Ženidba Mića Anđelića
0001 Otkako je svijet nastanuo
0002 I počelo gojiti cvijeće,
0003 Nije ljepši cvijet propupčao
0004 Ni ružica perjem procapćela
0005 Što je sada na ovu godinu,
0006 Ukraj mora Zadru na krajini,
0007 Mila ćerca Zadranina bana
0008 Po imenu Ružica đevojka.
0009 Slično ime prilično đevojci ─
0010 Đuzel cura odgojila lice,
0011 Sitno plete kose nasedmero,
0012 Okitila žutijem dukatom,
0013 Te turila kose po plećima.
0014 Namamila mnoge mušerije,
0015 Prose curu sa svakoje strane ─
0016 Sedam kralja od sedam zemalja,
0017 I trideset srpski vojevoda,
0018 I četiri s mora zenerala
0019 I pro mora dužde od Mletaka.
0020 No ne oće cura nijednoga,
0021 Cura mlada, zgodna i bogata,
0022 Rada mamit’ momke i junake.
0023 To se čudo po svijetu čulo,
0024 Začulo se gradu Dubrovniku,
0025 To začuo Sava od Posavja
0026 U kavani među jaranima,
0027 Pa poskoči na noge lagane
0028 I pojaha debela dorina,
0029 Ode pravo svojoj Posavini.
0030 Hita momče pravo po mezilski,
0031 Zdravo dođe svome b’jelu dvoru.
0032 Birdem dođe, birdem šilje sluge,
0033 Pozvaše mu butum prijatelje
0034 I birane Srbe pobratime,
0035 Iznese im piva i jestiva.
0036 Kad se Srbi nakitili pivom,
0037 Reče riječe Savo od Posavja:
0038 „Moja braćoi moja družino,
0039 Čudnu curu u primorje kažu,
0040 Milu ćercu bana Zadranina;
0041 Davno sam se junak oženio,
0042 Brata nemam, a rođaka nemam
0043 Da bih njemu curu isprosio,
0044 Nego imam evo sada ođe
0045 Prijatelje, kume, pobratime,
0046 Dobre momke taman za ženidbu!
0047 Koji želi, koga srce služi
0048 Da on ide prositi đevojku,
0049 Da mu budem svatski starješina?“
0050 To slušao Anđeliću Mićo,
0051 Progovori, ovako govori:
0052 „Mio kume, Sava iz Posavja,
0053 Ja bih junak curu isprosio,
0054 Ali mene skoro žalost snađe,
0055 Skoro mi je bratac poginuo,
0056 Soko sivi Anđeliću Vuče
0057 Od krvničke puške šumadinske,
0058 Pak će mi se narugati ljudi
0059 Da se ženim, a brata ne žalim!“
0060 Veli njemu Sava od Posavja:
0061 „Prođ’ se, kume, ženski lakrdija,
0062 Junaci se žalovanjem kvare,
0063 A u pjesne i uz gusle hvale,
0064 No ti ajde te prosi đevojku!“
0065 Brže Mićo na noge skočio,
0066 Pa otide kuli na čardaku,
0067 Staroj majci sve po redu kaže;
0068 Majka sinu blagosove dava:
0069 „Sine Mićo, airli ti bilo!“
0070 Pa mu sprema laka brašnjenika,
0071 Mićo sebe i svoga dorata.
0072 Na se meće čudno odijelo:
0073 Najpre meće od svile košulju,
0074 Na prsima kadifli ječermu,
0075 Vrh ječerme zelenu dolamu,
0076 Na kojoj su trideset dugmeta,
0077 Svako dugme od sto drama zlata,
0078 A što bješe dugme pod groce,
0079 U njemu su na čekrku sati,
0080 Svakog sata jasno pokuckiva,
0081 Te po glasu poznaje delija
0082 Koliko je noći ali dana;
0083 A na glavu devet čelenaka,
