Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.13

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


drugi period.
XIII. Jačanje Bosne.


1. Borbe u Srbiji oko prestola. — 2. Pad Mladena Šubića. — 3. Širenje Bosne. — 4. Borbe u Hrvatskoj. — 5. Značaj bana Stevana II Kotromanića.


Posle nenadane smrti kralja Milutina, koji nije bio uredio pitanje svoga nasleđa, nastadoše u Srbiji krvave i dosta duge borbe oko prestola. Stevan, smatran kao slep, imao je isprva najmanje izgleda. Ipak, on ostade konačni pobedilac. Ne bojeći se više očeve osvete, skinuo je zavoj sa povređenih očiju, i objavljujući da mu je sv. Nikola povratio vid, uspeo je da brzo osvoji simpatije naroda, koji ga je odranije sažaljevao kao mučenika i pretpostavljao starijem bratu Konstantinu, koji je poticao od prve Milutinove žene, Grkinje, i po starešinstvu i pravu imao dobiti presto. Konstantin je iza smrti kraljice Jelene držao Zetu i tu se proglasio za kralja; izgleda da je Milutin, posle neuspeha sa šuracima, njega bio i namenio za naslednika. U lozi Nemanjića, naime, izrađenoj u manastiru Gračanici god. 1321., od Milutinovih sinova naslikan je samo Konstantin, dok je Stevan isključen, verovatno kao bivši odmetnik i kao sin koji je potekao iz braka oglašena kao nezakonita. Konstantin se uz Milutina i Simonidu pominje i u natpisu u Bariju od god. 1321. Konstantin nije pristajao ni na kakav sporazum sa Stevanom, koji mu je ovaj u početku nudio. U borbi nastaloj posle raskida Stevan je pobedio i na Bogojavljenje god. 1322. krunisao se za kralja, uzevši otad službeno ime Uroša III. Sem sa Konstantinom, Stevan je imao da se nosi i sa Dragutinovim sinom Vladislavom, koji je polagao svoje pravo na raški presto na osnovu obećanja što ih je kralj Milutin davao njegovu ocu u Deževu i posle toga. Vladislava su pomagali prijatelji njegova oca, a naročito mađarski dvor i njegov sestrić, bosanski ban Stevan II Kotromanić. Čak su i dubrovački trgovci u Rudniku bili na njegovoj strani i borili se uza nj. Stoga su se borbe između njega i Stevana otegle duže vremena, sve do proleća god. 1324., a vodile su se uglavnom oko Rudnika. Vladislav je u tim borbama imao malo uspeha i konačno je bio prisiljen na povlačenje. Napuštajući dalje ratovanje, on je napustio čak i oblasti koje je držao njegov otac ne samo u nesigurnoj Mačvi, nego i u području Soli i Usore, i povukao se negde u Mađarsku.

