Женидба Мића Анђелића
0001 Откако је свијет настануо
0002 И почело гојити цвијеће,
0003 Није љепши цвијет пропупчао
0004 Ни ружица перјем процапћела
0005 Што је сада на ову годину,
0006 Украј мора Задру на крајини,
0007 Мила ћерца Задранина бана
0008 По имену Ружица ђевојка.
0009 Слично име прилично ђевојци ─
0010 Ђузел цура одгојила лице,
0011 Ситно плете косе наседмеро,
0012 Окитила жутијем дукатом,
0013 Те турила косе по плећима.
0014 Намамила многе мушерије,
0015 Просе цуру са свакоје стране ─
0016 Седам краља од седам земаља,
0017 И тридесет српски војевода,
0018 И четири с мора зенерала
0019 И про мора дужде од Млетака.
0020 Но не оће цура ниједнога,
0021 Цура млада, згодна и богата,
0022 Рада мамит’ момке и јунаке.
0023 То се чудо по свијету чуло,
0024 Зачуло се граду Дубровнику,
0025 То зачуо Сава од Посавја
0026 У кавани међу јаранима,
0027 Па поскочи на ноге лагане
0028 И појаха дебела дорина,
0029 Оде право својој Посавини.
0030 Хита момче право по мезилски,
0031 Здраво дође своме б’јелу двору.
0032 Бирдем дође, бирдем шиље слуге,
0033 Позваше му бутум пријатеље
0034 И биране Србе побратиме,
0035 Изнесе им пива и јестива.
0036 Кад се Срби накитили пивом,
0037 Рече ријече Саво од Посавја:
0038 „Моја браћои моја дружино,
0039 Чудну цуру у приморје кажу,
0040 Милу ћерцу бана Задранина;
0041 Давно сам се јунак оженио,
0042 Брата немам, а рођака немам
0043 Да бих њему цуру испросио,
0044 Него имам ево сада ође
0045 Пријатеље, куме, побратиме,
0046 Добре момке таман за женидбу!
0047 Који жели, кога срце служи
0048 Да он иде просити ђевојку,
0049 Да му будем сватски старјешина?“
0050 То слушао Анђелићу Мићо,
0051 Проговори, овако говори:
0052 „Мио куме, Сава из Посавја,
0053 Ја бих јунак цуру испросио,
0054 Али мене скоро жалост снађе,
0055 Скоро ми је братац погинуо,
0056 Соко сиви Анђелићу Вуче
0057 Од крвничке пушке шумадинске,
0058 Пак ће ми се наругати људи
0059 Да се женим, а брата не жалим!“
0060 Вели њему Сава од Посавја:
0061 „Прођ’ се, куме, женски лакрдија,
0062 Јунаци се жаловањем кваре,
0063 А у пјесне и уз гусле хвале,
0064 Но ти ајде те проси ђевојку!“
0065 Брже Мићо на ноге скочио,
0066 Па отиде кули на чардаку,
0067 Старој мајци све по реду каже;
0068 Мајка сину благосове дава:
0069 „Сине Мићо, аирли ти било!“
0070 Па му спрема лака брашњеника,
0071 Мићо себе и свога дората.
0072 На се меће чудно одијело:
0073 Најпре меће од свиле кошуљу,
0074 На прсима кадифли јечерму,
0075 Врх јечерме зелену доламу,
0076 На којој су тридесет дугмета,
0077 Свако дугме од сто драма злата,
0078 А што бјеше дугме под гроце,
0079 У њему су на чекрку сати,
0080 Сваког сата јасно покуцкива,
0081 Те по гласу познаје делија
0082 Колико је ноћи али дана;
0083 А на главу девет челенака,
0084 А на ноге мор чохе чакшире ─
0085 Колико је чохе на кољену,
0086 Више има под кољено злата ─
0087 А на ноге копче позлаћене,
0088 На рамену токе од три оке,
0089 А запасом свијетлооружје,
0090 О бедрици сабљу оковану,
0091 О јабуци двије кубурије.
