Јану коња војвода Момчило
па си појде друмом путовати
да потражи слику и прилику
е да би се млађан оженио.
Иде Момчил све овако мисли: 5
„Боже мили, и боже једини,
где да најдем за себе девојку
да је добра и од добра рода?“
Још му мисал у памету била
он погледа горе камто небо 10
и угледа звездицу даницу
како греје и јасно се смеје.
Проговара војвода Момчило:
„Бога тебе, звездо вечерњачо,
кога грејеш и зашто се смејеш?“ 15
„Слушај, море војводо Момчило,
оћ се жениш, а девојку немаш,
да отидеш у Будима града
код онога будимскога краља
тамо ће најдеш Видосаву лепу, 20
ал је она, море, испрошена
испрошена, али не ношена;
у недељу која прва дојде
ће јо стигну кићени сватови."
Шину Момчил свога коња вранца 25
па отиде до Будима града.
Кад стигне у краљеве дворе,
а дворови пуни сас сватови.
Видела га Видосаве мајка,
па је њојзе вако говорила: 30
„Ћеро, Видо, цвеће не ношено,
глед, погледај онога јунака
што но вранца ноња разигрује,
тој је, ћерко, за тебе прилика.
Када појдеш руке да целиваш, 35
љуби руке у очи не гледај
док не дојдеш до његовог коња,
погледај га, руку му постисни
его ће се јунак присетити.
Вида си је мајку послушала, 40
све је редом руке изљубила,
на Момчила руку постиснула.
Једнаг је се јунак присетио:
оће Вида љуба да му бидне.
Јели, пили па се веселили 45
уз големе зурле и тупани
па си пошли Виду да спремају.
Проговорил војвода Момчило:
„Дојди, снашо, руку ми пољуби
да дарови вранац не завлаче, 50
јер ми ваља на пут да путујем
на далеко у земљу Србију."
Пришла Вида руку да му цуне,
ал јо Момчил и другу уване;
преврљи је преко вранца свога 55
па ошину коња корбачлијом.
Рипи вранац као гуја љута,
пра се диже до бела небеса;
ућуташе зурле и тупани,
сви сватови чудом се чудише 60
где нестаде кићена невеста!
Бежи Момчил преко равно поље
преко поље и преко планине
док не стиже до воду Дунаво.
Ту извади једно бело платно 65
да замрежи Види чарне очи
да се Вида не би уплашила
од Дунаво и од сињу воду.
Кад су били на другу обалу,
Момчил коња међу очи љуби, 70
он га љуби, а коњ му говори:
„Немој мене у чело да љубиш,
него љуби лице нељубљено."
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 102-103.
