Ivo Polić
| Ivo Polić Pisac: Ivo Ćipiko |
Ivo Polić
Ivo Polić vraćao se u Srbiju s punom dušom utisaka iz carigradskih lepota. Te utiske, koji se behu duboko uvrežili u njegovu dušu, ni nastali veliki svetski događaji nisu mogli da uguše: oni su mu se tokom tih događaja nametljivo javljali i tada kada se na njih nije hteo da seća.
Onaj čas kada je sa lađe u rađajućem se danu ugledao prve ružičaste konture minareta, bio je za njega otkriće nečega novog, veličanstvenog, što se može da oseti ali ne i da opiše. Pa ipak, u toku od nekoliko sedmica boravka uspeo je da upije u se i oseti i mistiku njegovih džamija mesečinom oblivenih, i blagi šum vode iz česama, i tišinu stambolskih ulica krcatih mirisa pitomih jagoda, i rađanje njegovih ružičastih zora, i slatku melanholiju njegovih šapatljivih mora... i tople dane raznolikih oblika i živih šara.
Sa vernicima i s fesom na glavi klanjao je u džamiji Sv. Sofije. Kako su bili sitni ti ljudi u tome veličanstvenome prostoru, ispunjenom blagom svetlosti, jednostavno okićenom prostim verskim simbolima! Neki su sedeli, neki klanjali, a mnogi, povučeni u tihe hramske lađice, učili su svete proročke knjige.
Sa žudnjom ožednela stupio je u hram Sv. Sofije. Zapanjen nečim novim i velikim, zastao je. Koje iznenađenje! U pljusku prozirne, meke, podjednako podenjene svetlosti, Ivo Polić uhvatio je jednim pogledom veliki prostor fantastično udešen, ispunjen najraznolikijom arhitekturom i okićen najraznovrsnijim šarama. Nešto jako, veličanstveno, primitivna smeša sa uglađenim ljupkim i skladnim detaljima. Jedna harmonija boja, oblika, stvari, u muzičkoj tišini. Potpun mir u kojem se duši traži izražaja.
Ivo Polić sa strepnjom u duši gazi po mekim debelim sagovima. Njega ne zanimaju pojedinosti i materijal arhitekture snesene sa raznih strana sveta, propovedaonica sa koje hodža čita Koran, ni prema njoj sultanova tribina sa pozlaćenom rešetkom, ni zapovedi Korana ispisane zlatnim slovima na zelenim tablicama. Ne divi se ni ogromnoj kupoli što nad njim visi i svuda ga prati, ni praznim zevajućim galerijama. U harmoniji mira, svetlosti i oblika, njegova duša gubi se u prostoru hrama kao što se gubi na dogledu jedinstvenih prirodnih lepota.
Za koga je sve to tako udešeno? Nigde traga simbolu božanstva, nigde kipa, nigde slike! Šta ovde u ovom hramu predstavlja veličanstvo boga? Ovde su sneseni ostaci osveštanih stvari svih božanskih hramova svih vremena i svih zemalja. Ovde je smešteno veličanstvo dveju vera jednoga boga.
Ali što ovde podseća na boga koji se u duši javlja? mislio je Ivo Polić. „Zar ova melanholična golota surih zidova, ili ova muzika šapata potištenih glasova vernika, ili ljupkost jednake svetlosti, ili uspomene varvarstva, razvrata? Kako mora da je izgledao ovaj hram onoga historijskoga jutra pada Carigrada, kada je muslimanska rulja, opijena pobedom, ogrezla u krvi i grehu, jurnula prvi put u nj? Hram je vrio u strahu izbeglica koji u njemu nađoše poslednje utočište ispred turske divlje bujice. Tu su! Lome se vrata! Bujica, uz viku i pisku truba, poplavljuje hram. Zaludu hrišćani zazivlju svoga boga u pomoć! Drugi bog — bog varvara — toga časa jači je, strašniji je od pravoga boga. Pod njegove noge padaju devičanstva devica i dece, padaju simboli i otajstva — molitve, vapaj i jauk. Razbojstvo, pohota, oskvrnuće udružuju se u krvi nevinosti i lepote .
