За Русију - против Србије
| За Русију - против Србије Писац: Димитрије Туцовић |
| Туцовићев чланак писан поводом руско-јапанског рата 1904. |
Штампа такође није изостала иза владе; у томе се не разликују нимало радикални листови од опозиционих реакционара. У њеном писању има нечега одвратнога, јер нити ти жалосни представници јавнога мишљења знају о чему пишу, нити другима признају право да изнесу своје гледиште. Један од тих листова подметнуо је нама неке своје назоре, па је онда устао против њих, а други, његов ортак, назвао је издајником српства један лист који се усудио скромно приметити да Куропаткин не може створити никаква чудеса
Русофилизам наше штампе и буржоазије избио је ових дана, услед рата руско-јапанског, на површину се већом јачином но икада до сада. Сви листови изузимајући нашег ставили су се окоро слепо у службу званичне Русије, а влада и Народна скупштина нису у томе нимало заостале: доказ је одржано молебствије и честитка руском самодршцу Николају II. Кад се такво држање не би узимало као вешт дипломатски акт од кога буржоазија очекује особите благодети за Србију, не бисмо имали никаква разлога освртати се нарочито на ова пужења пред руским апсолутизмом; али кад се овакво смешно држање наше буржоазије хвали као паметно и особито патриотско, ред је да видимо чега вреди цео овај галиматијас.
Изгледа да наши званични кругови никако не могу да појме да наш међународни положај и националне аспирације не зависе само од Русије - под претпоставком да је она уз нас - него у истој толикој, а сада у још већој, мери од осталих држава, које су све редом заинтересоване стварима на Балкану. За ово мишљење не морамо сада наводити примере из историје, јер претпостављамо да су они познати „људима од политике". А тако исто имамо право претпоставити да знају данашњи међународни положај Русије, који ни из близа није тако повољан како се обично у Србији замишља. То је лепо показао рат са Јапаном, који је принудио и руске листове да о Енглеској и Америци пишу много скромније него што је то код њих обичај.
Наша влада и Народна скупштина нису водиле нимало рачуна о стварним чињеницама, него су се ухватиле оне старе отрцане фразе о свемоћи „велике словенске царевине", и уместо да у овом критичном времену опрезно ћуте, они се демонстративно бацају у наручја Русији, која је слаба да своје ствари доведе у ред, а о њеној снази да нас заштити од опасности које нам прете не вреди ни говорити. Зар би онда било за некога изненађење, ако би нас једног лепог дана, као вечитог руског агента, западне државе довеле у положај да морамо ћутати?
Укратко: нашим званичним манифестацијама добија Русија, која изиграва неког словенског представника, али ми губимо врло много, јер без икакве наше потребе, а за туђу љубав, стварамо себи непријатеље.
Наше мишљење о овим манифестацијама познато је из ранијег нашег писања, а наш друг др Михаило Илић, народни посланик, седењем у Народној скупштини за време читања отпоздрава руског цара, чији режим он познаје из личног искуства, манифестовао је и тамо мишљење наше партије.
Штампа такође није изостала иза владе; у томе се не разликују нимало радикални листови од опозиционих реакционара. У њеном писању има нечега одвратнога, јер нити ти жалосни представници јавнога мишљења знају о чему пишу, нити другима признају право да изнесу своје гледиште. Један од тих листова подметнуо је нама неке своје назоре, па је онда устао против њих, а други, његов ортак, назвао је издајником српства један лист који се усудио скромно приметити да Куропаткин (министар рата у царској Русији; прим.ур) не може створити никаква чудеса.
Ако писање штампе треба да има извеснога смисла, и ако наша штампа хоће да служи националној идеји, онда је морала у начелу осудити освајачку политику великих сила – и то не једне, него свију. Освајачка политика гони Русију на далеки Исток, у Кину и Кореју, као што гони Аустро-Угарску на Балкан. И ако има разлога да се бори против освајачке политике, то смо зацело ми мали народи против којих се она и води. Каква другог основа сем најскандалознијег непознавања наших интереса може да има дрека наших новинара у прилог освајачке политике, која прети нашој националној самосталности?
А треба знати да Аустро-Угарска има иста „морална" права - по теорији наше штампе - на Балкан, као Русија на Манџурију и Кореју.
Изгледа да се и у националним питањима наша буржоазија не уме да снађе као пиле у кучинама, али зато треба према нама да буде и скромнија и пажљивија. Ми умемо.
Извор: „Радничке новине", бр. 16, Београд, 27. фебруара 1904.
|