0084 A na noge mor čohe čakšire ─
0085 Koliko je čohe na koljenu,
0086 Više ima pod koljeno zlata ─
0087 A na noge kopče pozlaćene,
0088 Na ramenu toke od tri oke,
0089 A zapasom svijetlooružje,
0090 O bedrici sablju okovanu,
0091 O jabuci dvije kuburije.
0092 Dok opremi, šjede na dorata;
0093 Eto majke, nosi brašnjenika,
0094 Pri polasku govorila stara:
0095 „Sine Mićo, materina rano,
0096 Imaj, sine, u Zadru pameti ─
0097 Ja sam čula od starije ljudi
0098 Latini su mudri i lukavi,
0099 Prevariće ko ih ne poznava!“
0100 Otolen se Mićo podigao,
0101 Udri konja putem i ćenarom,
0102 Đe gođ iš’o do u Zadar siš’o,
0103 Pred dvorove Zadranina bana.
0104 U avliji konja ugonio,
0105 Svome doru popušti kolane,
0106 A raširi purli-abaiju,
0107 Pokri konja s grive preko sapi,
0108 Popadaše kite do kopita,
0109 A baci mu dizgen pro jabuke,
0110 Dorat mu se samosam provoda.
0111 Pa uzleće uz tančicu kulu,
0112 Pravo ide banu u odaju,
0113 Kapu skide, turi pod pazuo,
0114 Pa pristupi ruci i koljenu.
0115 Bane Mića i gleda i pita:
0116 „Otkuda si, momče abandžija,
0117 Od koje si zemlje i krajine,
0118 Kako li se zoveš po imenu?“
0119 Mićo mu se po istini kaže:
0120 „Nastao sam momče za oružje,
0121 Veresijom sebe okitio,
0122 A skoro me porobili Turci,
0123 Pa sam čuo za gospostvo tvoje ─
0124 Da te dvorim koliko ti drago,
0125 Ne bih li se odužio duga!“
0126 Kada bane sasluša riječi,
0127 Metnuo se rukom u džepove,
0128 Izvadi mu stotinu cekina:
0129 „Na ti blaga, Anđeliću Mićo,
0130 Da nijesi rad’ oružja dužan,
0131 Taki mi se i oće delija!“
0132 Služio ga za godinu dana,
0133 Nigđe Ružu čuti ni viđeti;
0134 Tako stoja i drugu godinu,
0135 Nigđe Ruže ni njezina traga,
0136 A kamoli Ružu da izmami;
0137 Nastupila i treća godina,
0138 Nastupila oće i da mine,
0139 Nigđe Ruže ni od Ruže javlja ─
0140 Odista se cure proći šćaše.
0141 Kad jejednom po večeri bilo,
0142 Zove bane momke i delije
0143 Da šnjim idu šjutra u sabahu
0144 Na put dalek lovu u planini.
0145 Svi mu momci na to kail bili,
0146 Ali ne bi Anđeliću Mićo ─
0147 Svu noć misli što će i kako će.
0148 Kad ujutro o zorici bilo,
0149 Mićo ide banu u odaju,
0150 Rukama se za drob ufatio,
0151 Od muke se svija i previja.
0152 Ban ga pita: „Što je, bolan, Mićo?“ ─
0153 „Ne pitaj me, bane gospodare,
0154 Zabolje me i srce i glava,
0155 Čini mi se oću umrijeti!“
0156 Žao bilo Zadraninu banu,
0157 Pa ovako govorio Miću:
0158 „Ti ostani u dvoru mojemu,
0159 Te mi čuvaj dvore i timare!“
0160 Ode bane u lov u planinu,
0161 U dvoru mu niko ne ostade,
0162 Nego Mićo, vesela mu majka,
0163 I kod cure Kumrija robinja.
0164 Tek što bane od kule odmače,
0165 Prođe Miću srca tugobolja,
0166 Pa dovati sedefli-tamburu,
0167 Tanko kuca, lješe popijeva:
