Женидба Зриновића Николе
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Што је данас на ову годину,
У приморју, покрај мора сињег,
У онога приморскога бана, 5
Подрасла је кићена ђевојка,
Мила шћерка од приморја бана,
Јест Јованка кићена ђевојка,
Кад јој било дван'ест годиница,
Саплела је дван'ест плетеница, 10
Све дванајест низ плећи пуштила,
Намамила млоге муштерије,
Муштерије су четири стране,
Свати просе кићену ђевојку,
А ђевојка поносита глава, 15
Свати просе, пура се поноси,
Тога свата ниједнога неће,
То се чудо по свијету чуло,
То зачуо Зриновић Никола,
У Сигату граду бијеломе,
Па дозива своју праву слугу,
Своју слугу дијете Стевана:
»Слуго моја, нејачак Стеване,
Ти отиди у доње подруме,
Опреми ми1дебела дората,
Слуго моја, што гођ љепше знадеш,
Што гођ љепше знадеш и умијеш,
Пак изведи на мермер-авлију,
Ваља мени дуто путовати,
Испросити кићену ђевојку,
У приморју покрај мора сињег,
У онога од приморја бана.«
А вели му остарјела мајка:
»О мој сине, Зриновић Никола
Ти се спремаш, просити ђевојку,
А баница цура поносита,
Она има млого муштерија,
Није лако цуру избавити.«
А вели јој Зриновић Никола:
»О, старице, моја мила мајко,
Опреми ми лаке брашненице,
Ја ћу сићи у приморје равно,
Па што мени Бог и срећа даде.«
Кад то зачу остарјела мајка,
То старица једва дочекала,
Пак од земље на ноге скочила,
Стаде спремат лаке брашненице,
Закувала с медом и шећером,
Док му спреми лаке брашненице,
И слуге му коња опремише,
Док му слуге кон>а опремише,
Опреми се Зриновић Никола,
Он се свуче, пак се преобуче,
Понајприје свилену кошуљу,
По кошуљи јелек од маута,
По јелеку кадифли доламу,
На долами седамнајест дугма,
Свако дугме по од литру злата,
А што му је дугме под грхоцем,
Оно му је од три литре злата,
И оно се на бурму одврће,
У њем носи чашу и маштрафу,
Чиме јунак хладно пије винце,
У планини ђе механе нема;
На доламу троје токе сјајне,
Нит' су вите, нити су ковате,
Већ у Мљецим од злата салите,
Кад обуче троје токе сјајне,
А навуче на ноге чакшире,
Мор чакшире, ковче ђумишлије,
Више му је под кољеном злата,
Него саје чохе на кољену;
А на главу калпак и челенке,
На калпаку девет челенака,
И десето на диреку крило,
Какво му је на диреку крило,
Крило му се на чекрк окреће,
У са'ату по дванајест пута,
Знати, море, кад му са'ат прође,
Да не вади са'ат из њедара.
Кад с' опреми Зриновић Никола,
Пак припаса низ бедрицу ћорду,
А повуче тешку топузину,
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе коњу на авлију,
Пак посједе дебела дората,
Ишћера га из мермер-авлије,
Окрену га друмом широкијем,
Куд гођ иђе, у приморје сиђе,
Када сиђе у приморје равно,
Танкој кули од приморја бана,
Испод куле наћера дората,
Испод куле, у поље широко,
Опази га кићена ђевојка,
Са чардака са џамли-пенџера,
Кад ђевојка опази јунака,
Зриновића, весела му мајка!
Она скочи ко да се помами,
Пак у џаме руком ударила,
На пенџеру џаме саломила,
Пак на пенџер главу помолила,
Она гледа коња и јунака,
Пак завика своју милу мајку:
»Мајко моја, приморска банице!
О банице, сиња кукавице!
Ти помоли на пенџера главу,
Да ти видиш кићенајунака,
На дорату вас у суху злату,
Знаш ли, мајко, ко би оно био?
Није л' Бог д'о срећа донијела,
Није л' оно моја муштерија,
Да запроси мене за љубовцу?«
Кад то зачу госпоја баница,
Од земљице на ноге скочила,
Кроз пенџера главу помолила,
Док опази коња и јунака,
Кад га виђе, тадај га познаде,
Својој шћери говорити стаде:
»Шћери моја, кићена Јованка!
Ја познајем оногајунака,
Оно ти је Зриновић Никола,
Од Крајине, од бијела града, -
Јест војвода од Крајине бана.«
А вели јој Јованка ђевојка:
»О старице, моја мила мајко!
