Женидба Леке капетана5
Цуру проси Лека капетане,
Од Призрена града бијелога,
Далеко је цуру запросио,
У Приморју граду бијеломе,
У онога од Приморја бана,
Док је Лека цуру испросио,
Млого благо Лека потрошио,
Лека дао прстен и јабуку,
На јабуци свадбу одгодио:
»Свадба наша до петнајест дана,
Док ја дођем до Призрена града,
И сакупим кићене сватове,
Све сватове српске соколове.«
Кад то рече, на ноге скочио,
Низ бијелу кулу ударио,
За њим младе свасти пристануле,
Младе свасти и старе пунице,
Док дарова свасти и пунице,
Млого Лека благо потрошио,
Пак посједе дебела ђогата,
Оћера га до Призрена града,
Када Лека до Призрена дође,
Китне свате сакупљати пође,
Књиге пише на четири стране,
Лека пише, а мајка казује:
»О мој сине, Лека капетане,
Ти сакупи сву српску господу,
Ђе год кога знадеш и имадеш,
Приморске су кићене ђевојке,
И на гласу врло поносите,
На бијелу свјету племените,
Ките носе, лицем се поносе,
Нек с' имају поносити чиме.«
Када Лека разумје бесједе,
Ситну књигу Лека направио,
Опреми је бијелу Сибињу,
А на руке Сибињанин Јанку:
»Побратиме, Сибињанин Јанко!
Да си брже до Призрена града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ти мени у сватове пођеш,
Да ми будеш сватски старјешина,
И поведи твог мила сестрића,
Твог сестрића Бановић Секулу,
Нек понесе крстата барјака,
Нек имамо главна барјактара.«
Кад је так'у књигу направио,
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље Косовац Ивану:
»Ајде мени, Иво, у сватове,
Да ми будеш војвода сватима,
И поведи два своја сестрића,
Два сестрића, два Војиновића,
Од малена села Вучитрна,
Јесу дјеца од дван'ест година,
Ал' с' одвише ставна и прикладна.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Топлику,
А на руке Топлици Милану:
»Побратиме, Топлица Милане,
Да си брже до Призрена града,
Ево ти се женим у добри час,
Из приморја, од приморског бана,
Пак и тебе зовем у сватове,
У ђеверство, на најгоре мјесто,
Да ми чуваш лице ђевојачко.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Па!к је спрема Смедереву граду,
А на руке Смедеревац Ђури:
»О мој куме, Смедеревац Ђуро,
Да си брже до Призрена града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Ако Бог да, те суђено буде,
Да ми наше кумство поновимо,
Сад те зовем на вјенчано кумство.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Пазару,
На кољено Перовић Николи:
»Побратиме, Перовић Никола!
Да си брже до Призрена града,
Ево ти се женим у доори час,
Из приморја приморком ђевојком,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ми будеш чауш у сватима,
И понеси бубањ и свиралу,
Да ти бубаш, свате разговараш!
Нека знаду кад ће починути,
Кад почину, кад ће устанути.«
Кад је ситне књиге растурио,
Стадоше се свати искупљати,
Састаде се хиљаду сватова,
Све војводе на бијелу кулу,
А сватове на росну ливаду,
Добре коње у топле подруме,
Кад је китне свате сакупио,
И рујна их винца накитио,
Док ево ти књиге шаровите,
Од приморке, кићене ђевојке,
Овако му ситна књига пише:
»О мој драги, моје очи црне,
Ето теби књиге шаровите,
Добро види што ти књига каже,
Када станеш купити сватове,
Од Србије сиве соколове,
Не остављај Марка, ни Милоша,
Ни главара, Реље од Пазара,
Што је понос од Босне поносне,
Ако буде до невоље љуте,
Те се стане мејдан дијелити,
Добри ће ти за мејдана бити.
Господине, Леко капетане!
Јера није лако путовати,
И пролазит четири планине,
Про Салдака и про Волујака,
Преко Борка и преко Пролога,
У Прологу чудно чудо кажу,
Ђе имаде камена пећина,
У пећини девет браћенаца,
И пред њима дивски старјешина,
И у њега до два мила сина,
Оба су му млада нежењена,
Свуда тражи за ньихе ђевојке,
У матера јединице шћерке,
Да ожени диве соколове,
А мене је одгојила мајка,
За сокола Леку капетана,
Ал' ће диви тебе дочекати,
И моје ће лице обљубити,
Сад ти гледај што ћеш и како ћеш.«
Кад то зачу Лека капетане,
Сузе проли, а сватим говори:
»А сватови, моја браћо драга,
Сад што ћемо од живота свога?