0168 „Tamburice, moja dangubice,
0169 Otkucni mi tanko glasovito
0170 Da napoli jade dijelimo!
0171 Služih bana, Zadru gospodara,
0172 Ja ne dvorim da izdvorim blago,
0173 No da vidim banovu Ružicu,
0174 Pa mi ne bi od Boga suđeno,
0175 Prevari me sreća u nadanju!“
0176 Za to niko haje i ne haje,
0177 No robinja zamukniva Mića.
0178 U junaka srce propuknulo,
0179 S tamburom je o tle udario,
0180 Popucaše žice na tamburu,
0181 Odlijeću od puste komadi,
0182 Pa robinji Mićo govorio:
0183 „Robinjice, po Bogu sestrice,
0184 Izdaj mene banove Ružice,
0185 Evo tebe stotinu dukata!“
0186 A Kumrija Miću odgovara:
0187 „Ne bih tebe Ružice izdala
0188 Da mi dadeš i trista dukata!“
0189 Mićo vrže ruke u džepove,
0190 Tri stotine izvadi dukata,
0191 Te ih sasu curi u njedarca:
0192 „Evo tebe pune tri stotine!“
0193 Robinja se slakomi na blago,
0194 Pa tijano Miću progovara:
0195 „Kad doveče pripravim večeru
0196 I ponesem Ruži u odaju,
0197 Proći ćemo devetoro vrata,
0198 Ajde za mnom i prođi osmoro,
0199 Za devetim stani, zakloni se
0200 Da te ne bi viđela đevojka;
0201 Kad ja vidim zgodu i priliku,
0202 Na tebe ću okom namignuti,
0203 Onda dođi, a prije ne dođi
0204 Da te ljuta ne uvjede guja!“
0205 Jedva čeka Anđeliću Mićo
0206 Dok s’ umrači i bude večera.
0207 Što gođ iđe to i dođe brzo,
0208 Tavna noćca dan je pokorila,
0209 A robinja spravila večeru,
0210 Odnese je curi u odaju.
0211 Kako koja vrata otvoraše,
0212 Za njom Mićo šumke nasrtaše;
0213 Kad deveta otvorila vrata,
0214 Tu robinja zaklonila Mića.
0215 Kad robinja ponese večeru
0216 I kad Mićo ugleda đevojku ─
0217 Đeno šjedi na meku jastuku,
0218 Niz šiltu jenoge popružila
0219 Kao patka po duboku viru,
0220 Pa prifati zlaćenoga sana,
0221 Gojne ruke nad san nadmetnula,
0222 U rukama krzajli-safuna,
0223 Robinja joj vodu posipaše
0224 Toplom vodom iz ibrika zlatna.
0225 Kad đevojka ruke umivaše,
0226 Te đevojku Mićo provirkiva,
0227 U junaku srce zaigralo,
0228 Te od muke zubom zaškripao,
0229 Na toke mu muka odjeknula.
0230 Poče Ruža večer večerati,
0231 Svijetli joj tanana robinja.
0232 Kada cura blizu da ustaje,
0233 Veli njojzi tanana robinja:
0234 „Gospođice, banova Ružice,
0235 Da sad dođe Anđeliću Vuče,
0236 Bi li tebe, kazuj, žao bilo?“
0237 Kada Ruža začula robinju,
0238 Čudan joj je šamar udarila,
0239 Tanka ruka, ama dosta teška,
0240 Koliko je lako udarila
0241 Dva joj zdrava iskočiše zuba,
0242 A lice joj u krvi ogreznu,
0243 Ciče mlada – Mićo iznenada!
0244 Kad ga viđe banova Ružica,
0245 Sa dušeka na noge skočila,
0246 Te na Mića juriš učinila,
0247 Ščepaše se za prsi i prsi,
0248 Te se nose tamo i ovamo,
0249 Dosta muke i tamo i amo.
0250 Al’ đevojka srca junačkoga,
0251 Šćaše Mića na dušek da baci.
