Ženik slobode/POJAVA III
| ←POJAVA II | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić PROLOG - POJAVA III |
POJAVA IV→ |
(Dolazi Čarapić sa knezom Aleksom).
ČARAPIĆ:
Pomoz Bog, braćo, e da l’ novo što?
MILUN (se nakašljuje da govori):
Onaj...
STANKO:
Va noćas ništa, manj to što do sad
Gledasmo ono.
ČARAPIĆ:
Šta to?
STANKO:
Zmijski car,
Il tako nešto, seva jednako,
Varaka čas tu, čas za onaj džbun
Iščezne, blesne, budi Bog s nama!
(prekrsti se)
ČARAPIĆ:
Eto vi’š,
To o čem zbore nije prazan zvuk,
Jer i ja videh.
ALEKSA:
Neko znamenje!
Tu svetlost, tamo opet krvav krst,
Il krstaš barjak nebom jezdi sam.
Onomad — vele — tri put sunčev lik
Zaigra nebom. Ko zna šta je to!
MILUN (Marku):
Ne rekoh li ti, glavo, to je znak
Što predskazuje?
MARKO:
Nek je na sreću!
ČARAPIĆ (koji je s Aleksim govorio):
I ti, Aleksa, ostade pri svom?
ALEKSA:
Ne mogu drukče! U Karlovci još
Polkovnik švapski davaše mi svet
Da zemlju carsku ne napuštam sad.
Al pusto srce vuče domu svom,
U otadžbini slađe i u grob
No u tuđini caru uza skut.
ČARAPIĆ:
Razumem to: ono Švapska je
A to Srbija. No Avala zar
Nije što i dom? Pa onda, ko zna.
Nemac će, Bog zna, zametnuti rat
Pa eto posla opet.
ALEKSA:
Svršeno!
U kog se uzdah, izneveri taj,
Pregazi Savu, i s Turcima mir
A Srbiju nam na klin okači
Da po njoj Turčin mlati kako zna.
ČARAPIĆ:
Kosovski greh je to, koji narod već
Četir stoleća gorko ispašta.
O, moj Aleksa, od sele ćeš tek
Gledati zulum kad Dahijska moć
Nad bednom rajom začne osvetu,
Rad toga što je s Nemcem spregao.
U goru orle, ako ti je drag
Slobode zrak.
ALEKSA:
A raja? Kud će ta?
ČARAPIĆ:
Njojzi je usud da zlopati vek.
No predaš li se u grad Turcima,
Hoće l’ narodu to doneti spas?
Il’ misliš, sanćim, Turčin ne pamti,
Da si oficir bio ćesaru?
Frajkore nisi l' predvodio ti?
I turska deca slušala su čak
Za tamnavskoga kneza Aleksu,
Koji seđaše ćesaru uz skut.
Pa ovo da ti prašta Turčin zar?
ALEKSA:
Lako je tebi odvraćati me.
Hajduk, bez kuće i kućišta ovog;
Gora ti kuća a družina ta
Zadruga! A ja? Nisam hajduk ja:
Sirotinja na mene izgleda
Da je zaklonim?
ČARAPIĆ:
Čime? Švabama?
ALEKSA:
Ne spominji njih!
Pisara nemam nit’ sam učen sam,
Ali što umem, požuriću već
Od manastira u manastir svet
I preklinjaću svete ikone
Po manastiri neka zapišu:
Ko god je Srbin Nemcu ne veruj!
ČARAPIĆ:
Kad ne spregnusmo sami, to ti je!
ALEKSA (ironično):
Gde ti je snaga, pobratime moj?
ČARAPIĆ:
U Boga gore, za pojasom ovd!
U raji, dole, kojoj dodija
Zulum i globa, tamnica i nož!
ALEKSA:
Četir stoleća već je kako Bog
Napušta raju; a tvoj pištolj slab
Da srušiš onaj nepobedni grad
Što se ko gnezdo guje otrovne
Dunavom, Savom opasao tu.
A raja? Hej, hej, po hajduku ta
Još će vodati turski opanak.
ČARAPIĆ:
A ti se predaj, no znaj Aleksa,
Imaćeš za to kajati se kad.
Jesi l’ priseban? Kud ćeš u taj plam?
Zar ne opažaš šta ti priprema
Odozdo onaj. Na! planini toj
Stojiš k'o or’o, nepobedan, gord;
A tamo dole? Mračne tamnice
Prepune srpskih mučenika, gde
Ne mine danak a da po kog tek
Na kolac nisu il na kapiju
O čengele obesili. Čuj!
Turčinu veruj ko i Nemcu tvom.
ALEKSA:
Bog kako hoće, no ja ne ću već
Da se potucam više.
ČARAPIĆ:
A ti hajd
Polazi s Bogom
|