Ženik slobode/POJAVA V
| ←POJAVA IV | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić PROLOG - POJAVA V |
POJAVA VI→ |
(Dolazi baba Pavlija podupirući se o štap; na leeđima natovarila jedno detence-odojče)
ČARAPIĆ:
Šta, jadna, otkuda sa detetom tim?
PAVLIJA:
Jadna, prejadna! Na jad, gori jad!
Tu skoro sina, a sad unuk moj.
Sina mi u grad, unuka nod nož,
A snahu sobom sramotio u han.
ČARAPIĆ:
Jadnice, kazuj šta u selu bi?
Jesu li Turci?
PAVLIJA:
Kuku, nesretnoj!
Ko suho drvo ostala sam ja;
Mladice sveže polomljene sve.
Oluje krvne razneo je bes!
ČARAPIĆ:
Otkuda ona?
PAVLIJA:
S ovim detetom,
Od unuka mi što se zateče,
Domileh amo. Tamo krvna smrt
Gosti se rajom; Turci piruju.
ČARAPIĆ:
Odahni stara, težak beše put
Uz gorsku strmen s’ godinama tim!
(Posadi je na jedan kamen a dete uzima na ruke)
Siroče jadno! Ruke hajdučke
Nisu što majke milostivi skut.
Pridrž'te koji!
(Marko, Milun, Stanko i ostali hajduci, svi pruže ruke da prihvate dete Milun razmiče ih sve.)
MILUN:
Odmaknite se! (zgrabi dete)
Je l’ muško, stara?
PAVLIJA:
Jeste, mučenik!
MILUN (diže dete obema rukama pa ga gleda):
More, osvetnik!
Najmlađi hajduk u družini svoj.
Odraste l’ samo, čućeš njegov glas.
Ha, ti se smešiš? Viš, razume taj!
(tepa mu) A—gu! a—gu! (nosa ga i guče mu)
MARKO:
Ne urlaj more kao vučina;
Rasplašićeš ga! (pruža ruke da ga uzme)
MILUN:
Makni otalen!
Upustićeš ga, vidiš, ruke ti
Ko dve prakljače — udavićeš još.
Oho-ho, pogle, baš se mršti taj!
A, tako, dušo, e, gledaj ga sad.
U malo što mi ne očupa brk!
I nako predug, potkreš’ ga de!
(ruke detinje zapleće u Markov brk; hajduci uzimaju dete iz ruke u ruku.)
STANKO (prevlači rukom preko svojih očiju a za tim otrese ruku).
Prokleta suza kako navire!
Još u peleni, pa već mučenik!
PAVLIJA (zamišljeno):
Sve mi uzeše, do nokata sve.
Ljude i stoku. A što ostade
To plamen gladni proždera u čas.
ČARAPIĆ (koji je dotle sa Aleksom razgovarao):
Ču li Aleksa?
ALEKSA (setno):
Čujem! Krvna smrt
Već četir' veka rajom krstari.
Znam vapaj ovaj, on nas prati sve
Od zipke, dokle ne spuste u grob!
ČARAPIĆ:
Pa nije l' bolje ’vako nego rob
O koga Turčin svoj ogleda nož?
ALEKSA:
Kud slomljen narod tamo ću i ja,
Pod svoj krov idem, pa Bog šta mi da!
ČARAPIĆ:
A to će reći u iskopan grob!
ALEKSA:
I u grob, neka! Bolje jednu smrt,
No s’ ovog visa slušati iz dan
Kako mi dušman čeljad sramoti!
Gledaš i trpiš, to su smrti dve!
ČARAPIĆ:
Ali osveta?
ALEKSA (gorko):
Oh, na što mi to,
Kad oni tamo groblje poseju
Osvetom kad bi oživeo grob,
Hajd’ da pregorem, nek poteče krv
Nejači moje. Al’ ovako, ne!
ČARAPIĆ:
Dižimo narod!
ALEKSA:
S’ golim rukama?
De diži ovce protiv vukova!
Gde su ti zubi, kandže? zboriš tek!
Zar nije Kočo narod dizao,
Pa Austrija, ne diže li nas?
Zakrvismo se i gle šta se zbi:
Mesto slobode, ropstvo, kolac, grob,
Mesto viteza, okovani rob!
Pogledaj, eno! (pokazuje u šumu)
(Žagor s polja).
ČARAPIĆ:
To su begunci.
ALEKSA:
Mučenici, oh!
ČARAPIĆ (gledajući tamo):
Kukavna nejač kako posrće
Smoždena jadom!
(diže pesnicu prema Beogradu.)
Beograde crn!
Haždajo gnusna, što nam piješ krv,
Ko gadna guja skolutana, ti
Sikćeš i bacaš svog otrova gad.
Vekovi kužni u prokleti grad
Bezbožnim dahom što se saviše
Nesretan narod raspeše na krst.
Tebe da survam, razvejem u prah,
A tvom porodu smrskam gadnu kost,
Život ću dati! — Marko, Milune!
Prihvataj nejač! momci, na oprez!
Noćas nam valja gaziti u krv,
U krv, čuste li, do kolena krv!
Turčinu krvi da se napijem,
Ni glasnik da im ne umakne!
MARKOV GLAS: (koji je s Milunom otišao)
Hej!
Zamnom te samo!
|