Zona Zamfirova/17
- Glava sedamnaesta
Mišljenje nekog Milisava Jekonomije o toj, tako da kažem, „krađi i prekrađi” Zone, koje je, upravo, bilo mišljenje inteligentnijeg i slobodoumnijeg dela publike; ili kraće: kako je
tetka- Taskin plan i račun s onom korporativnom šetnjom totalno propao.
- Sutradan je tetka Taska htela da vidi efekat koji je proizvela ona jučerašnja šetnja kroz onoliki svet i ulice, i zato je i sama zaredila po mnogim kućama, navijala razgovor na onu stvar, ali se
pokajala i ratosiljala jer je uvidela da je propala kao nikad dotle. Nije ništa pomoglo: glas koji je jedared pukao nije se mogao zadržati, i stvoren jedared sud i mišljenje nije se moglo potrti.
Ostao je glas i nadalje i mišljenje ono staro, samo obogaćeno i nakićeno novim dosetkama i zajedanjima. jer sa sviju strana je obasuše pitanjima, kojima se — posle onako eklatantnog dokaza da je sve
laž i kleveta — ni najmanje nije nadala. jedna je zapitala: „Kod koga gu nađoste: kod Manulaća, eli kod Manču“; druga: „Kad gu vrnuste dom?“; treća: „U lojze li gu ufatiste?“ a četvrta baš
zagrdi pitanjem: „Eli gu sas džandari vrnuste? Što reče gospodin načelnik?“ — i sve takva neka, luđe od luđega, pitanja, tako da je tetka Taska savila šipke i pobegla čak u lojze. Tamo je
pripalila kandilo, tamjanom okadila odaju, i klekla pred ikonu i na grčkom jeziku bacila anatemu na sve, a najviše na Mana, koji je, kako je ona uverenja bila, sve to ujdurisao!
- Glas, jedared raširen, ostao je, i niko ga više nije mogao demantovati i povratiti natrag u usta klevetnicima. Zoni ostade ime „pobegulja“ iako je vraćena jer to što je vraćena nije još značilo
da joj je povraćen i stari dobar glas njen. — Svi su tumačili da je to lako bilo: ništa lakše od toga. Upravo, drukčije nije moglo ni biti kad stari, bogati Zamfir i gospodin načelnik žive lepo.
- A to je najlepše objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao „ovdešnji“, a nazivali ga Jekonomijom jer to mu je bila nekako struka, najmilija tema za razgovor, o kojoj je
najradije u kafani, za stolom, s razumevanjem razgovarao. Učio je nešto zemljodelsko-šumarske škole, ali, kako sam nije imao zemlje da je racionalno obrađuje, nije je hteo obrađivati ni kod
velikih gazda da ne bi pripomogao još većem propadanju malih gazda i postajanju latifundija ili velikih gazdinstava ili veleposeda, koji će tada neminovno gutati one male posede. Zato, a i stoga
što je mislio da narodu treba prvo izvojevati političke slobode, bacio se na pravnu struku. Advocirao je, slao dopise, postavljao po novinama pitanja ovome ili onome ministru pod potpisom
„Nebojša“; išao u deputacije, bivao predstavnik liste, primao pred sudom na sebe da je on pisac oštrijih uvodnih članaka, i sve takve krupnije narodne brige i poslove otaljavao. Mrzio je
nepravdu i nejednakost, i ekonomsku, i političku, i socijalnu, i smelo se izražavao u krugu svom, u kafanici „Kod prepečenice“, gde je redovno sedeo i govorio o birećetu lanjskom i ovogodišnjem,
o opštinskim koševima, o kiši i suši, i želeo seljaku kišu. I kad se spusti tako davno željena i očekivana kiša, on je onda zadovoljan i nudi duvanom one oko stola: — Pravi, boga ti ljubim! Nema
što ti danas, kad ovako pljušti ovaj božji blagoslov, ne bi’ dao — veli, pa priča raspoložen dalje. da mu, veli, neko kaže: „Šta bi voleo, Milisave, duše ti, pravo kaži: il’ da ti dam jedan
milion, ili jednu dobru kišu za našeg seljaka?“... — „Časti mi moje, kune se Milisav (stara zemljodelsko-šumarska krv!), časti mi moje i ove mi pričesti, — to jest, kud ja odoh — ovo nije vino, —
nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova što pljušti, časti mi, ne bi’ — veli Milisav — ni pogledao na milion, nego bi’ rekao: Aman, brate, šta će mi milion? Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa
kad ima naš ’ranitelj, naš geco, — imaću i ja. daj jednu kišicu, daj božji blagoslov onom veselom gejaku...“
- Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija, čije ćemo mišljenje izneti opširno i tačno, kao da je iz stenografskih beležaka vađeno. A koje mišljenje mislimo da
neće biti na odmet kad od jedne takve osobe dolazi. I onda nije nikakvo čudo što je njegovo subjektivno mišljenje i osvojilo i brzo postalo objektivno i opšte mišljenje celoga grada..
