Иво Полић
| Иво Полић Писац: Иво Ћипико |
Иво Полић
Иво Полић враћао се у Србију с пуном душом утисака из цариградских лепота. Те утиске, који се беху дубоко уврежили у његову душу, ни настали велики светски догађаји нису могли да угуше: они су му се током тих догађаја наметљиво јављали и тада када се на њих није хтео да сећа.
Онај час када је са лађе у рађајућем се дану угледао прве ружичасте контуре минарета, био је за њега откриће нечега новог, величанственог, што се може да осети али не и да опише. Па ипак, у току од неколико седмица боравка успео је да упије у се и осети и мистику његових џамија месечином обливених, и благи шум воде из чесама, и тишину стамболских улица крцатих мириса питомих јагода, и рађање његових ружичастих зора, и слатку меланхолију његових шапатљивих мора... и топле дане разноликих облика и живих шара.
Са верницима и с фесом на глави клањао је у џамији Св. Софије. Како су били ситни ти људи у томе величанственоме простору, испуњеном благом светлости, једноставно окићеном простим верским симболима! Неки су седели, неки клањали, а многи, повучени у тихе храмске лађице, учили су свете пророчке књиге.
Са жудњом ожеднела ступио је у храм Св. Софије. Запањен нечим новим и великим, застао је. Које изненађење! У пљуску прозирне, меке, подједнако подењене светлости, Иво Полић ухватио је једним погледом велики простор фантастично удешен, испуњен најразноликијом архитектуром и окићен најразноврснијим шарама. Нешто јако, величанствено, примитивна смеша са углађеним љупким и складним детаљима. Једна хармонија боја, облика, ствари, у музичкој тишини. Потпун мир у којем се души тражи изражаја.
Иво Полић са стрепњом у души гази по меким дебелим саговима. Њега не занимају појединости и материјал архитектуре снесене са разних страна света, проповедаоница са које хоџа чита Коран, ни према њој султанова трибина са позлаћеном решетком, ни заповеди Корана исписане златним словима на зеленим таблицама. Не диви се ни огромној куполи што над њим виси и свуда га прати, ни празним зевајућим галеријама. У хармонији мира, светлости и облика, његова душа губи се у простору храма као што се губи на догледу јединствених природних лепота.
За кога је све то тако удешено? Нигде трага симболу божанства, нигде кипа, нигде слике! Шта овде у овом храму представља величанство бога? Овде су снесени остаци освештаних ствари свих божанских храмова свих времена и свих земаља. Овде је смештено величанство двеју вера једнога бога.
Али што овде подсећа на бога који се у души јавља? мислио је Иво Полић. „Зар ова меланхолична голота сурих зидова, или ова музика шапата потиштених гласова верника, или љупкост једнаке светлости, или успомене варварства, разврата? Како мора да је изгледао овај храм онога хисторијскога јутра пада Цариграда, када је муслиманска руља, опијена победом, огрезла у крви и греху, јурнула први пут у њ? Храм је врио у страху избеглица који у њему нађоше последње уточиште испред турске дивље бујице. Ту су! Ломе се врата! Бујица, уз вику и писку труба, поплављује храм. Залуду хришћани зазивљу свога бога у помоћ! Други бог — бог варвара — тога часа јачи је, страшнији је од правога бога. Под његове ноге падају девичанства девица и деце, падају симболи и отајства — молитве, вапај и јаук. Разбојство, похота, оскврнуће удружују се у крви невиности и лепоте .
Али шта је то што овако јако подсећа на бога? мислио је Иво Полић шетајући се испод аркада. Гледао је муслимански свет у простору храма. Једни се, у нешто бленући, одмарају, неки стари хоџа чита љубокрвној деци из Корана, други, у шареним хаљинама, као сене промичу у вестибулу и испод аркада; нека женска, као прави симбол туге, чучи у заклоници.
Купе се правоверници на молитву. У храму светлост је блажа, бистрија. Обрнути према Меки, људи клањају: једни положише чела на земљу, а други гледају у своје дланове, као да из њих читају судбину. Како су ситни и незнатни у овоме величанству хармоније! Како су ситни и незнатни према величини фанатичности и греха њихових пређа!
