Ženidba cara Stefana Dušana
O fala bogu, fala jedinome,
Sad velimo da se veselimo!
Kad se ženi srpski car Stefane,
Na daleko zaprosi devojku,
U Leđanu gradu latinskome, 5
U Mihajla kralja latinskoga,
Po imenu Jelenu devojku!
Car je prosi, a kralj mu je daje.
Dok isprosi Jelenu devojku,
Tešno blago care poarčio, 10
Poarčio tri tovara blaga!
Kad isprosi Jelenu devojku,
Kralj Mihail 'vako progovara:
„O ču li me srpski car Stefane,
Ja sam čuo, kazali mi ljudi, 15
Da ti imaš sestrića Miloša,
Baš sestrića Miloš čobaiina,
U onome trnu Vučitrnu;
Pa kad dođeš za lepu devojku,
Kupi szata koliko ti drago, 20
Al' Miloša u svate ne zovi,
U piću je tešna pijanica,
A u kavgi ljuta kazgadžija,
Opiće se, zametnuće kavgu,
Pa je teško dževap dati kavzi, 25
U Leđanu gradu bijelome!”
Tad besedi srpski car Stefane:
„O tano mi boga velikoga,
Čim provedom svadbu i veselje,
Obesiću Miloš čobanina, 30
O bedemu grada Vučitrna,
Da m’ ne bruka po svetu belome!”
Prijatelji svadbu ugodiše;
„Ova svadba tri meseca dana.”
Car se Stefan u Prizren povrati, 35
Te pokupi kitu i svatsve,
Nešto malo dvanaest hiljada,
Al' Miloša u szate ne zove.
Ad' da vidiš Relju od Pazara,
On otide trnu Vučitrnu, 40
Kod onoga Miloš čobanina,
Pa besedi Relja sd Pazara:
„O Miloše, mio pobratime,
Kralj latinski tibe oblagao,
Kod našega srpskog car Stefana, 45
Kod tvojega daja rođenoga,
Da s’ u piću teška pijanica,
A u kavzi ljuta kavgadžija,
Kad s’ opiješ da zamećeš kavgu,
Pa te zato care i ne zove, 50
Da ti njemu u svatove ideš.
No ču li me mio pobratime,
Učini se tevdilj kaluđere,
Da te svati ne mogu poznati,
Na se turi kaluđersku rizu, 55
Pa ajdemo caru u svatove;
Latini su stare varalice,
Pa će našeg cara prevariti,
Prevariti, njega pogubiti;
A ti jesi junak od megdana, 60
Pa ćeš mu se u nevolji naći!"
Kad je Miloš razbro lakrdiju,
Učini se tevdilj kaluđere,
Pa otide caru u svatove.
Kada su ga svati ugledali, 65
Zapitaše Relju od Pazara;
„Otkud tebe crni kaluđere?"
Odgovara Relja od Pazara:
„O svatozm, moja braćo draga,
A to mi je moj dajo milosni!” 70
Otidošz kićeni svatovi,
U Leđana za lepu devojku.
Lepo ih je kralje dočenao,
Počastio pivom i jestiEom,
Pod čadore svati s'odmoriše. 75
Tako stalo tri bijela dana,
Kad četvrto jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Progovara srpski car Stefane:
„O moj taste kralje Mihajilo, 80
Vreme došlo da doma idemo,
Nego nama izvedi devojku!”
Al’ govori kralje Mihajilo:
„O moj zete, srpski car Stefane,
Eno dole pod Leđanom gradom, 85
Postavljeno do devet nišana,
Ti pošalji mlada zatočnika,
Da on gađa u polje nišane,
Odjedared da devet pogodi,
Tad ću izvest Jelenu dezojku! 90
Ako niko pogodit' ne može,
Nit' ćeš izać, nit' izneti glavu,
A kamo li odvesti devojku,
Iz Leđana grada bijeloga!”
Kad to začu srpski car Stefane, 95
Obećava blago nebrojeno,
Ko ustreli do devet nišana.
Među svate strelca ne imaše,
Da ustrili do devet nišana!
Tad' zavapi srpski car Stefane: 100
„Jao mene do boga miloga,
Da je mene Miloš čobanine,
Da je mene Miloš u svatove,
On bi sada mene odmenio,
Odmenio, nišan ustrilio! 105
Nego nama ostade devojka,
Još se može kavga zametnuti,
Pa bog znade ko će pobediti!”
Al' eto ti tevdilj kaluđera,
Pa on pita srpskog car Stefana: 110
„O naš care, ogrejano sunce,
Je li testir da nišan ustrelim,
A sa mojom strelom i tetivom?”
Veli njemu srpski car Stefane:
„Jejeste testir crni kaluđere, 115
Jeste testir, al’ je slaba nada,
Jer ti nesi junal megdandžija,
Već kaluđer koji bogu služiš!”
Al' govori Miloš čobanine:
„O, ču li me, care gospodine, 120
Nemaj gajle za moje junaštvo!
