Zona Zamfirova/8
Glava osma
U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan, izveštaj iz usta Vaske izmećarke, posle kojeg je izveštaja Mani — kao što bi to pesnici kazali — sunce lepše sijalo, cveće prijatnije mirisalo i ptičice lepše pevale.
Nedelju dana posle ovoga ispričanoga u prošloj glavi, kad je izmećarka Zonina, Vaska, prošla kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: „Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!“ tako brzo da Mane nije imao vremena ni da dođe k sebi, a još manje da joj kaže hvala i da vrati pozdrav.
Toga dana je Mane bio sav blažen. A kako i ne bi kad mu se cele nedelje od teškog derta nije mililo ni da sedi a kamoli da radi u dućanu, jer mu je jednako bila u pameti Zona i njeno ponašanje, i onaj tunjavi Manulać, kojega je toliko gledala Zona. I da Manulać nije bio onakav kakav je, da nije jednako čuvao dućan i sedeo pred dućanom i s ocem se razgovarao, Mane bi ga ma kako izazvao — kako je ljut bio na njega — i potukao se s njim čim bi ga prvi put sreo i našao. Ali ovako nije mogao to, nego se morao zadovoljiti tim što mu je u prolazu, onako kao slučajno, izbio laktom cigaru iz muštikle kad je Manulać sedeo pred dućanom i pušio (a pušio je retko: dvared ili trired u godini setio bi se da zapali cigaru, i to obično onda kad bi mu tatko dobar pazar svršio).
I posle nekoliko takvih teških dana i takve duševne utučenosti, kako su ga morale obradovati i oživeti i osvežiti ove slatke reči: „Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!“ koje mu jednako brujahu u ušima kao najmilija pesma majskog slavuja!... I već odmah ga nije držalo mesto: dosadno mu bilo u dućanu, i čim se vratio šegrt Pote, skoči i diže se da ide. Rđavo sam rekao „da ide“ — poleteo bi on, kako mu je milo bilo. I baš u taj par, kad je on naređivao nešto šegrtu, uđe u dućan jedna mušterija i zatraži nešto. Mane mu nervozno iznese tražene stvari; učini mu se da se isuviše otegao pazar, odmeri mušteriju od glave do pete, pa reče:
— More, nesi mušterija!... Nemaš te pare!... — pa uze ispred nosa zabezeknutom mušteriji poređane stvari i iziđe brzo iz dućana.
Zaredio je po sokacima i manjim i većim, pa čak i po onim po kojima ni đavo ne prolazi, po kojima čak ni opštinski inženjer po dužnosti ne prolazi. Dvared je tako toga dana prolazio sokake, dvared se vraćao u dućan, ali se posla nije laćao, nego je samo pravio cigare, pušio, puštao kolute dima i zadovoljno gledao u njih. Naposletku je dohvatio pušku, uhvatio se polja i lutao tako do mraka, i tada se tek vratio kući; a da toga dana ništa nije ulovio, čak ni pucao, nije valjda nužno ni da kažem!... Celoga dana je samo na to mislio, i jednako mu u pameti zujale i zvonile Vaskine reči: „Pozdravila ti se Zone!“ I zato nije ni čudo što nije uz put primetio buljuke seljanaka i seljančica u njihovom živopisnom odelu kako promiču putem kraj njega. Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskašljao prolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale se prolazeći kraj njega i zadevajući one njega. Tako je silna ljubav i tako silno zanosi ona čoveka!...
Ništa od svega toga nije on primetio niti ga se to ticalo! Samo jedna slika mu je lebdela pred očima, samo jedan pozdrav mu se jednako ponavljao u ušima, i on ga jednako šapatom izgovarao...
I to je ohrabrilo Manču. i prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je.
— Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane.
— Zdravo! — odgovara mu Vaska, a gleda minđuše koje joj je Mane poklonio.
— Što raboti čorbadžija... zdravo li je?
— Zdravo!...
— A čorbadžika, što raboti ona?...
— I ona si je zdravo!
— A ti što rabotiš? Zdravo li si?
— Zdravo sam si! — odgovara Vaska.
Tu Mane zastade. Privuče svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadi jedan papir i duvan, u koji huknu, pa poče savijati cigaru. Kad je zapali, zasuka brkove, pa se iskašlja tiho, kao kad čovek koće nešto važno da prevali preko usana. Ali ipak ne reče ništa, nego stade razmeštati ispred sebe one alate i puštaše guste dimove. Posle duže pauze zapitaće Mane:
— A... ete... Zone... zdravo li je? Što raboti?