Ми нејмамо Марка ни Милоша,
Ни Србина Реље Бошњанина.«
Онда рече хиљаду сватова,
Испред њихе Сибињанин Јанко:
»Побратиме, Леко капетане,
Ти напиши књигу шаровиту,
Једну шаљи долу Милошеву,
Ту се прави црква Милошева,
Ту ће бити Обилић Милоше,
Нек ти Милош у сватове пође,
Нек ти буде војвода сватима,
Испред оног Косовац Ивана;
Другу шаљи Краљевићу Марку,
Нек ти Марко у сватове пође.
И припаше сабљу заковану,
Нек ти чува лице у ђевојке,
Нек ђеверим буде старјешина;
Трећу пиши бијелу Пазару,
Нек ти Реља у сватове пође,
Ако буде до невоље љуте,
Нека ти се у невољи нађе.«
Кад то рече Сибињанин Јанко,
Онда рече Топлица Милане:
»Ја луд-ти си, мио побратиме!
Зар ти не знаш, Сибињанин Јанко,
Ђе не има дома ниједнога,
Ев' имаде годиница дана,
Отишо је Реља Бошњанине,
А са њиме Марко Краљевићу,
Отишли су преко мора црног,
Низ Арапску и низ Татаранску,
Бог то знаде ђе ће досад бити?
Јесу л' живи, ил' су изгинули?
Јал' су нам се браћа осужњила?
Веће пиши књигу шаровиту,
Опремије долу Милошеву,
Ако твоја добра срећа буде,
Милош ће ти у сватове поћи,
Ради славе и јунаштва свога,
Ради среће и весеља твога.«
Кад то зачу Лека капетане,
Брже пише књигу шаровиту,
Опреми је долу Милошеву,
Кад Милошу така књига дође,
Књигу гледа, а смије се на н>у,
Пак од земље на ноге скочио,
Хитро свога коња опремио,
Пак се њему на сриједу баци,
Пак оћера коња за сватима,
Стиже свате на трећем конаку.
И ту њега свати дочекаше,
Ожђелдијом и добродошлицом,
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Кад ујутру јутро освануло,
Од земљице на ноге скочише,
Пак дебеле коње посједоше,
И одоше у приморје равно,
И ту њихе добро дочекаше.
Кад ујутру јутро освануло,
Поведоше приморку ђевојку,
Одведоше цуру кроз планину,
Кад су били на Пролог-планину,
Док удари јека низ планину,
Док ево ти девет браћенаца,
И пред њима дивског старјешине,
И за њиме до два мила сина,
Ту кићене свате дочекаше,
Са сватима кавгу заметнуше,
Повезаше стотину јунака,
Панајприје Сибињанин Јанка,
А за њиме Бановић Секулу,
За Секулом Топлицу Милана,
А за њиме Косовац Ивана,
За Иваном Смедеревац Ђура,
А за Ђуром остале војводе,
Похваташе, па их повезаше,
Ухватише приморку ђевојку,
Поведоше цуру уз планину,
Кад то виђе приморка ђевојка,
Ђе ће њојзи обљубити лице,
Док завика грлом бијелијем:
»Авај њојзи до Бога милога!
У причу ме опремила мајка,
За јунака Леку капетана,
И н>ег' диви савезаше тавна,
На срамоту мене одведоше,
Ко ће мене данас избавити?
Ко ће диву на мејдан изићи?
Ту не има среће ни мејдана,
Док не има Марка ни Милоша.«
А то Милош и слуша и гледа,
Па завика грлом бијелијем:
»Мој ждралине, моје десно крило ;
Коме ли ће сада бити криво,
Али мени, ал' китној ђевојци?«
Кад то рече, напера ждралина,
А завика грлом бијелијем:
»Не диви се, дивски старјешина,
Зар ти мислиш оженити сина?
Ал' га лако оженити нећеш,
Док је мени на рамену главе,
Већ поврати под собом парипа,
Да видимо чија је ђевојка?«
Кад то зачу дивски старјешина,
Он завика девет браћенаца:
»Моји диви, сиви соколови
Ет' отуда Обилић Милоша,
Опколите, пак га ухватите.«
Кад то зачу девет браћенаца,
Повратише коње низ планину,
Дочекаше Обилић Милоша,
У њих Милош наћера ждралина,
А завика грлом бијелијем:
»Море, дивче, што бијесно скачеш?
Што ли мене на мејдан зазиваш?
