Žorž Danden/15
| ◄ POJAVA V | POJAVA VI | POJAVA VII ► |
POJAVA VI
Žorž Danden, Liben.
DANDEN:
(Za sebe tiho). Evo ovog mog od malopre. Neka da Bog da se jednom nakani i posvedoči ocu i materi ono što neće da veruju.
LIBEN:
A, tu ste, gospodine brbljivče. Toliko sam vas molio da nikome ništa ne kažete, i vi ste mi toliko to obećali. Ispada da ste neko veliko torokalo. Sve ćete odneti dalje što vam čovek kaže u poverenju.
DANDEN:
Ja?
LIBEN:
Dabome, vi. Otišli ste i sve ispričali mužu i zbog vas se on toliko razvikao. Milo mi je što znam da vam jezik radi. To će me naučiti da vam više ništa ne kažem.
DANDEN:
Slušaj, prijatelju.
LIBEN:
Da niste brbljali, ispričao bih vam šta se u ovaj čas dešava, ali za kaznu nećete čuti ništa.
DANDEN:
Kako? Šta se to dešava?
LIBEN:
Ništa, ništa. Tako vam je to kad neko priča. Nema vam više ni da laznete, baš kad vam se osladilo.
DANDEN:
Stani malo.
LIBEN:
Ne.
DANDEN:
Da ti samo nešto kažem.
LIBEN:
A – ja! Hteli biste da mi nešto silom ispitate.
DANDEN:
Ne, nije to.
LIBEN:
Budalo ko veruje. Znam ja kud smerate.
DANDEN:
Drugo nešto. Slušaj.
LIBEN:
Ne pomaže. Hteli biste valjda da vam kažem da je gospodin vikont malopre dao novca Klodini i da ga je ona odvela svojoj gospodarici. Ali tako glup nisam.
DANDEN:
Ali kad te molim.
LIBEN:
Ne.
DANDEN:
Da ti dam....
LIBEN:
Tralalala! (Odlazi).
|