Izgubljenoj nadi
K'o poslednji listak sa uvele grane,
Kad ga jesen hladna sa viharom kosi,
I leteći s njime kroz pustoši ravne
Daleko, daleko, u nevrat ga nosi:
Utrgnuta nado, moj uveli liste,
I tebe su tako otrgnuli veće.
Sa viharom strašnim, što nadamnom huji,
Sreća mladih dana gubi se i leće.
Sve, što milo beše u životu tome,
Daleko se negde ispred mene kloni,
Kao hučna reka sa visokih gora
Što pred sobom hrašće satire i goni.
Ti jedina samo u sumoru mračnom
Vila si se vedra, kao zvezda jasna
Kroz oblake tamne kada zrakom sine
I veselo nebom zatreperi krasna.
I svetlošću blagom, na snu il na javi,
Lepše si mi nekad proricala dane;
Moja zvezdo jasna, tebe više nema,
Da sa duše goniš oblačine tamne!
Sve je pusto, nemo, u ponoćnoj seti
Oko mene seni vitlaju se, gone,
I leteći strašne nekuda me vuku,
A večernja zvona, zvone, zvone — zvone!