Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.20

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.


XX. Прва краљевина Срба и Хрвата.


1. Босна после смрти бана Стевана II. — 2. Краљ Лајош према бану Твртку. — 3. Буна у Босни. — 4. Никола Алтомановић према бану Твртку и кнезу Лазару. — 5. Твртко као српски краљ. — 6. Краљ Твртко и Дубровник. — 7. Буна хрватског племства иза смрти краља Лајоша. — 8. Твртко помаже хрватски отпор. — 9. Твртко као краљ Срба и Хрвата. — 10. Значај краља Твртка.


Почетком јесени год. 1353. умро је босански бан Стеван II Котроманић, оставивши иза себе државу двапут већу него што је примио и далеко снажнију него што је икад пре била. Он није имао законитог одржаног мушког порода. Мађарски краљ, Лајош Велики, рачунајући са Босном као природним експанзионим подручјем мађарске државе, беше намислио да је још јаче веже уз круну Св. Стевана. Мало пред смрт Стевана II он је са том намером узео за жену његову кћер Јелисавету. Стеван II имао је млађег брата Владислава, који је, после смрти Стеванове, прогласио за његова наследника свога сина Твртка, тада младића од непуних петнаест година, а сам је узео врховну власт у своје руке. Али, та његова власт није дуго трајала. Већ год. 1354. нема више помена о кнезу Владиславу, који је умро брзо после брата.

Кнез Владислав имао је довољно ауторитета да после братовљеве смрти неоспорен узме власт. Али, кад је остала његова удовица сама са малолетном децом, њен је положај био много тежи. Не знајући јасно како ће према њеној деци да се држи мађарски краљ и шта он уопште намерава, одлучила је кнегиња Јелена, енергична одива из породице Шубића, кнежева удовица и банова мајка, да оде у Мађарску и да сама тамо уреди ствари. Несумњиво из опрезности она није хтела да води са собом Твртка, него је узела млађег сина, кнеза Вука. Шта је у Мађарској свршила у тај мах не зна се данас поуздано; али, одмах по повратку, год. 1354., сазвала је у банско седиште у Милама (данас у јајачком срезу), збор све Босне, Доњих Крајева, Загорја и Хумске Земље. Босанска властела, мада себична, остала је ипак том приликом уз своју династију. Да је један део великаша за такво држање требало задобијати поклонима и повластицама позната је појава Средњега века и код нас и на страни; а пример за такве повластице, чак веома широке, јесте једна повеља која је те године дана кнезу Влатку Вукославићу. Њему се заклела банова мати и бан са дванаест најугледнијих кнезова и великодостојника, да ће му остати сва имања и права која је био добио од бана Стевана; да му неће судити бан чак ни »ако би допао кнез Влатко које кривине или невере«, док не дође кући, у Кључ, и док му не би судио збор све земаљске господе. Да је година 1354. била у Босни бурна, сведоче трогирски закључци да се због босанских нереда (novitates) и због нереда у суседној Хрватској обрати пажња на њихове градске утврде. Може бити да је био по среди какав покрет властеле, која је желела да искористи смрт Стевана II и кнеза Владислава и младост новога бана.

Наскоро, бан Твртко, са мајком, улази у активну политику у Далмацији, у вези са офанзивом краља Лајоша против Млетака. Према мађарској наредби они су тамо радили против млетачког ширења, које су помагали баш чланови Шубића породице, раније Катарина Дандолова, жена Павла III Шубића, и српска принцеза Јелена, удовица Младена III. Твртко је, то знамо, радио против Млетака; али, не знамо сасвим сигурно у коликој мери је помагао Мађарима и са каквом искреношћу. Јасно је да није могао радити против њих као победника; Лајош је био силан, свестан своје моћи и нимало вољан да тако што дозволи. Али, било је некако у традицији политике Тврткова стрица да се и не помаже са великом ревношћу учвршћавање Мађара у Далмацији и обухватање Босне са севера и запада. А можда је и код Твртка било извесног устручавања, оног карактеристичног рада са пола срца. На такав закључак могли би са разлогом да доведу догађаји са краја 1356. и почетка године 1357. Ми сазнајемо да тада известан део банових великаша прелази на страну мађарскога краља. Зашто то да чине, ако је и Твртко његов човек? И зашто их мађарски краљ као отворене одметнике банове прима под своје окриље, ако је иначе задовољан са Твртком? Год. 1357., 14. марта, издао је краљ Лајош повељу господи Хрватинићима, Гргуру и Владиславу, и Гргуру Степанчићу, којом им обећава да ће им потврдити све поседе и слободе, ако пређу на његову страну. На другој страни и бан Твртко поступа на исти начин. И он је год. 1357. издао повељу кнезу Влатку Вукославићу и његову сину и обавезао се њом да неће њега прогонити ради невере његова напред поменутога рођака Гргура Хрватинића. То очевидно показује да односи између краља и бана нису како треба. Једни мисле да је до тог дошло због питања Хума, који је Лајош тражио као мираз уз жену. Нема сумње да је Лајош узимао јединицу бана Стевана са намером да појача свој утицај и можда посед у Босни. Али, питање мираза он је могао поставити одмах, непосредно иза тастове смрти, или иза смрти кнеза Владислава, када је положај младога бана био тежак и када би му тај, да не изазове теже смутње, несумњиво морао попуштати. В. Клајић мисли да су краља од енергичних корака у Босни задржале тада борбе у Србији. Међутим, тај исти краљ, још за жива цара Душана, улази у борбу са Млетачком Републиком, која је могла бити опаснији противник од младог босанског бана. Ми стога мислимо да је баш ове године Лајош имао посебних разлога да буде незадовољан Твртком. Има једна вест која говори о том како Твртко није био лојалан према Лајошу. Л. Талоци помиње један мађарски акт, из којега би излазило да је бан »крајем 1356. или почетком године 1357. или сам насртао на суседни угарски териториј или пустио своје великаше да у њ задиру«. Акт тај, колико ми знамо, није објављен, и ми не можемо сад проверавати колико је тај навод тачан; али, несумњиво је да су између Лајоша и Твртка односи постали у то време скоро непријатељски. Као разлог мислим да би могло бити Твртково незадовољство што га краљ није посебно, и то уступањем кога знатнијег града, наградио за услуге које му је са мајком чинио у Далмацији.

Да се односи погоршају знатно је допринео нови босански бискуп Петар Сиклоши, потврђен 29. фебруара год. 1356. Сутрадан по бискуповој потврди папа је упутио једно своје писмо мађарским доминиканцима, у којем их је, на основу једног ранијег тобоже изгубљеног писма папе Ивана XXII, позивао на крсташки рат против Босне и Србије. Крсташки ратови са мађарске стране против шизматика и јеретика били су увек политичко оружје њихове државе против суседних владара, нарочито у Босни, кад год нису били начисто о њиховој привржености или кад је требало да проведу извесне своје намере. И овог пута то папино писмо беше један »отворени лист« стављен на расположење мађарској круни и цркви, да са њим поступи по своме нахођењу. Да је Петар, Мађар по народности, са тим опасним писмом био непријатан бану Твртку, ствар је сасвим природна. Он је стога гледао да га онемогући, и потакао је против њега Ивана, лектора босанске католичке цркве. Бискупу је, међутим, допала до руке преписка између бана и лектора, те он, убрзо, даде Ивана ухватити и затворити, те тако пресече ствар.

Заплашен великом краљевом војском и његовим успесима против Млечана, а видећи да у земљи има противника и код властеле и код клира, Твртко одлучи да се мири са Лајошем. У лето, пре 17. јула год. 1357., склопљен је уговор између њих на овој основи: бан Твртко уступио је краљу западни део Хума до Неретве као мираз уз краљеву жену Јелисавету, а краљ је потврдио Твртку и брату му Вуку читаву Босну с Усором, под погодбом да ишчисте земљу од патарена и јеретика. Ово ограничење дошло је несумњиво са намером да омогући краљу, по потреби, ново мешање и посредовање у босанским стварима. Даљи услови били су: да бан признаје врховну власт краљеву, да га помаже у ратовима и да на краљеву двору стално живи или бан или његов брат. Са западним Хумом заједно Твртко је уступио Мађарима и Завршје, као залеђину за Далмацију; односно признао је прилазак његових господара Хрватинића и Степанчића под мађарску заштиту. Према повељи Лајошевој од 27. маја год. 1358., којом је краљ примио под своју заштиту Дубровачку Републику, требало је да босански бан буде и новчано оштећен. Мада га Лајош ту назива »својим верним« клетвеником, он ипак тражи да Република не плаћа Твртку него њему оних 500 перпера, које је давала дотле као стонски доходак бану.

Твртко је после тога известан део година провео на миру, мада је у његову суседству било великих и честих метежа. Али, у мају год. 1363., јављају се у Дубровнику неке узнемиравајуће вести из Босне, и Република, 4. јуна, доноси закључак да ниједан од дубровачких трговаца не сме лично становати или оставити своје ствари у босанским градовима, под претњом казне од 500 перпера за оног ко учини друкчије. Те мере предузела је Република не због неке своје размирице са баном, него због непријатељства, које је настало поново између Лајоша и Твртка.

Ради чега је управо дошло до сукоба између њих не да се данас поуздано казати. Краљ Лајош, у једној својој повељи, наводи како је у Босни настао јак покрет антикатолички и нарочито како патарени прилазе православнима, и да је он лично кренуо да тај покрет угуши. Ту верску акцију доказивао би донекле можда и тај моменат што је други део војске, упућен у Усору, водио надбискуп острогонски Никола. Још 23. априла год. 1360. папа Иноћентије VI упутио је босанском бискупу Петру позив, несумњиво на основу његових извештаја да, у интересу цркве, против јеретика може подићи војску, односно тражити њено посредовање. Овај бискуп био је, дакле, активан и после првог измирења између краља и бана. Његова агитација имала је несумњива успеха; само званично мађарско образложење војног похода на Босну узело је, ето, као разлог тај верски моменат. Да је код краља Лајоша било поред тога и чак више од тога и других, политичких, разлога, о том не може бити сумње. Какви су ти разлози били овог пута није довољно јасно. Један извор помиње неку буну у Босни, против које да је кренуо краљ. А побуна та, мисле неки, јавила се као протест против сувише јака притиска мађарске врховне власти.

У лето год. 1363. кренула је мађарска војска на Босну. Водио ју је сам краљ Лајош лично. Упутила се у средиште Босне, долином Врбаса, у жупу Пливе, и прве недеље месеца јула опседала је град Соко. Твртков војвода Вукац Хрватинић остао је веран бану и са успехом се одупро мађарској навали. Као награду за то дао му је Твртко читаву Пливу са тим градом. Отпор који је краљу дан код Сокола мора да је био веома јак, пошто Лајош брзо напушта даље ратовање. Његов табор налази се 13. јула већ крај Сане; а 19. јула стигао је краљ у Вировитицу. Боље није прошла ни друга мађарска војска, која би под вођством острогонског надбискупа упућена долином Босне. Не зна се сигурно да ли је она пошла у исто време кад и краљева или, што се вероватнијим чини, мало доцније, да поново покуша срећу и освети прво сузбијање. Ну, ни она не би боље среће. Тврди град Сребреник одржао се јуначки против свих напада. Под њим је пало (септембра месеца) много мађарских јунака, а и губитак материјала забележен је нарочито.

