i sa njegovom pomoću vratio se u državu. U pomenutome pismu upućenom u Mletke Tvrtko je sada potpisan kao »ban bosanski po milosti božjoj i gospodara našega kralja Ludovika«. To, rečito, i možda bolje no sve drugo, prikazuje njegov novi položaj i odnos prema mađarskoj kruni.

Pada svakako u oči da kralj Lajoš u ovako teškoj situaciji pomaže svog dojučerašnjeg protivnika. Ništa ne bi izgledalo prirodnije nego da on iskoristi nevolju mladog bosanskog bana i da ga sad primerno kazni za poraze iz god. 1363. Ali, ustvari, nije tako. Lajošu je, pre svega, išlo u račun da se Bosanci između sebe ljuto iskrve. Oslabljeni, oni neće biti nikakva opasnost za Mađarsku, a u međusobnoj podozrivosti i nesigurnosti stalno će moleći biti okrenuti mađarskom dvoru. Sa druge strane, Vukov pokret, koji se unekoliko oslanjao na nekatolički elemenat i imao veza sa Srbima iz Raške, nije obećavao ništa povoljnije za Mađare od onoga što su već doživeli sa Tvrtkom. Stoga, kad mu je Tvrtko kao begunac stigao na dvor i obećao ponovo vernost, kao i god. 1357., kralj je pristao da ga pomaže; nešto da očuva autoritet legitimnosti, a nešto što je tvrdo verovao da će otsad imati Tvrtka čvršće pod svojom rukom.

S proleća god. 1367. ponoviše se borbe između Tvrtka i Vuka. Gde su se sve one vodile nije tačno poznato; ali, sudeći po putu kojim je išao Tvrtko sa vojskom, izgleda da je to bilo pretežno područje današnje istočne Hercegovine, u liniji od Gacka do Trebinja, odnosno Ljubomira, koji je među Trebinjem i Popovom. Potisnut, Vuk se povlačio prema Primorju i pobegao je najzad u Dubrovnik. U neprilici radi toga, Dubrovčani pohitaše da zamole Tvrtka da dođe i poseti njihov grad. Njima se, očevidno, nije htelo da ban pomisli kako oni imaju ma kakvih bližih veza sa njegovim odmetnicima. Po njihovom uveravanju oni nisu učinili ništa drugo nego, po staroj tradiciji svoga grada, dali utočište beguncima u nevolji.

U Dubrovniku se mislilo da se upotrebi ova prilika i da se, pored koristi za Dubrovnik, izdejstvuje kod bana i izmirenje sa bratom. Tvrtko, koji se odazvao pozivu i kome se pažljivi doček u Dubrovniku naročito svideo, kao da beše voljan na mirenje. Bar 1. juna god. 1367. jednoglasno je primljen u Veću Umoljenih »kompromis da se postigne mir i sloga između velike i moćne gospode Tvrtka i Stevana, banova Bosne«. Kako se Vuk (koji se od dana kad je bio proglašen za bana prozvao, po tradiciji, Stevanom) beše u to vreme sklonio iz Dubrovnika, uputila mu je Republika pismo da ga obavesti o dobroj volji Tvrtkovoj i da ga pozove da primi uslove mira. Ali, sve to nastojanje Dubrovčana ostade bezuspešno.

Ustanku protiv Tvrtka beše se od god. 1367. pridružio i jedan deo humske vlastele na čelu sa moćnim Sankom Miltenovićem. I Vuka i njih potsticao je i podržavao nemirni drinski župan Nikola Altomanović. U opštem raspadanju srpske carevine, u drugoj polovivi šezdesetih godina XIV veka, on se, kao potomak porodice Vojinovića, odnosno kao bratić kneza Vojislava, javlja među prvima koji sasvim »udaraju ustranu« i ne priznaju ni cara ni kralja. Surov i bezobziran, a ustvari, kako K. Jireček tačno veli, »plitkoga uma«, on je hteo da se podigne na račun svih, i ubrzo je došao u sukob sa svima susedima, u Raškoj, u Zeti i u Bosni. Njemu je išlo u prilog da se odnosi u susednoj Bosni zamute što više, kako bi on na što lakši način došao do njenih istočnih delova. Brat Tvrtkov Vuk ne ratuje slučajno na krajnjoj istočnoj granici banovine, niti Tvrtko slučajno kreće vojsku prema Gacku. U jesen god. 1367. napao je župan Nikola oblast svoje strine, udovice Vojislavljeve, i oteo je, a nju je sa decom, prema neizvesnim pričanjima, ili otrovao ili ostavio da poskapaju u zatvoru. Osvajajući, župan Nikola stigao je u neposredno susedstvo Dubrovnika i Sankovo. Republika se nije nimalo obradovala novom komšiji i grozničavo se spremala da brani Ston. No Sanka je, međutim, neposredno susedstvo sa županom konačno opredelilo da stane u red banovih neprijatelja.

Ban Tvrtko nije bio nimalo od onog kova ljudi koji bi takvo odmetništvo pustio bez kazne. On je, kad nije uspelo da se Sanko drukčije smiri, digao na nj vojsku i izagnao ga iz njegove oblasti u Popovu. Sanko je sa čitavom porodicom dobegao u Dubrovnik da tu okaje svoje lakoverje. Republika se i opet zauzimala kod bana za nj i njegove. Poslednji pomen o Sanku je iz jula god. 1370. Izvesno je da su njegovi sinovi, sa svojom starom oblašću, ponovo u službi banovoj i da spadaju među njegove najbolje ljude.

Tako je Tvrtko, odlučno i čvrsto, potpuno slomio pobunu svojih domaćih neprijatelja. Tolika energija u ovoga još mladog čoveka u toliko prilika, veoma teških i više nego opasnih, doista zadivljava. Ruvarac je imao potpuno pravo kad je sa puno poštovanja podvukao tu ličnu vrednost banovu. »Seo je on na banski sto kad mu nije bilo više od petnaest godina od rođenja. I od godine 1354. do 1369. ko se sve nije dizao, ustajao na nj i bunio i uzbunjivao vlastelu bosansku protiv njega, — pa i sam silni ugarski kralj Ludovik pošao je jednom sa vojskom na nj, — pa, ipak se Tvrtko održao«. Paralela sa Tvrtku savremenim carem Urošem, sublizu njegovim vršnjakom, naturala se sama od sebe, i nije bila nimalo prijatna za Dušanova potomka. Tvrtko je nesumnjivo bio druge građe i drugog duha. Po jutru se dan poznaje. Iz iste situacije, i možda gore, u kakvoj se odmah, na početku, još nije nalazio srpski car, Tvrtko je izišao kao pobednik i kao čovek koji stvara još veće od onog što je zatekao. Uroš gubi i od vlasti i od ugleda što više vlada i što ga ljudi bolje upoznaju. Tvrtko, naprotiv, samo dobija. Ko je god ustao protiv Uroša taj je uspeo; pred Tvrtkom, međutim, posrnuli su svi protivnici. U prirodi bosanskog bana osećalo se jasno da hoće i da zna vladati; dok je ruka Dušanova jedinca drhtala verovatno i onda kad je trebalo staviti običan potpis na povelju.

Jedan deo banove opozicije sastojao se nesumnjivo od onih ljudi koji su bili protivnici mađarskog uticaja i nasrtljivosti katoličkih propovednika. Trebajući mađarsku pomoć protiv svojih protivnika, Tvrtko je morao biti nešto predusretljiviji prema njihovim ljudima i misionarima, i to je, prirodno, izazivalo proteste kod njegovih podanika nekatoličke vere. Da su katolici u to vreme bili veoma aktivni imamo dva nesumnjiva dokaza. 21. jula 1368. papa Urban V naročito je pozivao bosanskoga episkopa Petra da energično pomogne bosanske franjevce u preobraćanju jeretika; a 14. jula god. 1368., po izveštaju dvojice papinih legata, vidi se da su franjevci u Bugarskoj, Raškoj i Bosni preveli u rimokatoličku veru mnogo hiljada osoba. Oni su sami priznavali papi da ih je u tome mnogo pomagao autoritet i saradnja mađarskoga kralja. Da je sa strane tih propovednika bilo svakojakih opačina svedoči najbolje jedna tužba bosanskoga vikara papi. Primajući tu tužbu kao osnovanu, papa je dozvolio 13. decembra god. 1368. da vikar bosanski može takve propovednike otpustiti iz svoje pokrajine i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji bolje znaju ćudi i običaje svoje zemlje i koji će u svakom pogledu imati više obzira. Sam papa, inače, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima. Njegova poslanica, upućena 13. novembra gad. 1369. splitskom i dubrovačkom nadbiskupu, tražila je od njih ni manje ni više nego da isključe iz crkve sve one verne koji se usuđuju da primaju bosanske »jeretike« i da trguju sa njima, ili koji uopšte imaju sa njima posla; a samim jereticima da silom spreče pristup u njihove dijeceze.

