Звонимир/15

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР

ЗВОНИМИР (изпрати легата тло излазка па се онда врати):
А ти већ и натраг дође, сине?
РАДОВАН:
Бан Петар ми добро пут прекрати.
ЗВОНИМИР:
Бан је здраво поранио.
РАДОВАН (једко):
                                    Овај
Час улази у Биоград славно!
ЗВОНИМИР (кнезовима):
Да ли од вас којега позваше?
КЛОНИМИР:
Већ ако не у писму твојему.
Звонимир (смиеши се):
Дакле справили за сутра будите,
Да пођемо тамо, ако Бог да.
КЛОНИМИР:
Ти ћеш ићи у Биоград, бане?
ЗВОНИМИР:
А што небих?
ЛАПСАН:
                                      Немој се шалити!
ЗВОНИМИР:
Можда небих, да ми се не мора.
Ал' ће тамо да бирају краља,
А ту имам и ја двие три рећи,
Које небих на души задржат'.
А и зашто да неидем?
КЛОНИМИР:
                                      Зашто?
Само зато, што ј' бан Петар тамо!
ЗВОНИМИР:
Стар је здраво, слаби су му зуби,
Неможе ме, да хоће, прегризти.
КЛОНИМИР:
У тога је срдце од жељеза,
Па и зуби нису му другчији.
Ко се тако, к'о вас два, разстане,
Састанку се радоват' неможе.
Кад већ ниси војску изкупио,
Што б' триебало да си учинио,
А ти макни кудгод из државе,
Док невидиш, шта је и како је.
ЗВОНИМИР:
Тежак сам ти за тај пос'о, кнеже,
Сувише ме ноге издадоше. —
А шта друго и могох учинит'
Нег' чекати, да се скупи сабор;
Миесто оног, који ја позвадох,
Сад се скупља од Петра позвани.
Ту ће бити о круни говора,
А ја рекох бранит' је Стиепану;
Могу л' сада да тамо неидем?
КЛОНИМИР:
Лиепо збориш, и тако б' ваљало,
Да твој крвни душманин недође
На тај сабор с оружаном војском.
ЗВОНИМИР:
Па шта би ви хтиели? Зар да и ја
Војску купим и на сабор водим?
Од сабора заточиште градим?
Миесто мира зелене гранчице
Огањ носим у сламу скупљену?
Мач обнажим, гдие се језик иште?
Раздражујем, гдие ваља да тишам?
И започнем, чим се свршит' мора,
Ако с' бољим свршити недаде?
А, то нећу! кад су започели,
Нек пред свиетом и пред Богом сами
И одговор на себи задрже.
КЛОНИМИР:
Ал' силан свиет за баном поврви,
Па све то је биесно и поманмо,
И пијано повољном промиеном.
Ту се риечма ништа неучини.
ЗВОНИМИР:
Ништа зато, кад свршимо с риечма,
Видит' ћемо триеба ли другчије,
Па по томе послие радит' ћемо.
КЛОНИМИР:
Тек да онда небуде прекасно.
Шта ће бити, ако тебе како
Ил' потајно ил' јавно уклоне?
ЗВОНИМИР:
Ваљда до тог' дотиерат' нећемо,
Док имаде ваљаних Хрвата!
Ако многи сада и присташе
Уз заставу новога имена,
Ал' несташе ногом на поштење,
Нит' закона с' своих одрекоше,
Па с тог неће дати нападати
На човиека, кои ништ' неради,
Него само како мисли каже,
И захтиева што правда доноси.
А најпослие нек' и тако буде;
Зар ми тврђе на рамених глава
Стоји, кад бих с мачем на њих иш'о?
Живот људски у божјој је руци,
Па га чува, доклие му је воља. —
(Клонимиру)
Клонимире, дођи са мном!
(Оду)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.