Иво Полић осети потребу да се моли. Био је у фесу, одлучи се. Постави се у ред верника и с њима клањаше. Клањајући, нехотично из душе навираху му на уста речи султана Мухамеда II, којим је на улазу поздравио стари хришћански храм: „Алах је светлост неба и земље!”
Једнога дана Иво Полић подранио је. Био је одлучио да цео тај дан проведе пешачећи у околини велике вароши. Зажелио се поља и слободног простора. Ишао је без циља кроз пространа предграђа разних вера и народности. Кроз неке мирне улице, пуне тишине, пролазио је као кроз аркаде кога храма. Само шум усамљених чесама блажи тишину. Нигде никога докле око допире, а иза решетака кућа свих облика и свих боја гледају га стотину радозналих очију турских женскиња. Из тих мирних улица одједаред избио би на какав трг пун људства и шаренила. Ишао је непрекидно и није се осећао замореним. Свугде на путу прати га живот и смрт!
Улази у пусто гробље. Испод неуредних чемпреса простиру се плаветне сенке, турски једноставни споменици обрасли у зеленило... Неки су исписани златним словима и неки окићени фесом, који фесови у том живом зеленилу изгледају као огромни макови цветови. Мир и тишина. У хладу, чучећи, одмара се понеки верник са својом породицом и, као да су на њиви, залажу се јелом.
Па одједном, у облику језера, избије море. Нигде као овде нису тако сљубљени живот и смрт. Нигде као овде нису тако верни једни другоме: прави друзи! Иза гробља ређај у се вртови грчки, турски са затвореним вратима, џамије испред чијих чесама купе се деца, ретки пролазници који пролазе као поред какве ствари. Иво Полић после дугога шврљања избио је на море.
Ту се дуже задржао. Нашао се према отвореној пучини у дражици на песку. Ту се осетио као да је на жалу у своме селу. Испред њега таласи ваљају се мирно, једнолично, тек што му до ногу не допиру, а пучина блиста у сунцу.
Са стране драге леже на шкољини две порушене куле сурих, нарезаних зидова. Море и старе куле. Иво Полић са великим задовољством гледао је и обилазио те старе ствари. Завиривао је у најмрачнија њихова места. Упијао се у њихов трулеж, волео њихову суру светлост... У тим старим кулама негда неко оставио је своју душу. Где је она сада?
У једноме таквоме староме каштелу, на жалу он се родио. И током целога живота тај каштел у радости и невољама долазио му је пред очи. Стари каштел сурих стена, накривљен, пун крцат птичијих гнезда, који је у тишини тајанствено ћутао, а нападнут олујом, стењао и јецао; у чије излокане чврсте темеље, бесно прштећи, разбијаху се валови, котрљајући бели песак. А над њим јата галебова, гоњена ветром, дераху се: чијуу, чиијуу! Утробу тога старога каштела Иво Полић као дете није никада могао да упознаде. У његовој машти био је то један велики простран град пун тајних гласова и облика; стога он је, пре него би пала ноћ, журио у њ.
Већ на првоме спрату, у рупи испод степеница, чуо би или глас или би видио жижак из луле времешнога човека, који се ту бог зна када уселио. Тај живи створ куражио би га, и он би се журио на трећи спрати.
Ко је тај човек, сазнао је доцније. Био је то неки морнар са за морске олује настрадале лађе, кога су људи са остацима лађе отели из чељусти валова. После својих у каштелу, то је први човек кога је он познавао и кога је он заволио био. Остали његови утисци били су из првог детињства: морске олује са крвавим западима сунца, пучина која је блистала у сунцу, мајка у чије се скуте крио док је ветар завијао и тресао старим капцима и стари дед који се бичевао у ноћи, молећи се.
Када је почео да иде у основну школу, већ у другој години осетио је неправду. Сељачка деца нису волела дете аристократске, посрнуле породице, мада је његова мајка била из њихова рода. Њихови родитељи причали су деци о некадањем господству његове породице и причали им старе приче о насиљу његових пређа, док је у њиховим рукама била земља коју су они као тежаци обрађивали. Сећајући се тога, нека деца имућнијих тежака дрско су га нападала и стенама гађала. А, зачудо, он је ту децу волео, волео и с њима се дружио.