Brat banov Vuk namisli da iskoristi ovo raspoloženje papske kurije i da pomoću nje podrije Tvrtkov položaj. Mađarski kralj, ako dobije oštre upute od papine strane, neće moći da ponovo pomaže jednog čoveka koji će biti ocrnjen kao protivnik vere i papinske akcije sređivanja verskih prilika u Bosni. God. 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi i u njemu je prikazivao veći deo vladara bosanskih dotad kao jeretike i šizmatike, ne izuzimajući, naravno, ni svoga brata, koji da je od Bosne napravio stecište jeretika. Papa će dobiti garantiju da će verske prilike u Bosni krenuti na bolje samo onda kad on, Vuk, dobije mogućnost da, kao veran pristaša katolicizma, upravlja tom zemljom. On stoga moli papu da se zauzme za nj kod mađarskoga kralja, koji ga, uostalom, dobro poznaje sa svoga dvora, i da mu pomogne da se održi protiv brata, koji ga lišava baštine. Na papskoj kuriji uvek su ovakve dostave nailazile na dobar prijem. Dovoljno je u tom pravcu potsetiti samo na dostavu Vukana Nemanjića protiv bana Kulina. Ne ispitujući mnogo stvar, obratio se papa Urban 14. decembra god. 1369. posebnim pismom kralju Lajošu. U njemu on je preporučivao kraljevoj pažnji »mlađeg bosanskog bana« Vuka, moleći ga da pomogne stradalnika; a Tvrtka da opomene neka se vrati na put prave vere i da povrati mlađem bratu baštinu koju mu je oteo. Na mađarskom dvoru, međutim, gde se bolje poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, papino pismo nije imalo nikakva dejstva.

Verovatno je s Vukove strane bilo javljeno papi i to kako na Tvrtkovom dvoru boravi jedna ćerka kneza Grgura Šubića, srodnica njihove majke, koju sad Tvrtko hoće da uda, bez pristanka njenih roditelja, za jednog šizmatika, i to sina raškoga kralja. To je bio verovatno Andrija ili Marko, jedan od sinova kralja Vukašina. Ljut, papa je 8. aprila god. 1370. uputio pisma mađarskom kralju i kraljici, pozivajući ih da spreče taj brak i da nikako ne dozvole da »njihov podanik« izgubi dušu jedne prave katoličkinje. Isti dan papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kojem mu je izrično zabranjeno da sprovede u delo taj brak.

Ovaj brak između kuće Šubića i srpskih vladara, znamo, ne bi bila prva veza te vrste. Tvrtko je ovaj brak želeo sa namerom da u srpskome kralju, za svaki slučaj, steče prijatelja. Kad se javio tako odlučan papin otpor protiv tog braka, Tvrtko je popustio. Dobit koju je mogao imati od veze sa Vukašinom bila bi svakako manja od neprilika koje bi mogao da mu napravi papa, ako bi otvoreno pogazio njegovu opomenu.

*

Župan Nikola Altomanović beše postao prava napast za svoje susede. Kad je oteo oblast svoje strine Vojinovićke i postao sused Dubrovnika, on se i prema njemu poneo neprijateljski. Kad je kralj Lajoš u proleće god. 1371. došao u Dalmaciju i držao sabor u Ninu, uputili su tamo Dubrovčani jedno poslanstvo, koje mu je imalo da kaže sve njihove jade »sa šizmatičkim i nevernim županom Nikolom« i zamoli ga da kazni toga napasnika tako da nikom više ne padne na um štetiti zemlje pod vlašću mađarskoga kralja. Početkom juna te godine protiv Altomanovića se spremao opasan savez kralja Vukašina i Đure Balšića; pod Skadrom se čak beše počela okupljati vojska, koja je imala sa dve strane da krene protiv drinskog gospodara. Dubrovnik je bio od srca voljan da im se pridruži i da ih pomogne, nadajući se sa te strane bržoj i stvarnijoj pomoći nego od obećanja i pretnja mađarskoga kralja. Ali, od toga pohoda ne bi ništa. Sa juga se beše za kralja Vukašina i brata mu despota Uglješu javio opasniji neprijatelj, i on morade da napušta taj pohod na zapadu. O Tvrtkovom držanju prema županu Nikoli nemamo mnogo vesti; ali, iz onih koje postoje dosta može da se vidi. Da Tvrtko nije mogao mirno gledati kako mu sused buni i pomaže vlastelu protiv njega, razume se samo po sebi. Nikolin postupak sa Vojislavljevom udovicom i drsko ponašanje prema Dubrovačkoj Republici govorili su mu i inače rečito o karakteru novog suseda i bili su dovoljna opomena za budućnost, ako taj čovek ojača. Stoga Tvrtko, čim je skršio domaće odmetnike, ulazi u rat sa drinskim županom. Pojedinosti tih neprijateljstava nisu nam poznate. Možda je Tvrtko došao u vezu sa kraljem Vukašinom ponajviše sa namerom da u njemu dobije saveznika protiv Altomanovića. Kako je papinom zabranom nameravanog braka taj plan propao, a ratovanje se dugo oteglo, rešio se bosanski ban u leto god. 1370. da se miri sa nemilim susedom. Iz držanja Dubrovčana naredne godine, kada su se protiv župana spremali kralj Vukašin i Balšići, vidi se jasno kako im nije uspelo da Tvrtkov mir s Altomanovićem obuhvati i njih. Na kojoj je osnovi zaključen mir između bana i župana nije poznato; ali, po svoj prilici, sve je ostalo po starom. Bar nema nikakva znaka o kakvom pomeranju granica. Jedino što je nesumnjivo to je činjenica da susedi i posle toga mira nisu postali prijatelji i da se nikada nisu našli na jednoj strani. Tvrtko, istina, nije učestvovao god. 1371. u savezu protiv Altomanovića; ali, naskoro posle toga počeo je ozbiljno raditi da se osigura od njega.

Posle pogibije kralja Vukašina i smrti cara Uroša srpska država ostade i bez nominalnog i bez stvarnog vladaoca, na putu da se potpuno raspadne u nekoliko manjih i slabijih, ničim nepovezanih, oblasti. Vlasteoski gospodari pojedinih delova Carevine, koji su i ranije trzali svaki na svoju stranu, osetiše da je sad došao čas potpune samovolje. Njihove prohteve nije imao ko da obuzdava ni sa stvarnom snagom, ni sa ugledom izvesnog legitimiteta. Usled toga ambicije pojedinaca porastoše do najdaljih meta. Primer kralja Vukašina delovao je zarazno i bio svima pred očima. U redu velikaša, koji su se otimali za carski Prizren, kao mesto državnog središta, bio je među prvima župan Nikola. Njegov dotadanji rad pokazivao ga je dovoljno kao čoveka sa ogromnim prohtevima i jakom voljom, i bilo bi neobično da se u opštoj jagmi za vlašću nije vidno istakla njegova ličnost.

Župan Nikola Altomanović ozbiljno je računao sa mogućnošću da sam dođe na srpski presto. Nesumnjivo je sa tim u vezi njegova predusretljivost prema papi i dozvola da se na njegovu novom, nedavno osvojenom području, u Rudniku, mogu podići dva katolička manastira. Hteo je nesumnjivo da se na taj način obezbedi od kakve katoličke akcije protiv sebe i da, odobrovoljivši papu, umiri i mađarski dvor. On je, u to vreme, imao dosta veliku oblast, od Konavlja do Rudnika, i bio je jedan od najmoćnijih dinasta savremene Srbije. Od kneza Lazara bio je nepreporno jači; od njega je, uostalom, i uzeo Rudnik, krajem 1371. ili početkom 1372. godine.

Ovakva njegova silovitost stvorila mu je neprijatelje na sve strane; u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u Srbiji. Naročito kivan na župana Nikolu beše knez Lazar. Uzevši za ženu jednu Nemanjićku iz linije Nemanjina sina Vukana, knez Lazar je smatrao da on ima najprečeg prava na upražnjeni srpski presto. U sporu oko toga biće da je i jedan od glavnih razloga sukobu između njega i Altomanovića. Otimanje Rudnika došlo je, verovatno, ne samo kao otvoren akt neprijateljstva, nego i iz Altomanovićeve želje da svog protivnika liši jednog tako važnog rudarskog i trgovačkog mesta i njegovih prihoda, koji bi Lazaru dobro došli za ratno spremanje. Knez Lazar nije mogao ostati miran. Nemoćan da sam suzbije bezobzirnog drinskog gospodara, on pomišlja na saveznike; na bosanskog bana i na još moćnijeg mađarskoga kralja. Da pridobije ovoga drugoga, knez Lazar je morao da mu se obaveže na neke usluge i dažbine. Mavro Orbini, koji o odnosu između Altomanovića i kneza Lazara zna mnogo da priča, kazuje da je Lazar plaćao kralju Lajošu 10.000 funti srebra i da mu je obećao vernu službu. Obavešten o Lazarevim koracima na bosanskom i mađarskom dvoru, župan Nikola se uplašio i počeo je i sam da traži saveznika. Našao ga je, najpre, u Đuri Balšiću, i to već u prvoj polovini god. 1373. Cena toga saveza bila je veoma skupa. Osećajući da ga treba drinski gospodar, Đuro Balšić pristao je da uđe sa njim u tešnje veze samo pod pogodbom da mu Altomanović preda oblast Dračevicu, Konavlje m Trebinje. Nalazeći se među dva opasna neprijatelja, među Tvrtkom i Lazarem, župan Nikola je pristao na tu ucenu mada teška srca.

U ratu koji je iza toga nastao župan Nikola Altomanović prošao je zlo. Mađarski kralj, kome je bilo u interesu slabljenje centralne srpske države i suzbijanje veoma ojačalih dinasta, pomogao je savez Tvrtkov i Lazarev. Obojica su priznavali njegovu vrhovnu vlast i bili, prema tome, njegovi ljudi; Altomanović, međutim, bio je potpuno svoj i, ako uspe, moćan i opasan sused u raškoj državi. Ima vesti da je kralj Lajoš poslao u pomoć Tvrtku i Lazaru mačvanskog bana Nikolu Garu (Gorjanskog) sa 1000 kopljanika. Sa svojom vojskom i tom mađarskom pomoću napali su saveznici Altomanovića, čiji je saveznik, Đura Balšić, izostao u odlučni čas. Besni župan Nikola nije mogao da odoli tom zajedničkom napadu, nego bi potučen, uhvaćen u Užicu i oslepljen, god. 1374. Pobednici podeliše njegovu oblast. Rudnik, Užice i istočni deo Altomanovićevih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, sa Mileševom, Prijepoljem i južnijim delovima, sa gornjim Podrinjem i Gackom, dobi Tvrtko. Tako su knez Lazar i ban Tvrtko postali neposredni susedi; a knez Lazar, Tvrtkovom pomoću, i najmoćniji dinast srpske države.

