Zvonimir/10

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR

DRUGI ČIN

PRVI PRIZOR

Dvorana u kraljevom dvoru.
Kralj, Stiepan, Zvonimir, Niekoliko dvorana

KRALj (bolan uzdigne se):
Ko je ovdje? — O malo vas ima!
Svaki bieži, gdie se smrt ukaže.
Ta nemojte plašiti se, ljudi,
Ona samo meni pruža ruku,
Hoće da mi krunu s glave skine,
I zove me da s priestola siđem,
I da s njome sa zemlje odlazim.
A vi ćete svi za mnom ostati,
Pa imenu mome sudit' ćete.
Taj će reći: laka mu zemljica,
Dobar bieše, šteta što ga nema;
A taj opet: da je i odavno,
Kralj sadašnji u mnogo je bolji!
A moja će usta oniemiti,
Pa nit' ću se onom zahvaliti,
Nit' pred ovim izpričati moći.
No Bog svakom po istini sudi,
Pa se i ja u to niešto uzdam;
A čini mi s', da sam i tako što
Učinio u životu svome,
Da me neće hrvatska listina
Međ najloše uvrstit' kraljeve.
Zvonimire! Jesi l' gdie na blizu?
ZVONIMIR:
Tu sam, kruno!
KRALj:
Bana Petra nema?
ZVONIMIR:
Neposluša, ako si ga zvao.
KRALj:
Zvao sam ga, k'o i tebe što sam.
Vas dva život pomirit' nemože,
Mislio sam smrti će se dati.
No nema ga! O, taj vrat željezni
Neće moći ni smrt presaviti.
Što mu drago, kad si ti tu samo.
ZVONIMIR:
Zapoviedaj, ako štogod želiš.
KRALj:
Neću tebi zapoviedat', bane!
Zapoviesti živa usta ištu,
A ja mislim koji čas umrieti;
Nego moram moliti te bane,
Umirućem' moliti pristoji.
ZVONIMIR:
Kralj ostaje kralj i kad umire.
A zapoviest rizu zadržava
I kad ide za tužnim ukopom.
KRALj:
Neka bude tako, bane! Samo
Obred mi da ćeš me slušati.
ZVONIMIR:
A kad tebe nisam poslušao?
I sada ću, tek ako uzmogu.
KRALj:
Možeš, bane; do volje ti stoji.
Vidiš tamo (za Stiepana) ono tužno diete?
Njemu hoću krunu da ostavim.
Jer sam mu je dužan ostavili.
Zakun' mi se, da ćeš ga braniti,
I na glavi krunu mu čuvati.
ZVONIMIR:
Stiepan pravo na krunu ti ima.
Al: toliko ima i Slaviša:
Da dademo na volju narodu,
Neka rekne kod koga je voli.
Ako narod krunu da Stiepanu,
Ja ću mu je k'o svoju čuvati.
KRALj:
Ti si meni uviek vieran bio,
U boju mi glavu zaklanjao,
Imenu mi slavu pridobio.
I mnoge mi dane usladio:
Pa sad hoćeš tijem izgovorom
Da mi čase otruješ posliednje!
ZVONIMIR:
Da neumrieš na mene žaleći,
Evo ću ti, što mogu, obreći:
Ja Stiepana za kralja priznat' ću!
Al' možeš li od mene iskati
Da oružjem narod natierujem,
Da za kralja uzme, koga neće?
KRALj:
Dosta, bane! Samo ti ga priznaj,
I kaž' svietu, da ga ti priznaješ,
A tebe će narod poslušati:
Kud će drugi, kad ti tamo pođeš?
Ti, Stiepane, uviek slušaj bana
Kao svoga otca rođenoga:
Do smrti mi vjeran mi je bio,
Pa će takav i umriet' zacielo!
STIEPAN:
Hoću, striče i uzmožni kralju,
Da koga bih, kada njega nebih?
KRALj:
Bane, s puta, kojim udarismo,
Nesilazi, već i dalje idi.
Carigrad nam sile dati neće,
Već sad drži, a sada nas baca,
Kako kad mu nužda zakon daje.
Sa Srbima već i krv nas veže:
Grdna šteta i crn grieh bi bio,
Kad smo svoji, da nismo drugovi.
Ugri su nam jaka neprilika. —
Zato drž' se uviek Italije.
Tu ćeš naći snažnog prijatelja,
Dobru pomoć, i čvrstu podporu!
Sad me vod'te: evo opet hoće
Da m' uhvati nesviestica, mal' da
Ovo neće i posliednja biti.
(Odvedu ga i svi odu.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.