Ali šta je to što ovako jako podseća na boga? mislio je Ivo Polić šetajući se ispod arkada. Gledao je muslimanski svet u prostoru hrama. Jedni se, u nešto blenući, odmaraju, neki stari hodža čita ljubokrvnoj deci iz Korana, drugi, u šarenim haljinama, kao sene promiču u vestibulu i ispod arkada; neka ženska, kao pravi simbol tuge, čuči u zaklonici.
Kupe se pravovernici na molitvu. U hramu svetlost je blaža, bistrija. Obrnuti prema Meki, ljudi klanjaju: jedni položiše čela na zemlju, a drugi gledaju u svoje dlanove, kao da iz njih čitaju sudbinu. Kako su sitni i neznatni u ovome veličanstvu harmonije! Kako su sitni i neznatni prema veličini fanatičnosti i greha njihovih pređa!
Ivo Polić oseti potrebu da se moli. Bio je u fesu, odluči se. Postavi se u red vernika i s njima klanjaše. Klanjajući, nehotično iz duše navirahu mu na usta reči sultana Muhameda II, kojim je na ulazu pozdravio stari hrišćanski hram: „Alah je svetlost neba i zemlje!”
Jednoga dana Ivo Polić podranio je. Bio je odlučio da ceo taj dan provede pešačeći u okolini velike varoši. Zaželio se polja i slobodnog prostora. Išao je bez cilja kroz prostrana predgrađa raznih vera i narodnosti. Kroz neke mirne ulice, pune tišine, prolazio je kao kroz arkade koga hrama. Samo šum usamljenih česama blaži tišinu. Nigde nikoga dokle oko dopire, a iza rešetaka kuća svih oblika i svih boja gledaju ga stotinu radoznalih očiju turskih ženskinja. Iz tih mirnih ulica odjedared izbio bi na kakav trg pun ljudstva i šarenila. Išao je neprekidno i nije se osećao zamorenim. Svugde na putu prati ga život i smrt!
Ulazi u pusto groblje. Ispod neurednih čempresa prostiru se plavetne senke, turski jednostavni spomenici obrasli u zelenilo... Neki su ispisani zlatnim slovima i neki okićeni fesom, koji fesovi u tom živom zelenilu izgledaju kao ogromni makovi cvetovi. Mir i tišina. U hladu, čučeći, odmara se poneki vernik sa svojom porodicom i, kao da su na njivi, zalažu se jelom.
Pa odjednom, u obliku jezera, izbije more. Nigde kao ovde nisu tako sljubljeni život i smrt. Nigde kao ovde nisu tako verni jedni drugome: pravi druzi! Iza groblja ređaj u se vrtovi grčki, turski sa zatvorenim vratima, džamije ispred čijih česama kupe se deca, retki prolaznici koji prolaze kao pored kakve stvari. Ivo Polić posle dugoga švrljanja izbio je na more.
Tu se duže zadržao. Našao se prema otvorenoj pučini u dražici na pesku. Tu se osetio kao da je na žalu u svome selu. Ispred njega talasi valjaju se mirno, jednolično, tek što mu do nogu ne dopiru, a pučina blista u suncu.
Sa strane drage leže na školjini dve porušene kule surih, narezanih zidova. More i stare kule. Ivo Polić sa velikim zadovoljstvom gledao je i obilazio te stare stvari. Zavirivao je u najmračnija njihova mesta. Upijao se u njihov trulež, voleo njihovu suru svetlost... U tim starim kulama negda neko ostavio je svoju dušu. Gde je ona sada?
U jednome takvome starome kaštelu, na žalu on se rodio. I tokom celoga života taj kaštel u radosti i nevoljama dolazio mu je pred oči. Stari kaštel surih stena, nakrivljen, pun krcat ptičijih gnezda, koji je u tišini tajanstveno ćutao, a napadnut olujom, stenjao i jecao; u čije izlokane čvrste temelje, besno pršteći, razbijahu se valovi, kotrljajući beli pesak. A nad njim jata galebova, gonjena vetrom, derahu se: čijuu, čiijuu! Utrobu toga staroga kaštela Ivo Polić kao dete nije nikada mogao da upoznade. U njegovoj mašti bio je to jedan veliki prostran grad pun tajnih glasova i oblika; stoga on je, pre nego bi pala noć, žurio u nj.
