Ženidba Zrinovića Nikole
Od kako je svijet postanuo,
Nije ljepši cvijet procvatio,
Što je danas na ovu godinu,
U primorju, pokraj mora sinjeg,
U onoga primorskoga bana, 5
Podrasla je kićena đevojka,
Mila šćerka od primorja bana,
Jest Jovanka kićena đevojka,
Kad joj bilo dvan'est godinica,
Saplela je dvan'est pletenica, 10
Sve dvanajest niz pleći puštila,
Namamila mloge mušterije,
Mušterije su četiri strane,
Svati prose kićenu đevojku,
A đevojka ponosita glava, 15
Svati prose, pura se ponosi,
Toga svata nijednoga neće,
To se čudo po svijetu čulo,
To začuo Zrinović Nikola,
U Sigatu gradu bijelome,
Pa doziva svoju pravu slugu,
Svoju slugu dijete Stevana:
»Slugo moja, nejačak Stevane,
Ti otidi u donje podrume,
Opremi mi1debela dorata,
Slugo moja, što gođ ljepše znadeš,
Što gođ ljepše znadeš i umiješ,
Pak izvedi na mermer-avliju,
Valja meni duto putovati,
Isprositi kićenu đevojku,
U primorju pokraj mora sinjeg,
U onoga od primorja bana.«
A veli mu ostarjela majka:
»O moj sine, Zrinović Nikola
Ti se spremaš, prositi đevojku,
A banica cura ponosita,
Ona ima mlogo mušterija,
Nije lako curu izbaviti.«
A veli joj Zrinović Nikola:
»O, starice, moja mila majko,
Opremi mi lake brašnenice,
Ja ću sići u primorje ravno,
Pa što meni Bog i sreća dade.«
Kad to začu ostarjela majka,
To starica jedva dočekala,
Pak od zemlje na noge skočila,
Stade spremat lake brašnenice,
Zakuvala s medom i šećerom,
Dok mu spremi lake brašnenice,
I sluge mu konja opremiše,
Dok mu sluge kon>a opremiše,
Opremi se Zrinović Nikola,
On se svuče, pak se preobuče,
Ponajprije svilenu košulju,
Po košulji jelek od mauta,
Po jeleku kadifli dolamu,
Na dolami sedamnajest dugma,
Svako dugme po od litru zlata,
A što mu je dugme pod grhocem,
Ono mu je od tri litre zlata,
I ono se na burmu odvrće,
U njem nosi čašu i maštrafu,
Čime junak hladno pije vince,
U planini đe mehane nema;
Na dolamu troje toke sjajne,
Nit' su vite, niti su kovate,
Već u Mljecim od zlata salite,
Kad obuče troje toke sjajne,
A navuče na noge čakšire,
Mor čakšire, kovče đumišlije,
Više mu je pod koljenom zlata,
Nego saje čohe na koljenu;
A na glavu kalpak i čelenke,
Na kalpaku devet čelenaka,
I deseto na direku krilo,
Kakvo mu je na direku krilo,
Krilo mu se na čekrk okreće,
U sa'atu po dvanajest puta,
Znati, more, kad mu sa'at prođe,
Da ne vadi sa'at iz njedara.
Kad s' opremi Zrinović Nikola,
Pak pripasa niz bedricu ćordu,
A povuče tešku topuzinu,
Pak udari niz bijelu kulu,
Dok on siđe konju na avliju,
Pak posjede debela dorata,
Išćera ga iz mermer-avlije,
Okrenu ga drumom širokijem,
Kud gođ iđe, u primorje siđe,
Kada siđe u primorje ravno,
Tankoj kuli od primorja bana,
Ispod kule naćera dorata,
Ispod kule, u polje široko,
Opazi ga kićena đevojka,
Sa čardaka sa džamli-pendžera,
Kad đevojka opazi junaka,
Zrinovića, vesela mu majka!
Ona skoči ko da se pomami,
Pak u džame rukom udarila,
Na pendžeru džame salomila,
Pak na pendžer glavu pomolila,
Ona gleda konja i junaka,
Pak zavika svoju milu majku:
»Majko moja, primorska banice!