*

U Tvrtka su se, za to vreme, začeli i jačali krupni planovi. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, beše u novembru god. 1370. postao i poljski kralj i težište svoje politike beše otada preneo sa Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima mađarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anžujske otadžbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari, ili ih je shvatao kao pitanja sporednije važnosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme već bio sazreo čovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija očevidno šire koncepcije i izlazi pomalo iz uskog okvira same Bosne. Još ranije, god. 1370., on je bio ušao u veze sa kraljem Vukašinom i hteo nešto da postigne bračnom vezom između svoje Šubićeve rodice i Vukašinova sina. Posle pogibije Mrnjavčevića i smrti cara Uroša u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjića; njegova rođena baba, banica Jelisaveta, žena Stevana I Kotromana, bila je kći kralja Dragutina. Po ženskoj krvi on je, dakle, Nemanjić; i zašto da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske države? Najopasniji takmac po snazi, župan Altomanović, biva srušen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se činio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dvaput veća od Lazareve. Drugo, i Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjića bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje mogao imati samo po ženi, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo bliže. On je bio unuk jednoga kralja koji je vladao; dok je kneginja Milica bila prapraunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna.

Da je Tvrtko već tada imao planova koji su išli van obima lokalne bosanske politike vidi se ponajbolje iz njegove ženidbe, god. 1374. Njegova žena bila je Doroteja, kći bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste beše god. 1365. savladan od Mađara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put čuo za svoju buduću ženu. Kad su Bugari preoteli od Mađara Vidin, vraćen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko god. 1370.; i to su ga vratili Mađari, da bi pomoću njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Koji su motivi mogli prevlađivati kod ove Tvrtkove ženidbe nije pouzdano poznato, ali jedna ideja se nameće gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao što je pojava ove god. 1374., nije obična i slučajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme kad je sa juga nadirao opasan neprijatelj, dušmanin svih balkanskih naroda, nije nužno posebno isticati. Čak i u odnosu prema Mađarima ovaj zajednički front mogao je biti samo od koristi. I Stracimir i Tvrtko bili su vazali Mađara samo iz nužde; Stracimir i Tvrtko čak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom, oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti rešeni svih neprijatnih obaveza. Nema sumnje da je ta ženidba sa kćerju jednog cara trebala Tvrtku i radi ličnog prestiža. Čovek koji pretenduje na krunu jednog carstva trebalo je da ima veza koje bi mu pred svetom davale što veći značaj.

Jedan dobar deo starih raških zemalja, sa nekoliko važnih istoriskih mesta, bio je u njegovoj vlasti, i Tvrtko je kao njihov gospodar imao još jedan razlog više da se javi kao srpski pretendent. Knez Lazar je njegov saveznik i mađarski vazal. Ustvari čovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio da ojača svoj položaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Trebalo je izvesti potrebno pribiranje svih snaga za otsudan čas, koji se nazirao i nije bio daleko. Do Lazara su nesumnjivo dopirali glasovi kao onaj jauk monaha Isaije o zlu koje je snašlo Srbe u Južnoj Srbiji posle poraza na Marici. Lazar se stoga god. 1375. miri sa carigradskom patrijaršijom i skida kletvu sa srpske države. Udaja njegovih kćeri: jedne za Vuka Brankovića, druge za Đurđa Stracimirovića Balšića, treće za bugarskoga cara Šišmana, četvrte za mlađega Nikolu Garu, kazuje više nego rečito kako se Lazar okružuje prijateljima i u kom pravcu upućuje svoju državnu politiku. Bilo je stoga unapred prilično verovatno da Lazar neće ulaziti u spor ni sa Tvrtkom radi pretenzija ovog drugog da dobije srpsku krunu. Lazar bi ustao protiv njega, verovatno, samo kada bi ga Tvrtko neposredno ugrozio, kao Nikola Altomanović; ali, Tvrtko za to nije imao razloga. Opasnost je mogla biti još u tome da je Tvrtko tražio od Lazara da prizna njegovu vrhovnu vlast; — ali, kako su obojica bili kletvenici mađarskoga kralja, to takvo traženje ne bi imalo smisla i ne bi, ustvari, donelo nikakvu izmenu.

God. 1377. Tvrtko se u Mileševu, nad grobom sv. Save, krunisao za kralja Srbije. Pada u oči da krunisanje nije obavljeno u Žiči, gde su se dotle krunisali kraljevi dinastije Nemanjića; i to sigurno stoga što se Žiča nije nalazila na Tvrtkovom području. Ja sumnjam stoga da se može primiti Jirečekova pretpostavka da je Tvrtko tom prilikom »krunisan krunom Stefana Prvovenčanoga«. Potvrđujući Dubrovčanima 10. aprila god. 1378. sve ranije trgovačke povlastice bosanskih i srpskih vladara, Tvrtko sa ponosom govori kako mu je Bog dao da bude blagosadni potomak i da ga je udostojio dvostrukog venca, »da upravlja dvema državama, najpre od početka u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom Gospod Bog moj spodobi me da nasledim presto mojih praroditelja, goslode srpske«. Kad je video da je srpska zemlja, odnosno zemlja njegovih praroditelja, ostala bez svog pastira, »idoh (piše on dalje) u srpsku zemlju želeći i hoteći ukrepiti presto roditelja mojih, i kad tamo dođoh, venčan bih Bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih«. U tradiciji srpskih vladara on sad postaje kralj Stevan, upravo crkvenski Stefan, »kralj Srbljem i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama«.

V. Klajić je tvrdio da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem »uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu«. Nama se to ne čini verovatno. Ma koliko da je mađarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi, bar bez protesta, pristao da se njegov dojučerašnji vazal na tako prost način reši svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po našem mišljenju, nije ni trebalo da jednim aktom protiv mađarskoga kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, ustvari, bio nezavisan vladar; vodio je svoju politiku i radio u zemlji jedino ono što je on hteo. Formalno priznavanje mađarske vrhovne vlasti ušteđivalo mu je neprijatnosti sa mađarskog dvora i davalo mu mogućnosti da, neugrožavan sa leđa, slobodno razvija svoju političku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne isključuje priznavanje tuđe vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uroš I i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Mađara; a u Bugarskoj su čak »carevi«, kao nekad Svetoslav a sad Stracimir, bili vazali mađarske krune.

Primivši srpsku kraljevsku krunu, Tvrtko je primio i dobar deo srpskog dvorskog ceremonijala. Pored logofeta, koga je doveo iz Raške, on uvodi i čin protovestijara. Taj čin daje u prvo vreme dvojici ljudi koji nisu bili Bosanci. Jedan od prvih protovestijara bio je Dubrovčanin prezviter Ratko, koji je posle postao trebinjski biskup. Doskora je taj čin dan jednom članu čuvene kotorske kuće Buća, Tripu Bući.

Krajem god. 1377. ili početkom god. 1378. Tvrtko je zauzeo od Balšića Trebinje, Konavlje i Dračevicu kao bivše zemlje srpske krune. Tako je došao u neposredne veze sa Kotorom. Ovaj grad bio je za vreme mletačko-đenoveškog ratovanja, koje je počelo u proleće god. 1378., od nedavna kao mletački grad često ugrožavan od svog starog trgovačkog takmaca, Dubrovačke Republike, koja je sa mađarskim kraljem bila protiv Mletaka. U nevolji Kotor je počeo da računa sa pomoću novog suseda, kralja Tvrtka, i molio je za njegovo posredovanje. Njihov vlastelin Marin Buća bi u leto god. 1379. upućen u Bosnu da ponudi kralju grad i oblast kotorsku kao cenu za njegovu pomoć. Ponuda je bila lepa i primamljiva, i Tvrtko je, prirodno, primio oberučke. Kao prvu meru protiv Dubrovnika on je izdao naredbu da niko od njegovih podanika ne sme silaziti u taj grad i tamo, po dotadanjem običaju, prodavati meso, sir i ostale životne namirnice. Pritešnjeni Dubrovčani stoga zaključuju 26. juna da ponude Kotoru mir, »pošto se vratio u vernost našeg gospodina kralja ugarskoga«; a 29. juna jednoglasno je primljeno da se o tom obavesti kralj Tvrtko.

Kotor se, moleći pomoć od Tvrtka kao mađarskoga vazala a prvog svog moćnijeg suseda, pokorio ustvari mađarskome kralju, verovatno odmah posle vesti koja mu je stigla o porazu mletačke flote kod Pulja (7. maja god. 1379.) i o tome da su Mleci krajem maja uputili svoje poslanstvo mađarskome kralju sa molbom za mir. Kralj Tvrtko došao je stoga u nezgodan položaj: da se ili istavi protiv mađarskoga kralja, kome se Kotor pokorio, ili da primi do znanja tu promenu kotorske politike, koja je očevidno potekla iz straha. Za mnoge je bilo nejasno kako će se on opredeliti; ali, on se, na kraju, rešio ipak na popuštanje. Nu, za to vreme potpuno se odlučio i na to da stvori jednu svoju slobodnu luku. Dubrovačko kolebljivo držanje za vreme poslednjih kriza znatno je pomoglo da on uvidi kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovačkog pristaništa. Kako je izgledalo da je Kotor izgubljen, trebalo je sada tražiti nov izlaz na more na toj strani. Koristi i političke i ekonomske od toga bile bi za Bosnu očevidne. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u dračevičkoj župi, u zaštićenom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao prilično dugu svoju obalu. U jesen god. 1381. početo je zidanje grada. U isto vreme, iz trgovačkih a verovatno i iz političkih i strateških razloga, Tvrtko je počeo da podiže i grad Brštanik kod Počitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Dračevici, imala da budu štićena gradovima. U ovom drugom gradu, dovršenom god. 1383., nalazilo se i malo kraljevo brodogradilište.

