Ženidba Leke kapetana5
Curu prosi Leka kapetane,
Od Prizrena grada bijeloga,
Daleko je curu zaprosio,
U Primorju gradu bijelome,
U onoga od Primorja bana,
Dok je Leka curu isprosio,
Mlogo blago Leka potrošio,
Leka dao prsten i jabuku,
Na jabuci svadbu odgodio:
»Svadba naša do petnajest dana,
Dok ja dođem do Prizrena grada,
I sakupim kićene svatove,
Sve svatove srpske sokolove.«
Kad to reče, na noge skočio,
Niz bijelu kulu udario,
Za njim mlade svasti pristanule,
Mlade svasti i stare punice,
Dok darova svasti i punice,
Mlogo Leka blago potrošio,
Pak posjede debela đogata,
Oćera ga do Prizrena grada,
Kada Leka do Prizrena dođe,
Kitne svate sakupljati pođe,
Knjige piše na četiri strane,
Leka piše, a majka kazuje:
»O moj sine, Leka kapetane,
Ti sakupi svu srpsku gospodu,
Đe god koga znadeš i imadeš,
Primorske su kićene đevojke,
I na glasu vrlo ponosite,
Na bijelu svjetu plemenite,
Kite nose, licem se ponose,
Nek s' imaju ponositi čime.«
Kada Leka razumje besjede,
Sitnu knjigu Leka napravio,
Opremi je bijelu Sibinju,
A na ruke Sibinjanin Janku:
»Pobratime, Sibinjanin Janko!
Da si brže do Prizrena grada,
Evo ti se ženim u dobri čas,
Pak i tebe zovem u svatove,
Da ti meni u svatove pođeš,
Da mi budeš svatski starješina,
I povedi tvog mila sestrića,
Tvog sestrića Banović Sekulu,
Nek ponese krstata barjaka,
Nek imamo glavna barjaktara.«
Kad je tak'u knjigu napravio,
Onu šalje, drugu sitnu piše,
Pak je šalje Kosovac Ivanu:
»Ajde meni, Ivo, u svatove,
Da mi budeš vojvoda svatima,
I povedi dva svoja sestrića,
Dva sestrića, dva Vojinovića,
Od malena sela Vučitrna,
Jesu djeca od dvan'est godina,
Al' s' odviše stavna i prikladna.«
Onu šalje, drugu sitnu piše,
Pak je šalje bijelu Topliku,
A na ruke Toplici Milanu:
»Pobratime, Toplica Milane,
Da si brže do Prizrena grada,
Evo ti se ženim u dobri čas,
Iz primorja, od primorskog bana,
Pak i tebe zovem u svatove,
U đeverstvo, na najgore mjesto,
Da mi čuvaš lice đevojačko.«
Onu šalje, drugu sitnu piše,
Pa!k je sprema Smederevu gradu,
A na ruke Smederevac Đuri:
»O moj kume, Smederevac Đuro,
Da si brže do Prizrena grada,
Evo ti se ženim u dobri čas,
Pak i tebe zovem u svatove,
Ako Bog da, te suđeno bude,
Da mi naše kumstvo ponovimo,
Sad te zovem na vjenčano kumstvo.«
Onu šalje, drugu sitnu piše,
Pak je šalje bijelu Pazaru,
Na koljeno Perović Nikoli:
»Pobratime, Perović Nikola!
Da si brže do Prizrena grada,
Evo ti se ženim u doori čas,
Iz primorja primorkom đevojkom,
Pak i tebe zovem u svatove,
Da mi budeš čauš u svatima,
I ponesi bubanj i sviralu,
Da ti bubaš, svate razgovaraš!
Neka znadu kad će počinuti,
Kad počinu, kad će ustanuti.«
Kad je sitne knjige rasturio,
Stadoše se svati iskupljati,
Sastade se hiljadu svatova,
Sve vojvode na bijelu kulu,
A svatove na rosnu livadu,
Dobre konje u tople podrume,
Kad je kitne svate sakupio,
I rujna ih vinca nakitio,
Dok evo ti knjige šarovite,
Od primorke, kićene đevojke,
Ovako mu sitna knjiga piše:
»O moj dragi, moje oči crne,
Eto tebi knjige šarovite,
Dobro vidi što ti knjiga kaže,
Kada staneš kupiti svatove,
Od Srbije sive sokolove,
Ne ostavljaj Marka, ni Miloša,
Ni glavara, Relje od Pazara,
Što je ponos od Bosne ponosne,
Ako bude do nevolje ljute,
Te se stane mejdan dijeliti,
Dobri će ti za mejdana biti.
Gospodine, Leko kapetane!