Već na prvome spratu, u rupi ispod stepenica, čuo bi ili glas ili bi vidio žižak iz lule vremešnoga čoveka, koji se tu bog zna kada uselio. Taj živi stvor kuražio bi ga, i on bi se žurio na treći sprati.
Ko je taj čovek, saznao je docnije. Bio je to neki mornar sa za morske oluje nastradale lađe, koga su ljudi sa ostacima lađe oteli iz čeljusti valova. Posle svojih u kaštelu, to je prvi čovek koga je on poznavao i koga je on zavolio bio. Ostali njegovi utisci bili su iz prvog detinjstva: morske oluje sa krvavim zapadima sunca, pučina koja je blistala u suncu, majka u čije se skute krio dok je vetar zavijao i tresao starim kapcima i stari ded koji se bičevao u noći, moleći se.
Kada je počeo da ide u osnovnu školu, već u drugoj godini osetio je nepravdu. Seljačka deca nisu volela dete aristokratske, posrnule porodice, mada je njegova majka bila iz njihova roda. Njihovi roditelji pričali su deci o nekadanjem gospodstvu njegove porodice i pričali im stare priče o nasilju njegovih pređa, dok je u njihovim rukama bila zemlja koju su oni kao težaci obrađivali. Sećajući se toga, neka deca imućnijih težaka drsko su ga napadala i stenama gađala. A, začudo, on je tu decu voleo, voleo i s njima se družio.
Iz toga doba sećao se dveju nepravdi: učitelj ga je u školi izbio stoga što se, napadnut, odlučno branio od napada jednoga svoga druga, sina imućnog težaka. Deca su pričala kako je njegova majka uoči toga dana donela obilat dar.
Posle, kad je pošao prvi put na ispoved, majka mu je obesila o ruku nekoliko kolača, običajni dar ispovedniku. U putu sa drugovima ka crkvi, mirišući ih, zaželio se da okusi komadičak od tih kolača, inače jedan, misleći da ispovednik neće to opaziti. Ali ispovednik, ugojeni paroh, pogleda na kolače, odluči onoga načetoga, povrati mu ga i, išamaravši ga, otera iz crkve. Mali Ivo Polić povratio se kući osramoćen, ljuto plačući. Majka ga toplim poljupcima tešijaše.
Već u devetoj godini odeliše ga od kuće i mora. Otac ga je poveo u fratarski seminarij, daleko od mora. Prvi utisak bio je: hladnoća, teskoba i mrak. Dok ga je otac ostavio, gorko je zaplakao.
Bio je izgubljen u nepoznatome, nemilosrdnome svetu. Svi njegovi drugovi bili su jači i slobodniji. Dok je progovorio, pojavio se na drskim usnama jednoga od njegovih drugova podrugljiv smeh: on je govorio pokvarenim narečjem. U toj nevolji on se setio majčinih preporuka i sav podao molitvi. Tražio je zaštitu od Prečiste device. .
Sutradan priđe oltaru njoj posvećenom i, klečeći, toplo moljaše pred čudotvornom majkom za zaštitu. Toga časa moleći sjeti se crkvice u svome selu, u polju, u prošarici mrkih čempresa, gde ga je majka vodila na proštenje. I u njoj je Majka božja i liči na ovu crnomanjastu, okrunjenu, ljupku. I, podajući se u molitvi, oseti se utešen i smiren.
Osle, svaki dan u slobodno vreme žurio je pred oltar druge svoje majke. U posetama nije ga prečila ni studen, ni čeljad koja klečeći na golim kolenima i ljubeći hladni kamen, obilažaše oko oltara. Majka božja ne ostade dužna i odazva se na njegove molitve. Nekog napuštenog popodneva klečao je pred njenim oltarom. Pusta prostrana crkva beše vlažna, kao da se ovlažila suzama bogoljubnih vernika, a kroz išarano staklo visokih prozora prodiraše siva svetlost, šuljajući se oko visokih kamenih stubova, i činjaše mu se da to svetlost na nj vreba... Ova svetlost za čas odvoji ga od molitve i njegova misao izbi iz vlažne crkve u morske zaklonice iz kojih je gledao kako na potamnelo, uskolebano more pada suton i u njemu daleko ostrvo gubi se u tami. I oseti u duši slačinu, kao kad bi okisao žurio kući da se ogrije i osuši kod otvorenog kamina. Ali priseti se i pokaja što je prekinuo molitvu, pa s jačim zanosom preda se molitvi. I odjednom, čisto zadivljen, vide kako majka božja u nj gleda i ljubazno mu se osmehuje. I ne smede da je duže gleda u oči, pa, zaklonivši glavu rukama, ničice moljaše se pred oltarom, dugo, dugo.
