Zmijina košuljica
| Zmijina košuljica Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Zmijina košuljica
Pripovetka u narodnom duhu.
Bio jedan car, pa je bolovao od ljute glavobolje. Sve se carstvo već uplašilo bilo, tako je patio. Sa sviju krajeva sveta dolaziše mu lekari, ali sve ništa ne pomože. Neki se uplašili već da će i da poludi; a neki opet tajno govoriše da je zbilja i poludio.
Kad najedared, — bila je baš subota, — evo ti neke bake, koja se, kroz silesan svet što se oko dvora carskog skuppo, poče da gura, i uđe upravo u carsku avliju. Dvorani je terali i terali napolje, al' ona se sve neprestance molila da je puste do cara. Tek onda kad im je rekla da leka nosi bolesniku, pustiše je.
Kad dođe do cara, koji je na zlatnom krevetu ležao, pokloni mu se do zemlje i celiva mu suvu desnicu. Tu je on odma zapita koje mu dobro donosi; a ova mu nato odgovori: »najveće dobro donosim ti, lek od glavobolje!« Car se čisto skameni, iznenađen, i pogleda je nato još milostivije. Lekari se svi zadivili, koji kraj postelje sediše, a carica — nije ni verovala. »Jest, donela sam ti lek, care, al' će ga opet drugi kogod morati nabaviti! Tu, u prvoj šumi kod nas, caruje carska zmija, i ja sama sam je već više puta videla, pa kad njenu košuljicu nabaviš i s njome pogladiš bolesno čelo, bićeš opet zdrav, kao od majke rođen. No po tu košuljicu ne smeš poslati ma koga, jer je zmija ljuta i otrovna, već najlepšu i najsiromašniju devojku u celome carstvu. To učini, pa ćeš viditi da nisam zabadava osedela; a tebe lekari nikad ne izlečiše, jer ti si stao na nečistu kašiku, ili si ma kad uzda'nuo na sred raskršća«.
Kad to car čuje, toga stika zapovedi svojim slugama da telale po celome carstvu da se od svud iskupi sirotinja, i to samo mlade devojke, pa da odma pohite carevom dvoru, gde će im se bogata milostinja da dade; a koja god ne bi došla, da će biti bačena na dno tavnice.
Ne prođe ni nedelju dana, kad evo ti iz celoga silesnog carstva sirotih devojaka gde se nanizaše oko carevog dvora. Tu ti ovaj odma zapovedi da se silni hlebovi umese i silni jaganjci ispeku, kojima će sirote i gladne da nahrani. Pri razdavanju, paziše mu dvorani na svaku devojku redom da li je i lepa; a osobito carica, koja ni jednu nije propustila, a da joj duboko u lice ne zagledi. Sve koje im se dopadoše propuštahu u carsku avliju, al' se carici sve činilo kao da još nema one prave lepote.
Kad evo ti i poslednje devojke, kojoj se haljinica ponajvećma istrcala, gde sasvim smireno i stidljivo priđe carici. Ova ciknu od radosti. »Ovo je!« povika odma, zagrlivši siroto devojče sa lepim plavim očima i dugom kosom. Odma otpuste sve druge, no pre toga ih lepo obdariše; a ovu najsiromašniju i najlepšu uvedu upravo u carevu sobu.
Čim je ovaj opazi, a njemu čisto odma odlakšalo. Kaže on njoj tu kako je kod njega bila neka stara baka, i kako mu je kazala da će ga od te nesrećne bolesti njegove izlečiti samo najsiromašnija i najlepša devojka, no koja mu mora nabaviti košuljicu carske zmije, što caruje tu u obližnjoj šumi. Kad to devojka ču, a ona sva prebledi i poče da se plaši. Kaže njoj car opet da se ništa ne boji, jer ta zmija voli sirote devojke, pa joj neće ništa biti; a on će je carski obdariti kad mu to učini. Dobro, skloni se naposletku sirota devojka i kaže da je odvede kogod u šumu. Odma tu car naredi i ona tako ode.
Kad ona tamo, nigde na svetu nikoga. Ide tako žalosna po šumi, ide, ide, i dođe do nekog izvora. Kako je ožednila bila, saže se, kao da se napije malo vodice, al' ujedared joj nešto šušnu za leđi. Brzo se osvrne i opazi — carsku zmiju, gde se odvija na kamenu iz kotura. Na glavi joj zlatna kruna, a u usti zelena grančica. Sva pretrne, sirotica, i poče da beži.
»Ne beži, devojko«, poče zmija odma da viče za njom i pođe joj na susret. Kad ova to čuje, kako joj zmija sasvim milostivo govori, a ona se odma vrati. »Što begaš od mene, kad ja na tebe i čekam, — dobro što si došla. Sve ja već znam, zarašta ovamo dođe, pa zato 'odi da ti dadem svoju košuljicu«.