0252 Kad se Mićo viđe na nevolji,
0253 Progovori od muke junačke:
0254 „Viđi, Ružo, đe ogrija sunce,
0255 Eno bana iz lova poljanom!“
0256 Prevari se, ujede je guja,
0257 Pa pogleda kuli na pendžere ─
0258 Viđe cura da je prevarena;
0259 Trže Mićo s desne na lijevo,
0260 Te prevali na jastuk đevojku
0261 Po zakonu i adetu staru,
0262 Na đevojku malo počinuo,
0263 Trudni pali, a slatko zaspali.
0264 U zorici kad im lakše bilo,
0265 Prepade se Anđeliću Mićo
0266 Da ne dođe bane iz planine,
0267 Pa pripasa svijetlo oružje,
0268 A privede dora binjiktašu,
0269 Prekrsti se, sjede na dorina,
0270 Pa on pođe niz novu čaršiju.
0271 Đe gođ srio kojega jarana
0272 Il’ bećara momka neženjena,
0273 Mićo kaže, a neće da krije,
0274 Pa pobježe svome memlećetu.
0275 Kad je bilo danu oko podna,
0276 Evo bana iz lova planine,
0277 Konja goni niz novu čaršiju.
0278 Vrag ne dava momcim’ mirovati,
0279 Nego banu sve pravo kazuju ─
0280 Ide bane sjetno neveselo.
0281 Kad je bio do blizu avlije,
0282 Ružica ga pred avlijom sreta,
0283 Oće cura da mu konja primi
0284 I ovako banu progovara:
0285 „Jadan, bane, zaludu l’ te fale,
0286 Zla ti sreća, a lov ti žalostan,
0287 Koga si mi u dvor ostavio
0288 Da ti čuva dvore i timare,
0289 Zlog ajduka Anđelića Mića!“
0290 Muči bane, ništa ne govori,
0291 No kraj cure konja progonio.
0292 Tek što bane na kulu iziđe,
0293 Ni počinu ni kafu popio,
0294 No dovati dovit i artiju,
0295 Te je sitnu knjigu napravio,
0296 A šilje je Anđeliću Miću,
0297 Ovako mu bane knjigu piše:
0298 „O, moj zete, Anđeliću Mićo,
0299 Kupi svate, bržaj po đevojku,
0300 Dovedi mi iljadu svatova,
0301 Od iljade manje ni jednoga,
0302 Od iljade više ni jednoga!“
0303 Kad je Mićo knjigu proučio,
0304 Od radosti na noge skočio,
0305 Dovatio pero i artiju,
0306 Stade pisat’ knjige na sve strane;
0307 Jednu piše Savi od Posavja ─
0308 Da mu skupi stotinu svatova,
0309 Da mu budesvacki vojevoda;
0310 Ovu šalje, drugu odma piše,
0311 Te je šalje Toplici Milanu ─
0312 Da mu skupi do trista svatova,
0313 Da mu bude svacki buljumbaša;
0314 Ovu šilje, treću brže piše,
0315 A šalje je Kosančić’ Ivanu ─
0316 Da mu skupi tri stotine svata,
0317 Da mu bude svacki prvijenac;
0318 Ovu šalje, a četvrtu piše,
0319 Te je šalje Miloš’ Obiliću ─
0320 Da mu skupi do trista svatova,
0321 Da mu bude svacki starješina.
0322 Ovake im Mićo knjige piše
0323 I u knjige milo pozdravljaše:
0324 „Pozdravljam vas, srpske vojevode,
0325 Pobratimi, čujte i znadite
0326 Da sam za me curu isprosio,
0327 Milu ćercu bana Zadranina,
0328 Da ste mene brže u krajini
0329 U neđelju koja prva dođe!“
0330 Kada knjige zemlji dolazile,
0331 Svaki kupi birane svatove,
0332 Azurava sebe i konjice.
0333 Kad je bilo u svetu neđelju,
0334 Evo kite i evo svatova.
0335 Lijepo ih Mićo dočekao,
0336 Svate redi u rosnoj livadi,
0337 A vojvode na bijelu kulu,
0338 Čast im čini pivom i jestivom,
0339 Držao ih dva bijela dana
0340 Dok junaci malo počinuli
0341 I dok svoje konje odmorili.
0342 Al’ da vidiš Anđelića Mića,
0343 Azurava dva brata blizanca
0344 Od dvanaest nepunani ljeta
0345 Uz đevojku da budu đeveri,
0346 Pa ih dava Miloš’ Obiliću:
0347 „Na, Milošu, srpska vojevodo,
0348 Na amanet moja braća luda,
0349 Čuvaj mi ih tamo u Latina,
0350 Luda đeca, nevješta svijetu!“
0351 Otolen se svati podigoše,
0352 Kud gođ išli, u Zadar su sišli
0353 Do bijela dvora Zadranina,