Najviše se koristio ovim metežima u svom susedstvu mudri i veoma oprezni, ali ipak u potrebnim časovima preduzetni bosanski ban Stevan II Kotromanić. On je u ovo vreme proširio Bosnu u tri pravca, prema zapadu, jutu, i prema istoku. Prve uspehe postigao je na zapadu, na račun Šubića. Ban Mladen je, videli smo, bio u stalnom opadanju. Njegov neuspeh u ratu sa kraljem Milutinom ohrabrio je mnoge njegove neprijatelje među hrvatskom vlastelom i dalmatinskim gradovima. Čak ni Mladenova rođena braća nisu htela da idu do kraja sa njim, nezadovoljna njegovom osionošću i otsustvom svakog političkog smisla i takta. Već god. 1319. odmetnuo se od njega Šibenik, zatim i Trogir, predajući se mletačkoj zaštiti. Na zboru hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da suzbije mletačke spletke i posredovanja u Dalmaciji, on je doživeo to da su se ljudi, mesto na Mletke, ogorčili na nj i da se u redove protivnika umešao i njegov brat Pavle. Protivnici banovi sklopiše odmah i savez protiv njega i pozvaše u nj čak i lica van Hrvatske, kao bana Stevana iz Bosne i moćne Baboniće iz Slavonije. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, i inače nezadovoljan što je Mladenovom krivicom došlo do mletačkih uspeha na Primorju, odlučio da pomogne rušenje Mladena. To je odgovaralo i ostaloj njegovoj unutarnjoj politici, koja je išla za tim da se suzbije i slomije moć jake vlastele. Zahvalnost prema porodici Šubića, koja mu je omogućila da dođe do ugarske krune, nije ga više zadržavala od toga rešenja. Po njegovoj naredbi krenuo je slavonski ban Ivan Babonić protiv Mladena, a za njim se uputio i sam kralj. Protiv Mladena diglo se sve. Mlečani, njegovi stari neprijatelji, znatno su doprineli da je ban izgubio Skradin i Omiš u borbi sa trogirsko-šibeničkom frontom. Na kopnu Mladen je bio potučen u borbi kod Bliske, i jedva se begstvom spasao od potpune propasti. Kad je kralj Karlo sa vojskom stigao u Knin, skrušeni ban iziđe preda nj sa darovima, uveravajući ga o svojoj vernosti. To mu je spaslo samo glavu. Inače, još tu izgubio je bansku čast i sve posede, a krajem septembra god. 1322. kralj Karlo ga je odveo kao sužnja i dugo ga držao u tamnici. Smilovao se na njegovu ženu, a svoju rođaku Jelenu, napuljski kralj Robert, kad je ona na putu u Rim došla u Napulj, i odredio joj je u maju god. 1355. pomoć od 200 zlatnih forinti godišnje. Ta činjenica što se banova udovica nalazila u bedi i primala tuđu pomoć kazuje jasno da je Mladen provodio pre smrti težak život i da joj sam nije mogao pomoći. O tom njegovu životu nemamo pouzdanih vesti; sigurno je samo da je Mladen bio mrtav pre god. 1341. Jedno vreme se, na osnovu jedne sumnjive povelje, mislilo da se kralj Karlo na kraju ipak sažalio i da je dao Mladenu grad Zrinj. Iz pouzdanih izvora, međutim, znamo da su tek 31. jula god. 1347. ustupili kralju Lajošu Grgur, sin bivšeg bana Pavla Šubića i brat Mladenov, i Đurađ, sin kneza Pavla, brata Grgurova, svoj grad Ostrovicu, i da je ovaj, u zamenu, dao njima grad Zrinj. Po tom gradu dobila je otad ta grana Šubića svoj naziv Zrinjskih.

Posle Mladenova pada ban Stevan je ostao jedini vladar u celoj Bosni, kao veran vazal kralja Karla, kome se pridružio i u ovoj poslednjoj akciji. On otad postepeno ali stalno proširuje bosanske granice. Ključki knez Vukoslav Hrvatinić, rođak Šubića, ulazi u sastav njegove države i dobija potvrđene župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor. Tako Bosna počinje obuhvatati i Donje Kraje sa starim županijama vrbaskom, glaškom, sanskom, dubičkom i gorskom, koje su pripadale ranije hrvatskom području i bile pod vlašću zagrebačke crkve. Hrvatima je uskoro ostalo samo područje zapadno od Une.

Zauzeti u Raškoj, Srbi nisu obratili dovoljnu pažnju na Hum, za kojim je bosanski ban živo žudio, želeći da preko njega dobije izlaz na more, koji je nedostajao njegovoj državi. Stevan je osvojio Hum uglavnom za vreme borbe između Stevana i Vladislava, od god. 1323.—1325., i za vreme borbi humskih vojvoda protiv Dubrovačke Republike, čiji su ljudi u Rudniku učestvovali na strani Stevanova protivnika i izazvali stoga kraljevu osvetu. Ban Stevan je imao sporazum sa Republikom da štiti Dubrovčane naročito od napada stonskih gospodara Branivojevića. Radeći to, on je polako utvrđivao u Humu svoju vlast. Posle neuspeha Vladislavljeva, kada je ovaj prešao u Mađarsku, ban Stevan je ušao u područje Soli i Usore i proširio je svoje granice sve do Drine, svakako u sporazumu sa mađarskim kraljem.