0092 Док опреми, шједе на дората;
0093 Ето мајке, носи брашњеника,
0094 При поласку говорила стара:
0095 „Сине Мићо, материна рано,
0096 Имај, сине, у Задру памети ─
0097 Ја сам чула од старије људи
0098 Латини су мудри и лукави,
0099 Превариће ко их не познава!“
0100 Отолен се Мићо подигао,
0101 Удри коња путем и ћенаром,
0102 Ђе гођ иш’о до у Задар сиш’о,
0103 Пред дворове Задранина бана.
0104 У авлији коња угонио,
0105 Своме дору попушти колане,
0106 А рашири пурли-абаију,
0107 Покри коња с гриве преко сапи,
0108 Попадаше ките до копита,
0109 А баци му дизген про јабуке,
0110 Дорат му се самосам провода.
0111 Па узлеће уз танчицу кулу,
0112 Право иде бану у одају,
0113 Капу скиде, тури под пазуо,
0114 Па приступи руци и кољену.
0115 Бане Мића и гледа и пита:
0116 „Откуда си, момче абанџија,
0117 Од које си земље и крајине,
0118 Како ли се зовеш по имену?“
0119 Мићо му се по истини каже:
0120 „Настао сам момче за оружје,
0121 Вересијом себе окитио,
0122 А скоро ме поробили Турци,
0123 Па сам чуо за госпоство твоје ─
0124 Да те дворим колико ти драго,
0125 Не бих ли се одужио дуга!“
0126 Када бане саслуша ријечи,
0127 Метнуо се руком у џепове,
0128 Извади му стотину цекина:
0129 „На ти блага, Анђелићу Мићо,
0130 Да нијеси рад’ оружја дужан,
0131 Таки ми се и оће делија!“
0132 Служио га за годину дана,
0133 Нигђе Ружу чути ни виђети;
0134 Тако стоја и другу годину,
0135 Нигђе Руже ни њезина трага,
0136 А камоли Ружу да измами;
0137 Наступила и трећа година,
0138 Наступила оће и да мине,
0139 Нигђе Руже ни од Руже јавља ─
0140 Одиста се цуре проћи шћаше.
0141 Кад јеједном по вечери било,
0142 Зове бане момке и делије
0143 Да шњим иду шјутра у сабаху
0144 На пут далек лову у планини.
0145 Сви му момци на то каил били,
0146 Али не би Анђелићу Мићо ─
0147 Сву ноћ мисли што ће и како ће.
0148 Кад ујутро о зорици било,
0149 Мићо иде бану у одају,
0150 Рукама се за дроб уфатио,
0151 Од муке се свија и превија.
0152 Бан га пита: „Што је, болан, Мићо?“ ─
0153 „Не питај ме, бане господаре,
0154 Забоље ме и срце и глава,
0155 Чини ми се оћу умријети!“
0156 Жао било Задранину бану,
0157 Па овако говорио Мићу:
0158 „Ти остани у двору мојему,
0159 Те ми чувај дворе и тимаре!“
0160 Оде бане у лов у планину,
0161 У двору му нико не остаде,
0162 Него Мићо, весела му мајка,
0163 И код цуре Кумрија робиња.
0164 Тек што бане од куле одмаче,
0165 Прође Мићу срца тугобоља,
0166 Па довати седефли-тамбуру,
0167 Танко куца, љеше попијева:
0168 „Тамбурице, моја дангубице,
0169 Откуцни ми танко гласовито
0170 Да наполи јаде дијелимо!
0171 Служих бана, Задру господара,
0172 Ја не дворим да издворим благо,
0173 Но да видим банову Ружицу,
0174 Па ми не би од Бога суђено,
0175 Превари ме срећа у надању!“
0176 За то нико хаје и не хаје,
0177 Но робиња замукнива Мића.
