Zaspala moma kraj mora,
male le moja![1]
pod jedno drvo maslino.
Duhnu mi vijor od mora,
te skrši granu maslinu, 5
te frsnu momu po licu,
ljuto ga kune devojka:
„Bog da te ubije, džan vetre,
sad li mi nađe da duhaš?
Čudan ti sanak ja snivah: 10
na sam mi trojica doćoše,
jedan mi dade jabuku,
drugi mi dade zlat prsten,
treći mi lice obljubi.
Taj što mi dade jabuku, 15
on će mi bidne mil kume;
taj što mi dade zlat prsten,
on će mi bidne mil dever;
taj što mi lice obljubi,
on će mi bidne mil dragi.” 20
Obыčai i pѣsni tureckihЪ SerbovЪ : (vЪ Prizrѣnѣ, Ipekѣ, Moravѣ i Dibrѣ) : izЪ putevыhЪ zapisokЪ I. S. Яstrebova. S. PeterburgЪ : Tipografія V. S. Balaševa, 1886, XXIV+626., str. 365.