Dok ja bejah đače manastirsko,
Kod bijele Gračanice crkve,
Na Kosovo, na polje široko,
Išao sam u lov u planinu, 125
Sa hrtima i sa sokolima,
Tad ja bejah prvi nišandžija!
Ako mene bog i sreća dade
I sada ću strelom pogoditi,
Ustriliti do devet nišana!” 130
Pa on ode pod Leđana grada,
Te on zape strelu i tetivu,
Te ustreli do devet nišana,
Pa otide srpskom car Stefanu,
Te mu dade svih devet nišana. 135
Opet viče srpski car Stefane:
„O moj taste, kralje Mihajilo,
Izvedi nam Jelenu devojku
I spremi nam ruho devojačko,
Zatočnik je ubio nišane!” 140
Al' govori kralje Mihajilo:
„Čuješ more, srpski car Stefane,
Eto dolje u Polje leđansko,
Izašo je mladi seratlija,
Da on baca kamena s ramena; 145
Nego pošlji tvoga zatočnika,
Da s njim baca kamena s ramena,
Pa ako mu on kamen prebaci,
Tad ću izvest Jelenu devojku,
Uz devojku ruho devojačko; 150
Ako li mu prebacit ne može,
Nit’ ćeš izać, nit’ iznijet glavu,
A kamo li izvesti dezojku,
Iz Leđana grada bijeloga!"
Telal viče među svatovima: 155
„Je li majka rodila junaka,
U svate ga caru opremila,
Da on baci kamena s ramena,
Kao mladi carev zatočniče,
Da prebaci momku Latininu; 160
Car će m' dati nebrojeno blago
I daće mu hiljadu ovaca
I čiflake nod Prizrena grada!”
Al, u svate nemaše junaka,
Da dobaci momku Latininu, 165
A kamo li da kamen prebaci!
Tad zavika srpsni car Stefane:
„Jao mene do boga miloga,
Da je mene Miloš čobanine,
Da je mene Miloš u svatove, 170
On bi sada mene odmenio,
Latininu kamen prebacio!
Nego nama ostade devojka
I još će se kavga zametnuti,
Pa bog znade ko će pobediti!” 175
Al' eto ti tevdilj kaluđera,
Pa on pita srpskog car Stefana:
„O naš care, sa istoka sunce,
Je li testir da ja kamen bacim?”
Veli njemu srpski car Stefane: 180
„Jeste testir, crni kaluđere,
Jeste testir, al’ je slaba nada!
Mantija ti neda zamahnuti,
Zamahnuti, niti potrčati!
Bog ubio onoga terziju, 185
Koji ti je toliku sašio!”
Al' govori Miloš čobanine:
„Ne brini se care gospodine,
Dok ja bejah đače manastirsko,
Kod bijele crkve Gračanice, 190
Pa bacasmo kamena s ramena,
Niko mene nije dobacio,
A kamo li da je prebacio!
Već ti sedi pod svilen’ čadora,
Te ispijaj crveniku vino, 195
A ne brin' se za moje junaštvo,
Za junaštvo, niti za mantiju!"
Pa on ode pod Leđana grada,
Te on stade na kamen belegu,
Pa zasuka mintan i mantiju, 200
Uze kamen u desnicu ruku,
Pa se baci kamena s ramena;
Nešto malo kamen prebacio,
Prebacio mladom seratliji,
Punih brate dvanaest stopala! 205
Glas dopade caru pod čadora,
Da j’ kaluđer kamen prebacio.
Tad zavika srpsni car Stefane:
„O moj taste, kralje Mihajilo,
Ded’ izvedi Jelenu devojku, 210
Uz devojku ruho devojačko,
Zatočnik je kamen prebacio;
Daleko je nama putovati,
Do Prizrena grada bijeloga,
Oće nam se doma zabrinuti!” 215
Al’ gozori kralje Mihajilo:
„Čuješ more, srpski car Stefane,
Eto gore na bijelu kulu,
Izašlo je dvaka'st devojaka,
Sve jednake kao bliznakinje, 220
U jednako ruho obučene,
Sad poznajte Jelenu devojku,
Jelena je među devojkama!
Ako li je poznat ne možete,
Već na drugu ruku popružite, 225
Nit’ ćeš izić, nit’ iznijet glavu,
A kamo li izvesti devojku,
Iz Leđana grada bijeloga!”
Tada pođe dvana’st hiljad svata,
Da poznaju lijepu devojku, 230
Pozkavaše, poznat ne mogoše!
Pođe glavom srpsni car Stefane.
Poznavao, poznat ne mogao!
Car se ubi rukom po kolenu,
Pa ovako care besedio: 235
„Aoj mene do boga miloga,
Gde mi cura osta u Leđanu!
Nadmudrismo, i još nadjačasmo,
Al' devojku poznat ne možemo!”
Al’ eto ti tevdilj kaluđera, 240
Pa on pita srpsnog car Stefana:
„O naš care, sunce ogrejano,
Je li testir da devojku vidim,
Da je vidim i da je prepoznam?”
Ovako mu care odgovara: 245
„Jeste testir, moj po bogu sine,
Jeste testir, al’ je slaba nada!
