Женидба цара Стефана Душана
О фала богу, фала јединоме,
Сад велимо да се веселимо!
Кад се жени српски цар Стефане,
На далеко запроси девојку,
У Леђану граду латинскоме, 5
У Михајла краља латинскога,
По имену Јелену девојку!
Цар је проси, а краљ му је даје.
Док испроси Јелену девојку,
Тешно благо царе поарчио, 10
Поарчио три товара блага!
Кад испроси Јелену девојку,
Краљ Михаил 'вако проговара:
„О чу ли ме српски цар Стефане,
Ја сам чуо, казали ми људи, 15
Да ти имаш сестрића Милоша,
Баш сестрића Милош чобаиина,
У ономе трну Вучитрну;
Па кад дођеш за лепу девојку,
Купи сзата колико ти драго, 20
Ал' Милоша у свате не зови,
У пићу је тешна пијаница,
А у кавги љута казгаџија,
Опиће се, заметнуће кавгу,
Па је тешко џевап дати кавзи, 25
У Леђану граду бијеломе!”
Тад беседи српски цар Стефане:
„О тано ми бога великога,
Чим проведом свадбу и весеље,
Обесићу Милош чобанина, 30
О бедему града Вучитрна,
Да м’ не брука по свету беломе!”
Пријатељи свадбу угодише;
„Ова свадба три месеца дана.”
Цар се Стефан у Призрен поврати, 35
Те покупи киту и сватсве,
Нешто мало дванаест хиљада,
Ал' Милоша у сзате не зове.
Ад' да видиш Рељу од Пазара,
Он отиде трну Вучитрну, 40
Код онога Милош чобанина,
Па беседи Реља сд Пазара:
„О Милоше, мио побратиме,
Краљ латински тибе облагао,
Код нашега српског цар Стефана, 45
Код твојега даја рођенога,
Да с’ у пићу тешка пијаница,
А у кавзи љута кавгаџија,
Кад с’ опијеш да замећеш кавгу,
Па те зато царе и не зове, 50
Да ти њему у сватове идеш.
Но чу ли ме мио побратиме,
Учини се тевдиљ калуђере,
Да те свати не могу познати,
На се тури калуђерску ризу, 55
Па ајдемо цару у сватове;
Латини су старе варалице,
Па ће нашег цара преварити,
Преварити, њега погубити;
А ти јеси јунак од мегдана, 60
Па ћеш му се у невољи наћи!"
Кад је Милош разбро лакрдију,
Учини се тевдиљ калуђере,
Па отиде цару у сватове.
Када су га свати угледали, 65
Запиташе Рељу од Пазара;
„Откуд тебе црни калуђере?"
Одговара Реља од Пазара:
„О сватозм, моја браћо драга,
А то ми је мој дајо милосни!” 70
Отидошз кићени сватови,
У Леђана за лепу девојку.
Лепо их је краље доченао,
Почастио пивом и јестиЕом,
Под чадоре свати с'одморише. 75
Тако стало три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Проговара српски цар Стефане:
„О мој тасте краље Михајило, 80
Време дошло да дома идемо,
Него нама изведи девојку!”
Ал’ говори краље Михајило:
„О мој зете, српски цар Стефане,
Ено доле под Леђаном градом, 85
Постављено до девет нишана,
Ти пошаљи млада заточника,
Да он гађа у поље нишане,
Одједаред да девет погоди,
Тад ћу извест Јелену дезојку! 90
Ако нико погодит' не може,
Нит' ћеш изаћ, нит' изнети главу,
А камо ли одвести девојку,
Из Леђана града бијелога!”
Кад то зачу српски цар Стефане, 95
Обећава благо небројено,
Ко устрели до девет нишана.
Међу свате стрелца не имаше,
Да устрили до девет нишана!
Тад' завапи српски цар Стефане: 100
„Јао мене до бога милога,
Да је мене Милош чобанине,
Да је мене Милош у сватове,
Он би сада мене одменио,
Одменио, нишан устрилио! 105
Него нама остаде девојка,
Још се може кавга заметнути,
Па бог знаде ко ће победити!”
Ал' ето ти тевдиљ калуђера,
Па он пита српског цар Стефана: 110
„О наш царе, огрејано сунце,
Је ли тестир да нишан устрелим,
А са мојом стрелом и тетивом?”
Вели њему српски цар Стефане:
„Јејесте тестир црни калуђере, 115
Јесте тестир, ал’ је слаба нада,
Јер ти неси јунал мегданџија,
Већ калуђер који богу служиш!”
Ал' говори Милош чобанине:
„О, чу ли ме, царе господине, 120
Немај гајле за моје јунаштво!