Jera nije lako putovati,
I prolazit četiri planine,
Pro Saldaka i pro Volujaka,
Preko Borka i preko Prologa,
U Prologu čudno čudo kažu,
Đe imade kamena pećina,
U pećini devet braćenaca,
I pred njima divski starješina,
I u njega do dva mila sina,
Oba su mu mlada neženjena,
Svuda traži za nьihe đevojke,
U matera jedinice šćerke,
Da oženi dive sokolove,
A mene je odgojila majka,
Za sokola Leku kapetana,
Al' će divi tebe dočekati,
I moje će lice obljubiti,
Sad ti gledaj što ćeš i kako ćeš.«
Kad to začu Leka kapetane,
Suze proli, a svatim govori:
»A svatovi, moja braćo draga,
Sad što ćemo od života svoga?
Mi nejmamo Marka ni Miloša,
Ni Srbina Relje Bošnjanina.«
Onda reče hiljadu svatova,
Ispred njihe Sibinjanin Janko:
»Pobratime, Leko kapetane,
Ti napiši knjigu šarovitu,
Jednu šalji dolu Miloševu,
Tu se pravi crkva Miloševa,
Tu će biti Obilić Miloše,
Nek ti Miloš u svatove pođe,
Nek ti bude vojvoda svatima,
Ispred onog Kosovac Ivana;
Drugu šalji Kraljeviću Marku,
Nek ti Marko u svatove pođe.
I pripaše sablju zakovanu,
Nek ti čuva lice u đevojke,
Nek đeverim bude starješina;
Treću piši bijelu Pazaru,
Nek ti Relja u svatove pođe,
Ako bude do nevolje ljute,
Neka ti se u nevolji nađe.«
Kad to reče Sibinjanin Janko,
Onda reče Toplica Milane:
»Ja lud-ti si, mio pobratime!
Zar ti ne znaš, Sibinjanin Janko,
Đe ne ima doma nijednoga,
Ev' imade godinica dana,
Otišo je Relja Bošnjanine,
A sa njime Marko Kraljeviću,
Otišli su preko mora crnog,
Niz Arapsku i niz Tataransku,
Bog to znade đe će dosad biti?
Jesu l' živi, il' su izginuli?
Jal' su nam se braća osužnjila?
Veće piši knjigu šarovitu,
Opremije dolu Miloševu,
Ako tvoja dobra sreća bude,
Miloš će ti u svatove poći,
Radi slave i junaštva svoga,
Radi sreće i veselja tvoga.«
Kad to začu Leka kapetane,
Brže piše knjigu šarovitu,
Opremi je dolu Miloševu,
Kad Milošu taka knjiga dođe,
Knjigu gleda, a smije se na n>u,
Pak od zemlje na noge skočio,
Hitro svoga konja opremio,
Pak se njemu na srijedu baci,
Pak oćera konja za svatima,
Stiže svate na trećem konaku.
I tu njega svati dočekaše,
Ožđeldijom i dobrodošlicom,
Ruke šire, u lica se ljube,
Za junačko ispituju zdravlje,
Kad ujutru jutro osvanulo,
Od zemljice na noge skočiše,
Pak debele konje posjedoše,
I odoše u primorje ravno,
I tu njihe dobro dočekaše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Povedoše primorku đevojku,
Odvedoše curu kroz planinu,
Kad su bili na Prolog-planinu,
Dok udari jeka niz planinu,
Dok evo ti devet braćenaca,
I pred njima divskog starješine,
I za njime do dva mila sina,
Tu kićene svate dočekaše,
Sa svatima kavgu zametnuše,
Povezaše stotinu junaka,
Panajprije Sibinjanin Janka,
A za njime Banović Sekulu,
Za Sekulom Toplicu Milana,
A za njime Kosovac Ivana,
Za Ivanom Smederevac Đura,
A za Đurom ostale vojvode,
Pohvataše, pa ih povezaše,
Uhvatiše primorku đevojku,
Povedoše curu uz planinu,
Kad to viđe primorka đevojka,
Đe će njojzi obljubiti lice,
Dok zavika grlom bijelijem:
»Avaj njojzi do Boga miloga!
U priču me opremila majka,
Za junaka Leku kapetana,
I n>eg' divi savezaše tavna,
Na sramotu mene odvedoše,
Ko će mene danas izbaviti?
Ko će divu na mejdan izići?
Tu ne ima sreće ni mejdana,
Dok ne ima Marka ni Miloša.«
A to Miloš i sluša i gleda,
Pa zavika grlom bijelijem:
»Moj ždraline, moje desno krilo ;
Kome li će sada biti krivo,
Ali meni, al' kitnoj đevojci?«
Kad to reče, napera ždralina,
A zavika grlom bijelijem:
»Ne divi se, divski starješina,
Zar ti misliš oženiti sina?
Al' ga lako oženiti nećeš,
Dok je meni na ramenu glave,
Već povrati pod sobom paripa,
Da vidimo čija je đevojka?«
Kad to začu divski starješina,
On zavika devet braćenaca:
»Moji divi, sivi sokolovi
Et' otuda Obilić Miloša,
Opkolite, pak ga uhvatite.«
Kad to začu devet braćenaca,
Povratiše konje niz planinu,
Dočekaše Obilić Miloša,
U njih Miloš naćera ždralina,
A zavika grlom bijelijem:
»More, divče, što bijesno skačeš?
