Зона Замфирова/8
Глава осма
У њој је један, за Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније мирисало и птичице лепше певале.
Недељу дана после овога испричанога у прошлој глави, кад је измећарка Зонина, Васка, прошла крај Манина дућана, а он сам био у њему, добацила му је у пролазу: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!“ тако брзо да Мане није имао времена ни да дође к себи, а још мање да јој каже хвала и да врати поздрав.
Тога дана је Мане био сав блажен. А како и не би кад му се целе недеље од тешког дерта није милило ни да седи а камоли да ради у дућану, јер му је једнако била у памети Зона и њено понашање, и онај туњави Манулаћ, којега је толико гледала Зона. И да Манулаћ није био онакав какав је, да није једнако чувао дућан и седео пред дућаном и с оцем се разговарао, Мане би га ма како изазвао — како је љут био на њега — и потукао се с њим чим би га први пут срео и нашао. Али овако није могао то, него се морао задовољити тим што му је у пролазу, онако као случајно, избио лактом цигару из муштикле кад је Манулаћ седео пред дућаном и пушио (а пушио је ретко: дваред или триред у години сетио би се да запали цигару, и то обично онда кад би му татко добар пазар свршио).
И после неколико таквих тешких дана и такве душевне утучености, како су га морале обрадовати и оживети и освежити ове слатке речи: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!“ које му једнако брујаху у ушима као најмилија песма мајског славуја!... И већ одмах га није држало место: досадно му било у дућану, и чим се вратио шегрт Поте, скочи и диже се да иде. Рђаво сам рекао „да иде“ — полетео би он, како му је мило било. И баш у тај пар, кад је он наређивао нешто шегрту, уђе у дућан једна муштерија и затражи нешто. Мане му нервозно изнесе тражене ствари; учини му се да се исувише отегао пазар, одмери муштерију од главе до пете, па рече:
— Море, неси муштерија!... Немаш те паре!... — па узе испред носа забезекнутом муштерији поређане ствари и изиђе брзо из дућана.
Заредио је по сокацима и мањим и већим, па чак и по оним по којима ни ђаво не пролази, по којима чак ни општински инжењер по дужности не пролази. Дваред је тако тога дана пролазио сокаке, дваред се враћао у дућан, али се посла није лаћао, него је само правио цигаре, пушио, пуштао колуте дима и задовољно гледао у њих. Напослетку је дохватио пушку, ухватио се поља и лутао тако до мрака, и тада се тек вратио кући; а да тога дана ништа није уловио, чак ни пуцао, није ваљда нужно ни да кажем!... Целога дана је само на то мислио, и једнако му у памети зујале и звониле Васкине речи: „Поздравила ти се Зоне!“ И зато није ни чудо што није уз пут приметио буљуке сељанака и сељанчица у њиховом живописном оделу како промичу путем крај њега. Други пут би их задевао или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале се пролазећи крај њега и задевајући оне њега. Тако је силна љубав и тако силно заноси она човека!...
Ништа од свега тога није он приметио нити га се то тицало! Само једна слика му је лебдела пред очима, само један поздрав му се једнако понављао у ушима, и он га једнако шапатом изговарао...
И то је охрабрило Манчу. и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је.
— На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане.
— Здраво! — одговара му Васка, а гледа минђуше које јој је Мане поклонио.
— Што работи чорбаџија... здраво ли је?
— Здраво!...
— А чорбаџика, што работи она?...
— И она си је здраво!
— А ти што работиш? Здраво ли си?
— Здраво сам си! — одговара Васка.
Ту Мане застаде. Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па поче савијати цигару. Кад је запали, засука бркове, па се искашља тихо, као кад човек коће нешто важно да превали преко усана. Али ипак не рече ништа, него стаде размештати испред себе оне алате и пушташе густе димове. После дуже паузе запитаће Мане:
— А... ете... Зоне... здраво ли је? Што работи?
— Па, седи си...
— Знам де... Може и да лежи.
— Хехе, — осмехну се Васка. — Леле, бата-Мане, како збориш па и ти!...
— Што си збори? Збори ли?
— Збори кад гу питују...
— Ћути си?...
— Па ћути!
— А што мисли кад си ћути?
— Е, кој гу знаје!...
— А може ли да поје?
— Па и поје...
— Е, што си поје?
— Па песне си поје...
— Ех, песне! Ама, које песне?
— Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше.
— Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје?
— Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање. Поје си оно моме Еврејче, што си чешља косу и клне мајку си што гу роди да је Еврејка.. Ете, на туја песну гу саг кеф; сал туј песну поје ели гони мене да гу ја појем...
— Е, зашто да клне мајку кад неје Еврејка?! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!...
— Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто!
— Жива ми нана, не знам си, Васке.
— Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка. — Неје, демек, Зона жална што је Еврејка, веће то се за друго ништо разбира..
— Е, што је па то друго?
— Ете, жална је што је чорбаџијска керка; а има, ете, ники што није чорбаџијски син, а њој гу па много мило за њег’... а њојни викају... неје, ете, прилика.
— За мен’ збори ли што?
— Збори.
Мане опет ућута и стаде савијати другу цигару. Опет настаде пауза коју прекиде Мане.
— Море, ти ме л’жеш, Васке?
— Не л’жем те, бата-Мане... Две ми очи!... Како смем да те л’жем?!...
— Па истин’ ли збори си за мен’?... Што си збори?
— Збори си... И плаче си.
— Плаче? Зашто да плаче?
— Мори, — одмахну руком Васка — ти ништо не знајеш, бата-Мане! Тараф-тараф се напраји код нас дом... Живот си нема од њекња!...
— Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару.
— Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!...
— Па кој ги рече за оро? Ти ли?
— Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење... Викају: не прилега на чорбаџијску керку у оро играње по ма’але...
— Е, а зашто па играше?
— Па теб’ те видела... па не мога да си седи да не игра, веће се уфати у оро и она...
— Она ти каза то?
— Ба! Не каза ми ништо. Што треба да ми казује?... — вели поносито Васка. — Знам си ја убаво, зашто: „куде си она топрв иде, ја се отутке врћам“, бата-Мане! Зар малко поруча ћутеци од тетка ми заради Митка?!...
— А збори си нешто за мен’?
— Па... ете... збори: демек, много гу мило за теб’...
Из даљег разговора дознао је Мане од Васке да је по чорбаџи-Замфировој кући прави лом због играња Зониног, за које стари Замфир зна, а још више због Зонине наклоности према Ману, о чему Замфир и не слути, јер сви крију то од њега.
Стара, искусна и речита тетка Таска узела је на себе ту тешку и части пуну дужност да опет избије из Зонине главе Ману кујунџију. Зато тетка Таска и долази сваки дан, савесно и тачно као хирург ради операција, и саветује и теши Зону: хвали Манулаћа, а куди Мана. Куди му сталеж, а још више владање и поведење његово. Почела је чак од оца Манина, Ђорђије; ни њега није оставила на миру. Управо, није ни спомињала ни претресала Ману, него Ђорђију, додајући: нека се Зона сети оне речи која вели да ивер не пада далеко од кладе, и: што мачка омаци, да то мишеве лови, — па тако је и овде с Ђорђијом и сином му Маном. Причала јој је о покојном Ђорђији — како је био кријумчар, убојица, ноћник и весељак; причала јој читаве романе Ђорђијине с неком ченгијом Зумрутом, која је у своје време и „у песму турена“ због лепоте, и протеривана и хапшена због честих туча ради ње; која је некада била лепа, била омиљена играчица, а која се сада смирила, и зато сада нити иде у хапс, нити је мећу у песму; сад мирно и савесно носи фењер и амбреле, и као казначеј је у некој чочечкој дружини. Чак је тетка Таска шанула Зони на ухо једну страшну ствар коју је дуго крила и чувала и као последњи метак избацила, а то је: да исти Мане има брата (по оцу) међу Циганима!... И сад, какав је био Ђорђија, такав му и син Мане, тврдила је тетка Таска и уверавала Зону. А то се помало могло и веровати, јер Мане је доста често јутром био предмет разговора са својих ноћних подвига.
А у исто време кад је кудила Мана, хвалила је оног Манулаћа чорбаџијског. Хвалила га је и она и све тетке и стрине, а и мајка јој Ташана, чији је он најозбиљнији кандидат био, јер је био јединац, једнини наследник огромног имања, а сем тога, пример послушности, скромности, стидљивости, целомудрености, — дакле, тако рећи, скуп врлина и права противност оном Митки чорбаџи-Петракијевом, описаном у једној од ранијих глава ове приповетке. И да се ту није питао и хаџи Замфир, као отац, удадба Зонина за Манулаћа била би давно свршена ствар. Али, како се Замфир баш никако није одушевљавао том комбинацијом Ташанином, јер му се никако није Манулаћ допадао иако је син и јединац и једини наследник његовог иначе доброг пријатеља, то је врло често било чак и речи и свађе између Замфира и Ташане. Зато неће бити згорег — чак писац мисли да је то неопходно потребно — да у неколико потеза оцрта тога Манулаћа, који је ушао у комбинацију, био љубимац свију стрина, ујни и тетака Зониних, и био предмет и повод непријатних сцена између родитеља Зониних.
