Змијина кошуљица
| Змијина кошуљица Писац: Јован Грчић Миленко |
Змијина кошуљица
Приповетка у народном духу.
Био један цар, па је боловао од љуте главобоље. Све се царство већ уплашило било, тако је патио. Са свију крајева света долазише му лекари, али све ништа не поможе. Неки се уплашили већ да ће и да полуди; а неки опет тајно говорише да је збиља и полудио.
Кад наједаред, — била је баш субота, — ево ти неке баке, која се, кроз силесан свет што се око двора царског скуппо, поче да гура, и уђе управо у царску авлију. Дворани је терали и терали напоље, ал' она се све непрестанце молила да је пусте до цара. Тек онда кад им је рекла да лека носи болеснику, пустише је.
Кад дође до цара, који је на златном кревету лежао, поклони му се до земље и целива му суву десницу. Ту је он одма запита које му добро доноси; а ова му нато одговори: »највеће добро доносим ти, лек од главобоље!« Цар се чисто скамени, изненађен, и погледа је нато још милостивије. Лекари се сви задивили, који крај постеље седише, а царица — није ни веровала. »Јест, донела сам ти лек, царе, ал' ће га опет други когод морати набавити! Ту, у првој шуми код нас, царује царска змија, и ја сама сам је већ више пута видела, па кад њену кошуљицу набавиш и с њоме погладиш болесно чело, бићеш опет здрав, као од мајке рођен. Но по ту кошуљицу не смеш послати ма кога, јер је змија љута и отровна, већ најлепшу и најсиромашнију девојку у целоме царству. То учини, па ћеш видити да нисам забадава оседела; а тебе лекари никад не излечише, јер ти си стао на нечисту кашику, или си ма кад узда'нуо на сред раскршћа«.
Кад то цар чује, тога стика заповеди својим слугама да телале по целоме царству да се од свуд искупи сиротиња, и то само младе девојке, па да одма похите царевом двору, где ће им се богата милостиња да даде; а која год не би дошла, да ће бити бачена на дно тавнице.
Не прође ни недељу дана, кад ево ти из целога силесног царства сиротих девојака где се нанизаше око царевог двора. Ту ти овај одма заповеди да се силни хлебови умесе и силни јагањци испеку, којима ће сироте и гладне да нахрани. При раздавању, пазише му дворани на сваку девојку редом да ли је и лепа; а особито царица, која ни једну није пропустила, а да јој дубоко у лице не загледи. Све које им се допадоше пропуштаху у царску авлију, ал' се царици све чинило као да још нема оне праве лепоте.
Кад ево ти и последње девојке, којој се хаљиница понајвећма истрцала, где сасвим смирено и стидљиво приђе царици. Ова цикну од радости. »Ово је!« повика одма, загрливши сирото девојче са лепим плавим очима и дугом косом. Одма отпусте све друге, но пре тога их лепо обдарише; а ову најсиромашнију и најлепшу уведу управо у цареву собу.
Чим је овај опази, а њему чисто одма одлакшало. Каже он њој ту како је код њега била нека стара бака, и како му је казала да ће га од те несрећне болести његове излечити само најсиромашнија и најлепша девојка, но која му мора набавити кошуљицу царске змије, што царује ту у оближњој шуми. Кад то девојка чу, а она сва пребледи и поче да се плаши. Каже њој цар опет да се ништа не боји, јер та змија воли сироте девојке, па јој неће ништа бити; а он ће је царски обдарити кад му то учини. Добро, склони се напослетку сирота девојка и каже да је одведе когод у шуму. Одма ту цар нареди и она тако оде.
Кад она тамо, нигде на свету никога. Иде тако жалосна по шуми, иде, иде, и дође до неког извора. Како је ожеднила била, саже се, као да се напије мало водице, ал' уједаред јој нешто шушну за леђи. Брзо се осврне и опази — царску змију, где се одвија на камену из котура. На глави јој златна круна, а у усти зелена гранчица. Сва претрне, сиротица, и поче да бежи.
»Не бежи, девојко«, поче змија одма да виче за њом и пође јој на сусрет. Кад ова то чује, како јој змија сасвим милостиво говори, а она се одма врати. »Што бегаш од мене, кад ја на тебе и чекам, — добро што си дошла. Све ја већ знам, зарашта овамо дође, па зато 'оди да ти дадем своју кошуљицу«.