— Pa, sedi si...
— Znam de... Može i da leži.
— Hehe, — osmehnu se Vaska. — Lele, bata-Mane, kako zboriš pa i ti!...
— Što si zbori? Zbori li?
— Zbori kad gu pituju...
— Ćuti si?...
— Pa ćuti!
— A što misli kad si ćuti?
— E, koj gu znaje!...
— A može li da poje?
— Pa i poje...
— E, što si poje?
— Pa pesne si poje...
— Eh, pesne! Ama, koje pesne?
— Sramujem se da ti, ete, kažem! — veli Vaska nameštajući u uši dobivene minđuše.
— Ama kakvo sramuvanje! — hrabri je Mane. — U pojenje nema sram ni pa sramuvanje... Što si poje?
— Pa, ete... — poče Vaska — poje si pesne, oneja što su od ljubav i ašikovanje. Poje si ono mome Evrejče, što si češlja kosu i klne majku si što gu rodi da je Evrejka.. Ete, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene da gu ja pojem...
— E, zašto da klne majku kad neje Evrejka?! — pita je Mane. — Risjanka je, ta što gu treba veće?!...
— Eh, a ti pa bajađim ne znaješ, bata-Mane, zašto!
— Živa mi nana, ne znam si, Vaske.
— Ama razbira se ubavo na šta prilega taja pesna! — veli Vaska. — Neje, demek, Zona žalna što je Evrejka, veće to se za drugo ništo razbira..
— E, što je pa to drugo?
— Ete, žalna je što je čorbadžijska kerka; a ima, ete, niki što nije čorbadžijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za njeg’... a njojni vikaju... neje, ete, prilika.
— Za men’ zbori li što?
— Zbori.
Mane opet ućuta i stade savijati drugu cigaru. Opet nastade pauza koju prekide Mane.
— More, ti me l’žeš, Vaske?
— Ne l’žem te, bata-Mane... Dve mi oči!... Kako smem da te l’žem?!...
— Pa istin’ li zbori si za men’?... Što si zbori?
— Zbori si... I plače si.
— Plače? Zašto da plače?
— Mori, — odmahnu rukom Vaska — ti ništo ne znaješ, bata-Mane! Taraf-taraf se napraji kod nas dom... Život si nema od njeknja!...
— Što, more? — veli zaprepašćeno Mane i ostavi cigaru.
— Ete za ono oro i za igranje, — izede si rezilak, em znaješ kak’v rezilak!...
— Pa koj gi reče za oro? Ti li?
— Jok ja!... Kazaše gi niki iz ma’alu. Ta svi skočiše sas rezilenje... Vikaju: ne prilega na čorbadžijsku kerku u oro igranje po ma’ale...
— E, a zašto pa igraše?
— Pa teb’ te videla... pa ne moga da si sedi da ne igra, veće se ufati u oro i ona...
— Ona ti kaza to?
— Ba! Ne kaza mi ništo. Što treba da mi kazuje?... — veli ponosito Vaska. — Znam si ja ubavo, zašto: „kude si ona toprv ide, ja se otutke vrćam“, bata-Mane! Zar malko poruča ćuteci od tetka mi zaradi Mitka?!...
— A zbori si nešto za men’?
— Pa... ete... zbori: demek, mnogo gu milo za teb’...
Iz daljeg razgovora doznao je Mane od Vaske da je po čorbadži-Zamfirovoj kući pravi lom zbog igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a još više zbog Zonine naklonosti prema Manu, o čemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega.