Победа Тврткова била је, дакле, потпуна. Да је била веома значајна сведочи и то што је после ње Твртко, са мајком и братом заједно, 7. септембра год. 1364., добио млетачко грађанство. У повељи Републичиној нема, наравно, тога разлога, него се помиње његова пажња и љубав према њеним грађанима; али, јасно је да је оваква победа морала обратити пажњу на њ. Бан Твртко од овог часа нема више вазалског става, и Млечани га зову босанским баном само »по божјој милости«.

Један део босанске властеле сматрао је већ тада да може, уз мађарског краља, доћи до неких већих поседа и части, него уз Твртка; или су се, можда, били препали од мађарског напада. Међу првима који су се одметнули од бана и предали краљу био је познати и дотле верни кнез Влатко Вукославић. Он је овога пута предао Мађарима свој град Кључ и пустио краља несметана у нападану на Соко. У замену за уступљени Кључ, који је остао у мађарским рукама, али у којем се издајник кнез није смео задржавати, добио је Влатко град Бршћановац у Славонији, са неким другим местима.

После оваквог војничког успеха могло се очекивати да ће положај Твртков само ојачати. Догодило се, међутим, сасвим обратно. Властела, јака у својим областима, а можда помало заражена и примером својих другова из посрнуле Урошеве царевине, беше незадовољна Твртком и његовом мајком, те диже буну против њих. Бунтовницима се придружи чак и млађи брат Твртков, Вук. Шта је био непосредан повод те побуне није нам данас познато. У сваком случају, ова буна није потекла као дело неке чисте туђе агитације, као што је било у прошлим примерима; него је очевидно више дело унутарњих сукоба. Нама се лично чини да ће разлог за то бити понајвише у Твртковом начину владавине и у верском питању. Да одузме разлог сталним пребацивањима о својој непоузданости према римској цркви и са тим свима узнемиравањима која су долазила са те стране, Твртко је, вероватно, узео сам да енергичније сређује верска питања. Сређујући њих, он је кушао, по свој прилици, да појача свој лични значај и утицај, усредсређујући власт у својој руци и сузбијајући поједину ојачалу властелу. Прилике у суседној Србији биле су му жива опомена да не пушта узде из својих руку. То је, по свој прилици, изазвало отпор властеле и банова брата.

Ова побуна избила је после 4. фебруара год. 1366. Банова мајка и бан Твртко бише протерани из земље, а за новог господара би извикан банов брат Вук. Сам Твртко писао је 29. марта исте године млетачкоме дужду како су његови великаши, »неверни прво Богу, па потом нама«, њега и мајку »избацили« из државе. У невољи он се обратио мађарскоме краљу, и са његовом помоћу вратио се у државу. У поменутоме писму упућеном у Млетке Твртко је сада потписан као »бан босански по милости божјој и господара нашега краља Лудовика«. То, речито, и можда боље но све друго, приказује његов нови положај и однос према мађарској круни.

Пада свакако у очи да краљ Лајош у овако тешкој ситуацији помаже свог дојучерашњег противника. Ништа не би изгледало природније него да он искористи невољу младог босанског бана и да га сад примерно казни за поразе из год. 1363. Али, уствари, није тако. Лајошу је, пре свега, ишло у рачун да се Босанци између себе љуто искрве. Ослабљени, они неће бити никаква опасност за Мађарску, а у међусобној подозривости и несигурности стално ће молећи бити окренути мађарском двору. Са друге стране, Вуков покрет, који се унеколико ослањао на некатолички елеменат и имао веза са Србима из Рашке, није обећавао ништа повољније за Мађаре од онога што су већ доживели са Твртком. Стога, кад му је Твртко као бегунац стигао на двор и обећао поново верност, као и год. 1357., краљ је пристао да га помаже; нешто да очува ауторитет легитимности, а нешто што је тврдо веровао да ће отсад имати Твртка чвршће под својом руком.

С пролећа год. 1367. поновише се борбе између Твртка и Вука. Где су се све оне водиле није тачно познато; али, судећи по путу којим је ишао Твртко са војском, изгледа да је то било претежно подручје данашње источне Херцеговине, у линији од Гацка до Требиња, односно Љубомира, који је међу Требињем и Поповом. Потиснут, Вук се повлачио према Приморју и побегао је најзад у Дубровник. У неприлици ради тога, Дубровчани похиташе да замоле Твртка да дође и посети њихов град. Њима се, очевидно, није хтело да бан помисли како они имају ма каквих ближих веза са његовим одметницима. По њиховом уверавању они нису учинили ништа друго него, по старој традицији свога града, дали уточиште бегунцима у невољи.

У Дубровнику се мислило да се употреби ова прилика и да се, поред користи за Дубровник, издејствује код бана и измирење са братом. Твртко, који се одазвао позиву и коме се пажљиви дочек у Дубровнику нарочито свидео, као да беше вољан на мирење. Бар 1. јуна год. 1367. једногласно је примљен у Већу Умољених »компромис да се постигне мир и слога између велике и моћне господе Твртка и Стевана, банова Босне«. Како се Вук (који се од дана кад је био проглашен за бана прозвао, по традицији, Стеваном) беше у то време склонио из Дубровника, упутила му је Република писмо да га обавести о доброј вољи Твртковој и да га позове да прими услове мира. Али, све то настојање Дубровчана остаде безуспешно.

Устанку против Твртка беше се од год. 1367. придружио и један део хумске властеле на челу са моћним Санком Милтеновићем. И Вука и њих потстицао је и подржавао немирни дрински жупан Никола Алтомановић. У општем распадању српске царевине, у другој половиви шездесетих година XIV века, он се, као потомак породице Војиновића, односно као братић кнеза Војислава, јавља међу првима који сасвим »ударају устрану« и не признају ни цара ни краља. Суров и безобзиран, а уствари, како К. Јиречек тачно вели, »плиткога ума«, он је хтео да се подигне на рачун свих, и убрзо је дошао у сукоб са свима суседима, у Рашкој, у Зети и у Босни. Њему је ишло у прилог да се односи у суседној Босни замуте што више, како би он на што лакши начин дошао до њених источних делова. Брат Твртков Вук не ратује случајно на крајњој источној граници бановине, нити Твртко случајно креће војску према Гацку. У јесен год. 1367. напао је жупан Никола област своје стрине, удовице Војислављеве, и отео је, а њу је са децом, према неизвесним причањима, или отровао или оставио да поскапају у затвору. Освајајући, жупан Никола стигао је у непосредно суседство Дубровника и Санково. Република се није нимало обрадовала новом комшији и грозничаво се спремала да брани Стон. Но Санка је, међутим, непосредно суседство са жупаном коначно определило да стане у ред банових непријатеља.

Бан Твртко није био нимало од оног кова људи који би такво одметништво пустио без казне. Он је, кад није успело да се Санко друкчије смири, дигао на њ војску и изагнао га из његове области у Попову. Санко је са читавом породицом добегао у Дубровник да ту окаје своје лаковерје. Република се и опет заузимала код бана за њ и његове. Последњи помен о Санку је из јула год. 1370. Извесно је да су његови синови, са својом старом облашћу, поново у служби бановој и да спадају међу његове најбоље људе.

Тако је Твртко, одлучно и чврсто, потпуно сломио побуну својих домаћих непријатеља. Толика енергија у овога још младог човека у толико прилика, веома тешких и више него опасних, доиста задивљава. Руварац је имао потпуно право кад је са пуно поштовања подвукао ту личну вредност банову. »Сео је он на бански сто кад му није било више од петнаест година од рођења. И од године 1354. до 1369. ко се све није дизао, устајао на њ и бунио и узбуњивао властелу босанску против њега, — па и сам силни угарски краљ Лудовик пошао је једном са војском на њ, — па, ипак се Твртко одржао«. Паралела са Твртку савременим царем Урошем, сублизу његовим вршњаком, натурала се сама од себе, и није била нимало пријатна за Душанова потомка. Твртко је несумњиво био друге грађе и другог духа. По јутру се дан познаје. Из исте ситуације, и можда горе, у каквој се одмах, на почетку, још није налазио српски цар, Твртко је изишао као победник и као човек који ствара још веће од оног што је затекао. Урош губи и од власти и од угледа што више влада и што га људи боље упознају. Твртко, напротив, само добија. Ко је год устао против Уроша тај је успео; пред Твртком, међутим, посрнули су сви противници. У природи босанског бана осећало се јасно да хоће и да зна владати; док је рука Душанова јединца дрхтала вероватно и онда кад је требало ставити обичан потпис на повељу.

Један део банове опозиције састојао се несумњиво од оних људи који су били противници мађарског утицаја и насртљивости католичких проповедника. Требајући мађарску помоћ против својих противника, Твртко је морао бити нешто предусретљивији према њиховим људима и мисионарима, и то је, природно, изазивало протесте код његових поданика некатоличке вере. Да су католици у то време били веома активни имамо два несумњива доказа. 21. јула 1368. папа Урбан V нарочито је позивао босанскога епископа Петра да енергично помогне босанске фрањевце у преобраћању јеретика; а 14. јула год. 1368., по извештају двојице папиних легата, види се да су фрањевци у Бугарској, Рашкој и Босни превели у римокатоличку веру много хиљада особа. Они су сами признавали папи да их је у томе много помагао ауторитет и сарадња мађарскога краља. Да је са стране тих проповедника било свакојаких опачина сведочи најбоље једна тужба босанскога викара папи. Примајући ту тужбу као основану, папа је дозволио 13. децембра год. 1368. да викар босански може такве проповеднике отпустити из своје покрајине и заменити их својим људима, Босанцима, који боље знају ћуди и обичаје своје земље и који ће у сваком погледу имати више обзира. Сам папа, иначе, није био пријатељ благих мера према јеретицима. Његова посланица, упућена 13. новембра гад. 1369. сплитском и дубровачком надбискупу, тражила је од њих ни мање ни више него да искључе из цркве све оне верне који се усуђују да примају босанске »јеретике« и да тргују са њима, или који уопште имају са њима посла; а самим јеретицима да силом спрече приступ у њихове дијецезе.

Брат банов Вук намисли да искористи ово расположење папске курије и да помоћу ње подрије Твртков положај. Мађарски краљ, ако добије оштре упуте од папине стране, неће моћи да поново помаже једног човека који ће бити оцрњен као противник вере и папинске акције сређивања верских прилика у Босни. Год. 1368. Вук је упутио једно писмо папи и у њему је приказивао већи део владара босанских дотад као јеретике и шизматике, не изузимајући, наравно, ни свога брата, који да је од Босне направио стециште јеретика. Папа ће добити гарантију да ће верске прилике у Босни кренути на боље само онда кад он, Вук, добије могућност да, као веран присташа католицизма, управља том земљом. Он стога моли папу да се заузме за њ код мађарскога краља, који га, уосталом, добро познаје са свога двора, и да му помогне да се одржи против брата, који га лишава баштине. На папској курији увек су овакве доставе наилазиле на добар пријем. Довољно је у том правцу потсетити само на доставу Вукана Немањића против бана Кулина. Не испитујући много ствар, обратио се папа Урбан 14. децембра год. 1369. посебним писмом краљу Лајошу. У њему он је препоручивао краљевој пажњи »млађег босанског бана« Вука, молећи га да помогне страдалника; а Твртка да опомене нека се врати на пут праве вере и да поврати млађем брату баштину коју му је отео. На мађарском двору, међутим, где се боље познавао развој последње кризе у Босни, папино писмо није имало никаква дејства.

Вероватно је с Вукове стране било јављено папи и то како на Твртковом двору борави једна ћерка кнеза Гргура Шубића, сродница њихове мајке, коју сад Твртко хоће да уда, без пристанка њених родитеља, за једног шизматика, и то сина рашкога краља. То је био вероватно Андрија или Марко, један од синова краља Вукашина. Љут, папа је 8. априла год. 1370. упутио писма мађарском краљу и краљици, позивајући их да спрече тај брак и да никако не дозволе да »њихов поданик« изгуби душу једне праве католичкиње. Исти дан папа је упутио писмо и бану Твртку, у којем му је изрично забрањено да спроведе у дело тај брак.