O banice, sinja kukavice!
Ti pomoli na pendžera glavu,
Da ti vidiš kićenajunaka,
Na doratu vas u suhu zlatu,
Znaš li, majko, ko bi ono bio?
Nije l' Bog d'o sreća donijela,
Nije l' ono moja mušterija,
Da zaprosi mene za ljubovcu?«
Kad to začu gospoja banica,
Od zemljice na noge skočila,
Kroz pendžera glavu pomolila,
Dok opazi konja i junaka,
Kad ga viđe, tadaj ga poznade,
Svojoj šćeri govoriti stade:
»Šćeri moja, kićena Jovanka!
Ja poznajem onogajunaka,
Ono ti je Zrinović Nikola,
Od Krajine, od bijela grada, -
Jest vojvoda od Krajine bana.«
A veli joj Jovanka đevojka:
»O starice, moja mila majko!
Molim tebe i ruku ti ljubim,
Ako bude moja mušterija,
Podaj mene za onogjunaka.«
U to doba Zrinović Nikola,
Banove ga sluge susretoše,
Dorata mu konja prihvatiše,
Odvedoše u tople podrume,
A Nikolu na bijelu kulu,
Tu Nikoli dobra sreća bješe,
Nikola je curu zaprosio,
Zaprosio, pak je isprosio,
Pa on prsten i jabuku daje,
Najabuci svadbu odgovara:
»Svadba naša za petnajest dana,
Dok ja dođem do Sigata grada,
I pokupim na kitu svatove.«
Pak je momak na noge skočio,
Niz bijelu kulu udario,
A za njime svasti pristanule,
Mlade svasti i stare punice,
Dok darova svasti i punice,
Mlogo Niko blago potrošio:
Pak debela posjede dorata,
Oćera ga do Sigata grada,
Kad je bio na polje široko,
Daleko ga opazila majka,
A malo ga bliže susretala,
Pak pod njime konja uhvatila,
Svome sinu dobrodošje daje,
Nikola joj prihvatio zdravlje,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Uzeše se za bijele ruke,
Pak odoše na visoku kulu,
Posjedoše za punu trpezu,
Progovara ostarjela majka:
»O moj sine, Zrinović Nikola,
Jesi li se, sine, umorio?
Jesi l' sebi curu isprosio,
Sebi zlato, meni zamjenika?«
Nikola joj od istine kaže.
Sve joj kaže što je i kako je.
Dok evo ti knjige šarovite,
Od punice đevojačke majke,
Ovako mu sitna knjiga piše:
»O moj zete, Zrinović Nikola,
Kada staneš kupiti svatove,
Nemoj vodit maline svatova,
Već povedi hiljadu svatova,
Od hiljade manje ni jednoga,
Sve ti kupi po izbor junake,
Koji može stići i uteći,
I na tvrdu mjestu postanuti,
Za ranjena druga prihvatiti,
Jesi l' čuo, Zrinović Nikola,
Đe j' izbila od mora đemija,
U đemiji vezir Jedrenlija,
I sa njime tri hiljade svata,
Nisu svati, već je vojska steća,
Među njima Turčin Vlah-Alija,
Oteće ti kićenu đevojku,
Isprošenu i prstenovanu?
Ti povedi sve srpske vojvode,
Koji svate vode i slobode,
Sve za tvrda mjesta i bogaza.«
Kad to začu Zrinović Nikola,
On govori svojoj miloj majci:
»O starice, moja mila majko,
Sad što ćemo od života svoga?
Kako ćemo kupiti svatove?«
A veli mu ostarjela majka:
»O moj sine, Zrinović Nikola,
Ni toga se nemoj prepadati,
Jer se gubi u strahu junaštvo,
Veće brže sabiraj svatove,
Svakog ću ti po imenu kazat:
Starog svata, bosanskoga bana,
A prvljenca od Sibinja Janka,
A vojvodu sa Zmijanja Rajka,
Barjaktara Banović Sekulu,
Dva đevera dva Despotovića,
Dva čauša dva Uglješevića,
Pa što tebi Bog i sreća dade.«
Kad to začu Zrinović Nikola,
On govori svojoj miloj majci :
»O starice, moja mila majko!