Pođe devojka odma za njom i dođu do neke crne stene u kojoj velika pukotina japi. Silne zmije, Bože, i gušterovi upleli se tu i čuvaju stražu na zmijini vrati. Ni jedna ne zasikta na sirotu devojku. Uvuče se tu carska zmija u svoje obitalište, i evo ti je toga časa gde nosi u zubi svoju košuljicu, koju dade devojci. No tu joj pred svima zmijama i gušterovima kaže da dobro pazi na nju, i da je opet natrag donese za tri dana. Ako je za to vreme ne donese, onda će biti veliko zlo, jer će košuljica oživeti i pretvoriće se u najljuću zmiju, koja će prvo onoga da ujede uz koga oživi.
Čuje to sve sirota devojka i obreče da će je zacelo kroz tri dana natrag doneti, i ode.
Kad dođe u carev dvor, a oni je svi zagrliše i poljubiše. Dade ona odma donesenu košuljicu, i kaže kako je za tri dana opet natrag mora odneti; ali zaboravi da im rekne šta će se dogoditi ako je ne odnese. Odma počne car da trlja njome po čelu, i od stika uskliknu da mu je lakše! Od radosti velike ne znade šta će, već poče da ljubi lepu devojku; no to se carici ni najmanje ne dopadne: šta više, uplašila se da će je car, kad ozdravi, i za milenicu uzeti. Zato odma poče da misli kako bi devojci naudila. Seti se taki da je devojka rekla da kroz tri dana mora opet natrag odneti tu čudnovatu košuljicu, i poče u sebi da sudi da bi devojku u protivnom slučaju zmija ma kako kaznila. Zato namisli da košuljicu sutra ukrade, pa da je tek onda kome drugom podmetne kad već i treći dan prođe.
Što je mislila, to je i uradila. No po nesreći svojoj, kako nije znala gde bi je najbolje sakrila da je nikako ne nađu, metne je u nedra. Kad car i svi oko njega najjedared osetiše da je košuljice nestalo, svi se čisto okameniše, pa i carica — kao bajagi. E, tu sirota devojka odma u plač, pa u plač, al' sve zabadava: košuljice nema, pa nema... I sam car, koji je ozdravio i ustao iz svoga kreveta, poče da traži, al' opet sve zabadava. I on se već bio uplašio za sirotu devojku, a bojao se i toga da mu se sada bolest opet neće povratpti, i zato zapovedi da mu se ceo dvor pretrese, a svi poslužitelji koji su toga dana u sobi bili da se na muke metnu. Sve to ništa nije pomoglo, jer košuljice nema, pa nema, — kao da je u zemlju propala. A ko bi na caricu i pomišljao, koja se uz to više nego svi drugi previjala i knjezila.
Sirota devojka ne zna šta će od čuda i stra, a već i treći dan skoro na izmaku.
Toga večera još sazove žalosni car sve svoje velikaše i mudrace na večeru, da se s njima posavetuje šta će i kako će u toj nevolji. Kako su sedili za carskim stolom i večerali, a s njima i plačna sirota devojka s desne strane do cara, carica s leve, — kako su svi tako sedeli i mudrovali šta će i kako će, — najedared ciknu carica kao besomučna i poče da se maša rukom u nedra. Kroz tanku košuljicu pišnu joj rumena krv, a uz vrat joj poče da se izvija velika crna zmija, koje odma zatim nekuda nestade. Još i ne pritrčaše carici, a ona izdahnu...
Svi se uprepastili od čuda, pa ni oni najmudriji mudraci ne znadoše ovo da rastumače, dok im sirota devojka ne reče da je ta crna zmija ona ista košuljica koja se, evo, u najljuću zmiju pretvorila. Rekne im plačući još i to, da je zaboravila da kaže da će se košuljica kroz tri dana u zmiju pretvoriti; onda je, možda, carica ne bi ni ukrala, niti bi je metnula u nedra.
Velika žalost ovlada odma u carevom dvoru, i sutra-dan spremahu se da caricu sjajno sahrane. Kad je već izdigoše na zlatna nosila, a ispod sanduka pspade odnekud ona ista košuljpca, koju sirota devojka odma uze. Posle pogreba ode taki u šumu da je zmiji preda, no sada je još većma zebla u srcu.
Kad ona opet na onaj izvor, a zmija na onom istom kamenu, sa onom istom krunom na glavi, ali sad nema one zelene grančice u usti. Tu ova odma poče da moli zmiju da joj oprosti, jer nije ona kriva; a zmija joj se primače bliže, i kad je primila svoju košuljicu, poče ovako da joj govori: »Da si bila pažljivija, bila bi i srećnija. Onda bi dobila i onu zelenu grančicu koju sam pre u usti imala i koja bi ti blagoslovila porod muškom decom, ovako ćeš samo žensku izroditi i to baš sa carem, koga si izlečila«.
Sve što joj zmija reče — i zbilo se.
Lepu caricu uvek srce zaboli kad međ ženskom dečicom ne vidi i koga muškarca, al' šta će: tako je suđeno!
Napomene
[uredi]- Ova pesma je objavljena u: Matica, 1868.
Izvori
[uredi]- Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, strana 437-442, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.
|