Из тога доба сећао се двеју неправди: учитељ га је у школи избио стога што се, нападнут, одлучно бранио од напада једнога свога друга, сина имућног тежака. Деца су причала како је његова мајка уочи тога дана донела обилат дар.
После, кад је пошао први пут на исповед, мајка му је обесила о руку неколико колача, обичајни дар исповеднику. У путу са друговима ка цркви, миришући их, зажелио се да окуси комадичак од тих колача, иначе један, мислећи да исповедник неће то опазити. Али исповедник, угојени парох, погледа на колаче, одлучи онога начетога, поврати му га и, ишамаравши га, отера из цркве. Мали Иво Полић повратио се кући осрамоћен, љуто плачући. Мајка га топлим пољупцима тешијаше.
Већ у деветој години оделише га од куће и мора. Отац га је повео у фратарски семинариј, далеко од мора. Први утисак био је: хладноћа, тескоба и мрак. Док га је отац оставио, горко је заплакао.
Био је изгубљен у непознатоме, немилосрдноме свету. Сви његови другови били су јачи и слободнији. Док је проговорио, појавио се на дрским уснама једнога од његових другова подругљив смех: он је говорио поквареним наречјем. У тој невољи он се сетио мајчиних препорука и сав подао молитви. Тражио је заштиту од Пречисте девице. .
Сутрадан приђе олтару њој посвећеном и, клечећи, топло мољаше пред чудотворном мајком за заштиту. Тога часа молећи сјети се црквице у своме селу, у пољу, у прошарици мрких чемпреса, где га је мајка водила на проштење. И у њој је Мајка божја и личи на ову црномањасту, окруњену, љупку. И, подајући се у молитви, осети се утешен и смирен.
Осле, сваки дан у слободно време журио је пред олтар друге своје мајке. У посетама није га пречила ни студен, ни чељад која клечећи на голим коленима и љубећи хладни камен, обилажаше око олтара. Мајка божја не остаде дужна и одазва се на његове молитве. Неког напуштеног поподнева клечао је пред њеним олтаром. Пуста пространа црква беше влажна, као да се овлажила сузама богољубних верника, а кроз ишарано стакло високих прозора продираше сива светлост, шуљајући се око високих камених стубова, и чињаше му се да то светлост на њ вреба... Ова светлост за час одвоји га од молитве и његова мисао изби из влажне цркве у морске заклонице из којих је гледао како на потамнело, усколебано море пада сутон и у њему далеко острво губи се у тами. И осети у души слачину, као кад би окисао журио кући да се огрије и осуши код отвореног камина. Али присети се и покаја што је прекинуо молитву, па с јачим заносом преда се молитви. И одједном, чисто задивљен, виде како мајка божја у њ гледа и љубазно му се осмехује. И не смеде да је дуже гледа у очи, па, заклонивши главу рукама, ничице мољаше се пред олтаром, дуго, дуго.
У детињем расположењу, пуна вере и богољупства, затече га први школски распуст. Иза дуге вожње показа се море у сјају летњега сунца. Уздрхта од радости и узбуђења и поздрави га као стара друга. И онога часа из његове детиње душе избише утајени осећаји јасно и свеже као млазови воде из планинскога извора, и часом му испред очију искрсну и мајка, и стари каштел, и парох Кеко, и поље са брежуљцима у позадини, и морске олује, и онај оштар рт подно поља што далеко у море задире, једнако песком и белом пеном оивичен. Али, сетивши се Пречисте девице, престраши се од толике закликтале радости живота и силом сврну своје мисли на њу.
Пришао је својој мајци чист и ведар. И ту чистоту и ведрину душе нису могли да збуне његови бивши другови. Двојицу од њих искрено је волео.