Прича о добром детету Манулаћу, која је Прича Права супротности оној ранијој причи о Митку чорбаџи-Петракијевом
Манулаћ је био син чесних и богобојазних родитеља, Јордана и Персиде, и никада ваљда ни у Старом ни у Ноном завету ни за једно дете није се тако с правом могло казати и написати да је васпитано у страху Господњем и да је ишло стазом добродетељи — која, као што се зна, није никад примамљива, ни лепо утрвена — и било радост и утеха родитеља својих, као што се то могло казати за Манулаћа. С њим је био задовољан и отац и мајка још од најранијег детињства његовог. Отимали су се и кошкали међу собом око тога чији је Манулаћ више. Мајка каже: мој је Манулаћ, а отац каже: није него мој; мајка каже: то је моја ћерка; отац каже: то је мој син, наследник и престолонаследник мој. Зато је Манулаћ дуго био загонетка — у махали задуго нису знали је ли мушко или је женско! Јер, кад је с оцем ишао, био је обучен у плундре, а кад га је мајка изводила, плела му је курјучић и облачила га у фустанчић. И како га је она више изводила него отац, то су по другим махалама многи задуго мислили да чорбаџи-Јордан има ћерку. Као оно што се прича за ону стару Римљанку, племениту Корнелију, мајку браће Граха, да је децу своју сматрала за најлепши и најскупоценији свој адиђар, тако је исто и Персида сматрала свога Манулаћа као најлепши и најмилији адиђар свој, и зато се није нигда и никуда макла без њега. А он је то и заслужио јер је, и онако мали, већ био десна рука у домазлуку својој мајци. Он јој је чувао од живине тарану и резанце спремане за зимницу кад се то сушило у авлији; он је држао конац кад би га намотавала на клупче, чувао веш кад се суши преко авлије, хранио живину и знао увек тачно колико има петлова, кокошака, пилића, па чак и снесених јаја и од својих и од туђих, комшијских кокошака, и то све без икаквог дуплог трговачког књиговодства! Из дугог и савесног надгледања постао је прави — тако да га назовем — психолог, па је чак умео да опази кад је која кокошка, да простите, у вољи петлу, „Гигану“ названом; с којом кад најрадије дели зрно на буњишту, а према којој је опет охладнео, па је тера од себе; даље, тако исто није се могло измаћи његовом паметном оку ни то кад која њихова кока погреши, па снесе јаје у комшијској авлији, или обратно, кад је и где је опет комшијска снела у њиховој авлији. Све је он то знао и имена свима њиховим и многим комшијским кокошкама.
Тек улети усплахирен пред мајку и почне испрекидано:
— Нане, „Гиган“ саг стаде, ете, мерак и ашик на „Гаћанку“!
— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање...
— А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу...
— Тугô, — смеје му се мајка — осташе си удовице и сиротице... Та што да чине!...
Или други пут, опет тако, улети сав задуван с по једним јајетом у свакој руци.
— Нане, наша „Титинка“ и „Пирга“ снесоше јајца у Тодорчине, а ја ги узедо’ и донесо’! — вели мали Манулаћ, олизну нос и предаде мајци скоро снесена и још врућа јаја. — Што да се арчи мâл?... Паре су то!... Несу крушке дивјаке!... — додаје и погледа у оца.
А родитељи га гледају пуни милоште, а из погледа им се разговетно да прочитати како благодаре небу што их је обдарило таквим паметним и чуварним дететом. Па још када им он онако задуван, стане да грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре, — отац се просто топи од силне среће!
— Саг су скупе паре! — понавља мали Манулаћ. — Саг је оскудација!
Кад чу реч „оскудација“, чорбаџи-Јордан се само лупи шаком по колену од силна чуда, па се просто заблену у сина. Не могаде више да одоли свом очинском срцу, него га дочепа оберучке, па га стаде љубити и шопати.
— Ах, сарафче и банћерче ти татино! ... Овој ће куче, Персо, банћер да ми бидне. Откуд га извади па тај реч, магаре јорданско?! — кликну блажени Јордан. — Како га каза онуј реч, ешеку ниједан?... — навађа га отац да још једном каже... А, што је саг за паре? А... како га рече?
— Оскудација! понавља мали Манулаћ олизнув носић, а турио прст у уста, па се стиди.
