Ivan — Ilija Ilić

Ivan — Ilija Ilić (1932)
Pisac: Dragiša Vasić
Pad sa građevine

Mi se sretosmo slučajno, trgovački putnik, čini mi se da se zvao Ivan ili Ilija Ilić, i ja. Zajedno smo čekali voz, koji je po navici odocnio da na vreme pođe, popili po kafu u restoraciji, pa smo se tako jedan drugom predstavili. Kao obično, posle jednoga sata, i pre nego što smo seli u vagon, ja sam znao mnogo iz njegova života i puno tajnih stvari iz njega, a i on je podosta doznao o meni. Kazao mi je i kojoj stranci pripada i zašto je ogorčen protivu njenoga vođstva, koje muku muči sa njegovim i pristalicama, koji čvrsto stoje uz njega, opozicionim stavom. „Ne mogu ja, veli, da gledam šta se radi i da savijem glavu. Rekli smo da se borimo protiv korupcije, a onda zašto je dopuštamo u našim sopstvenim redovima? Ja sam, veli, za čiste račune i čiste ruke, pa da smeš protivniku kazati sve u brk, da ga možeš gađati posred cimente, a ne da pocrveniš kad pomisliš da ono što ti napadaš nije nimalo bolje ni kod tvoje kuće. Jedna stranka ima da bude čista kao crkva, pa tek onda da braniš svoju veru kao pravu veru.“

Ovaj Ilija ili Ivan Ilić bio mi je inače, a i zbog ovakvih svojih nazora, retkih u današnje vreme, postao odmah simpatičan, i on je to mogao brzo da oseti, ali se ipak nisam mogao da uzdržim a da mu ne primetim kako politiku ne volim nego prosto mrzim, i kako bih radije ma o čemu drugom voleo s njim da razgovaram. Ja sam se, koristeći dva uzastopna praznika, krenuo na ovaj mali izlet, da se odmorim od prestonice, a on isto tako, pa zar nije i bolje i lepše da se ne umaramo i ne mrcvarimo takvom jednom gnjavažom, kao što je ta naša politika?

Ilija — Ivan Ilić, čovek dosta trezven, a pored toga i vaspitan prilično, izašao mi je u ovom pogledu smesta u susret, iako sam primetio da za njega omiljenije teme od politike nema, niti uopšte može biti. Okrenuo je, dakle, on ipak razgovor na druge predmete, pričao mi je o trgovini, o poslovima, o stečajevima, o kućama koje zastupa firma čiji je on putnik i dugogodišnji zastupnik, naveo mi je „Preslicu“, Tekstilnu industriju D. D. iz Zagreba, Manifature Rosari i Barci, pa Virtembergiše Katun Manufaktur i Manifatura Rivarolo Sveti Đorđe Kanoveza A. D.

Sve ove kuće izgovarao je on ispravno i veoma tečno, kad treba kao pravi Talijan, kad treba kao pravi Švaba, i zapleo se svega jedan jedini put, izgovarajući poznatu, ali zaista teškoga imena talijansku kuću Kotonofičio Frateli Poma Fu Pietro. Tom prilikom on je, žureći se, umesto Poma Fu Pietro izgovorio Foma Pufumetro, ali se odmah zatim i sam popravio. Pri ovom zbunjivanju ja sam primetio da se desni obraz njegov veoma jako bio zarumenio, dok mu je njegov levi inače bio crven od rođenja. To da mu je levi obraz inače bio crven od rođenja, ja nisam imao ranije prilike da kažem, i zato činim to na ovom mestu. Ovu crvenu fleku na levom obrazu nosi on, dakle, od rođenja, a oblik njen odgovarao bi otprilike onome geografskom obliku nekadanjeg našeg Aleksinačkog okruga ili poznatog oblika zemlje Australije. Drugim osobitim znacima on se nije odlikovao, sem što je bio veoma maloga rasta, sasvim skoro bez kose na glavi i prstiju veoma dugačkih i čvornovatih. Bio je, uz to, mršav i nervozan, ostavljajući utisak izmoždena čoveka, i žalio se da pati od proširenih vena, što ih je zadobio kao trgovački pomoćnik, večito stojeći za tezgom. Njegovi prsti, dugački i čvornovati, postali su takvi isključivo od toga što on, kako mi je sam pričao, svojeručno nosi kufer sa mustrama bez vrednosti, a iz kuća gore navedenih i drugih, evo skoro punih trideset godina.

