Za Rusiju - protiv Srbije

Za Rusiju - protiv Srbije Pisac: Dimitrije Tucović

Tucovićev članak pisan povodom rusko-japanskog rata 1904.

Štampa takođe nije izostala iza vlade; u tome se ne razlikuju nimalo radikalni listovi od opozicionih reakcionara. U njenom pisanju ima nečega odvratnoga, jer niti ti žalosni predstavnici javnoga mišljenja znaju o čemu pišu, niti drugima priznaju pravo da iznesu svoje gledište. Jedan od tih listova podmetnuo je nama neke svoje nazore, pa je onda ustao protiv njih, a drugi, njegov ortak, nazvao je izdajnikom srpstva jedan list koji se usudio skromno primetiti da Kuropatkin ne može stvoriti nikakva čudesa

Rusofilizam naše štampe i buržoazije izbio je ovih dana, usled rata rusko-japanskog, na površinu se većom jačinom no ikada do sada. Svi listovi izuzimajući našeg stavili su se okoro slepo u službu zvanične Rusije, a vlada i Narodna skupština nisu u tome nimalo zaostale: dokaz je održano molebstvije i čestitka ruskom samodršcu Nikolaju II. Kad se takvo držanje ne bi uzimalo kao vešt diplomatski akt od koga buržoazija očekuje osobite blagodeti za Srbiju, ne bismo imali nikakva razloga osvrtati se naročito na ova puženja pred ruskim apsolutizmom; ali kad se ovakvo smešno držanje naše buržoazije hvali kao pametno i osobito patriotsko, red je da vidimo čega vredi ceo ovaj galimatijas.

Izgleda da naši zvanični krugovi nikako ne mogu da pojme da naš međunarodni položaj i nacionalne aspiracije ne zavise samo od Rusije - pod pretpostavkom da je ona uz nas - nego u istoj tolikoj, a sada u još većoj, meri od ostalih država, koje su sve redom zainteresovane stvarima na Balkanu. Za ovo mišljenje ne moramo sada navoditi primere iz istorije, jer pretpostavljamo da su oni poznati „ljudima od politike". A tako isto imamo pravo pretpostaviti da znaju današnji međunarodni položaj Rusije, koji ni iz bliza nije tako povoljan kako se obično u Srbiji zamišlja. To je lepo pokazao rat sa Japanom, koji je prinudio i ruske listove da o Engleskoj i Americi pišu mnogo skromnije nego što je to kod njih običaj.

Naša vlada i Narodna skupština nisu vodile nimalo računa o stvarnim činjenicama, nego su se uhvatile one stare otrcane fraze o svemoći „velike slovenske carevine", i umesto da u ovom kritičnom vremenu oprezno ćute, oni se demonstrativno bacaju u naručja Rusiji, koja je slaba da svoje stvari dovede u red, a o njenoj snazi da nas zaštiti od opasnosti koje nam prete ne vredi ni govoriti. Zar bi onda bilo za nekoga iznenađenje, ako bi nas jednog lepog dana, kao večitog ruskog agenta, zapadne države dovele u položaj da moramo ćutati?

Ukratko: našim zvaničnim manifestacijama dobija Rusija, koja izigrava nekog slovenskog predstavnika, ali mi gubimo vrlo mnogo, jer bez ikakve naše potrebe, a za tuđu ljubav, stvaramo sebi neprijatelje.

Naše mišljenje o ovim manifestacijama poznato je iz ranijeg našeg pisanja, a naš drug dr Mihailo Ilić, narodni poslanik, sedenjem u Narodnoj skupštini za vreme čitanja otpozdrava ruskog cara, čiji režim on poznaje iz ličnog iskustva, manifestovao je i tamo mišljenje naše partije.

Štampa takođe nije izostala iza vlade; u tome se ne razlikuju nimalo radikalni listovi od opozicionih reakcionara. U njenom pisanju ima nečega odvratnoga, jer niti ti žalosni predstavnici javnoga mišljenja znaju o čemu pišu, niti drugima priznaju pravo da iznesu svoje gledište. Jedan od tih listova podmetnuo je nama neke svoje nazore, pa je onda ustao protiv njih, a drugi, njegov ortak, nazvao je izdajnikom srpstva jedan list koji se usudio skromno primetiti da Kuropatkin (ministar rata u carskoj Rusiji; prim.ur) ne može stvoriti nikakva čudesa.

Ako pisanje štampe treba da ima izvesnoga smisla, i ako naša štampa hoće da služi nacionalnoj ideji, onda je morala u načelu osuditi osvajačku politiku velikih sila – i to ne jedne, nego sviju. Osvajačka politika goni Rusiju na daleki Istok, u Kinu i Koreju, kao što goni Austro-Ugarsku na Balkan. I ako ima razloga da se bori protiv osvajačke politike, to smo zacelo mi mali narodi protiv kojih se ona i vodi. Kakva drugog osnova sem najskandaloznijeg nepoznavanja naših interesa može da ima dreka naših novinara u prilog osvajačke politike, koja preti našoj nacionalnoj samostalnosti?

A treba znati da Austro-Ugarska ima ista „moralna" prava - po teoriji naše štampe - na Balkan, kao Rusija na Mandžuriju i Koreju.

Izgleda da se i u nacionalnim pitanjima naša buržoazija ne ume da snađe kao pile u kučinama, ali zato treba prema nama da bude i skromnija i pažljivija. Mi umemo.

Izvor: „Radničke novine", br. 16, Beograd, 27. februara 1904.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 110 godina.