Водили су га по ситом, осенченом пољу, окићеном дозрелим грожђем; у свеже пољске заклонице, пуне мириса и зујања и шароликих боја. Раздрагани и знојни, заустављаху се код плитких извора у којима би хладили сочне смокве црвених, набреклих усница. Па би пожурили жалу да се окупају у отвореноме мору; бацили би се заједнички у смежурену, дрхтећу, помодрелу пучину, коју свежи маестрал тек што ће да покрене. У сунцу што прожима седе на врућему жалу. Он им прича невине и богољубне ствари из семинарија, прича им о Пречистој девици. Они навлаш свраћају говор на девојчице што носе ручкове тежацима у поље, које они вребају и с њима се састају... Он се чуди њиховој дрскости и гледа их у чуду, као да их није у школи досада видео, и чини му се да су много јачи и одраслији од њега. Док они, насмејани, тако причају, његове очи немирно замичу у страну и осећа како се нешто сладуњаво у њему замеће. А сунце, жал и врео задах мора уносе у наслућену сладуњавост своју топлогу. А кад се смири дан, прожет слатком меланхолијом, носи у себи кући утиске топла поља и мора. Пењући се у мраку уза степенице, јавља се као и пре парох—Кеку, и као пре мајка га љуби и с њиме заједно моли се Пречистој девици. И пред њеном љупком појавом, која му, молећи се, пред очи долази, губе се дањи узбудљиви утисци и сунце га буди у кревету мирна и ведра, јака да се брани од сваке напасти. Друге школске године, искрено прегарајући све насладе детиња слободна живота, похита у семинариј.
Мирни јесењи дани пролажаху у складу са његовим богољупством, које се бејаше удвостручило. Проти наслућене сласти и радости живота, молећи се пред олтаром Мајке божије, бораше се свом снагом. Али он је био обдарен даром запажања. Почео је да гледа око себе, почео је да одваја речи од дела. Слушао је разговоре старијих ђака о неправди; слушао је приче дрскијих како професор веронауке, лепи, млади фратар, служи се са туђом женом добротвора манастира, и професор математике болује од желуца због халапљивости. Стариј и ђаци показивали су му ту жену кад би је у путу срели. Гледао је на своје очи батинање некога ђака због крађе јела из кухиње. Ту одвратну слику, којој су фратри присуствовали, дуго је имао пред очима.
Долазила је зима; прошасте се сећа са ужасом. Само Мајка божија сачувала га је и дала му устрпљење да је претури. Ове, што је рано долазила, силно се плашио.
Пре освитка морао се дићи да служи свету мису. Пролазио је кроз хладне ходнике упола осветљене, пуне слика фратара из старих времена. Њихове разрогачене очи пратиле су га непрекидно; дрхтао је од студени и страха. У тим часовима јављале му се из потаје незване мисли о сласти у јелу, спавању и слободном кретању, у чему је био спречен. Зашто?
Његови учитељи и настојници хране се у изобиљу, спавају до воље и слободно се крећу, а њему се то пречи...
Пa почеше да се замећу и животу кришом наслућене сексуалне сласти, грешне, нападне. Залуду да их се одбрани, обраћаше се Мајци божјој — залуду, јер су те грешне мисли биле снажне, дрске: долажаху чак до пред њену златом уоквирену икону.
И ту, пред олтаром, у очајноме заносу, осети потребу заштите, одбране, — осети потребу чисте љубави и миловања. Али нигде да осети топлоту сродне другарске душе! Па се зажели своје добре мајке: у њеном крилу примирио би се.
У повратку из цркве, пролазећи поред оделите фратарске кухиње, бунио би га мирис хлеба, каве и топлог млека. Бледио је и дрхтао од надражења. Да му је да се сит наједе!
И глад и наслућена сексуална сласт ужурбано развијаху се једно поред другога.
Једнога јутра, пролазећи поред фратарске кухиње, осетивши топли миомирис, улети у њу и, не нашавши никога, нагло испи шољу топла млека и однесе неколико комада колача. Бојао се и стидео свога дела, и одлучио да никада више то урадити неће. Али реч није одржао задуго. Једнога хладнога јутра нашао се у сакристији за час сам. На столу стајале су поређане скленице вина, одређене за свету мису, и бела као снег парчета још непосвећена хлеба.
Погледа уоколо, па се жељно заложи хлебом и помало одли и вина из сваке од пореданих скленица. Код служења свете мисе осети топлоту по целоме животу: вино га беше раздрагало и стоплило. Али страх га спопаде да га бог тога часа не казни за учињено зло дело, па, стрепећи, обрати се Мајци божјој за милост.