Овај брак између куће Шубића и српских владара, знамо, не би била прва веза те врсте. Твртко је овај брак желео са намером да у српскоме краљу, за сваки случај, стече пријатеља. Кад се јавио тако одлучан папин отпор против тог брака, Твртко је попустио. Добит коју је могао имати од везе са Вукашином била би свакако мања од неприлика које би могао да му направи папа, ако би отворено погазио његову опомену.

*

Жупан Никола Алтомановић беше постао права напаст за своје суседе. Кад је отео област своје стрине Војиновићке и постао сусед Дубровника, он се и према њему понео непријатељски. Кад је краљ Лајош у пролеће год. 1371. дошао у Далмацију и држао сабор у Нину, упутили су тамо Дубровчани једно посланство, које му је имало да каже све њихове јаде »са шизматичким и неверним жупаном Николом« и замоли га да казни тога напасника тако да ником више не падне на ум штетити земље под влашћу мађарскога краља. Почетком јуна те године против Алтомановића се спремао опасан савез краља Вукашина и Ђуре Балшића; под Скадром се чак беше почела окупљати војска, која је имала са две стране да крене против дринског господара. Дубровник је био од срца вољан да им се придружи и да их помогне, надајући се са те стране бржој и стварнијој помоћи него од обећања и претња мађарскога краља. Али, од тога похода не би ништа. Са југа се беше за краља Вукашина и брата му деспота Угљешу јавио опаснији непријатељ, и он мораде да напушта тај поход на западу. О Твртковом држању према жупану Николи немамо много вести; али, из оних које постоје доста може да се види. Да Твртко није могао мирно гледати како му сусед буни и помаже властелу против њега, разуме се само по себи. Николин поступак са Војислављевом удовицом и дрско понашање према Дубровачкој Републици говорили су му и иначе речито о карактеру новог суседа и били су довољна опомена за будућност, ако тај човек ојача. Стога Твртко, чим је скршио домаће одметнике, улази у рат са дринским жупаном. Појединости тих непријатељстава нису нам познате. Можда је Твртко дошао у везу са краљем Вукашином понајвише са намером да у њему добије савезника против Алтомановића. Како је папином забраном намераваног брака тај план пропао, а ратовање се дуго отегло, решио се босански бан у лето год. 1370. да се мири са немилим суседом. Из држања Дубровчана наредне године, када су се против жупана спремали краљ Вукашин и Балшићи, види се јасно како им није успело да Твртков мир с Алтомановићем обухвати и њих. На којој је основи закључен мир између бана и жупана није познато; али, по свој прилици, све је остало по старом. Бар нема никаква знака о каквом померању граница. Једино што је несумњиво то је чињеница да суседи и после тога мира нису постали пријатељи и да се никада нису нашли на једној страни. Твртко, истина, није учествовао год. 1371. у савезу против Алтомановића; али, наскоро после тога почео је озбиљно радити да се осигура од њега.

После погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша српска држава остаде и без номиналног и без стварног владаоца, на путу да се потпуно распадне у неколико мањих и слабијих, ничим неповезаних, области. Властеоски господари појединих делова Царевине, који су и раније трзали сваки на своју страну, осетише да је сад дошао час потпуне самовоље. Њихове прохтеве није имао ко да обуздава ни са стварном снагом, ни са угледом извесног легитимитета. Услед тога амбиције појединаца порастоше до најдаљих мета. Пример краља Вукашина деловао је заразно и био свима пред очима. У реду великаша, који су се отимали за царски Призрен, као место државног средишта, био је међу првима жупан Никола. Његов дотадањи рад показивао га је довољно као човека са огромним прохтевима и јаком вољом, и било би необично да се у општој јагми за влашћу није видно истакла његова личност.

Жупан Никола Алтомановић озбиљно је рачунао са могућношћу да сам дође на српски престо. Несумњиво је са тим у вези његова предусретљивост према папи и дозвола да се на његову новом, недавно освојеном подручју, у Руднику, могу подићи два католичка манастира. Хтео је несумњиво да се на тај начин обезбеди од какве католичке акције против себе и да, одобровољивши папу, умири и мађарски двор. Он је, у то време, имао доста велику област, од Конавља до Рудника, и био је један од најмоћнијих династа савремене Србије. Од кнеза Лазара био је непрепорно јачи; од њега је, уосталом, и узео Рудник, крајем 1371. или почетком 1372. године.

Оваква његова силовитост створила му је непријатеље на све стране; у Босни, у Дубровнику, у Зети и у Србији. Нарочито киван на жупана Николу беше кнез Лазар. Узевши за жену једну Немањићку из линије Немањина сина Вукана, кнез Лазар је сматрао да он има најпречег права на упражњени српски престо. У спору око тога биће да је и један од главних разлога сукобу између њега и Алтомановића. Отимање Рудника дошло је, вероватно, не само као отворен акт непријатељства, него и из Алтомановићеве жеље да свог противника лиши једног тако важног рударског и трговачког места и његових прихода, који би Лазару добро дошли за ратно спремање. Кнез Лазар није могао остати миран. Немоћан да сам сузбије безобзирног дринског господара, он помишља на савезнике; на босанског бана и на још моћнијег мађарскога краља. Да придобије овога другога, кнез Лазар је морао да му се обавеже на неке услуге и дажбине. Мавро Орбини, који о односу између Алтомановића и кнеза Лазара зна много да прича, казује да је Лазар плаћао краљу Лајошу 10.000 фунти сребра и да му је обећао верну службу. Обавештен о Лазаревим корацима на босанском и мађарском двору, жупан Никола се уплашио и почео је и сам да тражи савезника. Нашао га је, најпре, у Ђури Балшићу, и то већ у првој половини год. 1373. Цена тога савеза била је веома скупа. Осећајући да га треба дрински господар, Ђуро Балшић пристао је да уђе са њим у тешње везе само под погодбом да му Алтомановић преда област Драчевицу, Конавље м Требиње. Налазећи се међу два опасна непријатеља, међу Твртком и Лазарем, жупан Никола је пристао на ту уцену мада тешка срца.

У рату који је иза тога настао жупан Никола Алтомановић прошао је зло. Мађарски краљ, коме је било у интересу слабљење централне српске државе и сузбијање веома ојачалих династа, помогао је савез Твртков и Лазарев. Обојица су признавали његову врховну власт и били, према томе, његови људи; Алтомановић, међутим, био је потпуно свој и, ако успе, моћан и опасан сусед у рашкој држави. Има вести да је краљ Лајош послао у помоћ Твртку и Лазару мачванског бана Николу Гару (Горјанског) са 1000 копљаника. Са својом војском и том мађарском помоћу напали су савезници Алтомановића, чији је савезник, Ђура Балшић, изостао у одлучни час. Бесни жупан Никола није могао да одоли том заједничком нападу, него би потучен, ухваћен у Ужицу и ослепљен, год. 1374. Победници поделише његову област. Рудник, Ужице и источни део Алтомановићевих земаља доби кнез Лазар; а западни, са Милешевом, Пријепољем и јужнијим деловима, са горњим Подрињем и Гацком, доби Твртко. Тако су кнез Лазар и бан Твртко постали непосредни суседи; а кнез Лазар, Твртковом помоћу, и најмоћнији династ српске државе.

*

У Твртка су се, за то време, зачели и јачали крупни планови. Мађарски краљ, Лајош Велики, беше у новембру год. 1370. постао и пољски краљ и тежиште своје политике беше отада пренео са Балкана на северне границе своје краљевине. Заузет новим проблемима мађарско-пољске сарадње и, после, питањима Италије, своје анжујске отаџбине, он је показивао све мање интереса за балканске ствари, или их је схватао као питања споредније важности. Бистри бан Твртко осетио је то. Он је за ово време већ био сазрео човек, са довољно искуства и са сигурним судом о својој вредности. Његова политика добија очевидно шире концепције и излази помало из уског оквира саме Босне. Још раније, год. 1370., он је био ушао у везе са краљем Вукашином и хтео нешто да постигне брачном везом између своје Шубићеве родице и Вукашинова сина. После погибије Мрњавчевића и смрти цара Уроша у њега се јавила нова мисао. Он је непосредни потомак Немањића; његова рођена баба, баница Јелисавета, жена Стевана I Котромана, била је кћи краља Драгутина. По женској крви он је, дакле, Немањић; и зашто да он, несумњиво вреднији од свих осталих претендената, не седне на престо српске државе? Најопаснији такмац по снази, жупан Алтомановић, бива срушен. Други такмац, кнез Лазар, није му се чинио тако опасан. Он је, пре свега, био слабији од њега. Тврткова земља била је скоро двапут већа од Лазареве. Друго, и Лазарево легитимно право на наследство Немањића било је слабије од његова. Лазар је своје могао имати само по жени, док је Твртко своје носио сам; осим тога, Твртково је по степену сродства било много ближе. Он је био унук једнога краља који је владао; док је кнегиња Милица била прапраунука линије Вуканове, која је остала споредна.

Да је Твртко већ тада имао планова који су ишли ван обима локалне босанске политике види се понајбоље из његове женидбе, год. 1374. Његова жена била је Доротеја, кћи бугарског видинског цара Страцимира. Отац банове невесте беше год. 1365. савладан од Мађара и одведен са породицом у ропство, у један хрватски замак, у Босиљеву. Тада је, вероватно, бан Твртко први пут чуо за своју будућу жену. Кад су Бугари преотели од Мађара Видин, враћен је Страцимир поново у своју земљу, око год. 1370.; и то су га вратили Мађари, да би помоћу његовом сузбијали трновског господара Јована Александра. Који су мотиви могли превлађивати код ове Тврткове женидбе није поуздано познато, али једна идеја се намеће готово сама од себе. Један пријатељски фронт, који би обухватао Босну, Србију и Бугарску, као што је појава ове год. 1374., није обична и случајна ствар; а колико је био потребан у време кад је са југа надирао опасан непријатељ, душманин свих балканских народа, није нужно посебно истицати. Чак и у односу према Мађарима овај заједнички фронт могао је бити само од користи. И Страцимир и Твртко били су вазали Мађара само из нужде; Страцимир и Твртко чак и присиљени. Уједињени јаком пријатељском везом, они су могли и у том односу добити слободнији замах и по потреби једног дана, без много опасности, бити решени свих непријатних обавеза. Нема сумње да је та женидба са кћерју једног цара требала Твртку и ради личног престижа. Човек који претендује на круну једног царства требало је да има веза које би му пред светом давале што већи значај.

Један добар део старих рашких земаља, са неколико важних историских места, био је у његовој власти, и Твртко је као њихов господар имао још један разлог више да се јави као српски претендент. Кнез Лазар је његов савезник и мађарски вазал. Уствари човек уман и од реда, он није хтео да снагу расипа, него је свима средствима радио да ојача свој положај пријатељством и споразумом са свима суседима. Требало је извести потребно прибирање свих снага за отсудан час, који се назирао и није био далеко. До Лазара су несумњиво допирали гласови као онај јаук монаха Исаије о злу које је снашло Србе у Јужној Србији после пораза на Марици. Лазар се стога год. 1375. мири са цариградском патријаршијом и скида клетву са српске државе. Удаја његових кћери: једне за Вука Бранковића, друге за Ђурђа Страцимировића Балшића, треће за бугарскога цара Шишмана, четврте за млађега Николу Гару, казује више него речито како се Лазар окружује пријатељима и у ком правцу упућује своју државну политику. Било је стога унапред прилично вероватно да Лазар неће улазити у спор ни са Твртком ради претензија овог другог да добије српску круну. Лазар би устао против њега, вероватно, само када би га Твртко непосредно угрозио, као Никола Алтомановић; али, Твртко за то није имао разлога. Опасност је могла бити још у томе да је Твртко тражио од Лазара да призна његову врховну власт; — али, како су обојица били клетвеници мађарскога краља, то такво тражење не би имало смисла и не би, уствари, донело никакву измену.