Isto tako vešto Stevan je iskoristio i zabunu u Dalmaciji posle neočekivanog pada bana Mladena. Velikaši, koji su imali da dele plen, behu nedovoljno pripremljeni na takav ishod i stoga nesložni i suviše surevnjivi; a Šubići su, opet, mada kivni na Mladena, osetili odjednom da su u pitanju i ugled i posedi njihove cele porodice, i pregoše da se odupru opštoj jagmi za njihova dobra. Naročito ustadoše na kneza Nelipića, koji beše uzeo važni Knin, ranije njihov grad, pošto je iz njega proterao novog bana Hrvatske i Slavonije, Ivana Babonića (god. 1323.). Mada je Babonić, postavši kao ban cele Slavonije još i ban Hrvatske, ujedinio sve hrvatsko područje i time postigao nešto čega ranije godinama nije bilo, Hrvati ta ipak nisu hteli primiti. Bio im je tuđ, premda Hrvat. Kralj Karlo ga stoga smeni. Uvređeni Babonići ustadoše tad protiv kralja i smetahu njegovoj vojsci kad je preko Slavonije išla u Dalmaciju. Kralj im, kazne radi, oduze zato Medvedgrad. Tako se dogodi da knez Nelipić i nehotice dobi u Babonićima posrednog saveznika. Šubići, međutim, u borbi sa knezom, pozvaše u pomoć i bosanskoga bana Stevana. Ali, pod Kninom, god. 1324., Šubićeva i bosanska vojska bi potučena, a sam vođ, Đuro Šubić, dopade ropstva. Knez Nelipić postao je posle toga uspeha najjači hrvatski velikaš na području stare hrvatske države.

Kralj Karlo nije imao nikakva računa da mu se u licu kneza Nelipića stvori novi ban Mladen i on stoga uputi u Dalmaciju, maja god. 1325., hrabrog, a njemu odanog bana Mikca Mihaljevića, poreklom Rutena, da taj skrši novog deliju. Ban Mikac je najpre sredio odnose u Slavoniji, gde je oduzeo i poslednji deo poseda nekad moćnih Gisinga (Koprivnicu, Đurđevac i Virje). U Dalmaciji njemu se pridružiše bosanski ban i knezovi Šubići i Frankopani, a protiv njih se nađoše krbavski knezovi Kurjakovići i livanjski Mihovilovići i gradovi Nin, Split, Trogir i Šibenik. U borbi god. 1326. ban Mikac bi potpuno potučen i lično onemogućen na celom području iza Gvozda. Bolje sreće bio je u Slavoniji, gde se dugo držao na vlasti. Tamo je posle ljute borbe prisilio Baboniće da predadu kralju svoj tvrdi grad Steničnjak, a dobili su za to god. 1327. Donju Moslavinu i zadržali svoje ostale posede. God. 1340. ugušio je jednu bunu u Zagrebu, na Griču, čiji motivi još nisu dovoljno poznati. »Za Karla I«, kazuje D. Gruber, »bijaše ban Mikac stekao toliki ugled i vlast u banovini Slavoniji da je kralj gotovo sasvim njemu prepustio vladanje na jugu Drave.«