Stara, iskusna i rečita tetka Taska uzela je na sebe tu tešku i časti punu dužnost da opet izbije iz Zonine glave Manu kujundžiju. Zato tetka Taska i dolazi svaki dan, savesno i tačno kao hirurg radi operacija, i savetuje i teši Zonu: hvali Manulaća, a kudi Mana. Kudi mu stalež, a još više vladanje i povedenje njegovo. Počela je čak od oca Manina, Đorđije; ni njega nije ostavila na miru. Upravo, nije ni spominjala ni pretresala Manu, nego Đorđiju, dodajući: neka se Zona seti one reči koja veli da iver ne pada daleko od klade, i: što mačka omaci, da to miševe lovi, — pa tako je i ovde s Đorđijom i sinom mu Manom. Pričala joj je o pokojnom Đorđiji — kako je bio krijumčar, ubojica, noćnik i veseljak; pričala joj čitave romane Đorđijine s nekom čengijom Zumrutom, koja je u svoje vreme i „u pesmu turena“ zbog lepote, i proterivana i hapšena zbog čestih tuča radi nje; koja je nekada bila lepa, bila omiljena igračica, a koja se sada smirila, i zato sada niti ide u haps, niti je meću u pesmu; sad mirno i savesno nosi fenjer i ambrele, i kao kaznačej je u nekoj čočečkoj družini. Čak je tetka Taska šanula Zoni na uho jednu strašnu stvar koju je dugo krila i čuvala i kao poslednji metak izbacila, a to je: da isti Mane ima brata (po ocu) među Ciganima!... I sad, kakav je bio Đorđija, takav mu i sin Mane, tvrdila je tetka Taska i uveravala Zonu. A to se pomalo moglo i verovati, jer Mane je dosta često jutrom bio predmet razgovora sa svojih noćnih podviga.
A u isto vreme kad je kudila Mana, hvalila je onog Manulaća čorbadžijskog. Hvalila ga je i ona i sve tetke i strine, a i majka joj Tašana, čiji je on najozbiljniji kandidat bio, jer je bio jedinac, jednini naslednik ogromnog imanja, a sem toga, primer poslušnosti, skromnosti, stidljivosti, celomudrenosti, — dakle, tako reći, skup vrlina i prava protivnost onom Mitki čorbadži-Petrakijevom, opisanom u jednoj od ranijih glava ove pripovetke. I da se tu nije pitao i hadži Zamfir, kao otac, udadba Zonina za Manulaća bila bi davno svršena stvar. Ali, kako se Zamfir baš nikako nije oduševljavao tom kombinacijom Tašaninom, jer mu se nikako nije Manulać dopadao iako je sin i jedinac i jedini naslednik njegovog inače dobrog prijatelja, to je vrlo često bilo čak i reči i svađe između Zamfira i Tašane. Zato neće biti zgoreg — čak pisac misli da je to neophodno potrebno — da u nekoliko poteza ocrta toga Manulaća, koji je ušao u kombinaciju, bio ljubimac sviju strina, ujni i tetaka Zoninih, i bio predmet i povod neprijatnih scena između roditelja Zoninih.
Priča o dobrom detetu Manulaću, koja je Priča Prava suprotnosti onoj ranijoj priči o Mitku čorbadži-Petrakijevom
Manulać je bio sin česnih i bogobojaznih roditelja, Jordana i Perside, i nikada valjda ni u Starom ni u Nonom zavetu ni za jedno dete nije se tako s pravom moglo kazati i napisati da je vaspitano u strahu Gospodnjem i da je išlo stazom dobrodetelji — koja, kao što se zna, nije nikad primamljiva, ni lepo utrvena — i bilo radost i uteha roditelja svojih, kao što se to moglo kazati za Manulaća. S njim je bio zadovoljan i otac i majka još od najranijeg detinjstva njegovog. Otimali su se i koškali među sobom oko toga čiji je Manulać više. Majka kaže: moj je Manulać, a otac kaže: nije nego moj; majka kaže: to je moja ćerka; otac kaže: to je moj sin, naslednik i prestolonaslednik moj. Zato je Manulać dugo bio zagonetka — u mahali zadugo nisu znali je li muško ili je žensko! Jer, kad je s ocem išao, bio je obučen u plundre, a kad ga je majka izvodila, plela mu je kurjučić i oblačila ga u fustančić. I kako ga je ona više izvodila nego otac, to su po drugim mahalama mnogi zadugo mislili da čorbadži-Jordan ima ćerku. Kao ono što se priča za onu staru Rimljanku, plemenitu Korneliju, majku braće Graha, da je decu svoju smatrala za najlepši i najskupoceniji svoj adiđar, tako je isto i Persida smatrala svoga Manulaća kao najlepši i najmiliji adiđar svoj, i zato se nije nigda i nikuda makla bez njega. A on je to i zaslužio jer je, i onako mali, već bio desna ruka u domazluku svojoj majci. On joj je čuvao od živine taranu i rezance spremane za zimnicu kad se to sušilo u avliji; on je držao konac kad bi ga namotavala na klupče, čuvao veš kad se suši preko avlije, hranio živinu i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokošaka, pilića, pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih, komšijskih kokošaka, i to sve bez ikakvog duplog trgovačkog knjigovodstva! Iz dugog i savesnog nadgledanja postao je pravi — tako da ga nazovem — psiholog, pa je čak umeo da opazi kad je koja kokoška, da prostite, u volji petlu, „Giganu“ nazvanom; s kojom kad najradije deli zrno na bunjištu, a prema kojoj je opet ohladneo, pa je tera od sebe; dalje, tako isto nije se moglo izmaći njegovom pametnom oku ni to kad koja njihova koka pogreši, pa snese jaje u komšijskoj avliji, ili obratno, kad je i gde je opet komšijska snela u njihovoj avliji. Sve je on to znao i imena svima njihovim i mnogim komšijskim kokoškama.