U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena sa jetkošću. Novi kraljev grad, u koji će biti upućena sva trgovina Bosne i Raške, postaće nesumnjivo ozbiljan konkurent maloj republici. Njezino bogatstvo, njezin trgovački značaj i njezina, može se čisto reći, ekonomska egzistencija zavisili su ponajviše od trgovačkih veza sa balkanskim zaleđem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije stoga nikakvo čudo što je Dubrovačka Republika dala i osetiti da u toj nameri Tvrtkovoj vidi jedan očit akt neprijateljstva prema sebi. Ona se na taj Tvrtkov postupak potužila i samome mađarskom kralju.

Tvrtko je, za to vreme, pokušao da nađe uporišta kod Mletačke Republike. Kada je 29. aprila god. 1382. rešeno u mletačkom senatu da se piše i zahvali kralju na njegovoj pomoći koju je ukazivao Kotoru za vreme prošlih borbi, Tvrtku se učinilo da je pogodan čas da i on potraži izvesne usluge od njih. Možda je mislio da je ta mletačka zahvala i stigla kao dobrodošao povod, smišljen sa njihove strane, da se počnu neke prijateljskije veze između njega i lagunske republike. On stoga uputi odmah u Mletke jedno svoje poslanstvo, koje je tražilo od mletačke vlade dve naoružane lađe, koje bi se opremile o kraljevu trošku i bile njemu na raspolaganju. Očevidno je da se Tvrtko pribojavao pakosti od dubrovačke flote ili njihovih ljudi i hteo za svaki slučaj da bude spreman. Mletačka Republika, koja je tek pre koji mesec završila svoje dugo ratovanje, nije htela da ulazi u jedan posao koji bi je mogao možda dovesti u sukob sa Mađarima ili im napraviti kakve neprijatnosti. Stoga je ljubazno odbila Tvrtkovu molbu, izvinjavajući se da njoj samoj lađe trebaju radi zapleta u Egejskome Moru.

Ma koliko da im je bilo nezgodno podizanje novog Tvrtkovog grada, Dubrovčani ipak nikad ne bi smeli pomisliti da sami, silom, sprečavaju Tvrtka u poslu. Oni su dobro znali da su suviše slabi za ozbiljan sukob i sa jednim kraljevim vojvodom, a kamoli sa kraljem samim. I stoga, videći da Mađari ništa ne preduzimaju, pribegavaju sami svom starom sredstvu lepe reči.

U mostarskom Bišću, u blagajskom Podgrađu, izdao je 2. decembra god. 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novome gradu. Prizivajući sv. Stevana, čijom blagodati bi »spodobljen venca svojih svetih roditelja, gospode srpske«, on taj svoj novi grad nazva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat još uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio da se otvori slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovčana da ih ne upropašćava i da ne poriče obećanja i povlastice stare gospode raške, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pi-smenu potvrdu, u toj istoj povelji, »da u tom novom gradu ne bude trg soli«, naravno pod uslovom da Dubrovčani budu verni i pouzdani prijatelji.

*

Smrću kralja Lajoša (11. septembra god. 1382.) Mađarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rođaka, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija, Marija, beše verena sa Sigismundom Luksemburškim, sinom češkoga kralja, a nemačkoga cara Karla IV. Ona je već 17. septembra bila krunisana za »kralja« Mađarske. Kralj Lajoš nadao se da će uspeti da se i iza njegove smrti održi unija između Poljske i Mađarske. Ali, Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom vereniku teške uslove: među ostalima i taj da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu Lajoševu kćer Jadvigu, i odvojiše se od zajednice sa Mađarskom. Da to ove nije išlo bez teških zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali, još teže krize nastaše u oblasti kraljice Marije. Mađarsko plemstvo, uvek besno i svojevoljno, javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti žene i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gorjanskoga. Pokret opozicije naročito se razvi među Hrvatima. Glavni njihovi protivnici novog režima behu velikodostojnici braća Horvati, — Pavle, zagrebački biskup, i Ivan, mačvanski ban, — i njihov ujak Ivan Paližna, prior Vranskog manastira. Oni uskoro pređoše u otvorene protivnike kraljičine, i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika Karla Napuljskoga, koji je pretendovao na mađarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrloga kralja. U Mađarskoj i Hrvatskoj nastadoše smutnje i borbe, isto onako kao kad je, oko sto godina ranije, trebalo da mađarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert.

Kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru god. 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju da je kralj tada tražio od Republike jednoga čoveka koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Tvrtko im je to zamerio i našao da su ljudi prema kojima ne treba imati mnogo obzira. Radi toga je opozvao svoje rešenje da se u Novom ne otvara slanica. Kad nije uspeo da u Dubrovniku nađe ljude za svoju službu, obratio se kralj Tvrtko Mlečanima. Ovi, posle izmenjene situacije u Mađarskoj, nemajući mnogo razloga da se ustručavaju, dozvoliše 8. marta god. 1383. svom građaninu Nikoli Baseju, na koga se kralj bio neposredno obratio, da se primi za bosanskog admirala, ocenjujući pravilno da to može biti samo od koristi po mletačke interese. Prirodna je stvar da kralju nije trebao admiral bez flote. Stoga, u isto vreme, on moli mletačku vladu da mu proda jednu potpuno opremljenu lađu, koju će on odmah platiti. Mlečani su i u tom pogledu izišli kralju u susret i 27. marta odobrili prodaju. Koliko je Mlečanima bilo stalo da u ovo mutno doba iza smrti kralja Lajoša zadrže Tvrtka kao odana prijatelja vidi se, osim tih predusretljivosti, još i po tome što je 30. jula te godine mletačka vlada, posebnim duždevim dekretom, počastila Tvrtka i njegove sinove i naslednike ponovo svojim građanstvom. On je, veli se u toj diplomi, srdačan prijatelj njihove »časti i imena«, kao i njegovi preci; i kad je prijateljski zamolio da, zajedno sa potomstvom, bude obdaren »beneficijama« mletačkog građanstva, oni se rado odazivaju molbi i uvode ga u sva prava mletačkih građana, »iskreno primajući ih u prijateljski zagrljaj«. U jesen, iste godine, dozvoljeno je bilo Tvrtku da o svom trošku napravi u Mlecima i dve nove lađe.

Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote beše uznemirilo pored malog Dubrovnika još i mađarski dvor. On je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana samih, koji su verovatno stvar prikazivali veoma ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv mađarskih interesa. Stoga kraljica Marija protestuje kod Mletačke Republike što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu.

Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i ukoliko Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim i hrvatskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; sad ne bi, stoga, bilo nikakvo čudo da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto mađarskog poseda. Dubrovačko zaziranje od Tvrtka da se razumeti potpuno samo tako što je Dubrovnik priznavao vrhovnu vlast Mađara i kao takav bojao se napada sa bosanske strane. Mi ne znamo danas pouzdano ni radi čega se vranski prior Ivan Paližna odmetnuo od mađarske kraljice i nećemo stoga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, kako to čine neki hrvatski istorici. Nećemo prosto stoga što to ničim ne možemo utvrditi. Ali, nesumnjivo je da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj Republici god. 1383. išla su za tim da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen god. 1382. da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postajala sve veća. Mleci su ranije bili skloni da stupe u pregovore o savezu sa Mađarima, u leto god. 1383., ali su od toga odustali kad su dobili sigurne poruke da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći sa njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga napuštaju pregovore sa Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom da se, u borbi između njega i Mađara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste.

Nema sumnje da je Ivan Paližna, rešen na borbu, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze sa Tvrtkom. Može biti da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali, bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra god. 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle toga neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema njegovoj rođaci i njenoj deci, daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca. Vojvoda je, to se dobro zna, bio odan Tvrtkov čovek, i sigurno sa njegovim znanjem beše prisvojio krajem god. 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavića, odnosno Stipanića, koje je bilo ustupljeno Mađarima. Na mađarskome dvoru našlo se da je potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore sa Tvrtkom. Palatin Nikola Gorjanski, nekadanji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se da se nagodi sa kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Mađari su bili voljni da mu ustupe Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta god. 1385. dao je o tome i pismenu potvrdu. Dobro promislivši o celoj stvari, on je našao da ovako dobija više; bez ikakva izlaganja opasnostima postiže jednu davnu metu i ostaje, po vrhu, kao ispravan prijatelj i svojoj rodici i mađarskoj kruni. Šta više, on daje Gorjanskome tvrdu veru da će sa njime biti »protiv svakoga na pogodnu mestu i u pogodnu vremenu«, izuzimajući, naravno, kraljicu i njene kćeri, kojima će sve do smrti biti veran i spreman na usluge.

Ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme kad je Tvrtko postao stvarno, mada ni sada ne formalno, samostalan vladar. U povelji Mlečanima, izdanoj 20. jula god. 1385., o zadržavanju starih trgovačkih prava u Kotoru, Tvrtko za sebe kaže da je kralj samo »božjom milošću«, a mađarsku kraljicu zove »svojom sestrom«, a ne i gospodarem. On hoće da podvuče svoj samostalan stav, koji je u stanju da brani i održi, mada ga ne izvodi u državopravnom pogledu do kraja.