Код прве исповеди беше одлучио да све каже своме исповеднику; није могао ни да помисли да би могао што да прећути, али, нашавши се очи у очи са њим пред исповедаоницом, затаји свој грех. „Снаћи ће ме засигурно тешка казна божја”, стрепећи је мислио.
Да убије у себи глас грижње, поче да чита. У читању књига сазнаде да има и такових које млађи не смеју да читају. Он се зажели баш тих прича. Своме старијем другу даваше своје најбоље јело за сваку књигу коју би му кришом позајмљивао на читање. Тако му допаде руку књига „Павао и Виргинија . Читајући по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога у коме сада живе, свет простора, сунца и љубави! И клице наслућене сексуалности помолише се у првој пролетној зори.
Једном, код читања те књиге која му беше постала веран друг, затече га настојник. Прочитавши наслов, срдит истрже му књигу и ошамари га.
Узбуђен, сиђе у двориште. Беше на измаку зиме, у суботу, када се у дворишту семинарија скупљала сила просјака, тражећи милостињу. Узбуђен, обилажаше око њих, тражећи неку сиротицу коју је често гледао. Нађе је саму и загледа се у њу. Гледајући је, данас му се учини њено лице и светлије, нежније и прозирније. Њена мека коса, њене плаве очи, преливене бојом мора, из којих као да ће сузе да помоле, гледаху у њ. Задивљен, посматраше је, па осети како млаз топлоте и самилости према њој навире му из душе. Хтеде да јој нешто утешна каже, али никако да нађе речи, па у заносу приђе к њој и утисне јој у руку сав новац, сву своју приштеду. Цурицу обли лака румен стида и, захваљујући, осмехну се на њ.
Њен глас замами га, па бесвесно показа јој кретом главе да пође за њим.
Цурица послуша. Склонише се на крају дворишта, испод дрвета пуних тек набреклих пупољака.
—Како ти је име?
—Јелка!
Жва реч ослободи га, ухвати је за руку и осети ту руку.
—С киме живиш?
—Сама.
—Сама?!
Уто, одједном, с разузданим кихотом као ветар, дотрча до њих неколико његових другова; међу њима упознаде свог противника. Окупише их и, спрдајући им се, гоне их пред собом. Иво, изнебушен, постиђен, не зна да се брани. Јелка се изгуби у гомили, а он побеже у башту. Проказаше га. Беше кажњен одузимањем хране и клечањем за време целога ручка.
Осле се мали Иво очито бунио. Вештачки беше добио намрштен израз лица. Није хтео да слуша, запажао је оно што се око њега догађало. Он је набрзо запазио разлику између фратарских речи и њихових дела; они су пресити, а он је гладан; њихове собе су загрејане, а њега студен бије; они се возе колима у шетњу, а он пешачи; он не сме да пуши, а њихове собе су задимљене од херцеговачког дувана.
Бунио се, није им више веровао. Још се по навици молио, али све ређе и ређе похађао олтар Пречисте девице. Једнога дана побеже у варош да потражи Јелицу; није је већ видео од оне суботе. Беху јој забранили да у семинариј долази. То га је јако болело. Зажели се да је види и да је дарује уштедњом. Лутао је по вароши, запиткивао, али је не могаше наћи. А у томе га и семинариски слуга, јаки Загорац у мрсним хаљинама, спречи и силом га одведе у семинариј. Опет буде кажњен глађу под претњом изгона.
Али он је већ отворено говорио својим учитељима да ће да оде; није ту њему место. А топло лето пожури ту његову одлуку. Немиран, раздражен лутао је по просторијама сетминарија, дворишту и башти. Гледао је дозрело воће на дрветима, а није смео да га бере; гледао децу, а није смео са њима да се игра. Чуо је са прозора викача сладоледа и лимунаде, а није смео да се њоме расхлади. А код њега, у селу, код мора, трешње су се већ обрале; сад зреју крушке, јабуке и шљиве, и грожђе, и смокве. Сада поље и море мирише. Другови дочекују у осенченим заклоницама цурице што се из поља враћају. Те цурице, набреклих црвених усница као смокве пуцалице из којих се слатки сок цеди! Другови се његови купају... и пландују. Није могао да издржи.