U detinjem raspoloženju, puna vere i bogoljupstva, zateče ga prvi školski raspust. Iza duge vožnje pokaza se more u sjaju letnjega sunca. Uzdrhta od radosti i uzbuđenja i pozdravi ga kao stara druga. I onoga časa iz njegove detinje duše izbiše utajeni osećaji jasno i sveže kao mlazovi vode iz planinskoga izvora, i časom mu ispred očiju iskrsnu i majka, i stari kaštel, i paroh Keko, i polje sa brežuljcima u pozadini, i morske oluje, i onaj oštar rt podno polja što daleko u more zadire, jednako peskom i belom penom oivičen. Ali, setivši se Prečiste device, prestraši se od tolike zakliktale radosti života i silom svrnu svoje misli na nju.
Prišao je svojoj majci čist i vedar. I tu čistotu i vedrinu duše nisu mogli da zbune njegovi bivši drugovi. Dvojicu od njih iskreno je voleo.
Vodili su ga po sitom, osenčenom polju, okićenom dozrelim grožđem; u sveže poljske zaklonice, pune mirisa i zujanja i šarolikih boja. Razdragani i znojni, zaustavljahu se kod plitkih izvora u kojima bi hladili sočne smokve crvenih, nabreklih usnica. Pa bi požurili žalu da se okupaju u otvorenome moru; bacili bi se zajednički u smežurenu, drhteću, pomodrelu pučinu, koju sveži maestral tek što će da pokrene. U suncu što prožima sede na vrućemu žalu. On im priča nevine i bogoljubne stvari iz seminarija, priča im o Prečistoj devici. Oni navlaš svraćaju govor na devojčice što nose ručkove težacima u polje, koje oni vrebaju i s njima se sastaju... On se čudi njihovoj drskosti i gleda ih u čudu, kao da ih nije u školi dosada video, i čini mu se da su mnogo jači i odrasliji od njega. Dok oni, nasmejani, tako pričaju, njegove oči nemirno zamiču u stranu i oseća kako se nešto sladunjavo u njemu zameće. A sunce, žal i vreo zadah mora unose u naslućenu sladunjavost svoju toplogu. A kad se smiri dan, prožet slatkom melanholijom, nosi u sebi kući utiske topla polja i mora. Penjući se u mraku uza stepenice, javlja se kao i pre paroh—Keku, i kao pre majka ga ljubi i s njime zajedno moli se Prečistoj devici. I pred njenom ljupkom pojavom, koja mu, moleći se, pred oči dolazi, gube se danji uzbudljivi utisci i sunce ga budi u krevetu mirna i vedra, jaka da se brani od svake napasti. Druge školske godine, iskreno pregarajući sve naslade detinja slobodna života, pohita u seminarij.
Mirni jesenji dani prolažahu u skladu sa njegovim bogoljupstvom, koje se bejaše udvostručilo. Proti naslućene slasti i radosti života, moleći se pred oltarom Majke božije, boraše se svom snagom. Ali on je bio obdaren darom zapažanja. Počeo je da gleda oko sebe, počeo je da odvaja reči od dela. Slušao je razgovore starijih đaka o nepravdi; slušao je priče drskijih kako profesor veronauke, lepi, mladi fratar, služi se sa tuđom ženom dobrotvora manastira, i profesor matematike boluje od želuca zbog halapljivosti. Starij i đaci pokazivali su mu tu ženu kad bi je u putu sreli. Gledao je na svoje oči batinanje nekoga đaka zbog krađe jela iz kuhinje. Tu odvratnu sliku, kojoj su fratri prisustvovali, dugo je imao pred očima.