Док ја бејах ђаче манастирско,
Код бијеле Грачанице цркве,
На Косово, на поље широко,
Ишао сам у лов у планину, 125
Са хртима и са соколима,
Тад ја бејах први нишанџија!
Ако мене бог и срећа даде
И сада ћу стрелом погодити,
Устрилити до девет нишана!” 130
Па он оде под Леђана града,
Те он запе стрелу и тетиву,
Те устрели до девет нишана,
Па отиде српском цар Стефану,
Те му даде свих девет нишана. 135
Опет виче српски цар Стефане:
„О мој тасте, краље Михајило,
Изведи нам Јелену девојку
И спреми нам рухо девојачко,
Заточник је убио нишане!” 140
Ал' говори краље Михајило:
„Чујеш море, српски цар Стефане,
Ето доље у Поље леђанско,
Изашо је млади сератлија,
Да он баца камена с рамена; 145
Него пошљи твога заточника,
Да с њим баца камена с рамена,
Па ако му он камен пребаци,
Тад ћу извест Јелену девојку,
Уз девојку рухо девојачко; 150
Ако ли му пребацит не може,
Нит’ ћеш изаћ, нит’ изнијет главу,
А камо ли извести дезојку,
Из Леђана града бијелога!"
Телал виче међу сватовима: 155
„Је ли мајка родила јунака,
У свате га цару опремила,
Да он баци камена с рамена,
Као млади царев заточниче,
Да пребаци момку Латинину; 160
Цар ће м' дати небројено благо
И даће му хиљаду оваца
И чифлаке нод Призрена града!”
Ал, у свате немаше јунака,
Да добаци момку Латинину, 165
А камо ли да камен пребаци!
Тад завика српсни цар Стефане:
„Јао мене до бога милога,
Да је мене Милош чобанине,
Да је мене Милош у сватове, 170
Он би сада мене одменио,
Латинину камен пребацио!
Него нама остаде девојка
И још ће се кавга заметнути,
Па бог знаде ко ће победити!” 175
Ал' ето ти тевдиљ калуђера,
Па он пита српског цар Стефана:
„О наш царе, са истока сунце,
Је ли тестир да ја камен бацим?”
Вели њему српски цар Стефане: 180
„Јесте тестир, црни калуђере,
Јесте тестир, ал’ је слаба нада!
Мантија ти неда замахнути,
Замахнути, нити потрчати!
Бог убио онога терзију, 185
Који ти је толику сашио!”
Ал' говори Милош чобанине:
„Не брини се царе господине,
Док ја бејах ђаче манастирско,
Код бијеле цркве Грачанице, 190
Па бацасмо камена с рамена,
Нико мене није добацио,
А камо ли да је пребацио!
Већ ти седи под свилен’ чадора,
Те испијај црвенику вино, 195
А не брин' се за моје јунаштво,
За јунаштво, нити за мантију!"
Па он оде под Леђана града,
Те он стаде на камен белегу,
Па засука минтан и мантију, 200
Узе камен у десницу руку,
Па се баци камена с рамена;
Нешто мало камен пребацио,
Пребацио младом сератлији,
Пуних брате дванаест стопала! 205
Глас допаде цару под чадора,
Да ј’ калуђер камен пребацио.
Тад завика српсни цар Стефане:
„О мој тасте, краље Михајило,
Дед’ изведи Јелену девојку, 210
Уз девојку рухо девојачко,
Заточник је камен пребацио;
Далеко је нама путовати,
До Призрена града бијелога,
Оће нам се дома забринути!” 215
Ал’ гозори краље Михајило:
„Чујеш море, српски цар Стефане,
Ето горе на бијелу кулу,
Изашло је двака'ст девојака,
Све једнаке као близнакиње, 220
У једнако рухо обучене,
Сад познајте Јелену девојку,
Јелена је међу девојкама!
Ако ли је познат не можете,
Већ на другу руку попружите, 225
Нит’ ћеш изић, нит’ изнијет главу,
А камо ли извести девојку,
Из Леђана града бијелога!”
Тада пође двана’ст хиљад свата,
Да познају лијепу девојку, 230
Позкаваше, познат не могоше!
Пође главом српсни цар Стефане.
Познавао, познат не могао!
Цар се уби руком по колену,
Па овако царе беседио: 235
„Аој мене до бога милога,
Где ми цура оста у Леђану!
Надмудрисмо, и још надјачасмо,
Ал' девојку познат не можемо!”
Ал’ ето ти тевдиљ калуђера, 240
Па он пита српсног цар Стефана:
„О наш царе, сунце огрејано,
Је ли тестир да девојку видим,
Да је видим и да је препознам?”
Овако му царе одговара: 245
„Јесте тестир, мој по богу сине,
Јесте тестир, ал’ је слаба нада!