Срамота је двоје наједнога,
Ја камоли девет на једнога.«
Кад то зачу дивски старјешина,
Он поврати девет браћенаца,
И два сина оба нежењена,
Пак завика грлом бијелијем,
Те дозива Обилић Милоша:
»Држи ми се, Обилић Милоше,
Моја вјера, није пријевара,
У тебе је ждралин од мејдана,
А у мене лав огњена звјерка,
Ти си пио црвенику винце,
Накитио румене ружице,
Ја сам пио црвенику винце,
Накитио гране јабланове,
Да видимо којејунак бољи?«
Кад то зачу Обилип Милоше,
Он потеже перна буздована,
Дочека га дивски старјешина,
Стадоше се мушки ударати,
Буздованим' пера обломише.
А балчаке у траву бацише.
Пак за бритке саОљс нрилватише,
Стадоше се сабљам' ударати,
Своје бритке сабље саломише,
Па балчаке у траву бацише,
Сподбише се по плећи јуначке,
С добријем се коњ'ма раставише,
А са коња у траву падоше,
Намјери се јунак на јунака,
Носише се четири са'ата,
Кад на пети са'ат наступише,
Један другом пуно додијаше,
А све гледа приморка ђевојка,
Кад ће Милош дива оборити,
Док завика приморка ђевојка:
»Еј Милоше, соколово крило,
Данас ти је у сватима криво,
Никог теби у помоћи нема,
Осјем Бога и јунаштва твога,
Ти ћеш с мене живот изгубити,
Пак те нико ожалити нема,
Мајке немаш, а љубовце немаш,
Брата немаш, а братића немаш,
Нико тебе пожалити нема,
Сјем на гори 'тице ластавице,
Пак и мене сиње кукавице
И остале кићене ђевојке,
Што гледају нежењене момке
Свака жели и Богу се моли,
Да ти њима у сватове пођеш,
Да им лице од душмана чуваш.
Али моје очуват не мореш,
Јер су тебе диви опколили.«
Кад то зачу војвода Милоше,
Он је срцу живо притужио,
Пак је дивом о тле ударио,
Савеза му руке наопако,
Од лаката тама'н до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Кад виђеше девет браћенаца,
Сви на њега јуриш учинише,
Кад то виђе дивски старјешина,
Оштро гледа, срдито говори:
»Браћо моја, осам браћенаца,
И два сина оба нежењена,
Срамота је и два на једнога,
А камоли десет на једнога,
Ни ту нема славе ни јунаштва, 320
Већ молите Обилић Милоша,
Нек он мене не меће на муке,
Нек ми пушти пребијеле руке,
А ви њему пуштите сватове.«
Кад то зачу осам браћенаца, 325
И два сина оба нежењена,
Сваки бритке сабље потурише,
Пред Милошем поклон учинише,
Поклонише, пак се замолише:
»Сив соколе, Обилић Милоше: 330
Кадје тебе пак родила мајка.
На теби је име оставила,
Оставила име од јунака,
Обилић је по јунаштву своме,
У тебе је големо јунаштво, 335
Пушти нама дивског старјешину,
На поклон ти кићени сватови,
И госпо'ски велики дарови,
И приморка кићена ђевојка?«
И кад зачу Обилић Милоше, 340
Овако је дивим говорио:
»Чујете л' ме, осам браћенаца!
Пуштајте ми тридесет војвода,
И остале кићене сватове,
Подајте им госпо'ске дарове, 345
Што су њихе тамо даровали,
И приморку кићену ђевојку,
Коју 'но је одгојила мајка,
За јунака Леку Капетана,
Да је води завичају своме, 350
Да јој љуби лице и грхоце?«
А кад зачу осам браћенаца,
И два сина оба нежењена,
Ударише диви кроз долине,
Све прескачу под гранама јеле, 355
Док дођоше кити и сватима,
Пак њихове руке опростише,
И пуштише тридесет војвода,
И остале кићене сватове.
Кад то виђе Обилић Милоше,
Ђе се њему свати избавише,
И он пушта дивског старјешину,
Пак сједоше, те се пољубише,
И хладна се винца напојише,
Пак отален свати полазише,
Поведоше кићену ђевојку,
Одведоше до Призрена града,
Кад дођоше до Лекине куле,
Ту велику свадбу учинише,
Доведоше и попа и кума,
Те вјенчаше кићену ђевојку,
За сокола Леку Капетана,
Свадба била за петнајест дана,
Сваки оде завичају своме,
Оста Лека љубећи ђевојку,
Оде Милош свом бијелу двору.