Год. 1377. Твртко се у Милешеву, над гробом св. Саве, крунисао за краља Србије. Пада у очи да крунисање није обављено у Жичи, где су се дотле крунисали краљеви династије Немањића; и то сигурно стога што се Жича није налазила на Твртковом подручју. Ја сумњам стога да се може примити Јиречекова претпоставка да је Твртко том приликом »крунисан круном Стефана Првовенчанога«. Потврђујући Дубровчанима 10. априла год. 1378. све раније трговачке повластице босанских и српских владара, Твртко са поносом говори како му је Бог дао да буде благосадни потомак и да га је удостојио двоструког венца, »да управља двема државама, најпре од почетка у богодарованој нам земљи Босни, а потом Господ Бог мој сподоби ме да наследим престо мојих прародитеља, гослоде српске«. Кад је видео да је српска земља, односно земља његових прародитеља, остала без свог пастира, »идох (пише он даље) у српску земљу желећи и хотећи укрепити престо родитеља мојих, и кад тамо дођох, венчан бих Богом дарованим ми венцем на краљевство прародитеља мојих«. У традицији српских владара он сад постаје краљ Стеван, управо црквенски Стефан, »краљ Србљем и Босни и Поморју и Западним Странама«.

В. Клајић је тврдио да је краљ Твртко својим крунисањем »узвисио досадању бановину босанску на самосталну краљевину«. Нама се то не чини вероватно. Ма колико да је мађарски краљ био заузет питањима северне политике, ипак не би, бар без протеста, пристао да се његов дојучерашњи вазал на тако прост начин реши својих обавеза према њему. Твртку, по нашем мишљењу, није ни требало да једним актом против мађарскога краља ствара себи дипломатске кризе и заплете. Он је, уствари, био независан владар; водио је своју политику и радио у земљи једино оно што је он хтео. Формално признавање мађарске врховне власти уштеђивало му је непријатности са мађарског двора и давало му могућности да, неугрожаван са леђа, слободно развија своју политичку активност на западном делу Балкана. Да краљевска титула не искључује признавање туђе врховне власти ствар је довољно позната. Српски краљ Урош I и краљ Драгутин признавали су врховну власт Мађара; а у Бугарској су чак »цареви«, као некад Светослав а сад Страцимир, били вазали мађарске круне.

Примивши српску краљевску круну, Твртко је примио и добар део српског дворског церемонијала. Поред логофета, кога је довео из Рашке, он уводи и чин протовестијара. Тај чин даје у прво време двојици људи који нису били Босанци. Један од првих протовестијара био је Дубровчанин презвитер Ратко, који је после постао требињски бискуп. Доскора је тај чин дан једном члану чувене которске куће Бућа, Трипу Бући.

Крајем год. 1377. или почетком год. 1378. Твртко је заузео од Балшића Требиње, Конавље и Драчевицу као бивше земље српске круне. Тако је дошао у непосредне везе са Котором. Овај град био је за време млетачко-ђеновешког ратовања, које је почело у пролеће год. 1378., од недавна као млетачки град често угрожаван од свог старог трговачког такмаца, Дубровачке Републике, која је са мађарским краљем била против Млетака. У невољи Котор је почео да рачуна са помоћу новог суседа, краља Твртка, и молио је за његово посредовање. Њихов властелин Марин Бућа би у лето год. 1379. упућен у Босну да понуди краљу град и област которску као цену за његову помоћ. Понуда је била лепа и примамљива, и Твртко је, природно, примио оберучке. Као прву меру против Дубровника он је издао наредбу да нико од његових поданика не сме силазити у тај град и тамо, по дотадањем обичају, продавати месо, сир и остале животне намирнице. Притешњени Дубровчани стога закључују 26. јуна да понуде Котору мир, »пошто се вратио у верност нашег господина краља угарскога«; а 29. јуна једногласно је примљено да се о том обавести краљ Твртко.

Котор се, молећи помоћ од Твртка као мађарскога вазала а првог свог моћнијег суседа, покорио уствари мађарскоме краљу, вероватно одмах после вести која му је стигла о поразу млетачке флоте код Пуља (7. маја год. 1379.) и о томе да су Млеци крајем маја упутили своје посланство мађарскоме краљу са молбом за мир. Краљ Твртко дошао је стога у незгодан положај: да се или истави против мађарскога краља, коме се Котор покорио, или да прими до знања ту промену которске политике, која је очевидно потекла из страха. За многе је било нејасно како ће се он определити; али, он се, на крају, решио ипак на попуштање. Ну, за то време потпуно се одлучио и на то да створи једну своју слободну луку. Дубровачко колебљиво држање за време последњих криза знатно је помогло да он увиди како је потребно да се Босна еманципује од дубровачког пристаништа. Како је изгледало да је Котор изгубљен, требало је сада тражити нов излаз на море на тој страни. Користи и политичке и економске од тога биле би за Босну очевидне. Место за своју нову луку краљ Твртко је изабрао у драчевичкој жупи, у заштићеном которском заливу, на северној страни Боке, где је он имао прилично дугу своју обалу. У јесен год. 1381. почето је зидање града. У исто време, из трговачких а вероватно и из политичких и стратешких разлога, Твртко је почео да подиже и град Брштаник код Почитеља. Тако су оба његова пута на море, и онај у долини Неретве и онај у Драчевици, имала да буду штићена градовима. У овом другом граду, довршеном год. 1383., налазило се и мало краљево бродоградилиште.

У Дубровнику је та Тврткова одлука примљена са јеткошћу. Нови краљев град, у који ће бити упућена сва трговина Босне и Рашке, постаће несумњиво озбиљан конкурент малој републици. Њезино богатство, њезин трговачки значај и њезина, може се чисто рећи, економска егзистенција зависили су понајвише од трговачких веза са балканским залеђем, а у првом реду од веза са Босном и Србијом. Није стога никакво чудо што је Дубровачка Република дала и осетити да у тој намери Твртковој види један очит акт непријатељства према себи. Она се на тај Твртков поступак потужила и самоме мађарском краљу.

Твртко је, за то време, покушао да нађе упоришта код Млетачке Републике. Када је 29. априла год. 1382. решено у млетачком сенату да се пише и захвали краљу на његовој помоћи коју је указивао Котору за време прошлих борби, Твртку се учинило да је погодан час да и он потражи извесне услуге од њих. Можда је мислио да је та млетачка захвала и стигла као добродошао повод, смишљен са њихове стране, да се почну неке пријатељскије везе између њега и лагунске републике. Он стога упути одмах у Млетке једно своје посланство, које је тражило од млетачке владе две наоружане лађе, које би се опремиле о краљеву трошку и биле њему на располагању. Очевидно је да се Твртко прибојавао пакости од дубровачке флоте или њихових људи и хтео за сваки случај да буде спреман. Млетачка Република, која је тек пре који месец завршила своје дуго ратовање, није хтела да улази у један посао који би је могао можда довести у сукоб са Мађарима или им направити какве непријатности. Стога је љубазно одбила Тврткову молбу, извињавајући се да њој самој лађе требају ради заплета у Егејскоме Мору.

Ма колико да им је било незгодно подизање новог Твртковог града, Дубровчани ипак никад не би смели помислити да сами, силом, спречавају Твртка у послу. Они су добро знали да су сувише слаби за озбиљан сукоб и са једним краљевим војводом, а камоли са краљем самим. И стога, видећи да Мађари ништа не предузимају, прибегавају сами свом старом средству лепе речи.

У мостарском Бишћу, у благајском Подграђу, издао је 2. децембра год. 1382. краљ Твртко своју повељу о новоме граду. Призивајући св. Стевана, чијом благодати би »сподобљен венца својих светих родитеља, господе српске«, он тај свој нови град назва именом светитељевим. Данас је тај исти град познат још увек под именом Нови, или Херцег Нови, Castelnuovo. У њему је краљ био одредио да се отвори сланица и трг за продавање соли. На силне молбе Дубровчана да их не упропашћава и да не пориче обећања и повластице старе господе рашке, његових претходника, краљ се ипак донекле смиловао и дао им је пи-смену потврду, у тој истој повељи, »да у том новом граду не буде трг соли«, наравно под условом да Дубровчани буду верни и поуздани пријатељи.

*

Смрћу краља Лајоша (11. септембра год. 1382.) Мађарска је изгубила не само једног владара веће вредности, него и једину закониту мушку личност у династији. Његови наследници беху саме жене: удовица му Јелисавета, Тврткова рођака, и две краљевске кћери Марија и Јадвига. Старија, Марија, беше верена са Сигисмундом Луксембуршким, сином чешкога краља, а немачкога цара Карла IV. Она је већ 17. септембра била крунисана за »краља« Мађарске. Краљ Лајош надао се да ће успети да се и иза његове смрти одржи унија између Пољске и Мађарске. Али, Пољаци, незадовољни мађарским режимом, поставише младом веренику тешке услове: међу осталима и тај да мора стално живети у Пољској. Кад је он то одбио, Пољаци изабраше за своју краљицу млађу Лајошеву кћер Јадвигу, и одвојише се од заједнице са Мађарском. Да то ове није ишло без тешких заплета и криза разуме се само по себи. Али, још теже кризе насташе у области краљице Марије. Мађарско племство, увек бесно и својевољно, јавило се са великим прохтевима против власти жене и нарочито против власти главног краљичиног доглавника, палатина Николе Горјанскога. Покрет опозиције нарочито се разви међу Хрватима. Главни њихови противници новог режима беху великодостојници браћа Хорвати, — Павле, загребачки бискуп, и Иван, мачвански бан, — и њихов ујак Иван Палижна, приор Вранског манастира. Они ускоро пређоше у отворене противнике краљичине, и окупише око себе велик број бунтовника. Против краљице Марије они стадоше на страну њеног супарника Карла Напуљскога, који је претендовао на мађарску круну као најближи мушки сродник умрлога краља. У Мађарској и Хрватској настадоше смутње и борбе, исто онако као кад је, око сто година раније, требало да мађарски престо заузме Карло Мартел или син му Карло Роберт.

