Звонимир/10

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ДРУГИ ЧИН

ПРВИ ПРИЗОР

Дворана у краљевом двору.
Краљ, Стиепан, Звонимир, Ниеколико дворана

КРАЉ (болан уздигне се):
Ко је овдје? — О мало вас има!
Сваки биежи, гдие се смрт укаже.
Та немојте плашити се, људи,
Она само мени пружа руку,
Хоће да ми круну с главе скине,
И зове ме да с приестола сиђем,
И да с њоме са земље одлазим.
А ви ћете сви за мном остати,
Па имену моме судит' ћете.
Тај ће рећи: лака му земљица,
Добар биеше, штета што га нема;
А тај опет: да је и одавно,
Краљ садашњи у много је бољи!
А моја ће уста ониемити,
Па нит' ћу се оном захвалити,
Нит' пред овим изпричати моћи.
Но Бог сваком по истини суди,
Па се и ја у то ниешто уздам;
А чини ми с', да сам и тако што
Учинио у животу своме,
Да ме неће хрватска листина
Међ најлоше уврстит' краљеве.
Звонимире! Јеси л' гдие на близу?
ЗВОНИМИР:
Ту сам, круно!
КРАЉ:
Бана Петра нема?
ЗВОНИМИР:
Непослуша, ако си га звао.
КРАЉ:
Звао сам га, к'о и тебе што сам.
Вас два живот помирит' неможе,
Мислио сам смрти ће се дати.
Но нема га! О, тај врат жељезни
Неће моћи ни смрт пресавити.
Што му драго, кад си ти ту само.
ЗВОНИМИР:
Заповиедај, ако штогод желиш.
КРАЉ:
Нећу теби заповиедат', бане!
Заповиести жива уста ишту,
А ја мислим који час умриети;
Него морам молити те бане,
Умирућем' молити пристоји.
ЗВОНИМИР:
Краљ остаје краљ и кад умире.
А заповиест ризу задржава
И кад иде за тужним укопом.
КРАЉ:
Нека буде тако, бане! Само
Обред ми да ћеш ме слушати.
ЗВОНИМИР:
А кад тебе нисам послушао?
И сада ћу, тек ако узмогу.
КРАЉ:
Можеш, бане; до воље ти стоји.
Видиш тамо (за Стиепана) оно тужно диете?
Њему хоћу круну да оставим.
Јер сам му је дужан оставили.
Закун' ми се, да ћеш га бранити,
И на глави круну му чувати.
ЗВОНИМИР:
Стиепан право на круну ти има.
Ал: толико има и Славиша:
Да дадемо на вољу народу,
Нека рекне код кога је воли.
Ако народ круну да Стиепану,
Ја ћу му је к'о своју чувати.
КРАЉ:
Ти си мени увиек виеран био,
У боју ми главу заклањао,
Имену ми славу придобио.
И многе ми дане усладио:
Па сад хоћеш тијем изговором
Да ми часе отрујеш послиедње!
ЗВОНИМИР:
Да неумриеш на мене жалећи,
Ево ћу ти, што могу, обрећи:
Ја Стиепана за краља признат' ћу!
Ал' можеш ли од мене искати
Да оружјем народ натиерујем,
Да за краља узме, кога неће?
КРАЉ:
Доста, бане! Само ти га признај,
И каж' свиету, да га ти признајеш,
А тебе ће народ послушати:
Куд ће други, кад ти тамо пођеш?
Ти, Стиепане, увиек слушај бана
Као свога отца рођенога:
До смрти ми вјеран ми је био,
Па ће такав и умриет' зациело!
СТИЕПАН:
Хоћу, стриче и узможни краљу,
Да кога бих, када њега небих?
КРАЉ:
Бане, с пута, којим ударисмо,
Несилази, већ и даље иди.
Цариград нам силе дати неће,
Већ сад држи, а сада нас баца,
Како кад му нужда закон даје.
Са Србима већ и крв нас веже:
Грдна штета и црн гриех би био,
Кад смо своји, да нисмо другови.
Угри су нам јака неприлика. —
Зато држ' се увиек Италије.
Ту ћеш наћи снажног пријатеља,
Добру помоћ, и чврсту подпору!
Сад ме вод'те: ево опет хоће
Да м' ухвати несвиестица, мал' да
Ово неће и послиедња бити.
(Одведу га и сви оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.