0178 У јунака срце пропукнуло,
0179 С тамбуром је о тле ударио,
0180 Попуцаше жице на тамбуру,
0181 Одлијећу од пусте комади,
0182 Па робињи Мићо говорио:
0183 „Робињице, по Богу сестрице,
0184 Издај мене банове Ружице,
0185 Ево тебе стотину дуката!“
0186 А Кумрија Мићу одговара:
0187 „Не бих тебе Ружице издала
0188 Да ми дадеш и триста дуката!“
0189 Мићо врже руке у џепове,
0190 Три стотине извади дуката,
0191 Те их сасу цури у њедарца:
0192 „Ево тебе пуне три стотине!“
0193 Робиња се слакоми на благо,
0194 Па тијано Мићу проговара:
0195 „Кад довече приправим вечеру
0196 И понесем Ружи у одају,
0197 Проћи ћемо деветоро врата,
0198 Ајде за мном и прођи осморо,
0199 За деветим стани, заклони се
0200 Да те не би виђела ђевојка;
0201 Кад ја видим згоду и прилику,
0202 На тебе ћу оком намигнути,
0203 Онда дођи, а прије не дођи
0204 Да те љута не увједе гуја!“
0205 Једва чека Анђелићу Мићо
0206 Док с’ умрачи и буде вечера.
0207 Што гођ иђе то и дође брзо,
0208 Тавна ноћца дан је покорила,
0209 А робиња справила вечеру,
0210 Однесе је цури у одају.
0211 Како која врата отвораше,
0212 За њом Мићо шумке насрташе;
0213 Кад девета отворила врата,
0214 Ту робиња заклонила Мића.
0215 Кад робиња понесе вечеру
0216 И кад Мићо угледа ђевојку ─
0217 Ђено шједи на меку јастуку,
0218 Низ шилту јеноге попружила
0219 Као патка по дубоку виру,
0220 Па прифати злаћенога сана,
0221 Гојне руке над сан надметнула,
0222 У рукама крзајли-сафуна,
0223 Робиња јој воду посипаше
0224 Топлом водом из ибрика златна.
0225 Кад ђевојка руке умиваше,
0226 Те ђевојку Мићо провиркива,
0227 У јунаку срце заиграло,
0228 Те од муке зубом зашкрипао,
0229 На токе му мука одјекнула.
0230 Поче Ружа вечер вечерати,
0231 Свијетли јој танана робиња.
0232 Када цура близу да устаје,
0233 Вели њојзи танана робиња:
0234 „Госпођице, банова Ружице,
0235 Да сад дође Анђелићу Вуче,
0236 Би ли тебе, казуј, жао било?“
0237 Када Ружа зачула робињу,
0238 Чудан јој је шамар ударила,
0239 Танка рука, ама доста тешка,
0240 Колико је лако ударила
0241 Два јој здрава искочише зуба,
0242 А лице јој у крви огрезну,
0243 Циче млада – Мићо изненада!
0244 Кад га виђе банова Ружица,
0245 Са душека на ноге скочила,
0246 Те на Мића јуриш учинила,
0247 Шчепаше се за прси и прси,
0248 Те се носе тамо и овамо,
0249 Доста муке и тамо и амо.
0250 Ал’ ђевојка срца јуначкога,
0251 Шћаше Мића на душек да баци.
0252 Кад се Мићо виђе на невољи,
0253 Проговори од муке јуначке:
0254 „Виђи, Ружо, ђе огрија сунце,
0255 Ено бана из лова пољаном!“
0256 Превари се, уједе је гуја,
0257 Па погледа кули на пенџере ─
0258 Виђе цура да је преварена;
0259 Трже Мићо с десне на лијево,
0260 Те превали на јастук ђевојку
0261 По закону и адету стару,
0262 На ђевојку мало починуо,
0263 Трудни пали, а слатко заспали.
0264 У зорици кад им лакше било,
0265 Препаде се Анђелићу Мићо
0266 Да не дође бане из планине,
0267 Па припаса свијетло оружје,
0268 А приведе дора бињикташу,
0269 Прекрсти се, сједе на дорина,
0270 Па он пође низ нову чаршију.
0271 Ђе гођ срио којега јарана
0272 Ил’ бећара момка нежењена,
0273 Мићо каже, а неће да крије,
0274 Па побјеже своме мемлећету.