0354 Tu svatovi konje razjahali.
0355 Vodi bane na kuli vojvode,
0356 A svatove polju i livadi.
0357 Kad je bilo noći o akšamu,
0358 Zavikalo svrh grada Latinče:
0359 „Ko je ovđe đever uz đevojku
0360 Neka idu u banovu dvoru
0361 Da private lijepu đevojku!“
0362 To začuše Anđelići mladi,
0363 Poskočiše đeca na nogama,
0364 Pravo idu u banovu dvoru ─
0365 Latinče ih vodi kod đevojke.
0366 Kad đevojka đecu ugledala,
0367 Ljubi đecu, suze prolijeva.
0368 Pitali je mladi Anđelići:
0369 „O, bora ti, naša mila snajo,
0370 Što ti roniš suze od očiju ─
0371 Al’ ti n’jesu u volji đeveri,
0372 Al’ u srcu nije đuvegija?“
0373 Odgovori lijepa đevojka:
0374 „Vi ste mene usred srca moga,
0375 A drag mi je đuvegija Mićo,
0376 Ali, đeco, kukala vam majka,
0377 Sad će doći krvavi dželati,
0378 Obojicu oće pogubiti,
0379 Ispeći vas među vatre dvije,
0380 Pa išjeći na male komate,
0381 Iznijeće vojvodama ručak!“
0382 U riječi u kojoj bijahu,
0383 Upadoše dva strašna dželata,
0384 Krvave im ruke do lakata,
0385 A krvave sablje do balčaka.
0386 Ciče jadno dvoje đece ludo,
0387 Pobjegoše curi pod kavadom ─
0388 Kuku majci! Da bi pobjegnuli:
0389 „Ne daj, snaho, pogubit’ đevere!“
0390 Al’ dželati molit’ ne dadoše,
0391 Svaki svoga zakla po grkljanu,
0392 Navrćeše oba na pecivo,
0393 Ispekoše među dvije vatre,
0394 Pa nasitno meso isjekoše,
0395 Zalučiše i zabiberiše
0396 I latinski miris udariše,
0397 Izniješe mezet vojvodama ─
0398 Od mirisa miriše poljana.
0399 Tek što prvom založiše mesa
0400 I po jednu čašu okapiše,
0401 Zovnu Miloš dva mlada đevera ─
0402 Milošu se nema ko ozvati.
0403 Odma se je jadu dosjetio,
0404 Zubom škripnu, očima prevali,
0405 A udari rukom po koljenu:
0406 „Avaj!“ ─ reče, ─ „kuku mojoj duši!“
0407 Jošt ovaku riječ progovori:
0408 „Braćo moja, nesretnja družino,
0409 Vidite li, šnjima ne viđeli,
0410 Ovo nije meso od jagnjadi,
0411 No je meso đece Anđelića ─
0412 No na noge, ako Boga znate!“
0413 Pa poleće gradu na kapiji,
0414 Kad li gracka vrata zatvorena.
0415 Tuče vrata čizmom i topuzom,
0416 Al’ su pusta gvožđem postavljena,
0417 Ne bi vrata ni top salomio,
0418 A kamoli ruka od junaka.
0419 Pa se Miloš na konju skočio
0420 Da preskoči bedema od grada,
0421 Ali čudan jendek oko grada.
0422 Miloš trže paklenu kandžiju,
0423 Ošinu ga s obadvije strane,
0424 A obode oštrom bakračijom.
0425 Skoči putalj visu u oblake,
0426 Te preskoči jendek i bedema,
0427 Pa poleće gradu na kapiji
0428 I isječe na vrata soldate,
0429 Te od grada otvorio vrata.
0430 U grad pušta dvije vojevode,
0431 I Milana i drugog Ivana,
0432 Sve svatove na vrata stavili,
0433 Nji trojica banu u dvorove.
0434 Pogubiše bana Zadranina,
0435 Posjekoše krvave dželate,
0436 Opališe kule i čardake,
0437 Prifatiše za ruku đevojku,
0438 Izvedoše do među svatove,
0439 Otidoše zdravo natragove,
0440 Zdravo došli u turskoj krajini.
0441 Susreta ih Anđeliću Mićo,
0442 Sve svatove očim’ pregledao,
0443 Al’ ne vidi dva brta blizanca,
0444 Pa zapita Miloš’ Obilića:
0445 „Đe su braća, ako Boga znadeš?“
0446 Miloš proli suze niz obraze,
0447 Sve mu kaza što je i kako je.
0448 Na livadi svati odjahaše,
0449 A vojvode na bijelu kulu.
0450 Anđeliću svate pridržao,
0451 Braću kuka, a veselje gradi.
0452 Dobaviše starca kaluđera,
0453 Kuma kumi Miloš’ Obilića,
0454 Te za Mića Ružu privjenčaše.
0455 To je bilo kada se činilo,
0456 Nama, braćo, dugo zdravlje bilo!