Dolazila je zima; prošaste se seća sa užasom. Samo Majka božija sačuvala ga je i dala mu ustrpljenje da je preturi. Ove, što je rano dolazila, silno se plašio.
Pre osvitka morao se dići da služi svetu misu. Prolazio je kroz hladne hodnike upola osvetljene, pune slika fratara iz starih vremena. Njihove razrogačene oči pratile su ga neprekidno; drhtao je od studeni i straha. U tim časovima javljale mu se iz potaje nezvane misli o slasti u jelu, spavanju i slobodnom kretanju, u čemu je bio sprečen. Zašto?
Njegovi učitelji i nastojnici hrane se u izobilju, spavaju do volje i slobodno se kreću, a njemu se to preči...
Pa počeše da se zameću i životu krišom naslućene seksualne slasti, grešne, napadne. Zaludu da ih se odbrani, obraćaše se Majci božjoj — zaludu, jer su te grešne misli bile snažne, drske: dolažahu čak do pred njenu zlatom uokvirenu ikonu.
I tu, pred oltarom, u očajnome zanosu, oseti potrebu zaštite, odbrane, — oseti potrebu čiste ljubavi i milovanja. Ali nigde da oseti toplotu srodne drugarske duše! Pa se zaželi svoje dobre majke: u njenom krilu primirio bi se.
U povratku iz crkve, prolazeći pored odelite fratarske kuhinje, bunio bi ga miris hleba, kave i toplog mleka. Bledio je i drhtao od nadraženja. Da mu je da se sit najede!
I glad i naslućena seksualna slast užurbano razvijahu se jedno pored drugoga.
Jednoga jutra, prolazeći pored fratarske kuhinje, osetivši topli miomiris, uleti u nju i, ne našavši nikoga, naglo ispi šolju topla mleka i odnese nekoliko komada kolača. Bojao se i stideo svoga dela, i odlučio da nikada više to uraditi neće. Ali reč nije održao zadugo. Jednoga hladnoga jutra našao se u sakristiji za čas sam. Na stolu stajale su poređane sklenice vina, određene za svetu misu, i bela kao sneg parčeta još neposvećena hleba.
Pogleda uokolo, pa se željno založi hlebom i pomalo odli i vina iz svake od poredanih sklenica. Kod služenja svete mise oseti toplotu po celome životu: vino ga beše razdragalo i stoplilo. Ali strah ga spopade da ga bog toga časa ne kazni za učinjeno zlo delo, pa, strepeći, obrati se Majci božjoj za milost.
Kod prve ispovedi beše odlučio da sve kaže svome ispovedniku; nije mogao ni da pomisli da bi mogao što da prećuti, ali, našavši se oči u oči sa njim pred ispovedaonicom, zataji svoj greh. „Snaći će me zasigurno teška kazna božja”, strepeći je mislio.
Da ubije u sebi glas grižnje, poče da čita. U čitanju knjiga saznade da ima i takovih koje mlađi ne smeju da čitaju. On se zaželi baš tih priča. Svome starijem drugu davaše svoje najbolje jelo za svaku knjigu koju bi mu krišom pozajmljivao na čitanje. Tako mu dopade ruku knjiga „Pavao i Virginija . Čitajući po drugi put ovu knjigu, u njegovoj mašti otvori se drugi svet, — svet koji se odvajaše od ovoga u kome sada žive, svet prostora, sunca i ljubavi! I klice naslućene seksualnosti pomoliše se u prvoj proletnoj zori.
Jednom, kod čitanja te knjige koja mu beše postala veran drug, zateče ga nastojnik. Pročitavši naslov, srdit istrže mu knjigu i ošamari ga.
Uzbuđen, siđe u dvorište. Beše na izmaku zime, u subotu, kada se u dvorištu seminarija skupljala sila prosjaka, tražeći milostinju. Uzbuđen, obilažaše oko njih, tražeći neku siroticu koju je često gledao. Nađe je samu i zagleda se u nju. Gledajući je, danas mu se učini njeno lice i svetlije, nežnije i prozirnije. Njena meka kosa, njene plave oči, prelivene bojom mora, iz kojih kao da će suze da pomole, gledahu u nj. Zadivljen, posmatraše je, pa oseti kako mlaz toplote i samilosti prema njoj navire mu iz duše. Htede da joj nešto utešna kaže, ali nikako da nađe reči, pa u zanosu priđe k njoj i utisne joj u ruku sav novac, svu svoju prištedu. Curicu obli laka rumen stida i, zahvaljujući, osmehnu se na nj.
