Idealu
| Idealu Pisac: Nikanor Grujić |
Poletu misli visprenih, tankog iz
Oblačka divno, sjajna k’o zenica,
Trepćeš odozgor, put blistanjem
Zračka svetlaš mu kroz magle mutne!
Dižu se žara iz čistijeg sile
Zemnika umnog tamo kud ji milo
Poziva pogled tvoj; dižu se,
Al’ badava! Sve više letiš ti.
Zemnom se rukom nikom dodirnuti
Ne daš. I sam duh retko te domaše.
Bežiš od ruke, uma bežiš
Od hitlenog; k sebi misli mamiš.
Katkad im svetliš k’o višeg života
Svetilnik; javljaš staze k besmertiju;
Pružaš na slave vekovečne
Hramove sjajnosti tvoje zračak.
Bliže li stupe k tebi, u visotu
Uzlećeš od njih naviše; no opet
Bleskom se tvojim rad osmeneš
Natrag, da za tobom željno blude.
Bajnoj to često traže po pustinji,
Traže po čuvstva širokom prostoru, —
Ni senke tvoje bez izumljenja
Svesti zemne ne mogu da nađu.
Vara ji katkad divna Poezija,
Da tvoj u nedru svetinje svoje lik
Nosi; — povrvi k njoj sve živo, —
Zrake ti nađu, — ne tebe samog.
1842.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 229-230
|