Где ти можеш девојку познати,
Кад је никад ни видео ниси?
Ја сам ј’ сине једаред видео, 250
Па је сада познати не могу!”
Ал’ говори Милош чобанине:
„Не брини се царе господине,
Кад ја бејах ђаче манастирско,
Код бијеле Грачанице цркве, 255
Слаше мене игумане Саво,
У високу у Шару планину,
Да надгледам пребијеле овце,
Нешто мало дванаест хиљада!
Преко ноћ се шћаше ојагњити, 260
Ојагњити тристо јагањаца,
По мајци сам јагњад познавао,
Јелену ћу по мајци познати!“
Па отиде на бијелу кулу,
Међу дванаст лепих девојака; 265
Девојке се у ред поређале,
А гледа их Милош чобанине,
Познавао, познат не могао!
Ал' да видиш чуда големога,
Шта уради Милош чобанине! 270
Он извади ћесу из недара,
Па прострије сзилену мараму,
По марами просуо дукате,
И са њима бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење! 275
Па овако Милош беседио:
„Која ј' туна Јелена девојна,
Мила ћерка краља латинскога,
Нека стоји и нек се срамује!
А остале прелепе девојке, 280
Нек засучу скуте и рукаве,
Па нек купе бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење
И дукате на свилу расуте!
Ако ли се која друга срами, 285
Вера моја тако ми помогла,
Отсећу јој руке до лаката
И извадит њене очи чарне,
Па јој онда главу окинути!“
Па повади сабљу од појаса, 290
Па ми седе на меко сеџаде,
Прено крила бритку сабљу држи.
Девојке се тада погледаше,
Засукаше скуте и рукаве,
Па стадоше купити дукате, 295
Ситан бисер и драго камење,
Златне бурме и златно прстење,
Ал’ не купи Јелена девојка,
Мила ћерка краља латинскога,
Она стоји па се срами млада. 300
Ал' да видиш Милош чобанина
Увати је за бијелу руку,
Поведе је српском цар Стефану,
С њом поведе њене другарице!
Тад му рече српски цар Стефане: 305
„Бре аферим, црни калуђере!
Честита ћу тебе учинити,
Кад дођемо у Призрена града!“
Засвираше зурле и борије,
Кренуше се кићени сватови, 310
Поведоше Јелену дезојку,
Са Јеленом њене другарице!
У Латина много рлостина,
Над њима су облак начинили
И над њима алу натпуштили; 315
А та ала до три главе има:
Једна глава пушћа јаку кишу,
Друга глава пушћа јаки ветар,
Трећа глава пушћа мраз и ветар,
Те замрзе поље и ледину 320
И све свате у Поље леђанско.
Да ниједан не може утећи!
Кад то виде Јелеиа девојка,
Тад повика грлом и авазом:
„О јуначе, црни калуђере, 325
Ти да панеш доле до ледине,
Да погледаш у мрка облака,
Па се ђидај ђиду копље бојно,
А да не би алу доватио,
Онда ће ни сунце отпушити!" 330
У Милоша самовољна рука,
Те се ђида под небеса горе,
Добра му је срећа поднијела,
Трећу главу але саломио,
Отворио сјајно сунце сват’ма. 335
На град се је ала навалила,
Све зидине у крв огрезнуле.
Кад то виде нраље Михајило,
Силну војску краље опремио,
Опремио дванаест хиљада, 340
Па се бију Латини са сват'ма;
Док изгибе хиљаду сватова,
А латинска сва војска погибе.
Тад повика Јелена девојка:
„О јуначе, црни калуђере, 345
Ти се врати шарене одаје,
Те погуби краља латиискога!
Он имаде другу алу љуту,
Што прогута коње и јунаце!“
Кад је Милош чуо лакрдију, 350
Он отиде краљу латинскоме,
Ману сабљом Милош чобанине,
Ману сабљом откиде му главу,
Те одоше здразо и весело.
Кад су прошли тврда Качанина, 355
Излегоше у рзвно Косово,
Тад окрену Милош чобанине,
Тад окрену трну Вучитрну,
А сватови ка Призрену граду;
Па ми вели Милош чобанине: 360
„Сбогом остај српсни цар Стефане,
ја ти нисам црни калуђере,
Већ сам главом Милош чобанине!“
А вели му српски цар Стефане:
„А ти ли си мој сине Милошу? 365
Што се иеси мене пре казао,
Него си се коџа намучио,
У сватовима цара честитога,
Без царскога пива и јестива!
Благо мајци која те родила, 370
И у свате ујку опремила,
Тешко вазда своме без својега!“
Па отиде у Призрека града,
Те свадбова за петнаест дана.[1]