Пође девојка одма за њом и дођу до неке црне стене у којој велика пукотина јапи. Силне змије, Боже, и гуштерови уплели се ту и чувају стражу на змијини врати. Ни једна не засикта на сироту девојку. Увуче се ту царска змија у своје обиталиште, и ево ти је тога часа где носи у зуби своју кошуљицу, коју даде девојци. Но ту јој пред свима змијама и гуштеровима каже да добро пази на њу, и да је опет натраг донесе за три дана. Ако је за то време не донесе, онда ће бити велико зло, јер ће кошуљица оживети и претвориће се у најљућу змију, која ће прво онога да уједе уз кога оживи.
Чује то све сирота девојка и обрече да ће је зацело кроз три дана натраг донети, и оде.
Кад дође у царев двор, а они је сви загрлише и пољубише. Даде она одма донесену кошуљицу, и каже како је за три дана опет натраг мора однети; али заборави да им рекне шта ће се догодити ако је не однесе. Одма почне цар да трља њоме по челу, и од стика ускликну да му је лакше! Од радости велике не знаде шта ће, већ поче да љуби лепу девојку; но то се царици ни најмање не допадне: шта више, уплашила се да ће је цар, кад оздрави, и за миленицу узети. Зато одма поче да мисли како би девојци наудила. Сети се таки да је девојка рекла да кроз три дана мора опет натраг однети ту чудновату кошуљицу, и поче у себи да суди да би девојку у противном случају змија ма како казнила. Зато намисли да кошуљицу сутра украде, па да је тек онда коме другом подметне кад већ и трећи дан прође.
Што је мислила, то је и урадила. Но по несрећи својој, како није знала где би је најбоље сакрила да је никако не нађу, метне је у недра. Кад цар и сви око њега најједаред осетише да је кошуљице нестало, сви се чисто окаменише, па и царица — као бајаги. Е, ту сирота девојка одма у плач, па у плач, ал' све забадава: кошуљице нема, па нема... И сам цар, који је оздравио и устао из свога кревета, поче да тражи, ал' опет све забадава. И он се већ био уплашио за сироту девојку, а бојао се и тога да му се сада болест опет неће повратпти, и зато заповеди да му се цео двор претресе, а сви послужитељи који су тога дана у соби били да се на муке метну. Све то ништа није помогло, јер кошуљице нема, па нема, — као да је у земљу пропала. А ко би на царицу и помишљао, која се уз то више него сви други превијала и књезила.
Сирота девојка не зна шта ће од чуда и стра, а већ и трећи дан скоро на измаку.
Тога вечера још сазове жалосни цар све своје великаше и мудраце на вечеру, да се с њима посаветује шта ће и како ће у тој невољи. Како су седили за царским столом и вечерали, а с њима и плачна сирота девојка с десне стране до цара, царица с леве, — како су сви тако седели и мудровали шта ће и како ће, — наједаред цикну царица као бесомучна и поче да се маша руком у недра. Кроз танку кошуљицу пишну јој румена крв, а уз врат јој поче да се извија велика црна змија, које одма затим некуда нестаде. Још и не притрчаше царици, а она издахну...
Сви се упрепастили од чуда, па ни они најмудрији мудраци не знадоше ово да растумаче, док им сирота девојка не рече да је та црна змија она иста кошуљица која се, ево, у најљућу змију претворила. Рекне им плачући још и то, да је заборавила да каже да ће се кошуљица кроз три дана у змију претворити; онда је, можда, царица не би ни украла, нити би је метнула у недра.
Велика жалост овлада одма у царевом двору, и сутра-дан спремаху се да царицу сјајно сахране. Кад је већ издигоше на златна носила, а испод сандука пспаде однекуд она иста кошуљпца, коју сирота девојка одма узе. После погреба оде таки у шуму да је змији преда, но сада је још већма зебла у срцу.
Кад она опет на онај извор, а змија на оном истом камену, са оном истом круном на глави, али сад нема оне зелене гранчице у усти. Ту ова одма поче да моли змију да јој опрости, јер није она крива; а змија јој се примаче ближе, и кад је примила своју кошуљицу, поче овако да јој говори: »Да си била пажљивија, била би и срећнија. Онда би добила и ону зелену гранчицу коју сам пре у усти имала и која би ти благословила пород мушком децом, овако ћеш само женску изродити и то баш са царем, кога си излечила«.
Све што јој змија рече — и збило се.
Лепу царицу увек срце заболи кад међ женском дечицом не види и кога мушкарца, ал' шта ће: тако је суђено!
Напомене
[уреди]- Ова песма је објављена у: Матица, 1868.
Извори
[уреди]- Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, страна 437-442, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.
|