Bosanski ban Stevan, videći da zasad neće biti nikakva uspeha u borbi protiv Nelipića, a ne želeći da iz cele ove stvari ne izvuče nikakve koristi, obrnuo se prema južnoj Dalmaciji i poseo je čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući samo tvrdi Omiš. On je tako proširio bosansku državu od Save do mora i od Sane do Drine. Tih granica Bosna ranije nije nikad imala. Još Stevanov otac nije izlazio mnogo dalje od granica središne Bosne. U Bosni, bez Huma, beše više državnih oblasti i više gospodara, a sa Humom se njihov broj samo povećavao. Sticaj prilika dao je Stevanu mogućnost da od Bosne stvori nov geografski i državni pojam, da je učini jedinstvenom državom sa jakom centralnom vlašću, i da je digne i u ugledu i u političkom značaju. Do Stevanova vremena Bosna nije gotovo nimalo uticala na susedna područja, njen značaj bio je čisto lokalan i osećao se samo ponekad i to ponajdalje do kakvog primorskog grada. U drugoj polovini XIII veka njeno prirodno područje između reka Une, Save, Neretve i Drine beše čak raskomadano i zemlja vraćena u granice od pre Kulinove pojave. Oblast u kojoj je ban Stevan primio nasledstvo jedva da je obuhvatala područje od dva predratna okružja i posleratne dve županije, sarajevske i tek u pola travničke. Međutim, po obimu, ban Stevan imao je sredinom tridesetih godina oko 40.000 km² i državu koja nije bila manja od Srbije kralja Uroša i početne oblasti kralja Milutina. Sa Stevanom II Kotromanićem Bosna je dobila vladara nesumnjive vrednosti. Ono što je bio kralj Milutin za Dušana, to je bio Stevan II za Tvrtka: tvorac državne stabilnosti i organizator njene unutarnje snage. Njegova državnička veština bila je, inače, sasvim prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da može izići nagrađen; bio je aktivan kad god je trebalo iskoristiti tuđu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlučivati između dva podjednako jaka protivnika on je gledao da održi veze sa obojicom. Takva državnička veština nije, očevidno, mnogo visoka; ali, za one koji se njom služe dosledno donosi koristi i uspeha. A državnici se manje-više svi cene po tom ne kako su radili, nego šta su postigli.

Za vremena bana Stevana Bosna se digla privredno. Trgovački promet u zemlji postaje življi; po primeru u Raškoj počinje se i u Bosni s eksploatisanjem rudnika, koje se vrši u glavnom tuđim, i ovde ponajviše dubrovačkim kapitalom. Sa banom Stevanom počinje u Bosni i kovanje domaćeg novca. Na tom novcu se nalazi banov lik u sedećem stavu, sa pravim mačem preko kolena. Ban Mladen kovao je novac oponašajući mletačke matapane, kao i Srbi u Raškoj; ban Stevan približio je posle svoj novac dubrovačkom tipu. Ima čak njegova novca koji je pola bosanski, a pola dubrovački (čak sa dubrovačkim natpisom). M. Rešetar misli, da je ban »htio naprosto da konkuriše sa dubrovačkim«, kujući taj novac protiv volje Republike. Ali, verovatna je i pretpostavka da je ban hteo da tim mešanim novcem istog tipa ujednači na njegovu području odomaćenu vrstu novca.

Krajem treće desetine XIV veka ban Stevan je doživeo prvi svoj poraz. Verovatno radi Huma, a možda i zbog težnje banove da se proširi i na štetu samog raškog područja, došlo je god. 1329. do borbe između Raške i Bosne. Rašku vojsku vodio je mladi kraljević Dušan, pun vojničke ambicije. Sukob je, izgleda, bio negde na graničnoj liniji Lima. Studenički iguman zabeležio je da je kralj Stevan poslao vojsku »na bezbožne i pogane babune«, iz čega bi izlazilo da je inicijativa došla sa raške strane. Dušan je pobedio i dobio »besčisleni plen«. Taj poraz učinio je jak utisak na bana Stevana, jer on otada neprestano zazire od Rašana i traži sve moguće načine da se obezbedi od njih. Stalan razlog njegove bojazni bio je Hum, koji on ipak, radi njegova privrednog značaja za Bosnu, odnosno radi izlaska na more koji je vodio preko njega, nije hteo da vrati i da tim najprečim sredstvom umiri protivnike. Rašani, opet, čak i za vreme velikih teritorijalnih dobitaka u Maćedoniji i po drugim stranama, taj gubitak nikako nisu hteli da prežale.