Što li mene na mejdan zazivaš?
Sramota je dvoje najednoga,
Ja kamoli devet na jednoga.«
Kad to začu divski starješina,
On povrati devet braćenaca,
I dva sina oba neženjena,
Pak zavika grlom bijelijem,
Te doziva Obilić Miloša:
»Drži mi se, Obilić Miloše,
Moja vjera, nije prijevara,
U tebe je ždralin od mejdana,
A u mene lav ognjena zvjerka,
Ti si pio crveniku vince,
Nakitio rumene ružice,
Ja sam pio crveniku vince,
Nakitio grane jablanove,
Da vidimo kojejunak bolji?«
Kad to začu Obilip Miloše,
On poteže perna buzdovana,
Dočeka ga divski starješina,
Stadoše se muški udarati,
Buzdovanim' pera oblomiše.
A balčake u travu baciše.
Pak za britke saOljs nrilvatiše,
Stadoše se sabljam' udarati,
Svoje britke sablje salomiše,
Pa balčake u travu baciše,
Spodbiše se po pleći junačke,
S dobrijem se konj'ma rastaviše,
A sa konja u travu padoše,
Namjeri se junak na junaka,
Nosiše se četiri sa'ata,
Kad na peti sa'at nastupiše,
Jedan drugom puno dodijaše,
A sve gleda primorka đevojka,
Kad će Miloš diva oboriti,
Dok zavika primorka đevojka:
»Ej Miloše, sokolovo krilo,
Danas ti je u svatima krivo,
Nikog tebi u pomoći nema,
Osjem Boga i junaštva tvoga,
Ti ćeš s mene život izgubiti,
Pak te niko ožaliti nema,
Majke nemaš, a ljubovce nemaš,
Brata nemaš, a bratića nemaš,
Niko tebe požaliti nema,
Sjem na gori 'tice lastavice,
Pak i mene sinje kukavice
I ostale kićene đevojke,
Što gledaju neženjene momke
Svaka želi i Bogu se moli,
Da ti njima u svatove pođeš,
Da im lice od dušmana čuvaš.
Ali moje očuvat ne moreš,
Jer su tebe divi opkolili.«
Kad to začu vojvoda Miloše,
On je srcu živo pritužio,
Pak je divom o tle udario,
Saveza mu ruke naopako,
Od lakata tama'n do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Kad viđeše devet braćenaca,
Svi na njega juriš učiniše,
Kad to viđe divski starješina,
Oštro gleda, srdito govori:
»Braćo moja, osam braćenaca,
I dva sina oba neženjena,
Sramota je i dva na jednoga,
A kamoli deset na jednoga,
Ni tu nema slave ni junaštva, 320
Već molite Obilić Miloša,
Nek on mene ne meće na muke,
Nek mi pušti prebijele ruke,
A vi njemu puštite svatove.«
Kad to začu osam braćenaca, 325
I dva sina oba neženjena,
Svaki britke sablje poturiše,
Pred Milošem poklon učiniše,
Pokloniše, pak se zamoliše:
»Siv sokole, Obilić Miloše: 330
Kadje tebe pak rodila majka.
Na tebi je ime ostavila,
Ostavila ime od junaka,
Obilić je po junaštvu svome,
U tebe je golemo junaštvo, 335
Pušti nama divskog starješinu,
Na poklon ti kićeni svatovi,
I gospo'ski veliki darovi,
I primorka kićena đevojka?«
I kad začu Obilić Miloše, 340
Ovako je divim govorio:
»Čujete l' me, osam braćenaca!
Puštajte mi trideset vojvoda,
I ostale kićene svatove,
Podajte im gospo'ske darove, 345
Što su njihe tamo darovali,
I primorku kićenu đevojku,
Koju 'no je odgojila majka,
Za junaka Leku Kapetana,
Da je vodi zavičaju svome, 350
Da joj ljubi lice i grhoce?«
A kad začu osam braćenaca,
I dva sina oba neženjena,
Udariše divi kroz doline,
Sve preskaču pod granama jele, 355
Dok dođoše kiti i svatima,
Pak njihove ruke oprostiše,
I puštiše trideset vojvoda,
I ostale kićene svatove.
Kad to viđe Obilić Miloše,
Đe se njemu svati izbaviše,
I on pušta divskog starješinu,
Pak sjedoše, te se poljubiše,
I hladna se vinca napojiše,
Pak otalen svati polaziše,
Povedoše kićenu đevojku,
Odvedoše do Prizrena grada,
Kad dođoše do Lekine kule,
Tu veliku svadbu učiniše,
Dovedoše i popa i kuma,
Te vjenčaše kićenu đevojku,
Za sokola Leku Kapetana,
Svadba bila za petnajest dana,
Svaki ode zavičaju svome,
Osta Leka ljubeći đevojku,
Ode Miloš svom bijelu dvoru.