*

Između Tvrtka i Balšića nisu nikad bili srdačni odnosi. U vremenu od god. 1375. do 1377. između njih je postojao spor zbog poseda oblasti Trebinja, Dračevice i Konavlja, koji se pooštrio naročito otkad je Tvrtko počeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balšići su držali da su oni i po starim vezama i po svom geografskom položaju, kao zetski gospodari, svakako preči naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni da to svoje uverenje brane i oružjem. Kada je Kotor došao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno da će se odnosi pogoršati još više. Tako je i bilo. U leto god. 1385. došlo je do pravih neprijateljstava između Bosne i Zete. Zanimljivo je što je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je bilo mnogo stalo da dođe do mira. Ali, dok je njegovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi sa Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra god. 1385. našao junačku smrt. Balšići, posle takvog udara, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više nego beskorisni obračuni sa Balšićima.

Naredne godine turska vojska, koja je postigla dosta uspeha na istoku i jugu Balkanskog Poluostrva, počinje prodirati i u severne srpske zemlje. God. 1386. pao je Niš, i Turci prodreše sve do u dolinu Toplice, gde, ih na Pločniku zadesi težak udar. Jedna njihova vojska beše krenula i u Tvrtkove zemlje i prodrla sve do doline Neretve.U strahu pred Turcima, dušmaninom još neviđenim, humske porodice, sa svom stokom, nagrnuše na dubrovačko zemljište, u tvrdi Ston, gde ih Republika primi i razmesti. Napast od Turaka ovoga puta nije bila velika, jer su došli pod kraj jeseni i sa manjim brojem; ali, ta provala bila je ozbiljna opomena za sve srpske dinaste ovoga vremena.

Nu, to nije bila i jedina opasnost za bosanskoga kralja. Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena sa Sigismundom Luksemburškim, po savetu svoje okoline napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskoga kralja Karla VI, Luju Orleanskome. To izaziva napuštenog verenika na osvetu, i u avgustu god. 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. Sa druge strane, odmetnuti Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskoga dvora, Karla, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svome vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gorjanskome palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme da se behu obe kraljice, majka i kći, izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Ustvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju, Karlo se krunisa za kralja i potisnu i mladu kraljicu i njenu majku. Ali, ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremiše osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga ustvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, prišao je kralju iza leđa i zadao mu težak udarac mačem po glavi. Od te rane dobijene 7. februara god. 1386. nesrećni kralj Karlo umro je posle dve nedelje. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni na sve. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire, krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije dobro Gorjanskoga blizu Oseka. Neoprezne kraljice su na taj put pošle sa malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle kratke krvave borbe, pođe za rukom da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, sa Gorjanskim zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, uglavnom, Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i tu zatvorene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćerke, bila zadavljena sredinom januara god. 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava. U Zadru, u crkvi Sv. Simeona Bogoprimca, ostala je sačuvana vrlo lepa, srebrenim pločama obložena svečana raka, na kojima su izrađene i neke scene iz života Stevana II Kotromanića. Tu je raku dala izraditi nesrećna kraljica god. 1380. u spomen svog oca i za slavu svoga velikoga muža. U isto vreme kad se Sigismund odlučio na taj korak, spremala se i ustaška vojska da na juriš uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara god. 1387. pošle su tamo čete Ivana Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić sa bratom Vukom. Nema sumnje da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne situacije izvuče koristi za svoju državu. Početkom marta Zagreb je već bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se isto tako ili je bio izazvan, bun-tovni pokret, koji je živo pomagao i knez Lazar. Knezu su ove prilike dale mogućnosti da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovome pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza Lazara i Tvrtka.

Ali, ubrzo se javlja mađarska reakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskoga Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu da u Mađarskoj pojačaju stranku Sigismundovih prijatelja. Mađari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše čim pre. Gorjanskoga sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stevan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića Gorjanski, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata, Vladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gorjanski ratovao po Mačvi, utekao je Ivan iz svoga ropstva u Bosnu, da nađe pomoći i skloništa kod kralja Tvrtka.

Vest o pohodu Sigismundovu da oslobodi kraljice i potom, verovatno, da kazni protivnike, beše ozbiljno zabrinula Tvrtka. On je sad video odjednom opasnosti na više strana. I Turke, koji se spremaju na zapad; i Balšiće, koji su mu još uvek neprijatelji; i možda inače prema njemu ispravne Mlečane, koji su za Sigismunda. U toj svojoj zebnji on je početkom marta god. 1387. bio uputio u Dubrovnik svoga čoveka, Gojaka Dragoševića, da traži isplatu svetodimitarskog dohotka, i da, u isto vreme, moli Republiku i za sklonište za kralja, za svaki slučaj potrebe ili nevolje. Dubrovčani su kralju odgovorili 5. marta da slobodno može doći i ostati u gradu, ako ga bude progonio ma ko drugi sem mađarske kraljice Marije; a u slučaju da ga ona progoni, tad mu sklonište nije dozvoljeno, ili, ako se bude zatekao u gradu, mora odmah, u određenom roku, da ide »gde mu bude volja«.

Ne treba misliti da je kralj Tvrtko u ovaj mah bio klonuo duhom. U svom životu on je, nesumnjivo, imao i težih časova. Ali, kao mudar čovek on je želeo da se obezbedi unapred i otud ove mere predostrožnosti. U isto vreme, međutim, on razvija veoma živu političku aktivnost. 22. marta jedan njegov poslanik dobija dozvolu od mletačke vlade da na njihovim lađama bude prevezen na Brač, gde je sigurno imao neke posebne poslove. U aprilu dovršeni su pregovori sa Dubrovačkom Republikom o formalnom savezu između nje i kralja Tvrtka. Iz ugovora koji je sklopljen između Tvrtka i Dubrovnika izlazi jasno da je Tvrtko u to vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije i prijatelj buntovnika. Kao novi kandidat za kraljevski presto protiv Sigismunda i Marije bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenoga Karla. Po tog novog kandidata, koga je sa hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara god. 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom.

Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici počeše da se kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Tvrtko je bio vladalac jak, odlučan i jedini koji je s izvesnim izgledom na uspeh mogao da primi borbu sa kraljičinom strankom. Njegov položaj bio je sličan donekle položaju Pavla Šubića na početku XIV veka. Kao Šubić, i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali i gospodar koji je pored Primorja imao i Bosnu, te tako sa dve strane mogao da utiče na mađarske stvari. I kao što je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama moćnoga Pavla, tako i sada sudbina princa Ladislava zavisila je od držanja kralja Tvrtka. Ako on odbije buntovnike, oni, gonjeni od kraljičinih ljudi i od Mletaka, neće moći imati nigde sigurna uporišta i moraće napustiti svaki otpor. Ako ih Tvrtko prigrli, pomoću njegovom oni mogu ojačati ponovo i rešiti stvar u svoju korist. Tvrtko je vrlo dobro uočio svoj značaj u čitavoj toj krizi. I stoga, svesno i dosledno, želi da što bolje iskoristi mađarske zaplete. I ovoga šuta njemu su dobrodošle porodične veze. Kao što je srpsku krunu tražio kao unuk jedne nemanjićske princeze, tako je sada tražio da se učvrsti u Dalmaciji kao sin jedne odive iz ugledne Šubićeve porodice. Dalmatinski gradovi behu u neprilici. Mađarska kraljica nalazila se sve do 4. juna god. 1387. u ropstvu u jednom njihovom gradu i to, nesumnjivo, nije moglo da pojača njen prestiž i uverenje da će ona, nemoćna sama, moći da pruži nekom drugom dovoljnu zaštitu. Istina, Mleci su poručivali na sve strane da treba ostati veran mađarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskoga dvora; ali, to je moglo pre da uplaši nego da ohrabri ljude. Hrvatsko plemstvo, sa druge strane, u svom većem delu, beše protiv kraljice Marije, i ono je vršilo izvestan uticaj na gradsko stanovništvo u Dalmaciji. Napuljski dvor, koji je imao jakih veza na istočnoj obali Jadrana, pokazivao je dosta vidno da ne misli ostati neaktivan i da će pokušati svoju sreću na bilo koji način. U takvim prilikama teško se bilo odlučiti na koju stranu da se ljudi opredele. Kad se, međutim, čulo da kralj Tvrtko, najmoćniji sused i čovek neokrnjenog autoriteta, ulazi sam u akciju, onda nije čudo što se jedan deo ljudi odmah obrnuo prema njemu.

Prvi hrvatski grad koji je u toj krizi pripao kralju Tvrtku beše grad Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su ponudili kralju ovoj grad pod uslovom da im prizna sva prava i povlastice koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve dotada. 22. jula god. 1387. Tvrtko je oberučke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu po-tvrdu o tom. Dobivši tako, bez muke, tvrdi kliški grad, Tvrtko je odmah odlučio da svoje posede u Dalmaciji proširi i da započeto delo nastavi što skorije, dok traje opšti zaplet. Splićani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoše se mnogo od te mogućnosti i pokušaše da je, preko jednog poslanika, otklone lepim rečima. Ali, pre nego što je splitski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, već 2. avgusta napala je bosanska vojska splitsko područje, ne udarajući na sam grad.