Била је та ноћ топла, упечатљива, месечевом светлошћу преливена. Мамио га је дуги пут, непознати људи и крајеви, па, кад се у семинарију све смири, он се спусти преко зида дворишта у варошку улицу. Журио је к оном правцу где је знао да ће к мору доћи. Заморен, заспао је у јарку на друму. Иза првога сна диже се и проследи пут. Сунце је било већ савладало све уоколо кад он са једнога виса угледа веселу пучину Задивљен, загледа се у њу. Заплаче од узбуђења и тврдо одлучи да се већ у семинариј неће повратити...
Те детиње успомене прођоше Иву Полићу кроз мозак у сећању, као ветар.
Пред њим лежало је море. Гледао је таласе како, једнолично један за другим шумећи и котрљајући песак, прилазе к њему и ћутке губе се у пучини. Нека лађа жутих једара појави се на пучини.
Иво Полић у овој тишини осећаше се као неко усамљено биће, оделито од онога што живе у вреви велике вароши. Дуго и дуго гледао је таласе и порушене куле и ослушкивао благи шум вечито немирнога мора. Најпосле извали из своје путничке торбе свој ручак.
После опет лута поред старих, нарезаних зидова и посрнулих кула. Прође кроз неку голему капију, па се спет нађе у муслиманском кварту. Иде поред реда кућа разних боја и облика: решетке, џамије са чесмама, осамљени платан испод којега у хладу одмара се са дугим камишем у устима неки стари Турчин, сакривене баште из којих допире јаки мирис, заклоњене грчке црквице, манастири... Све ређи пролазници, неко пусто поље. Па опет зидови куле, обрасли зеленилом. Нека прекинута улица. У њој порушен град. Пред двоструком капијом, турски званичник, црномањаст Анадолац.
Једи—Кула! Град од седам кула. Пусто, високим коровом зарасло двориште, око којега се дижу старе суре зидине, низ које зевају посрнуле куле, у којему су растурени комади остатака колона, старе плоче са разним натписима. Кућице. Вири заклоњена џамија између грања дрвета широких листова. Друга голема капија до половине закрчена голим стенама, иза које се назире поље са дозрелим таласастим житом. Па порушене куле са уским каменитим степеницама, двориште у коме су се дерали осуђеници на муке.
Свугде по кулама хладно, мрачно, пуно сурих ствари: ниских врата, тесних тајних степеница по којима се силазило у подземне рупе, жива гробља осуђених самотника. Па дуги мрачни ходници кроз које се стрепећи пролази.
Ту су ноћу у светлуцању тајних светиљки пролазили крвници наоружани ножевима, секирама, ханџарима и свиленим пантљикама, доносећи мученицима смрт.
Иво Полић завиривао је у сваки угао, гледао, стрепио, и као какав злочинац враћао се опет на најзлогласнија места. Чинило му се да гаји кости несретника, да чује њихов јаук, запомагање, да види крваве главе, а доле, дубоко испод куле, да чује кркоћење Мраморнога мора, које је главе примало.
Иво Полић попе се на највише место сивога зида у бршљану обрасло. С те висине погледа у двориште. Мртве леже у поподневноме сунцу претурене ствари старих остатака из разних доба, сведоци римскога, бизантијскога и турскога господства. Мртве леже, освојене младим дивљим зеленилом корова, жбунова и дрвета. Неке се испрсише, жељне још да живе; неке леже напола закопане, а неке тек вире.
Мир, тишина, џамија затворена ћути, минарету не да одушке огромни платан, а око гробнице некога везира, ту убивена, зује јата шароликих боја. Залутали галебови Мраморнога мора савијај у се над порушеним градом и криче... А уоколо, док око допире, виде се жута поља посута житом, цвећем и дрветима, велики део стамболијских предграђа са својим вијугастим улидама, морем гробља минарета и зеленила, а доле Мраморно море, вечито насмејано, живо и немирно. Живот и сунце осваја и као да са презиром гледа на старе злогласне рушевине, чиј у утробу данас гризу пацови, змије, гуштери и инсекти.
