Женик слободе/ПОЈАВА V
| ←ПОЈАВА IV | Женик слободе Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ - ПОЈАВА V |
ПОЈАВА VI→ |
(Долази баба Павлија подупирући се о штап; на лееђима натоварила једно детенце-одојче)
ЧАРАПИЋ:
Шта, јадна, откуда са дететом тим?
ПАВЛИЈА:
Јадна, прејадна! На јад, гори јад!
Ту скоро сина, а сад унук мој.
Сина ми у град, унука нод нож,
А снаху собом срамотио у хан.
ЧАРАПИЋ:
Јаднице, казуј шта у селу би?
Јесу ли Турци?
ПАВЛИЈА:
Куку, несретној!
Ко сухо дрво остала сам ја;
Младице свеже поломљене све.
Олује крвне разнео је бес!
ЧАРАПИЋ:
Откуда она?
ПАВЛИЈА:
С овим дететом,
Од унука ми што се затече,
Домилех амо. Тамо крвна смрт
Гости се рајом; Турци пирују.
ЧАРАПИЋ:
Одахни стара, тежак беше пут
Уз горску стрмен с’ годинама тим!
(Посади је на један камен а дете узима на руке)
Сироче јадно! Руке хајдучке
Нису што мајке милостиви скут.
Придрж'те који!
(Марко, Милун, Станко и остали хајдуци, сви пруже руке да прихвате дете Милун размиче их све.)
МИЛУН:
Одмакните се! (зграби дете)
Је л’ мушко, стара?
ПАВЛИЈА:
Јесте, мученик!
МИЛУН (диже дете обема рукама па га гледа):
Море, осветник!
Најмлађи хајдук у дружини свој.
Одрасте л’ само, чућеш његов глас.
Ха, ти се смешиш? Виш, разуме тај!
(тепа му) А—гу! а—гу! (носа га и гуче му)
МАРКО:
Не урлај море као вучина;
Расплашићеш га! (пружа руке да га узме)
МИЛУН:
Макни отален!
Упустићеш га, видиш, руке ти
Ко две пракљаче — удавићеш још.
Охо-хо, погле, баш се мршти тај!
А, тако, душо, е, гледај га сад.
У мало што ми не очупа брк!
И нако предуг, поткреш’ га де!
(руке детиње заплеће у Марков брк; хајдуци узимају дете из руке у руку.)
СТАНКО (превлачи руком преко својих очију а за тим отресе руку).
Проклета суза како навире!
Још у пелени, па већ мученик!
ПАВЛИЈА (замишљено):
Све ми узеше, до ноката све.
Људе и стоку. А што остаде
То пламен гладни прождера у час.
ЧАРАПИЋ (који је дотле са Алексом разговарао):
Чу ли Алекса?
АЛЕКСА (сетно):
Чујем! Крвна смрт
Већ четир' века рајом крстари.
Знам вапај овај, он нас прати све
Од зипке, докле не спусте у гроб!
ЧАРАПИЋ:
Па није л' боље ’вако него роб
О кога Турчин свој огледа нож?
АЛЕКСА:
Куд сломљен народ тамо ћу и ја,
Под свој кров идем, па Бог шта ми да!
ЧАРАПИЋ:
А то ће рећи у ископан гроб!
АЛЕКСА:
И у гроб, нека! Боље једну смрт,
Но с’ овог виса слушати из дан
Како ми душман чељад срамоти!
Гледаш и трпиш, то су смрти две!
ЧАРАПИЋ:
Али освета?
АЛЕКСА (горко):
Ох, на што ми то,
Кад они тамо гробље посеју
Осветом кад би оживео гроб,
Хајд’ да прегорем, нек потече крв
Нејачи моје. Ал’ овако, не!
ЧАРАПИЋ:
Дижимо народ!
АЛЕКСА:
С’ голим рукама?
Де дижи овце против вукова!
Где су ти зуби, канџе? збориш тек!
Зар није Кочо народ дизао,
Па Аустрија, не диже ли нас?
Закрвисмо се и гле шта се зби:
Место слободе, ропство, колац, гроб,
Место витеза, оковани роб!
Погледај, ено! (показује у шуму)
(Жагор с поља).
ЧАРАПИЋ:
То су бегунци.
АЛЕКСА:
Мученици, ох!
ЧАРАПИЋ (гледајући тамо):
Кукавна нејач како посрће
Смождена јадом!
(диже песницу према Београду.)
Београде црн!
Хаждајо гнусна, што нам пијеш крв,
Ко гадна гуја сколутана, ти
Сикћеш и бацаш свог отрова гад.
Векови кужни у проклети град
Безбожним дахом што се савише
Несретан народ распеше на крст.
Тебе да сурвам, развејем у прах,
А твом породу смрскам гадну кост,
Живот ћу дати! — Марко, Милуне!
Прихватај нејач! момци, на опрез!
Ноћас нам ваља газити у крв,
У крв, чусте ли, до колена крв!
Турчину крви да се напијем,
Ни гласник да им не умакне!
МАРКОВ ГЛАС: (који је с Милуном отишао)
Хеј!
Замном те само!
|