Njen glas zamami ga, pa besvesno pokaza joj kretom glave da pođe za njim.
Curica posluša. Skloniše se na kraju dvorišta, ispod drveta punih tek nabreklih pupoljaka.
—Kako ti je ime?
—Jelka!
Žva reč oslobodi ga, uhvati je za ruku i oseti tu ruku.
—S kime živiš?
—Sama.
—Sama?!
Uto, odjednom, s razuzdanim kihotom kao vetar, dotrča do njih nekoliko njegovih drugova; među njima upoznade svog protivnika. Okupiše ih i, sprdajući im se, gone ih pred sobom. Ivo, iznebušen, postiđen, ne zna da se brani. Jelka se izgubi u gomili, a on pobeže u baštu. Prokazaše ga. Beše kažnjen oduzimanjem hrane i klečanjem za vreme celoga ručka.
Osle se mali Ivo očito bunio. Veštački beše dobio namršten izraz lica. Nije hteo da sluša, zapažao je ono što se oko njega događalo. On je nabrzo zapazio razliku između fratarskih reči i njihovih dela; oni su presiti, a on je gladan; njihove sobe su zagrejane, a njega studen bije; oni se voze kolima u šetnju, a on pešači; on ne sme da puši, a njihove sobe su zadimljene od hercegovačkog duvana.
Bunio se, nije im više verovao. Još se po navici molio, ali sve ređe i ređe pohađao oltar Prečiste device. Jednoga dana pobeže u varoš da potraži Jelicu; nije je već video od one subote. Behu joj zabranili da u seminarij dolazi. To ga je jako bolelo. Zaželi se da je vidi i da je daruje uštednjom. Lutao je po varoši, zapitkivao, ali je ne mogaše naći. A u tome ga i seminariski sluga, jaki Zagorac u mrsnim haljinama, spreči i silom ga odvede u seminarij. Opet bude kažnjen glađu pod pretnjom izgona.
Ali on je već otvoreno govorio svojim učiteljima da će da ode; nije tu njemu mesto. A toplo leto požuri tu njegovu odluku. Nemiran, razdražen lutao je po prostorijama setminarija, dvorištu i bašti. Gledao je dozrelo voće na drvetima, a nije smeo da ga bere; gledao decu, a nije smeo sa njima da se igra. Čuo je sa prozora vikača sladoleda i limunade, a nije smeo da se njome rashladi. A kod njega, u selu, kod mora, trešnje su se već obrale; sad zreju kruške, jabuke i šljive, i grožđe, i smokve. Sada polje i more miriše. Drugovi dočekuju u osenčenim zaklonicama curice što se iz polja vraćaju. Te curice, nabreklih crvenih usnica kao smokve pucalice iz kojih se slatki sok cedi! Drugovi se njegovi kupaju... i planduju. Nije mogao da izdrži.
Bila je ta noć topla, upečatljiva, mesečevom svetlošću prelivena. Mamio ga je dugi put, nepoznati ljudi i krajevi, pa, kad se u seminariju sve smiri, on se spusti preko zida dvorišta u varošku ulicu. Žurio je k onom pravcu gde je znao da će k moru doći. Zamoren, zaspao je u jarku na drumu. Iza prvoga sna diže se i prosledi put. Sunce je bilo već savladalo sve uokolo kad on sa jednoga visa ugleda veselu pučinu Zadivljen, zagleda se u nju. Zaplače od uzbuđenja i tvrdo odluči da se već u seminarij neće povratiti...
Te detinje uspomene prođoše Ivu Poliću kroz mozak u sećanju, kao vetar.
Pred njim ležalo je more. Gledao je talase kako, jednolično jedan za drugim šumeći i kotrljajući pesak, prilaze k njemu i ćutke gube se u pučini. Neka lađa žutih jedara pojavi se na pučini.