...Летње ноћи пролазиле су брзо као летња киша. Те тихе, мирисаве, мистичне ноћи! У тим ноћима Иво Полић имао је јаснију визију шаролике гомиле у којој се дању налазио. Нови мост што спаја Галату са Стамбулом тек у дубокој ноћи одахнуо би, чекајући румену зору. Тим мостом гомиле људства свију крајева света газиле су целога дана. Са тога моста разилазио се народ на све стране света. Шум мора, чесама и силни звиждук лађа губио се у хуци немирнога људства свих религија, свих боја пути, свих облика... Најсјајније господство мешало се са голом сиротињом. Лепота се одвајала оделитије него игде од ружноће, јакост од слабости, Запад од Истока.
Иво Полић са овога моста одлазио је у Скутари, у Азију. Шврљао би тамо по пустој обали целога дана и у сутон враћао би се. Ручавао би у Европи, а вечеравао у Азији.
И падао би меки сутон и долазиле ноћи, тајанствене, мистичне стамбулске ноћи. Те ноћи Иву Полићу остаће урезане у мозгу целога века.
Док би смркло, он би, сањајући и маштајући, шврљао око стамбулских џамија. Он их је у светлости дана гледао, али у ноћи оне су се показивале у другим облицима. Светлост и боје којима су оне дању обливене тама је покрила и месечева светлост облила. Њихове контуре губиле се у сијасет мистичних облика, а минарета продирала високо у небо. Тишина; само беле чесме јасније жаморе, певајући песму топле ноћи. Иво Полић тих топлих ноћи одмарао се код велике џамије Солиманове, Бајазитове, пуне голубова, укусне и љупке. Код Ахметове, са шест минарета. У глувој, дубокој ноћи, по пустим улицама, његови кораци одјекивали би као у великој гробници. Застајао би код малих, укусних маузолеума кога паше, зеленом чојом застртим, и пошао даље са чудним осећајем у души. Често избио би код мраморне големе капије. Ту, иза Св. Софије, пио би воду из султан—Ахметове чесме, — љупке, мермерне, украшене златним натписима, арабескама, колонама, мозаиком, пенџерима са густим решеткама, са нарезаним куполима правога храма у коме живи, жубори, певуши у ноћи чисти извор бистре, питке воде.
После него би се наслушао песме ноћи у чесми, враћао би се ка капији. Мирно у ноћи леже зидине старога Сераја. Торњеве облила је месечина. У унутрашњости капије стоји војник. Ноћ буди успомене, јача машту. Како дању мирно је у томе дворишту! Иво Полић разгледао је разне музеје из доба турске славе и величине. Шаролике боје и облици играју му још пред очима. Велики везири, паше, судије, јаничари, крвници, робље у костиму... Јаничарско двориште — на пољу огроман платан, стена на којој се одсецаху главе, рупа где се стављају на доглед радознале светине. Капија између велика два торња, па друга, „Здравља капија“ , која води ближе Серају, са ходником где су становали крвници; двориште где је био царски диван. Па трећа капија, „Капија среће“ , где је седео „брат сунца”.
Сви догађаји као да су јуче били оставили су на местима свој упечатак. Простота и величина пастира и јунака првих времена, па дивља верска фанатичност, па велике страсти, похоте, блуд и сјај...
Најлепше жене, најлепши и најјачи људи. Врлина и порок. Девичанство и разврат.
Највиша моћ и најниже ропство, слава и пропаст, — све то у једној ноћи. Све те слике су долазиле пред очи Иву Полићу. Ишао је даље к мору. Пучина је дрхтала у месечини. Азијска страна губила се у фантастичним контурама; светионик бацао је прегрште трепереће светлости на големој прузи.
Уз обалу пловиле су лађе пуне јагода. Мирис простирао се и опајао, а море је једнако причало. Он је седео дуго и дуго. На махове милина га је испуњавала свега, на махове било му је тешко, знојио се од муке и своје врело чело полагао би на бело жало.
Има само два начина живота, мислио је... Онај старих султана, и онај светог Фрање Асишкога — трећи начин ситан је, бедан... И он је плакао.
Напомене[уреди]
Извори[уреди]
- Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига III, страна 214-229 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.
|