Ni tu nema ni jednog junaka,
Sjem sokola Banović Sekula.«
Pak dohvati pero i hartiju,
Te rasturi knjige šarovite,
Sitne knjige na četiri strane,
Hitro kupi svate izabrane,
I sakupi hiljadu svatova,
Svate vode na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu,
Al' mu nema Banović Sekule.
Tu svatovi noćcu zanoćiše,
Kad.ujutru jutro osvanulo,
Pociknuše jasni daulbasi,
Razviše se krstati barjaci,
A vojvode konje posjedoše,
I odoše zdravo i veselo,
Kad dođoše u primorje ravno,
Dočeka ih od primorja bane,
Sve rasturi kićene svatove
Po javtama i po konacima.
Tu svatovi noćcu zanoćiše,
Kada svanu i ogranu sunce,
Zavikaše kićeni čauši:
»Spremajte se, kićeni svatovi,
Ko je konjik, priteži kolane,
Ko je pješak, na noge opanke,
Da ranimo, da ne odocnimo,
Tuđa zemlja pratioca nema,
Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi.«
Dok zavika od primorja bane:
»Lako malo, kićeni svatovi,
Dok iziđe ručak i darovi.«
Iza toga ručak izlazio,
Iza ručka gospo'ski darovi,
Darovaše što za kog bijaše,
Pak otalen svati polaziše,
Kad bijahu pokraj mora sinjeg,
Ukraj mora noćcu zanoćiše,
Zanoćiše, pak je prenoćiše.
Kadujutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Od zemljice na noge skočiše,
Kad su bili na drugom konaku,
Taman bješe noći u ponoći;
Dok evo ti vezir Jedrenlije,
A za njime Turčin' Vlah-Alije,
I sa njime tri hiljade svata,
Nisu svati već je vojska steća,
Opkoliše kićene svatove,
Tu se stade krvca proljevati,
Od ponoći do bijela dana,
Sve se crna proljevaše krvca.
Sad da vidiš jada od svatova,
Pobježe im od Sibinja Janko,
Pobjegoše dva Uglješevića,
I za njima tri stotine svata,
Uhvatiše dva Despotovića,
Kad to viđe Zrinović Nikola,
Ljuto svoga propinje dorina,
Sve preskače konje i junake,
I obara sa konja junake,
A junačke odsijeca glave,
A sve viče grlom bijelijem :
»Ej Sekula, rodila te majka!
Kad valjade, tebe ne imade,
Gotov' su me osvojiti Turci,
Oće mene uhvatiti živa.«
Malko vreme, za dugo ne bilo,
Dok evo ti Banović Sekule,
Na vrančiću ko na gorskoj vili,
Brzo goni pod sobom vrančića,
A sve viče grlom bijelijem:
»Pobratime, Zrinović Nikola!
Jesi l' đegođ u životu svome?
Ko je ovđe Turčin Vlah-Alija,
Nek iz vojske išćera paripa,
Da junački mejdan dijelimo?«
Kad to začu Turčin Vlah-Alija,
Silno Ture jedva dočekalo,
Pak iz vojske išćera đogata,
A zavika grlom bijelijem:
»Kopiljane, Banović Sekula!
