Изгубљеној нади
К'о последњи листак са увеле гране,
Кад га јесен хладна са вихаром коси,
И летећи с њиме кроз пустоши равне
Далеко, далеко, у неврат га носи:
Утргнута надо, мој увели листе,
И тебе су тако отргнули веће.
Са вихаром страшним, што надамном хуји,
Срећа младих дана губи се и леће.
Све, што мило беше у животу томе,
Далеко се негде испред мене клони,
Као хучна река са високих гора
Што пред собом храшће сатире и гони.
Ти једина само у сумору мрачном
Вила си се ведра, као звезда јасна
Кроз облаке тамне када зраком сине
И весело небом затрепери красна.
И светлошћу благом, на сну ил на јави,
Лепше си ми некад прорицала дане;
Моја звездо јасна, тебе више нема,
Да са душе гониш облачине тамне!
Све је пусто, немо, у поноћној сети
Око мене сени витлају се, гоне,
И летећи страшне некуда ме вуку,
А вечерња звона, звоне, звоне — звоне!
.jpg)