Аха, магаренце татино! — заценио се од силна смеха задовољни Јордан... — Оскудација! Па бре, дете, ја сол три товара полиза’, па си не знадо’ за тај реч, а оно, пази колицно је, па веће знаје! Бре, бре, бре, бре! — чуди се Јордан и једнако се шета уздуж и попреко по соби, поглêда свога синчића, врти главом и једнако пушта узвике: Бре, бре, бре, бре! Овој ће магаре, — наставља одушевљено Јордан кад буде голем, с чаршију — ем београдску — да дрма; убаво да запантиш овај мој сагашњи реч, Персо! ... Оскудација!... Кад гу научило, бре?! — чуди се једнако Јордан речи коју је доиста сад први пут чуо (иако се сваки дан тужио како „нема старе године и стари пазар“), па се диже у чаршију међу трговце с младим банћерчетом, коме мајка увуче пешкирић и закопча тур. Срећни и блажени отац поведе сина да види чаршија једно чудо од детета — да Манулаћ пред трговцима понови реч оскудација...
И сад тако паметно дете, које је тако много обећавало већ у најранијим годинама, када је оца усхићавало, — како је онда тек мајку Персиду срећном и поноситом чинило! и зато није никакво чудо што га је она свуда водила са собом да се подичи њиме. На славе, на патарице, поступаонице, на женске празнике — свуда га је водила од најранијег детињства његовог, откад се почео у патицама од шест гроша батргати уз мајку преко калдрме, па све до осамнаесте своје године, кад му је отац плаћао четрдесет гроша за потковане ексерима и потковицама кондуре. Свуда га је водила, само га је у хамам престала раније водити са собом. Ту га је водила до његове дванаесте године, а престала је да га води тек кад све жене скочише у интересу јавног морала, и кад је наишла на сложан и једнодушан отпор и протест посетитељака хамама.
А то је било онда кад јој је Јунус-агина ханума једном приметила:
— Па ти, чорбаџике, како поче... дабетер!... Па што си берем не поведеш сас теб’ и чорбаџи-Јордана, те га не доведеш помеђу нас у хамам?... — Отада га мајка није више водила са собом, и тако је Манулаћ проглашен дефинитивно за мушко. Од тога доба водио га је више и отац. У осамнаестој години купио му је џепни сахат и златан лапац. Тога дана, кад је први пут обесио златан ланац и сахат, Манулаћ се осетио сасвим мушко. Чак је, пролазећи Лесковачком улицом, намигнуо на три младе Чивутке, које су се шетале испод руке, али с оба ока и тако невешто да су Чивутке прснуле у смех јер им се учинило да је Манулаћ хтео да кине...
и то је ваљада једини несташлук и ђаволство из Манулаћеве младости, која се обично бујном и бурном зове. Једини, велим, јер он је иначе увек био стидљив и неспретан кад би се случајем нашао у близини женскога света. Најтеже му је било што није знао шта ће с рукама; срећом се тада сећао сахата, вадио га и навијао или гледао колико има сахата на њему.
С вршњацима својим се слабо дружио; зато је најрадије седео с оцем и с очевим друштвом и слушао њихове разговоре пуне мудрости и искуства. Кад би седао, увек би прострô најпре своју мараму, повукао мало ногавице навише од колена, па би онда сео и не би се дигао док му се прво његов татко не дигне; само у кафани би он прво оца опомињао да се дигну и иду. С кокошкама је легао, с петловима устајао. Био је штедљив. Новац му никад није потребан био јер никад није имао прилике да га потроши. Чак му се и мајка љутила што иде тако без новаца, као да није чорбаџијски син! А ако понесе, он колико понесе толико и врати, — некад чак донесе и више него што је понео. Једном кад је пошао у „Апеловац“ на стрелиште, дао му отац седам гроша. Манулаћ попије пиво за грош, при повратку купи јагњећу кожу за шест гроша и одмах успут прода за девет, — и тако донесе два гроша више него што је понео!
Ето, тога и таквога Манулаћа хвалила је Зони тетка Таска, а Мана кудила. Али то све није још ништа помогло код Зоне. јер, слушајући тетку, Зони је Мане због таквог његовог живота само изгледао интересантнији, а због сталежа његовог само милији и симпатичнији!...
Ела, Васке, запој ми ону жалну еврејску песну! — рекла би Зона Васки, седећи тако често тужна на доксату и, отуривши ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.
А Васка би тада запевала ту песму, у којој је Зона видела себе и свој зао удес што је рођена у чорбаџијској кући... Запевала он песму коју је већ толико пута певала Зони кад год би ову опхрвали слатки осећаји и тужне мисли и она пала у меланхолију.
— Ела, Васке, запој!... Жâлна сам, — жалну ми песну запој!...
А Васка запева:
Излегох да се пошетам
Низ тоја пуста Битола,
низ Еврејското махало,
низ тија тесни сокаци. —
Там видов моме Еврејче,
на висок чардак стојеше,
русе косе си чешљаше,
дробне си солзи ронеше
и жалну песну појеше,
у песну мајку колнеше:
Зашто ме роди Еврејка?
Што ме не роди рисјанка?!...
— Туго, Васке, што да прајим?! — уздахну Зоне.