Ako tražiš silna Vlah-Aliju,
Ti poćeraj debela dorata,
Da vidimo ko je junak bolji?«
To rekoše, pak se sastadoše,
Buzdovane perne potegoše,
Stadoše se muški udarati,
Al' govori Banović Sekula:
»Kopiljane, silan Vlah-Alija
Jal' udaraj, jal' ću udarati?«
Kad Alija stade udarati,
On udari Banović Sekulu,
Udari ga tri-četiri puta,
Nasatice među lopatice,
Za to Sekul ni habera nema,
Pak on stade njega udarati,
Udari ga tri-četiri puta,
Nasatice među lopatice,
Koliko ga lako udaraše,
Iz bojna ga sedla izgonjaše,
Sa crnom ga zemljom sastavljaše,
Pak poteže sablju zakovanu,
Te Aliji odsiječe glavu,
Pa povrati debela dorata,
Pa u Turkejuriš učinio,
Kud prolazi Banović Sekula,
Dobra biše kola prolazila,
Kud prolazi Zrinović Nikola,
Dvoja biše kola prolazila,
Sve sjekoše dok se sastadoše,
Tadaj reče Zrinović Nikola:
»Blago meni, do Boga miloga!
Evo meni pobratima moga!«
A veli mu Banović Sekula:
»Pobratime, Zrinović Nikola!
Kamo tebi gospoja đevojka?«
Nikola mu od istine kaže:
»Ostala je gospoja đevojka,
Kod našega bosanskoga bana.
Na otoci ukraj sinjeg mora.«
Tada ^ekul proćera vrančića,
Dok on dođe bosanskome banu,
Pet stotina odsiječe glava,
Kad on dođe bosanskome banu,
Kad banove savezane ruke,
Turska sila bana osvojila,
Saveza ga vezir Jedrenlija,
A kod bana niđe nikog nema,
Osjem jedna gospoja đevojka,
A brani je sa Zmijanja Rajko,
Da viš' Rajka, vesela mu majka!
Krvave mu ruke do ramena,
U kulaša noge do koljena,
Oko njega krvca proljevena,
Od dobrijeh konja i junaka,
Mloga pusta koplja izlomljena,
Pak i oštre sablje dimiskije,
Ranjenici nogam pogaženi,
Al' su Rajku pritužili Turci,
Brani sebe i kulaša svoga,
A sve viče grlom bijelijem:
»Ej Sekule, siv zelen sokole
Kad valjade, tebe ne imade.«
U to doba Banović Sekula,
Sve propinje visoka vrančića,
Dok doćera konja do vezira,
Pak poteže perna buzdovana,
A zavika grlom bijelijem:
»Jedrenlijo, careva delijo,
Ja sam đever Srpkinje đevojke,
Ako sam ti curu poklonio,
Nijesam ti dare sastavio
Sad ću tebe muški darovati,
Banica je cura ponosita,
Nek s' imadeš ponositi čime,
Kako su te svati darovali!«
Udari ga teškom topuzinom,
Nasatice među lopatice,
Koliko ga lako udario,
U pleći mu topuz ugonio,
A na prsi pera izgonio.
Živ se naže^mrtav zemlji pade,
Vezir pade, a Sekul dopade,
Te mu rusu odsiječe glavu,
Pak otalen povrati vrančića,
Dok doćera konja do đevojke,
Mloge nogam' pogazio Turke,
Onda Rajku božju pomoć daje,
A Rajko mu prihvatio zdravlje,
Sve svatove turske isjekoše,
Tri hiljade glava posjekoše,
Brežine se glavam nakitiše,
A doline krvi natočiše,
Pak otalen svate povedoše,
Povedoše, pa ih prebrojiše,
Tri stotine svata nabrojiše,
Tri stotine svata pobjegnulo,
A četiri njima poginulo;
Svezanijem oprostiše ruke,
Pak sjedoše, te se odmoriše,
I hladna se vinca napojiše,
Pak od zemlje na noge skočiše,
Pak kićene svate povedoše,
Povedoše svate i đevojku.
Tadaj reče Banović Sekula:
»O svatovi, moja braćo draga!
Zapjevajte, moji sokolovi,
Zapjevajte, svirke udarajte,
Ne pazi se ko je poginuo,
Već na kom je mejdan ostanuo.«
I Omoše zdravo i veselo,
Dovedoše Jovanku đevojku,
Do Sigata bijeloga grada,
Do bijele Zrinovića kule,
I tu jednu svadbu zaturiše,
Zaturiše, pak je rasturiše,
Svaki ode zavičaju svome,
Osta Niko ljubeći đevojku.