Malo posle pokušaše pristalice oslobođene kraljice Marije i kralja Sigismunda da uzmu čuveni Vranski manastir od Ivana Paližne. Na čelu te vojske beše novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budislavići. Paližna, koji je dobro stojao u narodu, spremi se na otpor, uzdajući se sigurno i u pomoć svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. Protivnička vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povuče se u Nin. »Usled množine i snage bosanskih jeretika (pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina) ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih«. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Paližninom i pođe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra, kad je bila prekinuta, verovatno zbog oštre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu, jedno od starih Šubićevih sedišta.

Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani kreću odmetnici u nove borbe, koje vode sa promenljivom srećom, ali sa osetnom štetom za Mađare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra god. 1387. Razljućen vestima o tome, Sigismund odluči da se lično krene protiv buntovnika, kao što se pre mesec dana borio protiv njih pod Gumnikom. Ali, ovoga puta, pisao je on mletačkom duždu 22. septembra, neće ići samo protiv odmetnika dosad pominjanih, nego i protiv »bosanskoga bana« (ne veli kralja), da »skrši njihovu obest«. Ipak, nije pošao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stevan Korođ, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali, u samu Bosnu nisu smeli da uđu. U tim borbama mađarski izvori naročito pominju učešće bosanske i srpske konjice, dobro oružane, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvaleći »lavovsku srčanost« svojih vernih, pao velik broj »nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana«.

Sve ovo je uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojeći se kakve zle sudbine, počeše da traže veze sa Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo šta da se radi. U oštrini raspravljanja došlo je do vrlo krupnih reči i scena, koje su završile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odluči za Bosance i tri vođa stranke kralja Sigiomunda biše pobijeni, jedan čak nasred trga. Ostali jedva uspeše da pobegnu u Split. Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odlučiše da mole kralja Sigismunda za što skoriju pomoć. Već u januaru god. 1388., išli su sa tom misijom na ugarski dvor pretstavnici Zadra, Šibenika i Splita.

Na jednom početom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Paližna, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj državi i preneo svoje sedište u Klis, bio je čovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti što je buntovnički pokret kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji živ i aktivan i što je, uz Tvrtkovu pomoć, doveo i do uspeha. Sa Paližnom je Tvrtko dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva značaja. I za Tvrtka i za Paližnu bilo je jasno da oni neće lako ostaviti neiskorišćene lanjske uspehe. I, doista, čim je malo popustila zima, februara god. 1388. napao je Paližna ponovo splitski kraj i opustošio ga, nastavljajući uznemiravanja i docnije. Kako mađarska pomoć nije dolazila, Split je sa strahom iščekivao šta će da mu donesu skori pro-letnji dani. Trogirska opština, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnodušna, pokuša da posreduje, ali bez uspeha; Split je ostao veran mađarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko Vuković i Stanoje Jelačić, pošla su sredinom marta u Klis, da još jedamput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdraviše kraljeve ljude. Ostali gradovi ostadoše pasivni, nadajući se svaki čas kakvom povoljnom glasu sa mađarskoga dvora. Istina, ni Trogirani nisu hteli da daju ma kakva obećanja; njihovi ljudi hteli su samo da se obaveste šta želi bosanski kralj, i gledali su da grad ne uvuku u kakve teže neprilike ma sa koje strane.

Možda su ih sve u toj veri podržavale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama sa Mađarima nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer plašio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojničku akciju. Osim toga, poljski kralj i Sigismundova svastika Jadviga upotrebiše unutarnje nemire u Mađarskoj da prošire svoju vlast u Crvenoj Rusiji na račun Ugarske. I moldavski knez, posle poljskog osvajanja Galicije, zbacio je vrhovnu vlast krune Sv. Stevana i prišao Poljacima. Sigismund je došao tako u dosta težak položaj da nije znao gde i kuda pre da upravi svoju akciju, dok je neprijatelje i zlo osećao sa ovih strana. Nije stoga nimalo čudo što ne dospeva da šalje pomoć čak dole na krajnji jug svoje države ugroženim dalmatinskim gradovima.

Kada pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspeše, odluči Tvrtko da ponovo počne sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustošila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su čuli te vesti, Splićani se ozbiljno ušlašiše i uputiše Sigismundu jednog rečitog fratra da mu izloži svu tegobu grada i da traži neizostavnu pomoć. Ako kralj ne može da pomogne, onda neka im bar dozvoli da se sami opredele »bez žiga veleizdaje« ili, ako to neće, neka poslanik, pred većem boljara, izjavi na sav glas da Splićani skidaju odgovornost sa sebe što će, nagnani nevoljom, morati uči-niti ono što im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoći nema.

Ma koliko da su bile ozbiljne očajne molbe i poruke Splićana, kralj Sigasmund nije ipak mogao da im drukčije dođe u pomoć, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomišljao na to da krene vojsku protiv Tvrtka, i počeo je bio već neka spremanja u tome pravcu; ali, čitav plan bio je napušten ili zbog drugih briga ili usled nedovoljnog odziva. Splićani, za koje se moglo misliti da će posle izvesnog roka prići Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupiše ipak tako. Mađarski kralj bio im je više prirastao za srce nego bosanski. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, »druga priroda« ljudi. Nacionalno osećanje u našem smislu nije kod njih u to vreme postojalo, a i samo stanovništvo je u gradu još uvek imalo romanski duh i karakter. To što je u Tvrtku tekla i Šubićeva krv, nije za Splićane vredelo gotovo ništa, jer ni sami Šubići nisu bili naročita splitska simpatija; a pored toga gradsko stanovništvo te varoši, sa veoma razvijenom pravnom svešću, kao kod većine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo je udaranje na zakonitost, i sve je ovo posmatralo kao otimačinu trenutno jačega. Najbolji dokaz za sve to pruža činjenica što su baš oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbranbenog saveza, u koji bi pored njih ušli i neki hrvatski knezovi. Petar Zorić, splitski građanin, imao je da pozove u savez gradove Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, i krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paližne kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj da svi ti saveznici sjedine svoje sile, pa da dođu u pomoć Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika.

Ovaj splitski predlog naišao je na povoljan odziv, i u jesen, 6. oktobra god. 1388., održan je zajednički sastanak Splićana, Šibeničana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokončan i potpisan. Cilj saveza izražen je rečima da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom da »sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj«. Ugrožavanje dolazi od Paližne i kralja Tvrtka, i tek u drugom redu od ostalih buntovnika. Prema tako opasnim protivnicima, prirodno je, odbrana treba da bude zajednička, jer je samo tako koliko-toliko zajamčen povoljan uspeh. Pojedinačne odbrane nisu bile savezom isključene; ali, davale su malo garantije za siguran otpor. Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila neobično karakteristična, glasila je ovako: »Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika«.

Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snažnije istupi u Dalmaciji i silom spreči obrazovanje tog po sebe nepovoljnog saveza. Baš u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta god. 1388., prema Raškoj i prema Bosni. Mada to nije bila veća osvajačka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni jedna mala pljačkaška četa od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese štete. Turski upad bio je izveden od jednog povećeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, još i prethodničko širenje glasa i uticaja Muratove osvajačke snage.

Jedan turski izvor kazuje da je ovaj napad Turaka u Bosnu uputio baš Đurađ Stracimirović Balšić iz želje da se bar na taj način osveti Tvrtku. Šain, vođ Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je Đurađ došao sa njim u vezu i kao turski haračar uspeo da nagovori Šaina na tu akciju. Kod Bileće, 27. avgusta, dočekao je tu tursku vojsku vojvoda Vlatko Vuković i potukao je do noge. Jedva se spasao sam Šain sa malim brojem pratnje i ljudi.

*

Tvrtko se sad nalazio u jednom od najtežih položaja. Na jednoj strani stvoren je protiv njega savez ogorčenih protivnika u Dalmaciji, iza kojih je stala mađarska kruna; a na drugoj imala su početi opasna razračunavanja sa turskom silom, koja je navirala prema raškim i bosanskim zemljama. Ali, Tvrtka nije ostavljala stara sreća. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dođoše brzo u međusobne sukobe, i tim osetno oslabiše i značaj saveza i opasnost položaja. Između grada Trogira i kneza Nelipića izbiše sukobi, koji prilično razdvojiše snage. Obavešten o tom, Tvrtko šalje, u novembru mesecu, dva svoja velikaša, kneza Hrvoja Vukčića i brata mu, da odu u Dalmaciju i još jedamput, veoma ozbiljno, pozovu tamošnje protivnike da priznadu njegovu vlast. Izgleda da se Tvrtko u ovaj mah nadao većim uspesima. Usled toga uputio je u hrvatske oblasti kao svoga namesnika vojvodu Vlatka Vukovića, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom koja mu je imala biti oslonac u radu.

Tolika aktivnost izazva najposle kralja Sigismunda na življi otpor. On, pre svega, uzalud traži da načini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. 29. septembra god. 1388. beše Sigismund sklopio primirje sa poljskim kraljem na godinu dana i tako dobio na toj strani nešto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Lučenca, slavonskog bana, za upravnika Hrvatske i Dalmacije, i posla ga u ugrožene krajeve da čim pre uspostavi autoritet mađarske krune. Lučenc stiže u Zadar pred sam Božić. Malo posle toga, prvih nedelja god. 1389., pošao je novi ban sa svojim četama protiv bosanskih ljudi. 0 tome pohodu nemamo bližih vesti, ali da nije završio povoljno po Mađare vidi se najbolje po tome što Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samoga Zadra i pali mu predgrađa. U martu, vojvoda Vlatko pred Splitom daje pobedničke poruke ugroženome gradu. Osim toga znamo da mađarska kraljica u to vreme traži od Mlečana da je obaveste o događajima iz Bosne.