0275 Кад је било дану око подна,
0276 Ево бана из лова планине,
0277 Коња гони низ нову чаршију.
0278 Враг не дава момцим’ мировати,
0279 Него бану све право казују ─
0280 Иде бане сјетно невесело.
0281 Кад је био до близу авлије,
0282 Ружица га пред авлијом срета,
0283 Оће цура да му коња прими
0284 И овако бану проговара:
0285 „Јадан, бане, залуду л’ те фале,
0286 Зла ти срећа, а лов ти жалостан,
0287 Кога си ми у двор оставио
0288 Да ти чува дворе и тимаре,
0289 Злог ајдука Анђелића Мића!“
0290 Мучи бане, ништа не говори,
0291 Но крај цуре коња прогонио.
0292 Тек што бане на кулу изиђе,
0293 Ни почину ни кафу попио,
0294 Но довати довит и артију,
0295 Те је ситну књигу направио,
0296 А шиље је Анђелићу Мићу,
0297 Овако му бане књигу пише:
0298 „О, мој зете, Анђелићу Мићо,
0299 Купи свате, бржај по ђевојку,
0300 Доведи ми иљаду сватова,
0301 Од иљаде мање ни једнога,
0302 Од иљаде више ни једнога!“
0303 Кад је Мићо књигу проучио,
0304 Од радости на ноге скочио,
0305 Доватио перо и артију,
0306 Стаде писат’ књиге на све стране;
0307 Једну пише Сави од Посавја ─
0308 Да му скупи стотину сватова,
0309 Да му будесвацки војевода;
0310 Ову шаље, другу одма пише,
0311 Те је шаље Топлици Милану ─
0312 Да му скупи до триста сватова,
0313 Да му буде свацки буљумбаша;
0314 Ову шиље, трећу брже пише,
0315 А шаље је Косанчић’ Ивану ─
0316 Да му скупи три стотине свата,
0317 Да му буде свацки првијенац;
0318 Ову шаље, а четврту пише,
0319 Те је шаље Милош’ Обилићу ─
0320 Да му скупи до триста сватова,
0321 Да му буде свацки старјешина.
0322 Оваке им Мићо књиге пише
0323 И у књиге мило поздрављаше:
0324 „Поздрављам вас, српске војеводе,
0325 Побратими, чујте и знадите
0326 Да сам за ме цуру испросио,
0327 Милу ћерцу бана Задранина,
0328 Да сте мене брже у крајини
0329 У неђељу која прва дође!“
0330 Када књиге земљи долазиле,
0331 Сваки купи биране сватове,
0332 Азурава себе и коњице.
0333 Кад је било у свету неђељу,
0334 Ево ките и ево сватова.
0335 Лијепо их Мићо дочекао,
0336 Свате реди у росној ливади,
0337 А војводе на бијелу кулу,
0338 Част им чини пивом и јестивом,
0339 Држао их два бијела дана
0340 Док јунаци мало починули
0341 И док своје коње одморили.
0342 Ал’ да видиш Анђелића Мића,
0343 Азурава два брата близанца
0344 Од дванаест непунани љета
0345 Уз ђевојку да буду ђевери,
0346 Па их дава Милош’ Обилићу:
0347 „На, Милошу, српска војеводо,
0348 На аманет моја браћа луда,
0349 Чувај ми их тамо у Латина,
0350 Луда ђеца, невјешта свијету!“
0351 Отолен се свати подигоше,
0352 Куд гођ ишли, у Задар су сишли
0353 До бијела двора Задранина,
0354 Ту сватови коње разјахали.
0355 Води бане на кули војводе,
0356 А сватове пољу и ливади.
0357 Кад је било ноћи о акшаму,
0358 Завикало сврх града Латинче:
0359 „Ко је овђе ђевер уз ђевојку
0360 Нека иду у банову двору
0361 Да привате лијепу ђевојку!“
0362 То зачуше Анђелићи млади,
0363 Поскочише ђеца на ногама,
0364 Право иду у банову двору ─
0365 Латинче их води код ђевојке.