Ivo Polić u ovoj tišini osećaše se kao neko usamljeno biće, odelito od onoga što žive u vrevi velike varoši. Dugo i dugo gledao je talase i porušene kule i osluškivao blagi šum večito nemirnoga mora. Najposle izvali iz svoje putničke torbe svoj ručak.
Posle opet luta pored starih, narezanih zidova i posrnulih kula. Prođe kroz neku golemu kapiju, pa se spet nađe u muslimanskom kvartu. Ide pored reda kuća raznih boja i oblika: rešetke, džamije sa česmama, osamljeni platan ispod kojega u hladu odmara se sa dugim kamišem u ustima neki stari Turčin, sakrivene bašte iz kojih dopire jaki miris, zaklonjene grčke crkvice, manastiri... Sve ređi prolaznici, neko pusto polje. Pa opet zidovi kule, obrasli zelenilom. Neka prekinuta ulica. U njoj porušen grad. Pred dvostrukom kapijom, turski zvaničnik, crnomanjast Anadolac.
Jedi—Kula! Grad od sedam kula. Pusto, visokim korovom zaraslo dvorište, oko kojega se dižu stare sure zidine, niz koje zevaju posrnule kule, u kojemu su rastureni komadi ostataka kolona, stare ploče sa raznim natpisima. Kućice. Viri zaklonjena džamija između granja drveta širokih listova. Druga golema kapija do polovine zakrčena golim stenama, iza koje se nazire polje sa dozrelim talasastim žitom. Pa porušene kule sa uskim kamenitim stepenicama, dvorište u kome su se derali osuđenici na muke.
Svugde po kulama hladno, mračno, puno surih stvari: niskih vrata, tesnih tajnih stepenica po kojima se silazilo u podzemne rupe, živa groblja osuđenih samotnika. Pa dugi mračni hodnici kroz koje se strepeći prolazi.
Tu su noću u svetlucanju tajnih svetiljki prolazili krvnici naoružani noževima, sekirama, handžarima i svilenim pantljikama, donoseći mučenicima smrt.
Ivo Polić zavirivao je u svaki ugao, gledao, strepio, i kao kakav zločinac vraćao se opet na najzloglasnija mesta. Činilo mu se da gaji kosti nesretnika, da čuje njihov jauk, zapomaganje, da vidi krvave glave, a dole, duboko ispod kule, da čuje krkoćenje Mramornoga mora, koje je glave primalo.
Ivo Polić pope se na najviše mesto sivoga zida u bršljanu obraslo. S te visine pogleda u dvorište. Mrtve leže u popodnevnome suncu preturene stvari starih ostataka iz raznih doba, svedoci rimskoga, bizantijskoga i turskoga gospodstva. Mrtve leže, osvojene mladim divljim zelenilom korova, žbunova i drveta. Neke se isprsiše, željne još da žive; neke leže napola zakopane, a neke tek vire.
Mir, tišina, džamija zatvorena ćuti, minaretu ne da oduške ogromni platan, a oko grobnice nekoga vezira, tu ubivena, zuje jata šarolikih boja. Zalutali galebovi Mramornoga mora savijaj u se nad porušenim gradom i kriče... A uokolo, dok oko dopire, vide se žuta polja posuta žitom, cvećem i drvetima, veliki deo stambolijskih predgrađa sa svojim vijugastim ulidama, morem groblja minareta i zelenila, a dole Mramorno more, večito nasmejano, živo i nemirno. Život i sunce osvaja i kao da sa prezirom gleda na stare zloglasne ruševine, čij u utrobu danas grizu pacovi, zmije, gušteri i insekti.
...Letnje noći prolazile su brzo kao letnja kiša. Te tihe, mirisave, mistične noći! U tim noćima Ivo Polić imao je jasniju viziju šarolike gomile u kojoj se danju nalazio. Novi most što spaja Galatu sa Stambulom tek u dubokoj noći odahnuo bi, čekajući rumenu zoru. Tim mostom gomile ljudstva sviju krajeva sveta gazile su celoga dana. Sa toga mosta razilazio se narod na sve strane sveta. Šum mora, česama i silni zvižduk lađa gubio se u huci nemirnoga ljudstva svih religija, svih boja puti, svih oblika... Najsjajnije gospodstvo mešalo se sa golom sirotinjom. Lepota se odvajala odelitije nego igde od ružnoće, jakost od slabosti, Zapad od Istoka.