Vojvoda Vlatko tražio je, u stavu pobednika, da se Split čim pre izjasni za priznanje Tvrtkove vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videći da mađarska mala pomoć ne donese potrebno olakšanje, a da sam grad ne može do veka primati udarce bosanskih četa, Split poče da se koleba. 24. marta god. 1389. sastalo se njihovo gradsko veće i izabralo, doista, dvojicu građana, Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava koja su dana splitskim zastupnicima vidi se jasno njihovo kolebanje. Da se može, oni bi nesumnjivo ostali verni mađarskoj kruni. Čak se pomalo nadaju da bi, još uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok u kojem bi im se dala prilika da se još jedared obrate kralju Sigismundu za pomoć, ili kako bi dobili mogućnost da mu se opravdaju i izbegnu prekor za izdajstvo. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom da to učine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao veoma predusretljiv. Očevidno u želji da ne izgleda prost otimač i da prema ljudima koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im odobri tražene rokove. Činilo mu se da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. juni; a Tvrtko je pristao čak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko državničke mudrosti toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja da krajnje rešenje ne može ispasti drukčije. To je on pokazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajući nimalo sumnje o tome da će, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da računaju sa njegovim ozbiljnim napadima.

Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Splićani, posle dogovora sa Šibeničanima i Trogircima, 19. maja poslaše mađarskome kralju svog načelnika Jakinca Malatestu i istoga Nikolu Sreću koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Isto tako postupili su i Trogirani. I jedni i drugi požurivali su rešenje, jer je rok za odgovor bio kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao dati svoj pristanak da se gradovi predaju Tvrtku. Obećao je stoga skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Ali, u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskočiti u pomoć gradovima koje je čekala Tvrtkova osveta ako prekrše stvoreni sporazum.

Da Tvrtko bude toliko obazriv prema dalmatinskim gradovima postojao je još jedan naročit razlog. To je opasna navala turske vojske na zemlje njegova prijatelja i saveznika kneza Lazara. Sam sultan Murat išao je na čelu svoje vojske, koja je bila sastavljena iz najboljih četa. Veran u savezu, a uviđavan kao državnik, kralj Tvrtko je dobro video da je napad na Lazara ustvari napad na slobodu balkanskih hrišćanskih država i da bi drugi udar, posle pada Lazareve države, bio neminovno namenjen njemu. Zbog toga, od prvog časa opasnosti, Tvrtko staje uz Lazara i za odlučnu borbu na Kosovu šalje pomoćnu vojsku sa svojim najboljim vojskovođom, vojvodom Vlatkom Vukovićem, pobednikom Turaka kod Bileće. Uz tu vojsku pristade, kako misli F. Šišić, ne Ivan Horvat nego Ivan Paližna. Na Vidov-dan god. 1389. došlo je do legendarne borbe na Kosovu Polju.

Za vreme dok je najbolji deo bosanske vojske bio zauzet na Kosovu, uspelo je banu Ladislavu u Dalmaciji da osvoji tvrdi Klis i potisne mali broj bosanskih posada. Ali, čim se malo prikupio posle strašne borbe na istoku i bio načisto da Turci ovog puta neće na Bosnu, kralj Tvrtko je odmah, krajem avgusta, uputio nove čete u Dalmaciju da poprave položaj i povrate izgubljeno. Sjedinivši se sa Paližnom i ostacima njegovih trupa, bosanska vojska pređe odmah u napad, prodre krajem septembra sve do Zadra i tamo popali sve kuće do pod njihove gradske kapije. Napadi njihovi ponavljali su se i docnije, sve do duboke jeseni. Uplašeni Zadrani obratiše se za pomoć evom susedu, krčkom knezu Ivanu, moleći ga za što hitniju pomoć. Ovom se nije mnogo žurilo, jer je baš u to vreme imao većih sukoba sa krbavskim knezovima. Njegova pomoć od 400 konjanika stigla je tek 16. novembra, dan posle jednog težeg napada bosanskog na zadarski kotar. Sa 1000 zadarskih vojnika pošla je 20. novembra ta konjanička pomoć na grad Vranu, koju je već napadala mađarska vojska bana Ladislava. Usput pridružiše se toj vojsci i 200 Pažana. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se hrabro borio; bio je čak lično ranjen; ali, nije mogao da savlada udružene saveznike. Tek u trećoj bitci, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se »sramno« povukoše ispod Vrane. Brzo iza toga, 15. decembra, bi povraćen ponovo i Klis, te tako uspostavljen stari posed i stari ugled bosanskoga kralja. Čak, posle ove pobede, njegov je prestiž porastao, i na mnogo strana već je postalo jasno da će krajnji rezultat biti samo u korist Tvrtkovu. Mletačka Republika obaveštavala je mađarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor, i sad izjavljuje da sve radi u ime sina kralja Karla. Taj je navod potpuno tačan, i misleći na nj ja sam tvrdio ranije da kralj Tvrtko nije nikad formalno objavio kao potpuno prekinut svoj vazalski ili poluvazalski odnos prema Ugarskoj.

Kralj Tvrtko je od jeseni god. 1389. živo pregao da poslove u Dalmaciji završi s uspehom. Njegovi ljudi idu na sve strane. Ivan Horvat imenovan je čak za hrvatskog namesnika. Ali, u isto vreme kralj dobija novog, tajnog takmaca. Kad je Mletačka Republika dobila uverenje da kralj Sigismund nema zasad ni mogućnosti ni prave energije da zaštiti dalmatinske gradove i ugled mađarske krune, ona onda rešava da sama pokuša sreću pa da te gradove traži za sebe. 29. aprila odlučio se mletački senat da pošalje u Dalmaciju jednog svog izaslanika, koji će ispitati stanje i videti raspoloženje duhova, prema čemu bi se onda imala početi akcija. Trgovačke i druge veze pojedinih dalmatinskih gradova sa Mlecima, veći deo romanskog stanovništva, novčane i druge nagrade koje su čekale ljude njima odane, davali su Republici dosta nade da će moći imati uspeha. Ali, taj mletački interes došao je veoma kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio bliži i opasniji. Za Mletke, dotle u borbi pasivne, sad više u toj utakmici nije bilo mesta. Videvši da od mađarske pomoći, posle toliko vremena, nema ništa, Dalmacija se beše odlučila da se pokori kralju Tvrtku, i u maju uputila je svoje poslanike u Bosnu da tamo konačno urede stvar. Svesna da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletačka Republika 26. maja rešava da obustavi svoju političku agitaciju na toj strani.

Od aprila god. 1390. počeli su novi pregovori Tvrtkovi sa Splitom. Videći da se više nema kud, a bojeći se kraljeve osvete, Splićani uputiše svoje poslanike i Tvrtku u Bosnu i njegovu povereniku Ivanu Horvatu. Ovoga puta oni su ušli u pregovore bez zadnjih namera, iskreno voljni da se jednoga dana srede odnosi između njih i Bosne, sa »čašću gospodina kralja, a na dobro i naše opštine«. Kad su ostala dalmatinska mesta čula za splitsku odluku, rešiše se i ona da postupe tako. Jedini Trogir, dotle uvek najpredusretljiviji prema Tvrtku, odbi ovog puta da šalje svoje poslanike, donevši naročit zaključak da ostaje veran Sigismundu i Mariji. »Bolje je da umremo (govorila je većina) nego da izgubimo svetu krunu mađarsku«.

Ovaj preokret u držanju Trogirana, u oskudici izvora, nije lako protumačiti. Ali, meni se čini da ima jedan razlog koji bi mogao dati ključ za rešavanje. Evo kako. Iz jedne napred pomenute mletačke vesti vidi se da je Tvrtko jedno vreme nastojao delovati na dalmatinske gradove time što je izjavljivao da sve radi u ime napuljskoga kralja. Onima koji su se zaklanjali za legitimitet on je tako hteo olakšati prelaz; ne izneveravaju se ljudi mađarskoj kruni nego samo kralju Sigismundu. Teško je sada reći koliko je bilo prave iskrenosti u tim izjavama. U svakom slučaju Tvrtko se nadao dobiti. Ako napuljski kralj uspe, on će mu, obvezan potporom, morati učiniti izvesne donacije; ako ostane neaktivan ili poluaktivan, Tvrtko će, radeći tobože za nj, ustvari jačati svoj položaj; a ako ne uspe, Tvrtko će, pošto je već sa Sigismundom zagazio u sukobe, gledati da rešava stvar kako sam znadne, ne upuštajući, po mogućnosti, ono što je već zadobio. Trogirani su sad po držanju Tvrtkovom i njegovih ljudi videli ,da se oni ustvari imaju pokoriti Tvrtku, i da će im on postati faktički gospodar; i možda je otud nastalo kolebanje u poslednji čas.

Kada su Splićani izjavili Tvrtku svoju odanost i prišli pod njegovu vlast, izdade im on u Sutjesci, 2. juna god. 1390., svoju povelju sa potvrdom svih njihovih dotadanjih prava i povlastica. Taj splitski uspeh na bosanskome dvoru pokoleba i druge uporne dalmatinske gradove pa i same Trogirane, te i oni 8. juna izjaviše Tvrtku svoju pokornost. Poslanici Šibenika dobiše, isto tako, potvrde starih povlastica, 11. juna, i Tvrtkovu zaštitu. Primeru gradova sledila su i dalmatinska ostrva Brač, Hvar i Korčula.

Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svome mletačkome susedu. Na njegovo pismo iz Sutjeske odgovorila je mletačka vlada 8. juna kako je »vesela srca« primila njegove vesti i kako živo saučestvuje u njegovoj radosti. Kakav je i koliki je bio uspeh Tvrtkov vidi se jasno i očito po tome što on toga leta uzima ponosnu titulu »kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja«. Sa tom titulom svoga kralja (koja se javlja prvi put 10. jula god. 1390. u trogirskim beleškama) 1. avgusta god. 1390. diče se u zvaničnoj povelji u Splitu kraljevi pretstavnici prilikom određivanja granice gradske opštine.

