Janu konja vojvoda Momčilo
pa si pojde drumom putovati
da potraži sliku i priliku
e da bi se mlađan oženio.
Ide Momčil sve ovako misli: 5
„Bože mili, i bože jedini,
gde da najdem za sebe devojku
da je dobra i od dobra roda?“
Još mu misal u pametu bila
on pogleda gore kamto nebo 10
i ugleda zvezdicu danicu
kako greje i jasno se smeje.
Progovara vojvoda Momčilo:
„Boga tebe, zvezdo večernjačo,
koga greješ i zašto se smeješ?“ 15
„Slušaj, more vojvodo Momčilo,
oć se ženiš, a devojku nemaš,
da otideš u Budima grada
kod onoga budimskoga kralja
tamo će najdeš Vidosavu lepu, 20
al je ona, more, isprošena
isprošena, ali ne nošena;
u nedelju koja prva dojde
će jo stignu kićeni svatovi."
Šinu Momčil svoga konja vranca 25
pa otide do Budima grada.
Kad stigne u kraljeve dvore,
a dvorovi puni sas svatovi.
Videla ga Vidosave majka,
pa je njojze vako govorila: 30
„Ćero, Vido, cveće ne nošeno,
gled, pogledaj onoga junaka
što no vranca nonja razigruje,
toj je, ćerko, za tebe prilika.
Kada pojdeš ruke da celivaš, 35
ljubi ruke u oči ne gledaj
dok ne dojdeš do njegovog konja,
pogledaj ga, ruku mu postisni
ego će se junak prisetiti.
Vida si je majku poslušala, 40
sve je redom ruke izljubila,
na Momčila ruku postisnula.
Jednag je se junak prisetio:
oće Vida ljuba da mu bidne.
Jeli, pili pa se veselili 45
uz goleme zurle i tupani
pa si pošli Vidu da spremaju.
Progovoril vojvoda Momčilo:
„Dojdi, snašo, ruku mi poljubi
da darovi vranac ne zavlače, 50
jer mi valja na put da putujem
na daleko u zemlju Srbiju."
Prišla Vida ruku da mu cune,
al jo Momčil i drugu uvane;
prevrlji je preko vranca svoga 55
pa ošinu konja korbačlijom.
Ripi vranac kao guja ljuta,
pra se diže do bela nebesa;
ućutaše zurle i tupani,
svi svatovi čudom se čudiše 60
gde nestade kićena nevesta!
Beži Momčil preko ravno polje
preko polje i preko planine
dok ne stiže do vodu Dunavo.
Tu izvadi jedno belo platno 65
da zamreži Vidi čarne oči
da se Vida ne bi uplašila
od Dunavo i od sinju vodu.
Kad su bili na drugu obalu,
Momčil konja među oči ljubi, 70
on ga ljubi, a konj mu govori:
„Nemoj mene u čelo da ljubiš,
nego ljubi lice neljubljeno."
Pevač, mesto zapisa i napomena
Zabeležio Radoslav Radenković, maja 1966. godine u Galibabincu. Pesma je zapisana od Marije Stojadinović, nepismene seljanke, rođene 1905. godine. Ona je, kako sama kaže, u mladosti bila najbolja pevica u celom ovom kraju. Pevala je na preko 50 svadbi, ali i ovako, na prelu i u polju. Znala je stotinu lirskih i ovih deset epskih pesama. Lirske pesme je upamtila od babe Nastasije i majke Milene, a epske od dede Miroslava dok ih je pevao uz gusle. Kaže da je znala mnogo ovakvih pesama „odi razni srpski junaci i carevi“, ali je ona mnogo toga zaboravila, jer je deda umro kad je imala 15 godina (oko 1920. godine).
Reference
Izvor
Srpske narodne epske pesme. Zabeležio Radoslav Radenković. 27/1987. br. 4-5. str 102-103.