Ivo Polić sa ovoga mosta odlazio je u Skutari, u Aziju. Švrljao bi tamo po pustoj obali celoga dana i u suton vraćao bi se. Ručavao bi u Evropi, a večeravao u Aziji.
I padao bi meki suton i dolazile noći, tajanstvene, mistične stambulske noći. Te noći Ivu Poliću ostaće urezane u mozgu celoga veka.
Dok bi smrklo, on bi, sanjajući i maštajući, švrljao oko stambulskih džamija. On ih je u svetlosti dana gledao, ali u noći one su se pokazivale u drugim oblicima. Svetlost i boje kojima su one danju oblivene tama je pokrila i mesečeva svetlost oblila. Njihove konture gubile se u sijaset mističnih oblika, a minareta prodirala visoko u nebo. Tišina; samo bele česme jasnije žamore, pevajući pesmu tople noći. Ivo Polić tih toplih noći odmarao se kod velike džamije Solimanove, Bajazitove, pune golubova, ukusne i ljupke. Kod Ahmetove, sa šest minareta. U gluvoj, dubokoj noći, po pustim ulicama, njegovi koraci odjekivali bi kao u velikoj grobnici. Zastajao bi kod malih, ukusnih mauzoleuma koga paše, zelenom čojom zastrtim, i pošao dalje sa čudnim osećajem u duši. Često izbio bi kod mramorne goleme kapije. Tu, iza Sv. Sofije, pio bi vodu iz sultan—Ahmetove česme, — ljupke, mermerne, ukrašene zlatnim natpisima, arabeskama, kolonama, mozaikom, pendžerima sa gustim rešetkama, sa narezanim kupolima pravoga hrama u kome živi, žubori, pevuši u noći čisti izvor bistre, pitke vode.
Posle nego bi se naslušao pesme noći u česmi, vraćao bi se ka kapiji. Mirno u noći leže zidine staroga Seraja. Tornjeve oblila je mesečina. U unutrašnjosti kapije stoji vojnik. Noć budi uspomene, jača maštu. Kako danju mirno je u tome dvorištu! Ivo Polić razgledao je razne muzeje iz doba turske slave i veličine. Šarolike boje i oblici igraju mu još pred očima. Veliki veziri, paše, sudije, janičari, krvnici, roblje u kostimu... Janičarsko dvorište — na polju ogroman platan, stena na kojoj se odsecahu glave, rupa gde se stavljaju na dogled radoznale svetine. Kapija između velika dva tornja, pa druga, „Zdravlja kapija“ , koja vodi bliže Seraju, sa hodnikom gde su stanovali krvnici; dvorište gde je bio carski divan. Pa treća kapija, „Kapija sreće“ , gde je sedeo „brat sunca”.
Svi događaji kao da su juče bili ostavili su na mestima svoj upečatak. Prostota i veličina pastira i junaka prvih vremena, pa divlja verska fanatičnost, pa velike strasti, pohote, blud i sjaj...
Najlepše žene, najlepši i najjači ljudi. Vrlina i porok. Devičanstvo i razvrat.
Najviša moć i najniže ropstvo, slava i propast, — sve to u jednoj noći. Sve te slike su dolazile pred oči Ivu Poliću. Išao je dalje k moru. Pučina je drhtala u mesečini. Azijska strana gubila se u fantastičnim konturama; svetionik bacao je pregršte trepereće svetlosti na golemoj pruzi.
Uz obalu plovile su lađe pune jagoda. Miris prostirao se i opajao, a more je jednako pričalo. On je sedeo dugo i dugo. Na mahove milina ga je ispunjavala svega, na mahove bilo mu je teško, znojio se od muke i svoje vrelo čelo polagao bi na belo žalo.
Ima samo dva načina života, mislio je... Onaj starih sultana, i onaj svetog Franje Asiškoga — treći način sitan je, bedan... I on je plakao.
Napomene[uredi]
Izvori[uredi]
- Ivo Ćipiko: Sabrana dela, Srpski pisci, knjiga III, strana 214-229 , Prosveta izdavačko preduzeće Srbije, Beograd, 1951.
|