Краљ Твртко је схватио значај овог положаја и хтео је да се довољно спреми за сваки случај. Већ у децембру год. 1382. његови су људи покушавали неке преговоре са Дубровником, али нису наишли на повољан одзив. Дубровачки хроничари причају да је краљ тада тражио од Републике једнога човека који би био врховни надзорник свих његових градова и тврђава. Радило се сигурно о неком добром познаваоцу тврђавне технике, лепо развијене у Дубровнику. Дубровчани, који су видели да се краљ спрема на неку већу борбу, нису смели да пристану на ту понуду. Твртко им је то замерио и нашао да су људи према којима не треба имати много обзира. Ради тога је опозвао своје решење да се у Новом не отвара сланица. Кад није успео да у Дубровнику нађе људе за своју службу, обратио се краљ Твртко Млечанима. Ови, после измењене ситуације у Мађарској, немајући много разлога да се устручавају, дозволише 8. марта год. 1383. свом грађанину Николи Басеју, на кога се краљ био непосредно обратио, да се прими за босанског адмирала, оцењујући правилно да то може бити само од користи по млетачке интересе. Природна је ствар да краљу није требао адмирал без флоте. Стога, у исто време, он моли млетачку владу да му прода једну потпуно опремљену лађу, коју ће он одмах платити. Млечани су и у том погледу изишли краљу у сусрет и 27. марта одобрили продају. Колико је Млечанима било стало да у ово мутно доба иза смрти краља Лајоша задрже Твртка као одана пријатеља види се, осим тих предусретљивости, још и по томе што је 30. јула те године млетачка влада, посебним дуждевим декретом, почастила Твртка и његове синове и наследнике поново својим грађанством. Он је, вели се у тој дипломи, срдачан пријатељ њихове »части и имена«, као и његови преци; и кад је пријатељски замолио да, заједно са потомством, буде обдарен »бенефицијама« млетачког грађанства, они се радо одазивају молби и уводе га у сва права млетачких грађана, »искрено примајући их у пријатељски загрљај«. У јесен, исте године, дозвољено је било Твртку да о свом трошку направи у Млецима и две нове лађе.

Тврткове везе са Млецима и спремање босанске флоте беше узнемирило поред малог Дубровника још и мађарски двор. Он је о том несумњиво био обавештен од далматинског бана, а можда и од Дубровчана самих, који су вероватно ствар приказивали веома озбиљном и опасном и одређеном сигурно против мађарских интереса. Стога краљица Марија протестује код Млетачке Републике што помаже оружање Твртково и опрема лађе за његову флоту.

На основу данас познатих извора не може се тачно рећи да ли је и уколико Твртко лично имао учешћа у првим мађарским и хрватским нередима. Лајош је некад искористио његову младост и узео му Хум; сад не би, стога, било никакво чудо да Твртко искористи младост његове кћери и одузме нешто мађарског поседа. Дубровачко зазирање од Твртка да се разумети потпуно само тако што је Дубровник признавао врховну власт Мађара и као такав бојао се напада са босанске стране. Ми не знамо данас поуздано ни ради чега се врански приор Иван Палижна одметнуо од мађарске краљице и нећемо стога почетак његова покрета доводити у везу с агитацијом краља Твртка, како то чине неки хрватски историци. Нећемо просто стога што то ничим не можемо утврдити. Али, несумњиво је да је Твртку, кад је чуо за тај покрет, дошла жеља да га искористи за своје јачање. Његова посланства и поруке Млетачкој Републици год. 1383. ишла су за тим да тамо нађе потпоре за сваки могући случај будућности. Код извесних далматинских градова опазило се још у јесен год. 1382. да се боје колико Млетака, толико и Твртка; а у даљем низу догађаја та је бојазан постајала све већа. Млеци су раније били склони да ступе у преговоре о савезу са Мађарима, у лето год. 1383., али су од тога одустали кад су добили сигурне поруке да краљ Твртко има своје неке планове и да би, можда, у скоро време требало доћи са њим до сукоба. Опрезни, Млеци стога напуштају преговоре са Мађарима, а Твртка помажу са задњом намером да се, у борби између њега и Мађара, посредно освете овим другима за недавно непријатељство, а и да се сами окористе.

Нема сумње да је Иван Палижна, решен на борбу, потражио помоћи у суседа и да је ступио у везе са Твртком. Може бити да су му војна спремања Тврткова давала наде да може успети и храбрила га у отпору. Али, босански краљ није му послао никакве стварније помоћи и Палижна је у први мах претрпео пораз. 28. октобра год. 1383. дошла је Врана у руке краљичиних људи. Да ли се Палижна после тога неуспеха склонио код Твртка не знамо поуздано, али није немогуће. За Твртково држање, не много пријатељско према његовој рођаци и њеној деци, дају довољно примера узнемиравања Сплита од његових људи, војна спремања на копну и мору и понашање војводе Вукца. Војвода је, то се добро зна, био одан Твртков човек, и сигурно са његовим знањем беше присвојио крајем год. 1384. град Гребен, некадање добро Вукославића, односно Стипанића, које је било уступљено Мађарима. На мађарскоме двору нашло се да је потребно спречити такве случајеве и спасти краљевину од тежих удараца са те стране. Стога краљице ступају у непосредне преговоре са Твртком. Палатин Никола Горјански, некадањи сусед краљев у Мачви и савезник против жупана Николе, после чак и кум Твртков, беше узео на се да се нагоди са краљем. Ради тога је дошао у Босну, краљу на ноге. Мађари су били вољни да му уступе Котор и околину, али под условом да га добију као сигурна пријатеља. Твртко је на то пристао и 28. марта год. 1385. дао је о томе и писмену потврду. Добро промисливши о целој ствари, он је нашао да овако добија више; без икаква излагања опасностима постиже једну давну мету и остаје, по врху, као исправан пријатељ и својој родици и мађарској круни. Шта више, он даје Горјанскоме тврду веру да ће са њиме бити »против свакога на погодну месту и у погодну времену«, изузимајући, наравно, краљицу и њене кћери, којима ће све до смрти бити веран и спреман на услуге.

Ово мутно доба иза смрти Лајошеве било је време кад је Твртко постао стварно, мада ни сада не формално, самосталан владар. У повељи Млечанима, изданој 20. јула год. 1385., о задржавању старих трговачких права у Котору, Твртко за себе каже да је краљ само »божјом милошћу«, а мађарску краљицу зове »својом сестром«, а не и господарем. Он хоће да подвуче свој самосталан став, који је у стању да брани и одржи, мада га не изводи у државоправном погледу до краја.

*

Између Твртка и Балшића нису никад били срдачни односи. У времену од год. 1375. до 1377. између њих је постојао спор због поседа области Требиња, Драчевице и Конавља, који се пооштрио нарочито откад је Твртко почео да показује несумњив интерес за Котор. Балшићи су држали да су они и по старим везама и по свом географском положају, као зетски господари, свакако пречи наследници которске области него босански краљ и били су спремни да то своје уверење бране и оружјем. Када је Котор дошао под Тврткову власт, било је јасно да ће се односи погоршати још више. Тако је и било. У лето год. 1385. дошло је до правих непријатељстава између Босне и Зете. Занимљиво је што је сам краљ Твртко замолио млетачку владу да посредује између њега и Балше. Не би ли то био донекле доказ да Твртко није имао у борби много среће? Или је то била увиђавност мудријега, који је желео споразум са суседом, са извесном спремношћу да му изиђе на сусрет коликогод буде могао? Твртку је било много стало да дође до мира. Али, док је његово писмо стигло у Млетке и док се тамо већало о посланству, преживљавао је Балша Балшић тешке дане у борби са Турцима. Северно од Валоне, одбијајући надмоћне турске чете, он је 18. септембра год. 1385. нашао јуначку смрт. Балшићи, после таквог удара, стају за извесно време са непријатељствима, а Твртко сам не искоришћава њихову несрећу. Важни догађаји у Мађарској и Хрватској заокупили су његову пажњу више него бескорисни обрачуни са Балшићима.

Наредне године турска војска, која је постигла доста успеха на истоку и југу Балканског Полуострва, почиње продирати и у северне српске земље. Год. 1386. пао је Ниш, и Турци продреше све до у долину Топлице, где, их на Плочнику задеси тежак удар. Једна њихова војска беше кренула и у Тврткове земље и продрла све до долине Неретве.У страху пред Турцима, душманином још невиђеним, хумске породице, са свом стоком, нагрнуше на дубровачко земљиште, у тврди Стон, где их Република прими и размести. Напаст од Турака овога пута није била велика, јер су дошли под крај јесени и са мањим бројем; али, та провала била је озбиљна опомена за све српске династе овога времена.

Ну, то није била и једина опасност за босанскога краља. Прилике у Мађарској развијале су се све више у једну врсту анархије. Мађарска млада краљица, која је већ била верена са Сигисмундом Луксембуршким, по савету своје околине напушта тај план и пружа руку брату францускога краља Карла VI, Лују Орлеанскоме. То изазива напуштеног вереника на освету, и у августу год. 1385. он са успехом продире у Мађарску. Са друге стране, одметнути Хорвати, са једним делом хрватског племства, раде отворено за кандидата напуљскога двора, Карла, и 12. септембра исте године доводе га из Италије у Сењ, а одатле у Загреб. У шкрипцу, између две опасности, краљица Марија се враћа своме веренику и постаје његова жена; а да угоди опозицији Хорвата одузима моћном Горјанскоме палатинску част. Изгледало је чак једно време да се беху обе краљице, мајка и кћи, измириле и са самим напуљским принцем, Карлом, и признале га, у самом Будиму, као гувернера краљевине. Уствари, на све су се стране плеле подле сплетке. Дочепавши се Будима и учврстивши се на новом положају, Карло се круниса за краља и потисну и младу краљицу и њену мајку. Али, ове, нарочито краљица мајка, препредене и енергичне, спремише освету. Позвавши краља у двор, на неки договор, оне су га уствари довеле у већ спремљену заседу. Њихов човек, Блаж Форгач, усред разговора краљева са краљицама, пришао је краљу иза леђа и задао му тежак ударац мачем по глави. Од те ране добијене 7. фебруара год. 1386. несрећни краљ Карло умро је после две недеље. Краљева погибија узбуни све његове присталице. Хорвати дигоше праву буну и беху спремни на све. Сва Хрватска и Славонија беху запаљене. Да их колико-толико умире, кренуше обе краљице у те области, и то најпре у Ђаково, где је било босанско бискупско седиште, а одатле на сигурније добро Горјанскога близу Осека. Неопрезне краљице су на тај пут пошле са малом пратњом. Њиховим противницима, после кратке крваве борбе, пође за руком да на том путу краљице ухвате, а њине присталице, са Горјанским заједно, на месту поубијају (25. јула). Тај препад извршили су, углавном, Хорвати. После извесног времена заробљене краљице беху доведене у Новиград код Задра и ту затворене. Ту је краљица мајка, на очи своје кћерке, била задављена средином јануара год. 1387., на глас да је Сигисмунд пошао да их спасава. У Задру, у цркви Св. Симеона Богопримца, остала је сачувана врло лепа, сребреним плочама обложена свечана рака, на којима су израђене и неке сцене из живота Стевана II Котроманића. Ту је раку дала израдити несрећна краљица год. 1380. у спомен свог оца и за славу свога великога мужа. У исто време кад се Сигисмунд одлучио на тај корак, спремала се и усташка војска да на јуриш узме град Загреб. Последње недеље фебруара год. 1387. пошле су тамо чете Ивана Хорвата и Ивана Палижне, којима се домало придружио и босански војвода Хрвоје Вукчић са братом Вуком. Нема сумње да је он то могао учинити само по Твртковом пристанку. Овај се, дакле, одлучио на активну политику у Хрватској, желећи да из те мутне ситуације извуче користи за своју државу. Почетком марта Загреб је већ био у рукама хрватске и босанске војске, а кроз мало времена готово и сва остала Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иван Хорват био до недавно бан, јавио се исто тако или је био изазван, бун-товни покрет, који је живо помагао и кнез Лазар. Кнезу су ове прилике дале могућности да се ослободи мађарске врховне власти и да покуша проширење својих поседа на северу. И у овоме питању, дакле, није било разлике схватања између кнеза Лазара и Твртка.