Tek uleti usplahiren pred majku i počne isprekidano:
— Nane, „Gigan“ sag stade, ete, merak i ašik na „Gaćanku“!
— Ako, sine, ako... — veli mu majka gledajući ga milo. — Toj si je njegovo petalsko znanje...
— A naša „Trša“, ete, i „Kundaka“ opuštile žalio glavu...
— Tugô, — smeje mu se majka — ostaše si udovice i sirotice... Ta što da čine!...
Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci.
— Nane, naša „Titinka“ i „Pirga“ snesoše jajca u Todorčine, a ja gi uzedo’ i doneso’! — veli mali Manulać, oliznu nos i predade majci skoro snesena i još vruća jaja. — Što da se arči mâl?... Pare su to!... Nesu kruške divjake!... — dodaje i pogleda u oca.
A roditelji ga gledaju puni milošte, a iz pogleda im se razgovetno da pročitati kako blagodare nebu što ih je obdarilo takvim pametnim i čuvarnim detetom. Pa još kada im on onako zaduvan, stane da grdi „Titinku“ i „Pirgu“ što arče njihov mâl po komšiluku, i doda: da su sag skupe pare, — otac se prosto topi od silne sreće!
— Sag su skupe pare! — ponavlja mali Manulać. — Sag je oskudacija!
Kad ču reč „oskudacija“, čorbadži-Jordan se samo lupi šakom po kolenu od silna čuda, pa se prosto zablenu u sina. Ne mogade više da odoli svom očinskom srcu, nego ga dočepa oberučke, pa ga stade ljubiti i šopati.
— Ah, sarafče i banćerče ti tatino! ... Ovoj će kuče, Perso, banćer da mi bidne. Otkud ga izvadi pa taj reč, magare jordansko?! — kliknu blaženi Jordan. — Kako ga kaza onuj reč, ešeku nijedan?... — navađa ga otac da još jednom kaže... A, što je sag za pare? A... kako ga reče?
— Oskudacija! ponavlja mali Manulać oliznuv nosić, a turio prst u usta, pa se stidi.
Aha, magarence tatino! — zacenio se od silna smeha zadovoljni Jordan... — Oskudacija! Pa bre, dete, ja sol tri tovara poliza’, pa si ne znado’ za taj reč, a ono, pazi kolicno je, pa veće znaje! Bre, bre, bre, bre! — čudi se Jordan i jednako se šeta uzduž i popreko po sobi, poglêda svoga sinčića, vrti glavom i jednako pušta uzvike: Bre, bre, bre, bre! Ovoj će magare, — nastavlja oduševljeno Jordan kad bude golem, s čaršiju — em beogradsku — da drma; ubavo da zapantiš ovaj moj sagašnji reč, Perso! ... Oskudacija!... Kad gu naučilo, bre?! — čudi se jednako Jordan reči koju je doista sad prvi put čuo (iako se svaki dan tužio kako „nema stare godine i stari pazar“), pa se diže u čaršiju među trgovce s mladim banćerčetom, kome majka uvuče peškirić i zakopča tur. Srećni i blaženi otac povede sina da vidi čaršija jedno čudo od deteta — da Manulać pred trgovcima ponovi reč oskudacija...
