Ženidba Jove Budimlije

<poem> Kad se ženi Budimlija Jova, U Janoku isprosi devojku, Plemenitu Janočkinju Janu, Pak se Jova mlogo poarčio, Baš na pero tri tovara blaga; Al' junaku uda sreća bila: U koji je danak isprosio, U onaj se danak razboleo, Preprosi je od Erdelja bane, Pak se bane više poarčio, Baš na pero pet tovara blaga; Al' i banu uda sreća bila: U koji je danak isprosio, U onaj se danak razboleo; Pak boluju oba mladoženje. Boga moli Janočkinja Jana: "Digni, Bože, Budimliju Jovu! "A umori od Erdelja bana!" Bog ne sluša gospođe devojke, Već on čini, što je njemu drago: Diže bana, ne diže Jovana. Skupi bane gospodu svatove, Te Janoku ode po devojku. Zdravo bane dođe do devojke, I zdravo se natrag povratio, Kad su bili pram' bela Budima, Stala Jana, te gleda Budima, Budim gledi, grozne suze roni: "O Budime, velika žalosti! "Nisam rekla mimo tebe proći, "Već sam rekla da u tebe dođem, "Da ja šetam po tebe, Budime, "A da ljubim Budimliju Jovu." Al' to niko ne ču od svatova, Do sam glavom od Erdelja bane, Pa devojci tijo progovara: "Ajde, dušo, ne žali Budima, "Još je lepši Erdelj od Budima, "A krasniji od Jovana bane." Ode bane, odvede devojku, Po tom prođe tri godine dana, Pridiže se Budimlija Jova, Pak se Jova kune međ' trgovci: "Braćo moja, Budimski trgovci! "Ja se, braćo, već ženiti ne ću, "Kad je moja odvedena Jana." Pak sadelja tanku šajku lađu, Koju voze trideset vesala; Nakupova svake trgovine, Ponajviše sjajni ogledala; Uze s' sobom trideset momaka, Otište se niz vodu Dunavo, Ode pravo pod Erdelja grada. U subotu stiže pod Erdelja, U subotu, u oči nedelje; Kad u jutru osvanu nedelja, Rano rane sedam devojaka, Da zaite vode na Morišu; Uze Jova sedam ogledala, Te dariva sedam devojaka: "Bogom sestre, vodonoše mlade! "Bogom sestre, glas'te me po gradu!" Nji je sedam, a sedam sokaka, Ode svaka svojijem sokakom, Poklikoše tanko glasovito: "O devojke sade isprošene! "I neveste skoro dovedene! "Od kako je Erdelj postanuo, "Nije taka trgovina došla, "Ni videsmo lepšega trgovca "Što danaske u svetu nedelju." A to sluša Janočkinja Jana Ispred dvora s visoka čardaka, Desnom rukom zagrlila bana: "Ao bane, zemlji gospodaru! "Živo mi je čedo pod pojasom; "Ili bude muško, il' devojka, "Tebe valja častiti gospodu, "A meneka darom darivati, "Malo mi je gospodskoga dara, "A u mene bela platna nema!" Ban je ljubi po gospodskom licu: "Možeš, Jano, gospođo razumna. "Prekupiti i svu trgovinu, "Al' ne možeš bolja gospodara." Usta Jana rada i vesela. Sve je ruo venčano obukla, I nasula džepove dukata, Uze s' sobom tridest devojaka, Svakoj dade po tridest dukata, Te joj drže skute i rukave, Skute drže da se ne opraše, A rukave da s' ne kruni zlato; Ode Jana na vodu Moriša. Daleko je ugledao Jova, Malo bliže pred nju išetao; Gospođa mu višnjeg Boga nazva: "Božja t' pomoć, Budimski trgovče!" - "Da' Bog dobro, gospođo Erdeljska!" - "Daj, trgovče, iznesi mi platna." A besedi Budimlija Jova: "Gospo draga od Erdelja grada! "Ne mogu ti iznositi platno, "Jer je vaša zemlja peskovita, "Vetar duva, posipa pijeskom, "Te mi belo posnupljuje platno; "Već, gospođo, ušetaj u lađu, "Biraj platna, kakvoga ti drago." Onda Jana ušeta u šajku I sa šnjome tridest devojaka, Pa govori Janočkinja Jana: "Tako t' Boga, Budimski trgovče! "Jesi li baš mestom na Budima? "Da li znadeš Budimliju Jovu? "Jeli zdravo, jel' se oženio?" A besedi Budimlija Jova: "Draga gospo od Erdelja grada! "Doista sam mestom iz Budima, "Znadem dobro Budimliju Jovu: "Zdrav je, gospo, nije s' oženio." Kad to začu Janočkinja Jana, Ona prosu suze niz obraze, A od Jove zaklanja rukavom; Jovo prođe na dumen na šajku, Pak povika trideset momaka: "Braćo moja, trideset momaka! "Ne žal'te mi svileni jedeka, "Ako mene Bog uteći dade, "Na čast, braćo, svakom po devojka, "Mene krasna Janočkinja Jana." Kad to začu trideset momaka, Odsekoše svilene jedeke, Povezoše niz vodu Moriša. Al' Jovanu višnji Bog pomaže: Vetar duva niz vodu Moriša, Većma nosi Jovanovu lađu, Neg' što voze trideset vesala. Glas dopade od Erdelja banu: "Zlo ti vino, od Erdelja bane! "Zlo ti vino, a gora rakija! "Tebe Jovan odvede gospođu, "I s gospođom tridest devojaka." Skoči bane, kan' da se pomami, Dobrije se konja dovatio, Pod njim do tri konja pocrkaše, Na četvrtom isporedi s Jovom Na velikoj na skeli Pečvarskoj; Pak Jovanu bane besjedio: "Vrati, Jovo, Janočkinju Janu, "Triput ću je dukati presuti, "Sve dukati osim sitna blaga." A besedi Budimlija Jova: "Idi bane, jedna luda glavo! "Što će mene za Janu dukati, "Kad je Jana sama od dukata?" - "Vrati, Jovo, Janočkinju Janu, "Živo joj je čedo pod pojasom." - "Idi bane, jedna luda glavo! "Ako j' živo čedo pod pojasom, "I kod nas je rodila pšenica, "Ne će doći Erdelju na ranu." - "Vrati, Jovo, tridest devojaka!" - "Idi bane, jedna luda glavo! "Ne vodim i, da robuju mene; "Već i vodim, da i razudajem." Onda Jana poče besediti: "Vrat' se dvoru, gospodine bane! "Volim s Jovom po gori oditi, "Nego s tobom po čardaku tvome, "Po čardaku, po debelu ladu; "Volim s Jovom crnu zemlju jesti, "Nego s tobom bijelu pogaču; "Volim s Jovom s lista vodu piti, "Nego s tobom slatku malvasiju, "Medovinu iz kovdira zlatna!" Ode Jovo, odvede gospođu, I s gospođom tridest devojaka. Kada dođe belome Budimu, Svakom momku dade po devojku, Njemu krasna Janočkinja Jana, Te je venča sebe za gospođu, Golemo je veselje činio, Od dan' do dan' čitav mesec dana; I posle su lepo živovali. Ne bi čeda za godinu dana, Pak mu rodi muško i devojku. <poem>