Ovoga puta, međutim, toga kufera sa njim nije bilo, jer je Ivan Ilić, koristeći praznik, kao što sam rekao, išao samo na izlet i da bi popio nekoliko čaša friške kisele vode u poznatoj našoj banji u blizini prestonice. Ali iako on ovoga puta nije sa sobom nosio ovaj svoj kufer sa mustrama, on je na njega ipak instinktivno mislio, to sam ja vrlo dobro primetio. Ja sam to primetio u jedno vreme kad smo obojica, obasuti mekim sunčanim zracima koji su nam ulazili kroz prozor, bili zadremali, i kad se on povremeno i po navici trzao i bacao pogled gore na korpu kupea gde bi obično kufer sa mustrama zauzimao svoje mesto.

Naš, dakle, razgovor vođen o trgovini bio je dosta interesantan, ali nije mogao ipak a da nekoliko puta ponova ne sklizne na politiku, i to sve zahvaljujući mome saputniku, koga sam stalno morao da opominjem na moju neodoljivu odvratnost prema njoj i želju da je koliko god mogu zaboravim. Zaista, izvinjavao se on redovno, pa je opet započinjao o nečem drugom, kao na primer o svome životu trgovačkoga putnika, na koji se život žalio. Taj život, tvrdio je on, jeste jedan od najtežih između svih današnjih zanimanja. „On“, veli, „zahteva od vas da budete glumac, da uvek nosite masku na licu. Jer od konkurencije ne može danas da se živi, i koji je veštiji, pritvorniji, govorljiviji i lažljiviji, taj kod mušterija bolje i prolazi. Koliko sam se, veli, puta morao da napijem kad mi se nije pilo, ili da se pravim pijan kad nisam, da noću tumaram sa mušterijama kojekuda, gde mi mesto nije, da osvanjavam, da pevam i da se smejem s njima, iako mi se i ne pije i ne smeje pa često i da bacam čaše i flaše o patos kad se svira „Đurđo, mori, Đurđo“, ili druga koja poznata sevdalinka. Taj, veli, naš posao zahteva i traži da čovek bude duhovit i da ima profesorsko pamćenje. Ja moram, kaže, da pamtim da se gazdarica Vučka Stojanovića iz Trstenika zove Stoja, i da ne zaboravim nijednu osobinu ove Vučkove domaćice, a da sin gazde Koce Nacevića iz Štipa ove godine ima da pređe u treći razred gimnazije. Sve mi, veli, moramo da pamtimo, i kad Marko slavi, i kad će Janko da ženi sina Ratka, treći da udaje ćerku Ivanku, a četvrti da krsti dete. Ništa, veli, nama ne sme da promakne, niti ja smem da se izreknem da sam demokrata, ako je taj mušterija, recimo, radikal. A ja, sam, kaže, demokrata, i ostaću to, i boriću se do smrti za principe demokratije. Proturim ja opet svoje ideje, iako onaj misli da sam ja iste partije koje i on, i opet ja njega navijem na moju stranu. Iskoristim ja svaku priliku da poslužim svojoj stranci, i uvek mislim na opšte interese, jer ideal svakog čoveka treba da bude opšte dobro, a sve je ovo drugo sporedno i od manje važnosti.“

Kao oni mali domaći miševi što vas, kad vam se najviše spava, neumoljivo uznemiravaju sitno grickaj ući hartije iza police sa knjigama gde se po sto puta vraćaju pošto ih oterate, tako je isto i on znao da prede na istom točku oko iste osovine.