0366 Кад ђевојка ђецу угледала,
0367 Љуби ђецу, сузе пролијева.
0368 Питали је млади Анђелићи:
0369 „О, бора ти, наша мила снајо,
0370 Што ти рониш сузе од очију ─
0371 Ал’ ти н’јесу у вољи ђевери,
0372 Ал’ у срцу није ђувегија?“
0373 Одговори лијепа ђевојка:
0374 „Ви сте мене усред срца мога,
0375 А драг ми је ђувегија Мићо,
0376 Али, ђецо, кукала вам мајка,
0377 Сад ће доћи крвави џелати,
0378 Обојицу оће погубити,
0379 Испећи вас међу ватре двије,
0380 Па ишјећи на мале комате,
0381 Изнијеће војводама ручак!“
0382 У ријечи у којој бијаху,
0383 Упадоше два страшна џелата,
0384 Крваве им руке до лаката,
0385 А крваве сабље до балчака.
0386 Циче јадно двоје ђеце лудо,
0387 Побјегоше цури под кавадом ─
0388 Куку мајци! Да би побјегнули:
0389 „Не дај, снахо, погубит’ ђевере!“
0390 Ал’ џелати молит’ не дадоше,
0391 Сваки свога закла по гркљану,
0392 Наврћеше оба на пециво,
0393 Испекоше међу двије ватре,
0394 Па наситно месо исјекоше,
0395 Залучише и забиберише
0396 И латински мирис ударише,
0397 Изнијеше мезет војводама ─
0398 Од мириса мирише пољана.
0399 Тек што првом заложише меса
0400 И по једну чашу окапише,
0401 Зовну Милош два млада ђевера ─
0402 Милошу се нема ко озвати.
0403 Одма се је јаду досјетио,
0404 Зубом шкрипну, очима превали,
0405 А удари руком по кољену:
0406 „Авај!“ ─ рече, ─ „куку мојој души!“
0407 Јошт оваку ријеч проговори:
0408 „Браћо моја, несретња дружино,
0409 Видите ли, шњима не виђели,
0410 Ово није месо од јагњади,
0411 Но је месо ђеце Анђелића ─
0412 Но на ноге, ако Бога знате!“
0413 Па полеће граду на капији,
0414 Кад ли грацка врата затворена.
0415 Туче врата чизмом и топузом,
0416 Ал’ су пуста гвожђем постављена,
0417 Не би врата ни топ саломио,
0418 А камоли рука од јунака.
0419 Па се Милош на коњу скочио
0420 Да прескочи бедема од града,
0421 Али чудан јендек око града.
0422 Милош трже паклену канџију,
0423 Ошину га с обадвије стране,
0424 А ободе оштром бакрачијом.
0425 Скочи путаљ вису у облаке,
0426 Те прескочи јендек и бедема,
0427 Па полеће граду на капији
0428 И исјече на врата солдате,
0429 Те од града отворио врата.
0430 У град пушта двије војеводе,
0431 И Милана и другог Ивана,
0432 Све сватове на врата ставили,
0433 Њи тројица бану у дворове.
0434 Погубише бана Задранина,
0435 Посјекоше крваве џелате,
0436 Опалише куле и чардаке,
0437 Прифатише за руку ђевојку,
0438 Изведоше до међу сватове,
0439 Отидоше здраво натрагове,
0440 Здраво дошли у турској крајини.
0441 Сусрета их Анђелићу Мићо,
0442 Све сватове очим’ прегледао,
0443 Ал’ не види два брта близанца,
0444 Па запита Милош’ Обилића:
0445 „Ђе су браћа, ако Бога знадеш?“
0446 Милош проли сузе низ образе,
0447 Све му каза што је и како је.
0448 На ливади свати одјахаше,
0449 А војводе на бијелу кулу.
0450 Анђелићу свате придржао,
0451 Браћу кука, а весеље гради.
0452 Добавише старца калуђера,
0453 Кума куми Милош’ Обилића,
0454 Те за Мића Ружу привјенчаше.
0455 То је било када се чинило,
0456 Нама, браћо, дуго здравље било!
