Идеалу
| Идеалу Писац: Никанор Грујић |
Полету мисли виспрених, танког из
Облачка дивно, сјајна к’о зеница,
Трепћеш одозгор, пут блистањем
Зрачка светлаш му кроз магле мутне!
Дижу се жара из чистијег силе
Земника умног тамо куд ји мило
Позива поглед твој; дижу се,
Ал’ бадава! Све више летиш ти.
Земном се руком ником додирнути
Не даш. И сам дух ретко те домаше.
Бежиш од руке, ума бежиш
Од хитленог; к себи мисли мамиш.
Каткад им светлиш к’о вишег живота
Светилник; јављаш стазе к бесмертију;
Пружаш на славе вековечне
Храмове сјајности твоје зрачак.
Ближе ли ступе к теби, у висоту
Узлећеш од њих навише; но опет
Блеском се твојим рад осменеш
Натраг, да за тобом жељно блуде.
Бајној то често траже по пустињи,
Траже по чувства широком простору, —
Ни сенке твоје без изумљења
Свести земне не могу да нађу.
Вара ји каткад дивна Поезија,
Да твој у недру светиње своје лик
Носи; — поврви к њој све живо, —
Зраке ти нађу, — не тебе самог.
1842.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 229-230
|