I u tome redu misli Ilija Ilić opet potonu u politiku. Ja već vidim da tu ne pomaže ništa, gledam u sat i tešim se da ćemo skoro stići tamo gde smo pošli. Ali se i on najzad seća, i primećuje na meni da mi nije pravo, te skreće razgovor na drugo: „Trista ti, veli, novih bolesti, ima posle rata. Ima, veli, agenata što se hvale da su jeftinije kupili robu nego što su je u stvari kupili. Zamislite sad tu bolest, ded’, objasnite to ako možete!“

Ali mi smo već naišli pred samu varoš, i naš se razgovor završava. Stigli smo gos’ Ivan i ja, i brzo se razočarali našim izletom. Kiša. Mi pošli iz Beograda po suncu, u fino letnje jutro, a upali u pravu jesen. Odseli u prvi hotel. Umili se, presvukli, doterali ali gde li ćemo u kišu? Izašao Ivan Ilić u hodnik, šetka, posmatra i osmatra. Ovaj hodnik gleda u avliju, u letnju baštu. Ali kakva mi je to letnja bašta kad su u paviljonu za muziku naslagana drva, a stolovi na sve strane prevrnuti sa nogama uvis. Tamo su pokisla burad od piva, onamo riju svinje, svud raskaljano. Mi smo u glavnoj ulici, ali pozadi nje pravi je seljački drum, izlokan, grozan. Sav pokisao, gaca jedan čovek po blatu, sa lestvicama o ramenu, a tamo dalje rasturene bedne i prljave kućice, i još dalje poljana. Na visokim topolama vide se jata pokislih vrana.

Gledam ja Ivana Ilića, vidim, velika ga tuga obuzela. Prilazim ja, ali me on i ne opaža. Onda stavljam ruku na njegovo rame i tek tada osvrće se on tužno i veli mi: „Umrećemo ovde od dosade.“

Ćutimo. Cure streje. Zaista ćemo umreti od dosade. Povučem ga ja za ruku: „’Ajdemo, velim, gos’ Ilija, da siđemo dole u kafanu, da odigramo jednu partiju domina, da ubijemo vreme.“ On se misli. „Ne bi“, kaže, „hteo da ubijam vreme, hteo bi’ da ga korisno upotrebim.“ „Ko to ne bi hteo“, odvraćam ja, „ali kad smo takve sreće.“

Ipak silazimo zajedno. Ulazimo u kafanu. A tamo, ona puna sveta, više seljaka nego li varošana, skoro sam seljak. „Šta je ovo?“ — pitam ja moga druga. „Ovo mi na neki zbor izgleda. Kažem ja da mi ovo na neki zbor izgleda, a vidim lepo, Ilija se sav ozario. Da je najedanput granulo sunce, ne bi se on tako bio razveselio. Zbunio se Ilija, pa ne ume usta da otvori. Vidim ja šta je, pa mu kažem: „Ajdemote, gos’ Ilija, odavde, nije ovo za nas, ’ajde da kidamo.“

Kažem ja to, ali dobro vidim da ga nikakva sila odavde ne bi mogla pomeriti. Ukopao se kao da je za zemlju zakovan, zvera okolo sebe, nit’ romori, nit’ govori. A kavana se sve više puni, izmešao se miris i smrad od pokislog sukna, obojaka, rakije, dima i prašine, od kujne, od štale, od pokisle pseće kože. Jedan rundov, sav mokar, provlači se između seljačkih nogu, i sve se guši u žagoru, u gustom dimu, u onom vlažnom smradu. Muvaju Iliju Ilića, muvaju mene, svi se redom muvaju. A ja navaljujem: „’Ajdemo“, kažem, „odavde, nije ovo, čoveče Božiji, za nas; mi smo došli i onoliki put prevalili, vazduha čistog da u’vatimo, zraka malo da se nadišemo, odmora malo da nađemo. Nije, brate, ovo za nas.“ „Jok“, odgovara mi on, „učinite mi tu ljubav, ovde da ostanemo, dužnost našu partijsku da ispunimo.“ „Kako“, kažem ja, „dužnost partijsku da ispunimo, kad je ovo tuđ zbor, protivnika vaših partijskih, nemamo mi tu ni posla, a ni prava da učestvujemo.“ Kažem ja to, ali nemam kome, ništa ne vredi šta govorim: zakopao se Ilija Ilić na onom mestu, pa ga ni šest čifta volova odande ne bi pokrenuli. Ne pomaže ništa šta ja govorim, ne vredi ništa što ja navaljujem, i što se umiljavam: „Eno“, kažem, „tamo je Kursalon, možemo malo tamo da prošetamo, koju čašu kisele vode da popijemo i da se malo osvežimo, stomake naše da kalaišemo.“ Ali on ni da mrdne s mesta.

