Zvonimir/15

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
ŠESTI PRIZOR

ŠESTI PRIZOR

ZVONIMIR (izprati legata tlo izlazka pa se onda vrati):
A ti već i natrag dođe, sine?
RADOVAN:
Ban Petar mi dobro put prekrati.
ZVONIMIR:
Ban je zdravo poranio.
RADOVAN (jedko):
                                    Ovaj
Čas ulazi u Biograd slavno!
ZVONIMIR (knezovima):
Da li od vas kojega pozvaše?
KLONIMIR:
Već ako ne u pismu tvojemu.
Zvonimir (smieši se):
Dakle spravili za sutra budite,
Da pođemo tamo, ako Bog da.
KLONIMIR:
Ti ćeš ići u Biograd, bane?
ZVONIMIR:
A što nebih?
LAPSAN:
                                      Nemoj se šaliti!
ZVONIMIR:
Možda nebih, da mi se ne mora.
Al' će tamo da biraju kralja,
A tu imam i ja dvie tri reći,
Koje nebih na duši zadržat'.
A i zašto da neidem?
KLONIMIR:
                                      Zašto?
Samo zato, što j' ban Petar tamo!
ZVONIMIR:
Star je zdravo, slabi su mu zubi,
Nemože me, da hoće, pregrizti.
KLONIMIR:
U toga je srdce od željeza,
Pa i zubi nisu mu drugčiji.
Ko se tako, k'o vas dva, razstane,
Sastanku se radovat' nemože.
Kad već nisi vojsku izkupio,
Što b' triebalo da si učinio,
A ti makni kudgod iz države,
Dok nevidiš, šta je i kako je.
ZVONIMIR:
Težak sam ti za taj pos'o, kneže,
Suviše me noge izdadoše. —
A šta drugo i mogoh učinit'
Neg' čekati, da se skupi sabor;
Miesto onog, koji ja pozvadoh,
Sad se skuplja od Petra pozvani.
Tu će biti o kruni govora,
A ja rekoh branit' je Stiepanu;
Mogu l' sada da tamo neidem?
KLONIMIR:
Liepo zboriš, i tako b' valjalo,
Da tvoj krvni dušmanin nedođe
Na taj sabor s oružanom vojskom.
ZVONIMIR:
Pa šta bi vi htieli? Zar da i ja
Vojsku kupim i na sabor vodim?
Od sabora zatočište gradim?
Miesto mira zelene grančice
Oganj nosim u slamu skupljenu?
Mač obnažim, gdie se jezik ište?
Razdražujem, gdie valja da tišam?
I započnem, čim se svršit' mora,
Ako s' boljim svršiti nedade?
A, to neću! kad su započeli,
Nek pred svietom i pred Bogom sami
I odgovor na sebi zadrže.
KLONIMIR:
Al' silan sviet za banom povrvi,
Pa sve to je biesno i pomanmo,
I pijano povoljnom promienom.
Tu se riečma ništa neučini.
ZVONIMIR:
Ništa zato, kad svršimo s riečma,
Vidit' ćemo trieba li drugčije,
Pa po tome poslie radit' ćemo.
KLONIMIR:
Tek da onda nebude prekasno.
Šta će biti, ako tebe kako
Il' potajno il' javno uklone?
ZVONIMIR:
Valjda do tog' dotierat' nećemo,
Dok imade valjanih Hrvata!
Ako mnogi sada i pristaše
Uz zastavu novoga imena,
Al' nestaše nogom na poštenje,
Nit' zakona s' svoih odrekoše,
Pa s tog neće dati napadati
Na čovieka, koi ništ' neradi,
Nego samo kako misli kaže,
I zahtieva što pravda donosi.
A najposlie nek' i tako bude;
Zar mi tvrđe na ramenih glava
Stoji, kad bih s mačem na njih iš'o?
Život ljudski u božjoj je ruci,
Pa ga čuva, doklie mu je volja. —
(Klonimiru)
Klonimire, dođi sa mnom!
(Odu)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.