Молим тебе и руку ти љубим,
Ако буде моја муштерија,
Подај мене за оногјунака.«
У то доба Зриновић Никола,
Банове га слуге сусретоше,
Дората му коња прихватише,
Одведоше у топле подруме,
А Николу на бијелу кулу,
Ту Николи добра срећа бјеше,
Никола је цуру запросио,
Запросио, пак је испросио,
Па он прстен и јабуку даје,
Најабуци свадбу одговара:
»Свадба наша за петнајест дана,
Док ја дођем до Сигата града,
И покупим на киту сватове.«
Пак је момак на ноге скочио,
Низ бијелу кулу ударио,
А за њиме свасти пристануле,
Младе свасти и старе пунице,
Док дарова свасти и пунице,
Млого Нико благо потрошио:
Пак дебела посједе дората,
Оћера га до Сигата града,
Кад је био на поље широко,
Далеко га опазила мајка,
А мало га ближе сусретала,
Пак под њиме коња ухватила,
Своме сину добродошје даје,
Никола јој прихватио здравље,
Питају се за мир и за здравље,
Узеше се за бијеле руке,
Пак одоше на високу кулу,
Посједоше за пуну трпезу,
Проговара остарјела мајка:
»О мој сине, Зриновић Никола,
Јеси ли се, сине, уморио?
Јеси л' себи цуру испросио,
Себи злато, мени замјеника?«
Никола јој од истине каже.
Све јој каже што је и како је.
Док ево ти књиге шаровите,
Од пунице ђевојачке мајке,
Овако му ситна књига пише:
»О мој зете, Зриновић Никола,
Када станеш купити сватове,
Немој водит малине сватова,
Већ поведи хиљаду сватова,
Од хиљаде мање ни једнога,
Све ти купи по избор јунаке,
Који може стићи и утећи,
И на тврду мјесту постанути,
За рањена друга прихватити,
Јеси л' чуо, Зриновић Никола,
Ђе ј' избила од мора ђемија,
У ђемији везир Једренлија,
И са њиме три хиљаде свата,
Нису свати, већ је војска стећа,
Међу њима Турчин Влах-Алија,
Отеће ти кићену ђевојку,
Испрошену и прстеновану?
Ти поведи све српске војводе,
Који свате воде и слободе,
Све за тврда мјеста и богаза.«
Кад то зачу Зриновић Никола,
Он говори својој милој мајци:
»О старице, моја мила мајко,
Сад што ћемо од живота свога?
Како ћемо купити сватове?«
А вели му остарјела мајка:
»О мој сине, Зриновић Никола,
Ни тога се немој препадати,
Јер се губи у страху јунаштво,
Веће брже сабирај сватове,
Сваког ћу ти по имену казат:
Старог свата, босанскога бана,
А првљенца од Сибиња Јанка,
А војводу са Змијања Рајка,
Барјактара Бановић Секулу,
Два ђевера два Деспотовића,
Два чауша два Угљешевића,
Па што теби Бог и срећа даде.«
Кад то зачу Зриновић Никола,
Он говори својој милој мајци :
»О старице, моја мила мајко!
Ни ту нема ни једног јунака,
Сјем сокола Бановић Секула.«
Пак дохвати перо и хартију,
Те растури књиге шаровите,
Ситне књиге на четири стране,
Хитро купи свате изабране,
И сакупи хиљаду сватова,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Ал' му нема Бановић Секуле.
Ту сватови ноћцу заноћише,
Кад.ујутру јутро освануло,
Поцикнуше јасни даулбаси,
Развише се крстати барјаци,
А војводе коње посједоше,
И одоше здраво и весело,
Кад дођоше у приморје равно,
Дочека их од приморја бане,
Све растури кићене сватове
По јавтама и по конацима.
Ту сватови ноћцу заноћише,
Када свану и ограну сунце,
Завикаше кићени чауши:
»Спремајте се, кићени сватови,
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Туђа земља пратиоца нема,
Туђи људи, не знамо им ћуди.«
Док завика од приморја бане:
»Лако мало, кићени сватови,
Док изиђе ручак и дарови.«
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка госпо'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Пак отален свати полазише,
Кад бијаху покрај мора сињег,
Украј мора ноћцу заноћише,
Заноћише, пак је преноћише.
Кадујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Од земљице на ноге скочише,
Кад су били на другом конаку,
Таман бјеше ноћи у поноћи;
Док ево ти везир Једренлије,
А за њиме Турчин' Влах-Алије,
И са њиме три хиљаде свата,
Нису свати већ је војска стећа,
Опколише кићене сватове,
Ту се стаде крвца прољевати,
Од поноћи до бијела дана,
Све се црна прољеваше крвца.
Сад да видиш јада од сватова,
Побјеже им од Сибиња Јанко,
Побјегоше два Угљешевића,
И за њима три стотине свата,
Ухватише два Деспотовића,
Кад то виђе Зриновић Никола,
Љуто свога пропиње дорина,
Све прескаче коње и јунаке,
И обара са коња јунаке,
А јуначке одсијеца главе,
А све виче грлом бијелијем :
»Еј Секула, родила те мајка!