Али, убрзо се јавља мађарска реакција против браће Хорвата. Млечани, којима никако није ишло у рачун да се напуљски двор учврсти и на источној страни Јадранскога Мора, употребили су од неког времена сву своју вештину да у Мађарској појачају странку Сигисмундових пријатеља. Мађари сами, осетивши опасност од побуне, прегоше да је угуше чим пре. Горјанскога син, Никола II, зет кнеза Лазара и нови мачвански бан, и храбри Стеван Корођ, бивши мачвански бан, поведоше енергичну акцију да освете дотадање поразе и сломију бунтовнике. У борби код Черевића Горјански, доиста, разбија Хорвате. Ивана, који се беше повукао у Пожегу, натера на предају и зароби; а другог Хорвата, Владислава, који се пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, потражи у самој Мачви и разби у више сукоба. Док је Горјански ратовао по Мачви, утекао је Иван из свога ропства у Босну, да нађе помоћи и склоништа код краља Твртка.

Вест о походу Сигисмундову да ослободи краљице и потом, вероватно, да казни противнике, беше озбиљно забринула Твртка. Он је сад видео одједном опасности на више страна. И Турке, који се спремају на запад; и Балшиће, који су му још увек непријатељи; и можда иначе према њему исправне Млечане, који су за Сигисмунда. У тој својој зебњи он је почетком марта год. 1387. био упутио у Дубровник свога човека, Гојака Драгошевића, да тражи исплату светодимитарског дохотка, и да, у исто време, моли Републику и за склониште за краља, за сваки случај потребе или невоље. Дубровчани су краљу одговорили 5. марта да слободно може доћи и остати у граду, ако га буде прогонио ма ко други сем мађарске краљице Марије; а у случају да га она прогони, тад му склониште није дозвољено, или, ако се буде затекао у граду, мора одмах, у одређеном року, да иде »где му буде воља«.

Не треба мислити да је краљ Твртко у овај мах био клонуо духом. У свом животу он је, несумњиво, имао и тежих часова. Али, као мудар човек он је желео да се обезбеди унапред и отуд ове мере предострожности. У исто време, међутим, он развија веома живу политичку активност. 22. марта један његов посланик добија дозволу од млетачке владе да на њиховим лађама буде превезен на Брач, где је сигурно имао неке посебне послове. У априлу довршени су преговори са Дубровачком Републиком о формалном савезу између ње и краља Твртка. Из уговора који је склопљен између Твртка и Дубровника излази јасно да је Твртко у то време био већ потпуно опредељен противник краљице Марије и пријатељ бунтовника. Као нови кандидат за краљевски престо против Сигисмунда и Марије би истакнут млади Ладислав, син убијенога Карла. По тог новог кандидата, кога је са хрватским бунтовницима помагао и Твртко, кренула је у другој половини фебруара год. 1387. једна хрватска депутација у Напуљ, на челу са загребачким бискупом Павлом Хорватом.

Потиснути у Славонији, хрватски бунтовници почеше да се купе око краља Твртка. У њ су полагали сву наду. Твртко је био владалац јак, одлучан и једини који је с извесним изгледом на успех могао да прими борбу са краљичином странком. Његов положај био је сличан донекле положају Павла Шубића на почетку XIV века. Као Шубић, и он је био најсилнији господар на јадранској обали и господар који је поред Приморја имао и Босну, те тако са две стране могао да утиче на мађарске ствари. И као што је некад судбина Карла Роберта била готово у рукама моћнога Павла, тако и сада судбина принца Ладислава зависила је од држања краља Твртка. Ако он одбије бунтовнике, они, гоњени од краљичиних људи и од Млетака, неће моћи имати нигде сигурна упоришта и мораће напустити сваки отпор. Ако их Твртко пригрли, помоћу његовом они могу ојачати поново и решити ствар у своју корист. Твртко је врло добро уочио свој значај у читавој тој кризи. И стога, свесно и доследно, жели да што боље искористи мађарске заплете. И овога шута њему су добродошле породичне везе. Као што је српску круну тражио као унук једне немањићске принцезе, тако је сада тражио да се учврсти у Далмацији као син једне одиве из угледне Шубићеве породице. Далматински градови беху у неприлици. Мађарска краљица налазила се све до 4. јуна год. 1387. у ропству у једном њиховом граду и то, несумњиво, није могло да појача њен престиж и уверење да ће она, немоћна сама, моћи да пружи неком другом довољну заштиту. Истина, Млеци су поручивали на све стране да треба остати веран мађарској круни и краљици Марији, и нису нимало крили да су противници напуљскога двора; али, то је могло пре да уплаши него да охрабри људе. Хрватско племство, са друге стране, у свом већем делу, беше против краљице Марије, и оно је вршило известан утицај на градско становништво у Далмацији. Напуљски двор, који је имао јаких веза на источној обали Јадрана, показивао је доста видно да не мисли остати неактиван и да ће покушати своју срећу на било који начин. У таквим приликама тешко се било одлучити на коју страну да се људи определе. Кад се, међутим, чуло да краљ Твртко, најмоћнији сусед и човек неокрњеног ауторитета, улази сам у акцију, онда није чудо што се један део људи одмах обрнуо према њему.

Први хрватски град који је у тој кризи припао краљу Твртку беше град Клис, огњиште Шубићеве породице. Грађани су понудили краљу овој град под условом да им призна сва права и повластице које су раније добили од Шубића и уживали све дотада. 22. јула год. 1387. Твртко је оберучке прихватио понуду и дао посланицима и писмену по-тврду о том. Добивши тако, без муке, тврди клишки град, Твртко је одмах одлучио да своје поседе у Далмацији прошири и да започето дело настави што скорије, док траје општи заплет. Сплићани, који су били први на ударцу, препадоше се много од те могућности и покушаше да је, преко једног посланика, отклоне лепим речима. Али, пре него што је сплитски посланик могао кренути на босански двор, већ 2. августа напала је босанска војска сплитско подручје, не ударајући на сам град.

Мало после покушаше присталице ослобођене краљице Марије и краља Сигисмунда да узму чувени Врански манастир од Ивана Палижне. На челу те војске беше нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови Будиславићи. Палижна, који је добро стојао у народу, спреми се на отпор, уздајући се сигурно и у помоћ својих пријатеља. И, доиста, 11. новембра провалила је Тврткова војска у задарски крај и силно га похарала. Противничка војска стукну одмах натраг, остави опсаду Вране и повуче се у Нин. »Услед множине и снаге босанских јеретика (писао је њен заповедник 17. новембра из Нина) не могосмо остати у пољу, него се склонисмо у Нин, стари град верних«. Тврткова војска сједини се после тога са Палижнином и пође одмах за непријатељем под сам Нин. Опсада тврдог нинског града трајала је све до средине децембра, кад је била прекинута, вероватно због оштре зиме. Ово Твртково ратовање по Далмацији донело му је, поред војничког успеха и јачања личног престижа, још и град Островицу, једно од старих Шубићевих седишта.

Твртко је, у то исто време, био активан и на источној и северној граници. Његовом и Лазаревом помоћу ојачани крећу одметници у нове борбе, које воде са променљивом срећом, али са осетном штетом за Мађаре. Нарочито је био опак њихов упад у Срем првих дана септембра год. 1387. Разљућен вестима о томе, Сигисмунд одлучи да се лично крене против бунтовника, као што се пре месец дана борио против њих под Гумником. Али, овога пута, писао је он млетачком дужду 22. септембра, неће ићи само против одметника досад помињаних, него и против »босанскога бана« (не вели краља), да »скрши њихову обест«. Ипак, није пошао. Место њега у борбу су кренули његови заповедници Никола Горјански и Стеван Корођ, којима је успело да потисну бунтовнике све до иза Саве; али, у саму Босну нису смели да уђу. У тим борбама мађарски извори нарочито помињу учешће босанске и српске коњице, добро оружане, која је устаницима чинила велике услуге својим брзим маневрисањем. У ропство је, вели краљ Сигисмунд хвалећи »лавовску срчаност« својих верних, пао велик број »неверних и шизматичних Босанаца и Рашана«.

Све ово је утицало и на Тврткове успехе у Далмацији. Поједини градови, после пада Островице, бојећи се какве зле судбине, почеше да траже везе са Твртковим људима и да се на неки начин осигуравају унапред. У Трогиру се 26. и 27. децембра дуго већало и колебало шта да се ради. У оштрини расправљања дошло је до врло крупних речи и сцена, које су завршиле крвљу и мртвим главама. Народ се одлучи за Босанце и три вођа странке краља Сигиомунда бише побијени, један чак насред трга. Остали једва успеше да побегну у Сплит. Овај трогирски случај унео је у остале далматинске градове још више пометње и забринутости. Стога неки брзо одлучише да моле краља Сигисмунда за што скорију помоћ. Већ у јануару год. 1388., ишли су са том мисијом на угарски двор претставници Задра, Шибеника и Сплита.

На једном почетом путу Твртко није хтео да застане са половним успесима. Иван Палижна, који је постао његов намесник у старој хрватској држави и пренео своје седиште у Клис, био је човек на кога се Твртко могао потпуно ослонити. Само његовој упорности имало се захвалити што је бунтовнички покрет краља Сигисмунда и краљице Марије остао у Далмацији жив и активан и што је, уз Тврткову помоћ, довео и до успеха. Са Палижном је Твртко добио у своју власт и знамениту Врану, а то је био добитак од несумњива значаја. И за Твртка и за Палижну било је јасно да они неће лако оставити неискоришћене лањске успехе. И, доиста, чим је мало попустила зима, фебруара год. 1388. напао је Палижна поново сплитски крај и опустошио га, настављајући узнемиравања и доцније. Како мађарска помоћ није долазила, Сплит је са страхом ишчекивао шта ће да му донесу скори про-летњи дани. Трогирска општина, којој судбина блиског Сплита није могла бити равнодушна, покуша да посредује, али без успеха; Сплит је остао веран мађарској круни и краљу Сигисмунду. То изазва Твртка на нове и одлучније кораке. Два његова посланика, војвода Влатко Вуковић и Станоје Јелачић, пошла су средином марта у Клис, да још једампут, пре новог ударца, понуде споразум далматинским градовима. Трогирани први и једини поздравише краљеве људе. Остали градови остадоше пасивни, надајући се сваки час каквом повољном гласу са мађарскога двора. Истина, ни Трогирани нису хтели да дају ма каква обећања; њихови људи хтели су само да се обавесте шта жели босански краљ, и гледали су да град не увуку у какве теже неприлике ма са које стране.

Можда су их све у тој вери подржавале вести о успесима Сигисмундове војске против Ивана Хорвата и његових другова. У борбама са Мађарима неколико хрватских бунтовника би заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример плашио је људе. Али, у самој Далмацији краљ није био у стању много да помогне. Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава да мисли на озбиљну војничку акцију. Осим тога, пољски краљ и Сигисмундова свастика Јадвига употребише унутарње немире у Мађарској да прошире своју власт у Црвеној Русији на рачун Угарске. И молдавски кнез, после пољског освајања Галиције, збацио је врховну власт круне Св. Стевана и пришао Пољацима. Сигисмунд је дошао тако у доста тежак положај да није знао где и куда пре да управи своју акцију, док је непријатеље и зло осећао са ових страна. Није стога нимало чудо што не доспева да шаље помоћ чак доле на крајњи југ своје државе угроженим далматинским градовима.