Vidim ja da se nema kud, pomirim se i za prvi astal sedam sa Ilijom Ilićem. Pa udišemo onaj smrad, gledamo kako se ispijaju polići, slušamo onaj žagor, ništa se ne razume, dok se jedan nije popeo na astal i rukom dao znak da se ućute.

— Braćo, — pitao je on — niste me zaboravili?

— Nismo, kako zaboravili! — odgovaraju oni.

— A ni ja vas — kaže on. — Opet smo se našli na narodnom poslu!

— Jesmo, ako Bog da! — graji onaj narod.

— A sad — kaže ovaj — hoću grešku jednu veliku da ispravim, protivnicima našim muški da odgovorim.

— I treba, i treba da im odgovoriš — pomažu ga oni.

— Vi se sećate — veli — koliko nas je bilo na prošlom zboru, onda kad smo ga o Troičinu dne držali pod vedrim nebom, baš tamo kod zapisa?

— Sećamo se — odgovara narod.

— E, ja sam lično računao, i manje nas nije bilo od tri hiljade dinara, a više je moglo biti.

— Hoćeš reći duša — popravlja ga narod.

— Jeste, duša, — popravlja se i on — naših prijatelja. A naši protivnici pisali su po novinama da nas je bilo svega oko pet stotina dinara, hoću reći duša.

— Sramota je da su tako pisali, — ljuti se narod — sramota je!

— A sad, braćo, — nastavlja onaj — a sad da govorimo malo o unutrašnjoj politici.

— Da govorimo — kaže jedan seljak. — Pa da nam posle pričaš i o stranskoj politici. Da nam kažeš šta radi Lojda Džordža. Živ li je, zdrav li je?

— Jakako, — veli govornik — sve ću vam kazati, i ponavljam: vi mislite, braćo, da na prvi pogled, a ja vam kažem i ovo. Šta vam ja kažem? Ja vam kažem da je unutrašnja politika u znaku, velim, ona je u znaku. To sam vam često govorio, pa vi to najbolje znate da sam vam o tome govorio.

— Znamo, — viče narod — odlično znamo.

— Sad — kaže — pošto sam svršio sa unutrašnjom politikom, da pređem na spoljašnju. Vi ste maločas spomenuli Englesku. Eh! Engleska je Engleska, a Srbija je Srbija. A sad? Šta ćemo sad? Ne znam, bogami, ni ja ne znam šta ćemo sad. Ja mislim da sam to jasno dokazao, to jest ovaj moj govor vidi se suviše jasno. Odnesite moje pozdrave vašima na domu!

— Hoćemo, hoćemo — odaziva se narod i nakreće poliće.

Nakreće narod poliće, i ja to gledam, ali vidim kako se Ivan Ilić uskomešao, pa se na prste podiže kao da hoće da govori. Vučem ja Ivana Ilića za rukav, pritiskam nogom i odvraćam, ali se on žustro trza i otima, pa ustaje i pruža ruku tamo ka onom predsedničkom stolu, gde sedi onaj govornik sa časništvom zbora.

— Dajte mi reč — veli Ilija Ilić — hoću ja da govorim.

— Ko je ovaj — viče narod sa svih strana — šta hoće on, ima li on pravo da govori?

— Ima! Nema! — viču drugi; ima! nema! I sve se uzmuvalo.

— Ima, ima — nadvikuje sve moj saputnik — treba dozvoliti slobodu govora, ja imam reč.