Gde ti možeš devojku poznati,
Kad je nikad ni video nisi?
Ja sam j’ sine jedared video, 250
Pa je sada poznati ne mogu!”
Al’ govori Miloš čobanine:
„Ne brini se care gospodine,
Kad ja bejah đače manastirsko,
Kod bijele Gračanice crkve, 255
Slaše mene igumane Savo,
U visoku u Šaru planinu,
Da nadgledam prebijele ovce,
Nešto malo dvanaest hiljada!
Preko noć se šćaše ojagnjiti, 260
Ojagnjiti tristo jaganjaca,
Po majci sam jagnjad poznavao,
Jelenu ću po majci poznati!“
Pa otide na bijelu kulu,
Među dvanast lepih devojaka; 265
Devojke se u red poređale,
A gleda ih Miloš čobanine,
Poznavao, poznat ne mogao!
Al' da vidiš čuda golemoga,
Šta uradi Miloš čobanine! 270
On izvadi ćesu iz nedara,
Pa prostrije szilenu maramu,
Po marami prosuo dukate,
I sa njima burme i prstenje,
Sitan biser i drago kamenje! 275
Pa ovako Miloš besedio:
„Koja j' tuna Jelena devojna,
Mila ćerka kralja latinskoga,
Neka stoji i nek se sramuje!
A ostale prelepe devojke, 280
Nek zasuču skute i rukave,
Pa nek kupe burme i prstenje,
Sitan biser i drago kamenje
I dukate na svilu rasute!
Ako li se koja druga srami, 285
Vera moja tako mi pomogla,
Otseću joj ruke do lakata
I izvadit njene oči čarne,
Pa joj onda glavu okinuti!“
Pa povadi sablju od pojasa, 290
Pa mi sede na meko sedžade,
Preno krila britku sablju drži.
Devojke se tada pogledaše,
Zasukaše skute i rukave,
Pa stadoše kupiti dukate, 295
Sitan biser i drago kamenje,
Zlatne burme i zlatno prstenje,
Al’ ne kupi Jelena devojka,
Mila ćerka kralja latinskoga,
Ona stoji pa se srami mlada. 300
Al' da vidiš Miloš čobanina
Uvati je za bijelu ruku,
Povede je srpskom car Stefanu,
S njom povede njene drugarice!
Tad mu reče srpski car Stefane: 305
„Bre aferim, crni kaluđere!
Čestita ću tebe učiniti,
Kad dođemo u Prizrena grada!“
Zasviraše zurle i borije,
Krenuše se kićeni svatovi, 310
Povedoše Jelenu dezojku,
Sa Jelenom njene drugarice!
U Latina mnogo rlostina,
Nad njima su oblak načinili
I nad njima alu natpuštili; 315
A ta ala do tri glave ima:
Jedna glava pušća jaku kišu,
Druga glava pušća jaki vetar,
Treća glava pušća mraz i vetar,
Te zamrze polje i ledinu 320
I sve svate u Polje leđansko.
Da nijedan ne može uteći!
Kad to vide Jeleia devojka,
Tad povika grlom i avazom:
„O junače, crni kaluđere, 325
Ti da paneš dole do ledine,
Da pogledaš u mrka oblaka,
Pa se đidaj đidu koplje bojno,
A da ne bi alu dovatio,
Onda će ni sunce otpušiti!" 330
U Miloša samovoljna ruka,
Te se đida pod nebesa gore,
Dobra mu je sreća podnijela,
Treću glavu ale salomio,
Otvorio sjajno sunce svat’ma. 335
Na grad se je ala navalila,
Sve zidine u krv ogreznule.
Kad to vide nralje Mihajilo,
Silnu vojsku kralje opremio,
Opremio dvanaest hiljada, 340
Pa se biju Latini sa svat'ma;
Dok izgibe hiljadu svatova,
A latinska sva vojska pogibe.
Tad povika Jelena devojka:
„O junače, crni kaluđere, 345
Ti se vrati šarene odaje,
Te pogubi kralja latiiskoga!
On imade drugu alu ljutu,
Što proguta konje i junace!“
Kad je Miloš čuo lakrdiju, 350
On otide kralju latinskome,
Manu sabljom Miloš čobanine,
Manu sabljom otkide mu glavu,
Te odoše zdrazo i veselo.
Kad su prošli tvrda Kačanina, 355
Izlegoše u rzvno Kosovo,
Tad okrenu Miloš čobanine,
Tad okrenu trnu Vučitrnu,
A svatovi ka Prizrenu gradu;
Pa mi veli Miloš čobanine: 360
„Sbogom ostaj srpsni car Stefane,
ja ti nisam crni kaluđere,
Već sam glavom Miloš čobanine!“
A veli mu srpski car Stefane:
„A ti li si moj sine Milošu? 365
Što se iesi mene pre kazao,
Nego si se kodža namučio,
U svatovima cara čestitoga,
Bez carskoga piva i jestiva!
Blago majci koja te rodila, 370
I u svate ujku opremila,
Teško vazda svome bez svojega!“
Pa otide u Prizreka grada,
Te svadbova za petnaest dana.[1]
