Izbiračica/1
| ◄ Naslovna | PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA ► |
PRVI ČIN
Ukusno nameštena soba u kući Sokolovićevoj
PRVA POJAVA
SOKOLOVIĆ, JECA, MALČIKA I SAVETA
(Malčika stoji pred velikim ogledalom i namešta se. Oko nje stoje otac i mati joj. S desne strane sedi Saveta do klavira i šije.)
MALČIKA (pred ogledalom): Stoji li mi dobro ova haljina?
SOKOLOVIĆ: Krasno, dete moje, kao da je saliveno!
JECA: Izgledaš u njoj kao od šećera, 'rano moja! Mogla bi se i kraljica pred tobom postiditi!
MALČIKA: To nije istina, meni plavetna boja ne stoji dobro!
SOKOLOVIĆ: Ali, dete moje...
MALČIKA: Tu nema ali... Ja, valjda, najbolje znam!
JECA: Malčika ima pravo da joj plavetna boja ne stoji dobro.
SOKOLOVIĆ: Tako!... Ja nisam znao... Mislio sam ko...
MALČIKA: O, nije baš ni tako, meni svaka boja dobro stoji!
SOKOLOVIĆ: Vidiš, ženo! Al' ti uvek moraš da se mešaš u ono što ne razumeš, samo da jediš moju lepu Miciku.
MALČIKA: Nisam li vam već sto puta kazala da me ne zovete Micikom!
SOKOLOVIĆ: Oprosti, dete moje!
JECA: Dabome, sada oprosti kad je već rečeno! I onda joj kažeš da je ja jedim.
SOKOLOVIĆ: Ti da, ti je jediš!
JECA: Ko, ja? Ti je jediš!
SOKOLOVIĆ: To nije istina!... Evo, neka kaže Malčika.
JECA: Dobro, neka kaže. Je li, dete moje, da tvoja mati tebe ne jedi?
SOKOLOVIĆ: Kaži, dete moje, kad je tebe tvoj otac jedio?
MALČIKA (srdito): Bože, bože! Čovsk bi s vama svisnuo od jeda! Zar vi nemate drugog posla, već morate da ste ovde oko mene kao straža! Gosti koji čas da dođu, a vas nije ni brige!
JECA: Ali, dete moje, ja sam već sve uredila!
MALČIKA: A krofne? Zar će krofne narasti pored one lude kuvarice?
JECA: Imaš pravo, dete moje! Moram ja to sama nadgledati. Idem odmah u kujnu. Zbogom, drago dete moje. Ako ti ova haljina nije po volji, a ti obuci drugu. Hvala bogu, imaš dosta haljina! (Ode)
MALČIKA: A vi, otac? Vi se ništa ne brinete!
SOKOLOVIĆ: Ja sam se za sve postarao!
MALČIKA: A jeste li se iza to postarali da Jovan, dok ste vi ovde, ne popije pola bermeta?
SOKOLOVIĆ: A, neće Jovan!
MALČIKA: Dabome, vi uvek branite vašega Jovana, ja nikad nemam pravo!
SOKOLOVIĆ: Bože sačuvaj! Kako ti ne bi imala pravo?... Ja sam samo mislio; al' kad ti kažeš, onda idem odmah. Samo se nemoj jediti! Znam da ti jed pokvari apetit, drago dete moje! (Ode.)
MALČIKA: Hvala bogu!
SAVETA: Draga Malčika, meni se čini da bi ti mogla malo blažije postupati sa tvojim roditeljima, jer...
MALČIKA: Dosta, dosta! Znam već šta hoćeš da kažeš. Tvoji roditelji tebe tako vole; sve ti čine što god zaželiš, i tako dalje, i tako dalje.
SAVETA: Pa zar ne bih imala pravo?
MALČIKA: Pravo? Može biti; ali šta je meni stalo do toga! Ja činim ono što mi je po volji. Ne bili me tome naučiti.
SAVETA: Ali ja bih ipak rekla...
MALČIKA: Manimo se toga razgovora i pređimo na što pametnije, na primer, da ti kažem ko će sve danas k nama doći. Ili možda već znaš?
SAVETA: Ne znam.
MALČIKA: A ti čuj, prvo i prvo, doći će porodica Timićeva, i to gospodin otac, gospođa mati i gospođica kći. Nesnosan trio!
SAVETA: Zašto? Milica je prijatna devojka.
MALČIKA: O, mani je, molim te, sušta sentimentalnost! Pa je još i zaljubljena!
SAVETA: Ne znam.
MALČIKA: Al' ja znam, pa da bi i ti znala, kazaću ti da je gospođica Milica zaljubljena u gospodina Štanciku.
SAVETA: To ne bi bio rđav par ljudi.
MALČIKA: Može biti, samo što to neće biti par ljudi.
SAVETA: Iz uzroka što je gospodin Štancika zaljubljen u tebe? Je l?
MALČIKA: Kažu, draga Saveta, tako kažu samo. Ja o tome još nisam zvanično izveštena. Uostalom kad je reč o gospodinu Štanciki, mogu ti reći da će i on doći!
SAVETA: Bila sam sigurna.
MALČIKA: Moći ćeš dakle motriti je li zaljubljen u mene.
SAVETA: To ću ostaviti Milici. Pa ko će još doći?
MALČIKA: Doći će još i gospodin Tošica. Ha, ha, ha!
SAVETA: Ti se smeješ?
MALČIKA: Zar on tebi nije smešan? Zar ne znaš da je tako kratkovid da ne vidi ni koraka ispred nosa!
SAVETA: Da, da!.., Malo je kratkovid.
MALČIKA: Malo?... Ti to zoveš malo; kad je onomad poljubio Jovana u ruku, jer mu se učinio moj otac! Ha, ha, ha! Ja sam htela pući od smeja, a on, siromah, pocrvenio do ušiju.
SAVETA: Ti si suviše nemilostiva prema njemu, a on siromah, sve trpi.
MALČIKA: Mora, kad je u mene zaljubljen.
SAVETA: Dakle, u redu zaljubljenih broj drugi.
MALČIKA: Ipak po redu nije drugi.
SAVETA: Tako?... Koliko ima još pred njime?
MALČIKA: Ne zna se još! Ali da idemo dalje. Najposle će doći još i gospodin Branko.
SAVETA: I on će doći?
MALČIKA: Kako ti to naglo pitaš.
SAVETA: Ja? Ne bi znala zašto. On je za mene kao i svaki drugi, izuzimajući što je prijatan, a to mi godi kao što to godi i svakom drugom.
MALČIKA: Imaš pravo, Brankoje vrlo prijatan čovek, te će svakoga zadobiti za sebe.
SAVETA: Ti se rado zanimaš s njime?
MALČIKA: Neću da tajim; rekla bi’ šta više, da mi se dopada.
SAVETA: A da se ti njemu dopadaš, o tome i ne sumnjam!
MALČIKA: Misliš? Neću da poričem samo iz učtivosti. Uostalom vidićemo.
SAVETA (za sebe): Da, vidićemo.
MALČIKA: Nego, ja bi' rekla da gosti već dolaze.
SAVETA: Dolaze zaista. Idem da javim strini. (Ode)