Кад ваљаде, тебе не имаде,
Готов' су ме освојити Турци,
Оће мене ухватити жива.«
Малко време, за дуго не било,
Док ево ти Бановић Секуле,
На вранчићу ко на горској вили,
Брзо гони под собом вранчића,
А све виче грлом бијелијем:
»Побратиме, Зриновић Никола!
Јеси л' ђегођ у животу своме?
Ко је овђе Турчин Влах-Алија,
Нек из војске ишћера парипа,
Да јуначки мејдан дијелимо?«
Кад то зачу Турчин Влах-Алија,
Силно Туре једва дочекало,
Пак из војске ишћера ђогата,
А завика грлом бијелијем:
»Копиљане, Бановић Секула!
Ако тражиш силна Влах-Алију,
Ти поћерај дебела дората,
Да видимо ко је јунак бољи?«
То рекоше, пак се састадоше,
Буздоване перне потегоше,
Стадоше се мушки ударати,
Ал' говори Бановић Секула:
»Копиљане, силан Влах-Алија
Јал' ударај, јал' ћу ударати?«
Кад Алија стаде ударати,
Он удари Бановић Секулу,
Удари га три-четири пута,
Насатице међу лопатице,
За то Секул ни хабера нема,
Пак он стаде њега ударати,
Удари га три-четири пута,
Насатице међу лопатице,
Колико га лако удараше,
Из бојна га седла изгоњаше,
Са црном га земљом састављаше,
Пак потеже сабљу заковану,
Те Алији одсијече главу,
Па поврати дебела дората,
Па у Туркејуриш учинио,
Куд пролази Бановић Секула,
Добра бише кола пролазила,
Куд пролази Зриновић Никола,
Двоја бише кола пролазила,
Све сјекоше док се састадоше,
Тадај рече Зриновић Никола:
»Благо мени, до Бога милога!
Ево мени побратима мога!«
А вели му Бановић Секула:
»Побратиме, Зриновић Никола!
Камо теби госпоја ђевојка?«
Никола му од истине каже:
»Остала је госпоја ђевојка,
Код нашега босанскога бана.
На отоци украј сињег мора.«
Тада ^екул проћера вранчића,
Док он дође босанскоме бану,
Пет стотина одсијече глава,
Кад он дође босанскоме бану,
Кад банове савезане руке,
Турска сила бана освојила,
Савеза га везир Једренлија,
А код бана ниђе никог нема,
Осјем једна госпоја ђевојка,
А брани је са Змијања Рајко,
Да виш' Рајка, весела му мајка!
Крваве му руке до рамена,
У кулаша ноге до кољена,
Око њега крвца прољевена,
Од добријех коња и јунака,
Млога пуста копља изломљена,
Пак и оштре сабље димискије,
Рањеници ногам погажени,
Ал' су Рајку притужили Турци,
Брани себе и кулаша свога,
А све виче грлом бијелијем:
»Еј Секуле, сив зелен соколе
Кад ваљаде, тебе не имаде.«
У то доба Бановић Секула,
Све пропиње висока вранчића,
Док доћера коња до везира,
Пак потеже перна буздована,
А завика грлом бијелијем:
»Једренлијо, царева делијо,
Ја сам ђевер Српкиње ђевојке,
Ако сам ти цуру поклонио,
Нијесам ти даре саставио
Сад ћу тебе мушки даровати,
Баница је цура поносита,
Нек с' имадеш поносити чиме,
Како су те свати даровали!«
Удари га тешком топузином,
Насатице међу лопатице,
Колико га лако ударио,
У плећи му топуз угонио,
А на прси пера изгонио.
Жив се наже^мртав земљи паде,
Везир паде, а Секул допаде,
Те му русу одсијече главу,
Пак отален поврати вранчића,
Док доћера коња до ђевојке,
Млоге ногам' погазио Турке,
Онда Рајку божју помоћ даје,
А Рајко му прихватио здравље,
Све сватове турске исјекоше,
Три хиљаде глава посјекоше,
Брежине се главам накитише,
А долине крви наточише,
Пак отален свате поведоше,
Поведоше, па их пребројише,
Три стотине свата набројише,
Три стотине свата побјегнуло,
А четири њима погинуло;
Свезанијем опростише руке,
Пак сједоше, те се одморише,
И хладна се винца напојише,
Пак од земље на ноге скочише,
Пак кићене свате поведоше,
Поведоше свате и ђевојку.
Тадај рече Бановић Секула:
»О сватови, моја браћо драга!
Запјевајте, моји соколови,
Запјевајте, свирке ударајте,
Не пази се ко је погинуо,
Већ на ком је мејдан остануо.«
И Омоше здраво и весело,
Доведоше Јованку ђевојку,
До Сигата бијелога града,
До бијеле Зриновића куле,
И ту једну свадбу затурише,
Затурише, пак је растурише,
Сваки оде завичају своме,
Оста Нико љубећи ђевојку.