Dokle su sve dopirale granice nove Tvrtkove države ne da se sasvim tačno utvrditi. Nesumnjivo je samo da je u njegovoj vlasti bilo glavno područje stare hrvatske države sa užom Dalmacijom, sve od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika.

U ovo vreme Tvrtkove veze idu daleko van granica neposrednog susedstva. Kako mu beše umrla prva žena Doroteja, Tvrtko je mislio da se oženi po drugi put. Taj brak želeo je da sklopi, kao većina vladara Srednjega veka, naročito u već zrelijim godinama, tako da mu to donese političke koristi. Imajući stalno pred očima Mađare kao protivnike, on je želeo da dobije za prijatelja nekog od mađarskih suseda, koji bi mu u eventualnoj borbi mogao biti od znatne koristi. On se, radi toga, približio tada moćnom austriskom vojvodi, Albrehtu III, čoveku jake ruke i dosta uticajnom. Tvrtkova ponuda na austriskom dvoru, da dobije Albrehtovu kćer za ženu, nije bila loše primljena. Bosanski kralj, sa toliko uspeha, bio je prosilac o kome se moralo voditi računa. Pregovori o ženidbi bili su u leto god. 1390. već toliko odmakli da je Tvrtko mogao o tom izveštavati svoje prijatelje, kao Mletačku Republiku, i čak im nuditi svoje prijateljske usluge za učvršćavanje veza između njih i austriskog vojvodstva.

Da bi zadobio za se i uticajno katoličko sveštenstvo, kralj Tvrtko je i prema njemu bio veoma predusretljiv i široke ruke. Krajem avgusta god. 1390. beše došao na njegov dvor u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, sa molbom da kralj ispuni želje i potvrdi stara prava njegova kaptola. U svojoj povelji od 30. avgusta Tvrtko je primio pod svoju zaštitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svoga vojvodu kraljevine Hrvatske, Pavla Klešića, da pomno čuva interese crkve.

Ali, usred tih velikih planova i priprema, baš kad je bio na najlepšem putu za još veće uspehe, moćan, gotovo neosporen i sa srećnom rukom u akciji, kralja Tvrtka u najlepšoj muškoj snazi, u pedeset drugoj godini, zadesi nenadna smrt, oko 17. marta god. 1391. Isto onako kao što je car Dušan, usred svog dela, bio istrgnut naglom bolešću i svojom nenadnom smrću izazvao čitavu pometnju u Srbiji, tako je i neočekivana smrt Tvrtkova, u naponu njegove radne snage, stvorila primetnu zabunu u bosanskoj državi. Obojica su umrla, ne dospevši da urede svoje tekovine; ne dovršivši svoj u velikom razmeru početi posao i nemajući sreće da odgoje naslednika sebi ravna bar po izvesnom delu sposobnosti. Obadvojica stoga prođoše kroz našu istoriju kao dva svetla meteora: silni po zamahu i uspehu, a osamljeni i kao otsečeni od svog vremena i svoje sredine, osvetljeni u tolikoj meri da oni iza njih potonuše u potpunu pomrčinu.

Kralj Tvrtko je nesumnjivo najveći vladar bosanske države i jedna od najlepših ličnosti celokupne naše prošlosti. On je brz i odlučan kad ima da svršava stvar; uviđavan i predusretljiv kad treba da je razume; moćan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. On je savremenik cara Uroša i prijemnik krune Nemanjića, očevidno potamnele iza Dušanove smrti. Poređenje s Urošem pokazalo je vrednost Tvrtkovu u mladosti; poređenje sa Dušanom može da ga prikaže nešto jače u naponu njegova dela.

Obojica su, i Dušan i Tvrtko, nesumnjivo ljudi velike lične vrednosti. Obojica postižu i velike uspehe. Oni nisu samo vladari, nego i tvorci jedne ogromne i nove državne grupacije i glavni nosioci svog državnog stroja. U njima kao da je usredsređena sva energija naše u H1\ veku jakom snagom ponesene rase. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrću slabi im naslednici. Obojica mru upravo onda kad je njihovo prisustvo živa potreba da se stečeno dovede u red, priljubi, organizuje i održi.

Ali, u tome šta je trebalo da se održi između Dušana i Tvrtka nema sličnosti. Dušan je, po karakteru svoga dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvojenju Carigrada. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nisu imale ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom; i ušao je elemenat arbanaški i grčki. Ovaj drugi beše naročito opasan. On je neosporno bio kulturno jači od Srba, nacionalno svesniji i u državnim poslovima veštiji. On je delovao na svoju srpsku okolinu privlačeći je svojoj kulturi. Sve da Dušan nije razbio svoju državu na velike oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog širenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moći lokalnih veličina; njegova država bi ipak stalno bolovala od prevelikog broja tuđeg raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. Šta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jačanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj? Tolika ekstenzivnost Dušanova bila je samo varka snage i nesumnjivo više slabost nego jačina.

Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svima rezervama za Srednji vek uopšte može reći, nacionalnija i u mnogom stvarnija. Njegova Bosna imala je centralni položaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao određena da obuhvati na oba krila oba naša plemena. Sve područje Tvrtkove aktivnosti imalo je samo naš nacionalni elemenat. Tvrtko je bio prvi koji je osetio taj geografski značaj Bosne. On je to učinio, naravno, kad su oba druga plemenska činioca bila u nemogućnosti ili da rade samostalno, kao Hrvati, ili da nastave početo delo Milutinovo i Dušanovo, kao Srbi. Očevidno je da Tvrtkov plan ne bi bio moguć za života Dušanova ili Lajoševa. Ali, to ne menja ništa na značaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje da je bio čovek istoriske perspektive i da je osetio svoje vreme. Za naše shvatanje Tvrtko je bio kao srpskohrvatski vladalac ako ne nacionalno svesniji od Dušana (pošto je to suviše smelo i neistoriski reći), ono svakako nacionalno stvarniji. Naravno, i na Dušanove odluke je uticalo vreme u kojem je živeo. Imati pred sobom Vizantiju rastrovanu građanskim ratom, gde obe zavađene strane traže tuđu pomoć i daju za nju skupu cenu; i imati mogućnost, bez velikih žrtava, proširiti svoje međe na dva mora, bila je pojava koja sama zove na aktivnost. Naročito u vreme kad na drugoj strani stoji snažna Mađarska Lajoševa, sa kojom borba niti je laka ni sa sigurnim izgledima. Mi razumemo vrlo dobro prekor koji bi se dao staviti tvrđenju da je Tvrtko imao neke naročito svesne nacionalne koncepcije. Mi, stoga, tako što i ne govorimo. Naša današnja nacionalna shvatanja mi ne možemo preneti u XIV vek. Ali, kad kažemo da je Tvrtkova koncepcija bila nacionalno stvarnija, mi smo tad na sigurnim osnovama. Ni Nemanja, spajajući Zetu i Rašku, nije imao naših nacionalnih motiva, ali je bio nacionalno stvaran. Doveo je u bližu zajednicu dve naše oblasti, dugo zavađene i sa raznim kulturama, ali sa osnovno istim narodom. To je bio i Tvrtkov plan; možda suviše smeo, nesumnjivo suviše obiman, ali u osnovi pozitivan i stvarno jedini plan sa dubljim rešenjem srpskohrvatskog državnog pitanja.

G. St. Stanojević, koji je prvi povukao lepu paralelu između Dušanove i Tvrtkove državne koncepcije, rekao je tačno da je Dušan mislio stvoriti srpsko-vizantisko carstvo, dok je Tvrtko stvarao srpskohrvatsku državu. Samo, mi držimo da g. Stanojević nije imao pravo kad je rekao ovo: »Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Dušan jasno i javno proglasi principe svoje politike i da ih, rušeći osveštane tradicije, istakne kao državni program«. Šta je Tvrtko hteo kazuje nesumnjivo jasno delom njegova povelja od god. 1378. posle proglasa kraljevstva, a delom sva njegova akcija u Dalmaciji. On otvoreno drži stranu pobunjene hrvatske vlastele i niko nije u sumnji zašto on to čini. Njegova titula, uostalom, iz god. 1390. kazuje program njegove politike, jasno i javno. Iz čega bi, dakle, izlazilo da u njegovoj akciji nije bilo smelosti da otkrije svoje planove? Posle, ja ne bih rekao za Tvrtka ni to da nije imao snage. Sigurno je da njegova snaga nije bila koliko Dušanova, ali da je bila moćna i da se kao takva dala osetiti, pokazuje samo delo. Da je on pravo na srpsku krunu osnivao na svojoj legitimnosti nasleđa, to, sigurno, nije dolazilo samo stoga što je želeo »da nađe formulu za svoju novu državu«. To je bio samo jedan od razloga. A drugi su i dublji bili još i ovi: da tim poštedi osetljivost raške gospode, kojima ne dolazi za vladara kao osvajač, nego kao njihova krv; da tim, dalje, dade jači autoritet svojoj tituli i činu i da, najposle, ukazujući na svoje pravo i krvno srodstvo, čvršće veže Bosnu sa Raškom i upozori i ostale na slične veze. To nije formalistička crta njegova karaktera. Naprotiv, po našem mišljenju, to baš u njemu pokazuje obazriva državnika, koji svuda traži da deluje pridobijajući razlogom i predusretljivošću. Njegova strpljivost u postupanju sa dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatrača, koji usred akcije zna da čeka i drži meru i koji radi dosledno sa sigurnim osećanjem konačnog ishoda.