Pase najedanput narod ućutao, i Ilija Ilić stao da govori:

— Ne, ne — viče iz sveg grla Ivan Ilić — vi to ne znate, ja da vam kažem. Ne, ne, ja da vam kažem!

— E, pa kaži — odobrava narod.

— Evo da vam kažem, i kazaću vam, braćo moja — oduševljava se moj drug. Braćo moja, igra se priroda zaista, to mogu da utvrdim. Nekome da velike uši, kao u magarca, no retku pamet. Ali ne možemo biti svi jednaki, kao klinci iz fabrike.

— Ne možemo zaista — slaže se narod.

— Jest — nastavlja Ilija Ilić — ne možemo, ne možemo; ali što je priroda razdvojila, ljudi su dužni da približe. i ljudi su se udružili. Demokratija je pobedila.

A tada, izreče li Ilija ovu reč ne izreče li, uskomeša se ceo narod.

Jedna seljačina poteže dobro iz flaše, obrisa rukavom rakijava usta, pa se razvika:

— Braćo, jesmo li za narod?

— Živeo! — čuše se uzvici.

— I ja sam, braćo — reče seljak.

— Čujmo; čujmo! — zaori se sa svih strana, i svi se okretoše od Ivana Ilića.

— Daj Bože! — prekrsti se onaj seljak. Pa ga podigoše na jednu tezgu.

— Hoćete li da čujete? — reče on opet.

— Hoćemo — zagrmi ceo zbor.

— Teraj dalje! — viknu neko nestrpljivo.

— Narod hoće ’leba, hoće para, hoće zemlju!

— A ko to neće? — prekida ga neko.

— Ali narod neće gospodu, neće ove izelice, ove krvopije, neće, da kažem, ove lažljivce, ove pijavice, ove stenice.

Ali ovu poslednju reč prekide jedan tresak. Ozdo, iza kelneraja, jedna pletena stolica prva tresnu među nas. Onda jedna flaša, pa druga, pa močuga, pa čitav pljusak svih mogućih predmeta zasu naš astal.

Ja pojurih ka izlazu, pokušah da se spasem, ali me sustigoše. „I ti si, vele, bio sa onom krvopijom.“ „Jok“, branim se ja, i kao Petar Hrista, triput uzastopce odričem se moga saputnika Ilije Ilića. „Nikad ga nisam video, ničega zajedničkog sa njim nemam.“ Pa se za tren oka razbegao narod. I za malo, pa samo crvene policijske kape stajahu oko Ilije Ilića.

Leži on krvav, izgužvan, žut, stenje, previja se. Iz kose mu curi krv, crno praznično odelo sve u prašini, opancima izgaženo.

— Šta je ovo? — pita policija — ko ubi čoveka?

— Narod, gospodine!

— Kako narod?

— Pa tako, narod, ljudi, vrljikama, svačim.

I sačiniše protokol, i smestiše Iliju Ilića u bolnicu. Dva sam dana presedeo kod njega, a trećeg sam ga natovario na voz.

Sedimo opet Ilija Ilić i ja u kupeu, glava mu sva u zavojima, jedno oko zakrvavljeno i podbulo, ali su mu obloge dobro činile, jer mu kost nigde nije bila povređena. I sunce ponova granulo. Pa se klatimo na sedištima prema tome kako se voz treska. A ja velim Iliji Iliću: „Ama šta sam ja govorio vama, gos’ Ilija? Zar nisam imao prava? Manite se ćorave politike, gledajte svoja posla, ostavite taj guravi narod neka sam trlja glavu.“

Ćuti Ilija Ilić, ćuti, ali vidim ja da se ne slaže on sa mnom. „Ama kako, veli, to govorite, kako tako možete govoriti! Ja sam tek sada stekao zasluge za ono za šta ću se boriti dok, sam živ, dok mogu da mrdam: za demokratiju. Mi se moramo za nju boriti, mi smo strašno zaostali, pa zar sad narod da napustimo, sad kad nam je carevina veća od Dušanove?“