Када преговори са Сплитом и са осталим далматинским градовима не успеше, одлучи Твртко да поново почне са нападима. У другој половини маја ударила је његова војска на сплитски крај и поново га опустошила. У исто време опремала се у Котору његова флота, да са морске стране помогне акцију копнене војске. Кад су чули те вести, Сплићани се озбиљно ушлашише и упутише Сигисмунду једног речитог фратра да му изложи сву тегобу града и да тражи неизоставну помоћ. Ако краљ не може да помогне, онда нека им бар дозволи да се сами определе »без жига велеиздаје« или, ако то неће, нека посланик, пред већем бољара, изјави на сав глас да Сплићани скидају одговорност са себе што ће, нагнани невољом, морати учи-нити оно што им једино остаје за спас града, кад друге помоћи нема.

Ма колико да су биле озбиљне очајне молбе и поруке Сплићана, краљ Сигасмунд није ипак могао да им друкчије дође у помоћ, сем позивањем да верују и да устрају. Он је, истина, помишљао на то да крене војску против Твртка, и почео је био већ нека спремања у томе правцу; али, читав план био је напуштен или због других брига или услед недовољног одзива. Сплићани, за које се могло мислити да ће после извесног рока прићи Твртку и спасти се од даљих удараца, не поступише ипак тако. Мађарски краљ био им је више прирастао за срце него босански. За будимски двор њих је везала дуга традиција, која је, познато, »друга природа« људи. Национално осећање у нашем смислу није код њих у то време постојало, а и само становништво је у граду још увек имало романски дух и карактер. То што је у Твртку текла и Шубићева крв, није за Сплићане вредело готово ништа, јер ни сами Шубићи нису били нарочита сплитска симпатија; а поред тога градско становништво те вароши, са веома развијеном правном свешћу, као код већине далматинских градова, у Тврткову поступку гледало је ударање на законитост, и све је ово посматрало као отимачину тренутно јачега. Најбољи доказ за све то пружа чињеница што су баш они, само да би спасли стари ред, предлагали осталим далматинским градовима образовање једног одбранбеног савеза, у који би поред њих ушли и неки хрватски кнезови. Петар Зорић, сплитски грађанин, имао је да позове у савез градове Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипиће, Вида Угринића и, према потреби, и крбавске кнезове. Савез је био јасно уперен против Палижне као Сигисмундова одметника и против краља Твртка. Њихов непосредни циљ имао би бити тај да сви ти савезници сједине своје силе, па да дођу у помоћ Сплиту и онда одмах ударе на Клис и његова заповедника.

Овај сплитски предлог наишао је на повољан одзив, и у јесен, 6. октобра год. 1388., одржан је заједнички састанак Сплићана, Шибеничана, Скрадињана и претставника властеле Нелипића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где је уговор о савезу докончан и потписан. Циљ савеза изражен је речима да ће се учесници узајамно помагати, са жељом да »себе, земљу, места и сву имовину своју очувају у дужној верности према светој круни угарској«. Угрожавање долази од Палижне и краља Твртка, и тек у другом реду од осталих бунтовника. Према тако опасним противницима, природно је, одбрана треба да буде заједничка, јер је само тако колико-толико зајамчен повољан успех. Појединачне одбране нису биле савезом искључене; али, давале су мало гарантије за сигуран отпор. Једна тачка уговора, која је везала све преговараче и била необично карактеристична, гласила је овако: »Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена (мисли се, на престолу), не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз другога владара, господара, особу или општину или државу без сагласности осталих савезника«.

Краљ Твртко није могао у тај мах да снажније иступи у Далмацији и силом спречи образовање тог по себе неповољног савеза. Баш у то време напредовала је једна турска војска, августа год. 1388., према Рашкој и према Босни. Мада то није била већа освајачка сила, која је кренула да ломи краљевине, није то била ипак ни једна мала пљачкашка чета од које стотине људи, која би долазила, као олуја, само да нанесе штете. Турски упад био је изведен од једног повећег одреда и имао је као циљ, поред плена, још и претходничко ширење гласа и утицаја Муратове освајачке снаге.

Један турски извор казује да је овај напад Турака у Босну упутио баш Ђурађ Страцимировић Балшић из жеље да се бар на тај начин освети Твртку. Шаин, вођ Турака, ратовао је у Епиру. Ту је Ђурађ дошао са њим у везу и као турски харачар успео да наговори Шаина на ту акцију. Код Билеће, 27. августа, дочекао је ту турску војску војвода Влатко Вуковић и потукао је до ноге. Једва се спасао сам Шаин са малим бројем пратње и људи.

*

Твртко се сад налазио у једном од најтежих положаја. На једној страни створен је против њега савез огорчених противника у Далмацији, иза којих је стала мађарска круна; а на другој имала су почети опасна разрачунавања са турском силом, која је навирала према рашким и босанским земљама. Али, Твртка није остављала стара срећа. Његови противници, са разним интересима, дођоше брзо у међусобне сукобе, и тим осетно ослабише и значај савеза и опасност положаја. Између града Трогира и кнеза Нелипића избише сукоби, који прилично раздвојише снаге. Обавештен о том, Твртко шаље, у новембру месецу, два своја великаша, кнеза Хрвоја Вукчића и брата му, да оду у Далмацију и још једампут, веома озбиљно, позову тамошње противнике да признаду његову власт. Изгледа да се Твртко у овај мах надао већим успесима. Услед тога упутио је у хрватске области као свога намесника војводу Влатка Вуковића, вероватно не самца, него са каквом војском која му је имала бити ослонац у раду.

Толика активност изазва најпосле краља Сигисмунда на живљи отпор. Он, пре свега, узалуд тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. 29. септембра год. 1388. беше Сигисмунд склопио примирје са пољским краљем на годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника Хрватске и Далмације, и посла га у угрожене крајеве да чим пре успостави ауторитет мађарске круне. Лученц стиже у Задар пред сам Божић. Мало после тога, првих недеља год. 1389., пошао је нови бан са својим четама против босанских људи. 0 томе походу немамо ближих вести, али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по томе што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самога Задра и пали му предграђа. У марту, војвода Влатко пред Сплитом даје победничке поруке угроженоме граду. Осим тога знамо да мађарска краљица у то време тражи од Млечана да је обавесте о догађајима из Босне.

Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Сплит чим пре изјасни за признање Тврткове власти и да му упути своје посланство. Видећи да мађарска мала помоћ не донесе потребно олакшање, а да сам град не може до века примати ударце босанских чета, Сплит поче да се колеба. 24. марта год. 1389. састало се њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упутстава која су дана сплитским заступницима види се јасно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни мађарској круни. Чак се помало надају да би, још увек, могли од самог Твртка добити неки рок у којем би им се дала прилика да се још једаред обрате краљу Сигисмунду за помоћ, или како би добили могућност да му се оправдају и избегну прекор за издајство. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком да то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице. Краљ Твртко се показао веома предусретљив. Очевидно у жељи да не изгледа прост отимач и да према људима које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се да се људи задобијају и љубављу исто толико колико и снагом. Сплиту је био остављен последњи рок за предају 15. јуни; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости толико исто и свесности своје снаге и уверења да крајње решење не може испасти друкчије. То је он показао сплитским изасланицима, не остављајући нимало сумње о томе да ће, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападима.

Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Сплићани, после договора са Шибеничанима и Трогирцима, 19. маја послаше мађарскоме краљу свог начелника Јакинца Малатесту и истога Николу Срећу који је био код Твртка, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто тако поступили су и Трогирани. И једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био кратак. Краљ Сигисмунд, природно, није могао дати свој пристанак да се градови предају Твртку. Обећао је стога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али, у кратком року од месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ градовима које је чекала Тврткова освета ако прекрше створени споразум.

Да Твртко буде толико обазрив према далматинским градовима постојао је још један нарочит разлог. То је опасна навала турске војске на земље његова пријатеља и савезника кнеза Лазара. Сам султан Мурат ишао је на челу своје војске, која је била састављена из најбољих чета. Веран у савезу, а увиђаван као државник, краљ Твртко је добро видео да је напад на Лазара уствари напад на слободу балканских хришћанских држава и да би други удар, после пада Лазареве државе, био неминовно намењен њему. Због тога, од првог часа опасности, Твртко стаје уз Лазара и за одлучну борбу на Косову шаље помоћну војску са својим најбољим војсковођом, војводом Влатком Вуковићем, победником Турака код Билеће. Уз ту војску пристаде, како мисли Ф. Шишић, не Иван Хорват него Иван Палижна. На Видов-дан год. 1389. дошло је до легендарне борбе на Косову Пољу.

За време док је најбољи део босанске војске био заузет на Косову, успело је бану Ладиславу у Далмацији да освоји тврди Клис и потисне мали број босанских посада. Али, чим се мало прикупио после страшне борбе на истоку и био начисто да Турци овог пута неће на Босну, краљ Твртко је одмах, крајем августа, упутио нове чете у Далмацију да поправе положај и поврате изгубљено. Сјединивши се са Палижном и остацима његових трупа, босанска војска пређе одмах у напад, продре крајем септембра све до Задра и тамо попали све куће до под њихове градске капије. Напади њихови понављали су се и доцније, све до дубоке јесени. Уплашени Задрани обратише се за помоћ евом суседу, крчком кнезу Ивану, молећи га за што хитнију помоћ. Овом се није много журило, јер је баш у то време имао већих сукоба са крбавским кнезовима. Његова помоћ од 400 коњаника стигла је тек 16. новембра, дан после једног тежег напада босанског на задарски котар. Са 1000 задарских војника пошла је 20. новембра та коњаничка помоћ на град Врану, коју је већ нападала мађарска војска бана Ладислава. Успут придружише се тој војсци и 200 Пажана. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се храбро борио; био је чак лично рањен; али, није могао да савлада удружене савезнике. Тек у трећој битци, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се »срамно« повукоше испод Вране. Брзо иза тога, 15. децембра, би повраћен поново и Клис, те тако успостављен стари посед и стари углед босанскога краља. Чак, после ове победе, његов је престиж порастао, и на много страна већ је постало јасно да ће крајњи резултат бити само у корист Тврткову. Млетачка Република обавештавала је мађарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици. Твртко се, говорили су они, определио потпуно за напуљски двор, и сад изјављује да све ради у име сина краља Карла. Тај је навод потпуно тачан, и мислећи на њ ја сам тврдио раније да краљ Твртко није никад формално објавио као потпуно прекинут свој вазалски или полувазалски однос према Угарској.

Краљ Твртко је од јесени год. 1389. живо прегао да послове у Далмацији заврши с успехом. Његови људи иду на све стране. Иван Хорват именован је чак за хрватског намесника. Али, у исто време краљ добија новог, тајног такмаца. Кад је Млетачка Република добила уверење да краљ Сигисмунд нема засад ни могућности ни праве енергије да заштити далматинске градове и углед мађарске круне, она онда решава да сама покуша срећу па да те градове тражи за себе. 29. априла одлучио се млетачки сенат да пошаље у Далмацију једног свог изасланика, који ће испитати стање и видети расположење духова, према чему би се онда имала почети акција. Трговачке и друге везе појединих далматинских градова са Млецима, већи део романског становништва, новчане и друге награде које су чекале људе њима одане, давали су Републици доста наде да ће моћи имати успеха. Али, тај млетачки интерес дошао је веома касно. Далматински градови ломили су се око тога да ли да остану верни краљу коме су се обавезали раније или краљу који им је био ближи и опаснији. За Млетке, дотле у борби пасивне, сад више у тој утакмици није било места. Видевши да од мађарске помоћи, после толико времена, нема ништа, Далмација се беше одлучила да се покори краљу Твртку, и у мају упутила је своје посланике у Босну да тамо коначно уреде ствар. Свесна да би после тога свака њена акција била узалудна, Млетачка Република 26. маја решава да обустави своју политичку агитацију на тој страни.