- — More, znao sam ja to — govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici „Kod prepečenice“ — da će to biti ono štono naši stari rekli: „Pojeo vuk magarca“, čim se to tiče bogataške kuće.
jer evo, brate slatki, sasvim prosta stvar! Čorbadži-Zamfir ima kuće, dućane, čifluke i vinograde, a gospodin načelnik, jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk pa još kad je i muftaluk, —
pa se to nekako složi, ujduriše mu se to nekako... Vrana vrani oči ne vadi... Teško sirotinji! Lako je njemu, nego muka je nama — meni i tebi, i onome tamo bratu, — i pokaza na zajmodavca
Ljubisava — muka je poštenim ljudima!...
- — More, znam ja sve to, — nastavlja Milisav, držeći na donjoj usni cigaricu, a u isto vreme praveći novu — pa zato i lajem toliko. Zar je meni milo da se povlačim od sveta?!... Čudite se što
ćutim, što se tuđim, što se poneki put, pa boga mi, i našljemam ove rakijčine!... (Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovo
radi — pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po našim novinama!... Novine, novinari, bre brate, ako ko boga zna, kô jedni najčestitiji i jedni, zaista, najsvesniji sinovi ove zemlje, — pa,
eno, i oni profanisani... Eno, uzmi po novinama! Sporečkaju se dvojica, dva siromaška, reci poguraju se malo, a po novinama sve raspričaju nadugačko i naširoko: „Juče su se sporečkala dvojica,
i posle kraće amalske i alaske svađe i grdnje, i potukli i uznemirili čitav ovaj kraj, kao da smo u centralnoj Africi, a ne u civilizovanoj Jevropi... Šta će stranci reći na to? A naše budne
policije niotkuda, da nas, vele, poštedi od svega toga!...“ Eto, tako kažu kad je o sirotinji reč. A kad se gospoda potuku s ambrelima da sve pršti, — a oni samo ukratko pišu: „Bili smo“, vele,
„očevici jedne neprijatne scene; žaliti je i želeti je da se takovo što više nigda ne ponovi“...
- Ili, još bolje, uzmi ovo na priliku: žive nevenčano gospoda, i niko neće da kaže i nazove to pravim njegovim imenom. Ama, kresni mu, brate, reci: popu pop, bobu bob!... Nego umotavaju to, kriju
u kučine, te: simpatišu jedno drugom, te brak na levu ruku, te morganatički, te divlji, te neki nedozvoljeni i nedopušteni odnosi — i sve tako nešto. A kad sirotinja, što ne može da se formalno
uzme zbog troška, počne kao gospoda, — da vi’š kako onda nađu izraz i pogode pravo ime, onda prosto vele: spanđali se... Onda piše u novinama:
- — „Taljigaš“, reci Proka, „i vešerka Sosa žive naočigled sveta i policije nevenčano. Žive na sablazan svetu, a najviše na sablazan onim čestitim i mirnim susedima. Čudimo se“, vele, „kako naša
vredna policija, koja je tako revnosna i brza kad koga treba kazniti za nepočupanu zubaču pred kućom, i za đubre u kući, — kako je sada tako indiferentna i spora prema ovom, i to moralnom,
đubretu!...“ — More, — završi Milisav — mrzi me i da pričam, — samo se naljutim, pa onda ne valjam i nisam ceo dan ni za kakav posao...
- Svi mu odobravaju, vele da je sve tako kao što on kaže, poručuju čokanjče lincure, a on opet nastavlja.
- — Pa tako je s ovim sad. Ona je odbegla, ili oteta, — to ne menja mnogo stvar; glavno je da je to fakat, nepobitni fakat koji se više ničim ne može oboriti! E, ali je to čorbadžijska, bogataška
ćerka, njen otac i načelnik ovako i tu metnu jedan kažiprst kraj drugoga, da pokaže kako se Zamfir i načelnik slažu — i onda, to ne sme tako ostati! Ne sme niko preko javnih glasila ni reči
zucnuti o tome, iako štampa postoji, iako smo se mi krvavili i po apsanama trunuli, i koske naše ostavljali — samo da je dobijemo. I što će nam onda sve to?!... I pošto je ona čorbadži-Zamfirova,
— onda daj policiju i žandare, trči po kućama p vinogradima, vraćaj je kući, zamaži oči svetu da ne vidi bruku, i zapuši mu uši da ne čuje istinu!... Ama neće se ofajditi time! Ostade to — beše
mu! Ni za milion miraza ne bih je ja — ja, ovako kako me sad vidiš, koji sem časti i inteligencije ništa pod ovim nebom nemam, — ja je, ev’ vidiš, ne bi’ uz’o, pa ni za sve one kuće, dućane,
čifluke, vodenice i vinograde!... Časti mi moje, — ne bih! A ’nije malo kad se čovek u svoju čast zakune... Ona je, vidiš, sad u mojim očima, — završi Milisav podignutim glasom, lupajući na
svaku reč šakom o sto da su se sve tresli i zvečali oni silni čokanjčići — ona je sad prosto kao jedna knjiga iz antikvarnice... Ama, vele, nova knjiga, neisečena, — jok, jok! Je li ona dospela u
antikvarnicu, — ona je stara! Ona je sad, ista Zona, nikako drukše, nego kao jedna poništena taksena marka!...