I sad tako pametno dete, koje je tako mnogo obećavalo već u najranijim godinama, kada je oca ushićavalo, — kako je onda tek majku Persidu srećnom i ponositom činilo! i zato nije nikakvo čudo što ga je ona svuda vodila sa sobom da se podiči njime. Na slave, na patarice, postupaonice, na ženske praznike — svuda ga je vodila od najranijeg detinjstva njegovog, otkad se počeo u paticama od šest groša batrgati uz majku preko kaldrme, pa sve do osamnaeste svoje godine, kad mu je otac plaćao četrdeset groša za potkovane ekserima i potkovicama kondure. Svuda ga je vodila, samo ga je u hamam prestala ranije voditi sa sobom. Tu ga je vodila do njegove dvanaeste godine, a prestala je da ga vodi tek kad sve žene skočiše u interesu javnog morala, i kad je naišla na složan i jednodušan otpor i protest posetiteljaka hamama.
A to je bilo onda kad joj je Junus-agina hanuma jednom primetila:
— Pa ti, čorbadžike, kako poče... dabeter!... Pa što si berem ne povedeš sas teb’ i čorbadži-Jordana, te ga ne dovedeš pomeđu nas u hamam?... — Otada ga majka nije više vodila sa sobom, i tako je Manulać proglašen definitivno za muško. Od toga doba vodio ga je više i otac. U osamnaestoj godini kupio mu je džepni sahat i zlatan lapac. Toga dana, kad je prvi put obesio zlatan lanac i sahat, Manulać se osetio sasvim muško. Čak je, prolazeći Leskovačkom ulicom, namignuo na tri mlade Čivutke, koje su se šetale ispod ruke, ali s oba oka i tako nevešto da su Čivutke prsnule u smeh jer im se učinilo da je Manulać hteo da kine...
i to je valjada jedini nestašluk i đavolstvo iz Manulaćeve mladosti, koja se obično bujnom i burnom zove. Jedini, velim, jer on je inače uvek bio stidljiv i nespretan kad bi se slučajem našao u blizini ženskoga sveta. Najteže mu je bilo što nije znao šta će s rukama; srećom se tada sećao sahata, vadio ga i navijao ili gledao koliko ima sahata na njemu.
S vršnjacima svojim se slabo družio; zato je najradije sedeo s ocem i s očevim društvom i slušao njihove razgovore pune mudrosti i iskustva. Kad bi sedao, uvek bi prostrô najpre svoju maramu, povukao malo nogavice naviše od kolena, pa bi onda seo i ne bi se digao dok mu se prvo njegov tatko ne digne; samo u kafani bi on prvo oca opominjao da se dignu i idu. S kokoškama je legao, s petlovima ustajao. Bio je štedljiv. Novac mu nikad nije potreban bio jer nikad nije imao prilike da ga potroši. Čak mu se i majka ljutila što ide tako bez novaca, kao da nije čorbadžijski sin! A ako ponese, on koliko ponese toliko i vrati, — nekad čak donese i više nego što je poneo. Jednom kad je pošao u „Apelovac“ na strelište, dao mu otac sedam groša. Manulać popije pivo za groš, pri povratku kupi jagnjeću kožu za šest groša i odmah usput proda za devet, — i tako donese dva groša više nego što je poneo!
Eto, toga i takvoga Manulaća hvalila je Zoni tetka Taska, a Mana kudila. Ali to sve nije još ništa pomoglo kod Zone. jer, slušajući tetku, Zoni je Mane zbog takvog njegovog života samo izgledao interesantniji, a zbog staleža njegovog samo miliji i simpatičniji!...
Ela, Vaske, zapoj mi onu žalnu evrejsku pesnu! — rekla bi Zona Vaski, sedeći tako često tužna na doksatu i, oturivši đerđef, naslonila bi se tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajući svojim velikim sanjarskim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko.
A Vaska bi tada zapevala tu pesmu, u kojoj je Zona videla sebe i svoj zao udes što je rođena u čorbadžijskoj kući... Zapevala on pesmu koju je već toliko puta pevala Zoni kad god bi ovu ophrvali slatki osećaji i tužne misli i ona pala u melanholiju.
— Ela, Vaske, zapoj!... Žâlna sam, — žalnu mi pesnu zapoj!...
A Vaska zapeva:
Izlegoh da se pošetam
Niz toja pusta Bitola,
niz Evrejskoto mahalo,
niz tija tesni sokaci. —
Tam vidov mome Evrejče,
na visok čardak stoješe,
ruse kose si češljaše,
drobne si solzi roneše
i žalnu pesnu poješe,
u pesnu majku kolneše:
Zašto me rodi Evrejka?
Što me ne rodi risjanka?!...
— Tugo, Vaske, što da prajim?! — uzdahnu Zone.