Од априла год. 1390. почели су нови преговори Тврткови са Сплитом. Видећи да се више нема куд, а бојећи се краљеве освете, Сплићани упутише своје посланике и Твртку у Босну и његову поверенику Ивану Хорвату. Овога пута они су ушли у преговоре без задњих намера, искрено вољни да се једнога дана среде односи између њих и Босне, са »чашћу господина краља, а на добро и наше општине«. Кад су остала далматинска места чула за сплитску одлуку, решише се и она да поступе тако. Једини Трогир, дотле увек најпредусретљивији према Твртку, одби овог пута да шаље своје посланике, доневши нарочит закључак да остаје веран Сигисмунду и Марији. »Боље је да умремо (говорила је већина) него да изгубимо свету круну мађарску«.

Овај преокрет у држању Трогирана, у оскудици извора, није лако протумачити. Али, мени се чини да има један разлог који би могао дати кључ за решавање. Ево како. Из једне напред поменуте млетачке вести види се да је Твртко једно време настојао деловати на далматинске градове тиме што је изјављивао да све ради у име напуљскога краља. Онима који су се заклањали за легитимитет он је тако хтео олакшати прелаз; не изневеравају се људи мађарској круни него само краљу Сигисмунду. Тешко је сада рећи колико је било праве искрености у тим изјавама. У сваком случају Твртко се надао добити. Ако напуљски краљ успе, он ће му, обвезан потпором, морати учинити извесне донације; ако остане неактиван или полуактиван, Твртко ће, радећи тобоже за њ, уствари јачати свој положај; а ако не успе, Твртко ће, пошто је већ са Сигисмундом загазио у сукобе, гледати да решава ствар како сам знадне, не упуштајући, по могућности, оно што је већ задобио. Трогирани су сад по држању Твртковом и његових људи видели ,да се они уствари имају покорити Твртку, и да ће им он постати фактички господар; и можда је отуд настало колебање у последњи час.

Када су Сплићани изјавили Твртку своју оданост и пришли под његову власт, издаде им он у Сутјесци, 2. јуна год. 1390., своју повељу са потврдом свих њихових дотадањих права и повластица. Тај сплитски успех на босанскоме двору поколеба и друге упорне далматинске градове па и саме Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку своју покорност. Посланици Шибеника добише, исто тако, потврде старих повластица, 11. јуна, и Тврткову заштиту. Примеру градова следила су и далматинска острва Брач, Хвар и Корчула.

Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима своме млетачкоме суседу. На његово писмо из Сутјеске одговорила је млетачка влада 8. јуна како је »весела срца« примила његове вести и како живо саучествује у његовој радости. Какав је и колики је био успех Твртков види се јасно и очито по томе што он тога лета узима поносну титулу »краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја«. Са том титулом свога краља (која се јавља први пут 10. јула год. 1390. у трогирским белешкама) 1. августа год. 1390. диче се у званичној повељи у Сплиту краљеви претставници приликом одређивања границе градске општине.

Докле су све допирале границе нове Тврткове државе не да се сасвим тачно утврдити. Несумњиво је само да је у његовој власти било главно подручје старе хрватске државе са ужом Далмацијом, све од Зрмање до Котора, сем Задра и Дубровника.

У ово време Тврткове везе иду далеко ван граница непосредног суседства. Како му беше умрла прва жена Доротеја, Твртко је мислио да се ожени по други пут. Тај брак желео је да склопи, као већина владара Средњега века, нарочито у већ зрелијим годинама, тако да му то донесе политичке користи. Имајући стално пред очима Мађаре као противнике, он је желео да добије за пријатеља неког од мађарских суседа, који би му у евентуалној борби могао бити од знатне користи. Он се, ради тога, приближио тада моћном аустриском војводи, Албрехту III, човеку јаке руке и доста утицајном. Тврткова понуда на аустриском двору, да добије Албрехтову кћер за жену, није била лоше примљена. Босански краљ, са толико успеха, био је просилац о коме се морало водити рачуна. Преговори о женидби били су у лето год. 1390. већ толико одмакли да је Твртко могао о том извештавати своје пријатеље, као Млетачку Републику, и чак им нудити своје пријатељске услуге за учвршћавање веза између њих и аустриског војводства.

Да би задобио за се и утицајно католичко свештенство, краљ Твртко је и према њему био веома предусретљив и широке руке. Крајем августа год. 1390. беше дошао на његов двор у Сутјеску Андреа де Гвалдо, сплитски надбискуп, са молбом да краљ испуни жеље и потврди стара права његова каптола. У својој повељи од 30. августа Твртко је примио под своју заштиту сплитску цркву, одобрио јој све старе поседе и повластице и овластио свога војводу краљевине Хрватске, Павла Клешића, да помно чува интересе цркве.

Али, усред тих великих планова и припрема, баш кад је био на најлепшем путу за још веће успехе, моћан, готово неоспорен и са срећном руком у акцији, краља Твртка у најлепшој мушкој снази, у педесет другој години, задеси ненадна смрт, око 17. марта год. 1391. Исто онако као што је цар Душан, усред свог дела, био истргнут наглом болешћу и својом ненадном смрћу изазвао читаву пометњу у Србији, тако је и неочекивана смрт Тврткова, у напону његове радне снаге, створила приметну забуну у босанској држави. Обојица су умрла, не доспевши да уреде своје тековине; не довршивши свој у великом размеру почети посао и немајући среће да одгоје наследника себи равна бар по извесном делу способности. Обадвојица стога прођоше кроз нашу историју као два светла метеора: силни по замаху и успеху, а осамљени и као отсечени од свог времена и своје средине, осветљени у толикој мери да они иза њих потонуше у потпуну помрчину.

Краљ Твртко је несумњиво највећи владар босанске државе и једна од најлепших личности целокупне наше прошлости. Он је брз и одлучан кад има да свршава ствар; увиђаван и предусретљив кад треба да је разуме; моћан и са далеко упртим погледом кад треба да је изведе. Он је савременик цара Уроша и пријемник круне Немањића, очевидно потамнеле иза Душанове смрти. Поређење с Урошем показало је вредност Тврткову у младости; поређење са Душаном може да га прикаже нешто јаче у напону његова дела.

Обојица су, и Душан и Твртко, несумњиво људи велике личне вредности. Обојица постижу и велике успехе. Они нису само владари, него и творци једне огромне и нове државне групације и главни носиоци свог државног строја. У њима као да је усредсређена сва енергија наше у Х1\ веку јаком снагом понесене расе. Код обојице је и иста судбина. Високо подигнуто њихово дело нема ко да прихвати; под теретом њихове тековине посрћу слаби им наследници. Обојица мру управо онда кад је њихово присуство жива потреба да се стечено доведе у ред, приљуби, организује и одржи.

Али, у томе шта је требало да се одржи између Душана и Твртка нема сличности. Душан је, по карактеру свога дела, био освајач. Господар не само Срба, него и Грка и Арбанаса. Он сања о освојењу Цариграда. У његову област ушле су земље које нису имале ничег заједничког са српском прошлошћу и нашом расом; и ушао је елеменат арбанашки и грчки. Овај други беше нарочито опасан. Он је неоспорно био културно јачи од Срба, национално свеснији и у државним пословима вештији. Он је деловао на своју српску околину привлачећи је својој култури. Све да Душан није разбио своју државу на велике области и од властеле направио мале династе; све да није, услед брзог територијалног ширења а слабих прометних веза, централна власт природно слабила према моћи локалних величина; његова држава би ипак стално боловала од превеликог броја туђег разнородног и у основи непријатељског елемента, који је била примила у себе. Шта су далеки Епир и Тесалија могли допринети за јачање Србије и кад су Срби могли доспети да тамо развију свој утицај? Толика екстензивност Душанова била је само варка снаге и несумњиво више слабост него јачина.

Тврткова концепција била је, уколико се то са свима резервама за Средњи век уопште може рећи, националнија и у многом стварнија. Његова Босна имала је централни положај у српскохрватском народу и била је готово као одређена да обухвати на оба крила оба наша племена. Све подручје Тврткове активности имало је само наш национални елеменат. Твртко је био први који је осетио тај географски значај Босне. Он је то учинио, наравно, кад су оба друга племенска чиниоца била у немогућности или да раде самостално, као Хрвати, или да наставе почето дело Милутиново и Душаново, као Срби. Очевидно је да Твртков план не би био могућ за живота Душанова или Лајошева. Али, то не мења ништа на значају Тврткову. Напротив. То само казује да је био човек историске перспективе и да је осетио своје време. За наше схватање Твртко је био као српскохрватски владалац ако не национално свеснији од Душана (пошто је то сувише смело и неисториски рећи), оно свакако национално стварнији. Наравно, и на Душанове одлуке је утицало време у којем је живео. Имати пред собом Византију растровану грађанским ратом, где обе завађене стране траже туђу помоћ и дају за њу скупу цену; и имати могућност, без великих жртава, проширити своје међе на два мора, била је појава која сама зове на активност. Нарочито у време кад на другој страни стоји снажна Мађарска Лајошева, са којом борба нити је лака ни са сигурним изгледима. Ми разумемо врло добро прекор који би се дао ставити тврђењу да је Твртко имао неке нарочито свесне националне концепције. Ми, стога, тако што и не говоримо. Наша данашња национална схватања ми не можемо пренети у XIV век. Али, кад кажемо да је Тврткова концепција била национално стварнија, ми смо тад на сигурним основама. Ни Немања, спајајући Зету и Рашку, није имао наших националних мотива, али је био национално стваран. Довео је у ближу заједницу две наше области, дуго завађене и са разним културама, али са основно истим народом. То је био и Твртков план; можда сувише смео, несумњиво сувише обиман, али у основи позитиван и стварно једини план са дубљим решењем српскохрватског државног питања.

Г. Ст. Станојевић, који је први повукао лепу паралелу између Душанове и Тврткове државне концепције, рекао је тачно да је Душан мислио створити српско-византиско царство, док је Твртко стварао српскохрватску државу. Само, ми држимо да г. Станојевић није имао право кад је рекао ово: »Твртко није имао ни снаге ни смелости да као Душан јасно и јавно прогласи принципе своје политике и да их, рушећи освештане традиције, истакне као државни програм«. Шта је Твртко хтео казује несумњиво јасно делом његова повеља од год. 1378. после прогласа краљевства, а делом сва његова акција у Далмацији. Он отворено држи страну побуњене хрватске властеле и нико није у сумњи зашто он то чини. Његова титула, уосталом, из год. 1390. казује програм његове политике, јасно и јавно. Из чега би, дакле, излазило да у његовој акцији није било смелости да открије своје планове? После, ја не бих рекао за Твртка ни то да није имао снаге. Сигурно је да његова снага није била колико Душанова, али да је била моћна и да се као таква дала осетити, показује само дело. Да је он право на српску круну оснивао на својој легитимности наслеђа, то, сигурно, није долазило само стога што је желео »да нађе формулу за своју нову државу«. То је био само један од разлога. А други су и дубљи били још и ови: да тим поштеди осетљивост рашке господе, којима не долази за владара као освајач, него као њихова крв; да тим, даље, даде јачи ауторитет својој титули и чину и да, најпосле, указујући на своје право и крвно сродство, чвршће веже Босну са Рашком и упозори и остале на сличне везе. То није формалистичка црта његова карактера. Напротив, по нашем мишљењу, то баш у њему показује обазрива државника, који свуда тражи да делује придобијајући разлогом и предусретљивошћу. Његова стрпљивост у поступању са далматинским градовима даје несумњива доказа за његов став разборитог осматрача, који усред акције зна да чека и држи меру и који ради доследно са сигурним осећањем коначног исхода.