Žena bez srca/33
II
ONA, PREĐAŠNjI
ONA (U belome, bolničkom mantilu): Izvinite...
DR. JAKŠIĆ (Hitro joj priđe): O, molim... (Pretstavlja) Moj kolega doktor Stefanović. Gospođa je dobrovoljna bolničarka koja neguje jednog svog prijatelja...
ONA: Došla je isledna vlast da sasluša moga bolesnika.
DR. JAKŠIĆ (Njoj): Vidite, zaboravio sam vam to javiti. Pitali su me jutros telefonom i ja sam dozvolio. On se već sasvim dobro oseća, zar ne? (Dr Stefanoviću) To je jedan mladić koji je vršio samoubistvo Saslušavan je već jednom, ali nedovoljno; bio je još u vrlo teškom stanju te je jedva mogao reč dve kazati. Mora se dakle ponova saslušati.
ONA: Ja sam smatrala da je umesnije ako se ja uklonim dok se vrši saslušanje.
DR. JAKŠIĆ: Dobro ste učinili, sasvim ste dobro učinili. Uostalom, nećete nam ovde ni malo smetati. (Dr Stefanoviću) Zar ne?
DR. STEFANOVIĆ: O, na protiv! Istina, mi vodimo ; razgovore koji vas možda ne zanimaju, ali...
ONA: Molim, nastavite ih samo. Zabavljaću se ja novinama. (Prilazi stolu za kojim je maločas sedeo Dr. Stefanović.). Je li slobodno?
DR. JAKŠIĆ: Ali, molim vas, sedite; našto te formalnosti?
ONA: (Seda i uzima jedan medicinski list, razvije ga i razgleda)
DR. JAKŠIĆ (Dr. Stefanoviću): Dakle, kolega, počeli ste svoje kazivanje vašom službom u niškoj vojvoj bolnici za vreme balkanskog rata?
DR. STEFANOVIĆ: Da, u toj sam bolnici bio dodeljen na rad i tamo mi se desilo to što bih želeo da vam ispričam. Posle bitke na Kumanovu počeli su nam stizati ranjenici u većem broju, dočekivani uvek oduševljenim pozdravima građanstva. jednoga dana, među ostalim, doneše i teško ranjenoga kaplara Ljubomira Matića. Sa njegovim
dolaskom stigla su i kazivanja o njegovoj legendarnoj hrabrosti. Imao je na sebi šest smrtonosnih rana i Obilićevu medalju koju mu je Vrhovni Komandant na samome bojištu stavio na grudi. Građani su ga klicanjem pozdravili a omladina ga zasula cvećem. Dobrovoljne bolničarke, kćeri uglednih porodica, otimale su se koja će ga negovati.
DR. JAKŠIĆ: To je bio student?
DR. STEFANOVIĆ: Ne, bio je seljak; mlad, snažan seljak, koji je pokazao čuda od hrabrosti u bitci na Kumanovu.
DR. JAKŠIĆ: Nije se mogao spasti?
DR. STEFANOVIĆ: Na žalost, ne! Bilo je nemoguće. Razdrobljene grudi, presečene arterije, perforiran želudac, povređeno pluće i prelomljena kičma — bilo je nemoguće ma šta preduzeti te smo se ograničili smo na sredstva za umanjivanje bolova. Pa ipak taj mladi ortanizam izdržao je punih šest dana.
DR. JAKŠIĆ: Koliko otporne snage.
DR. STEFANOVIĆ: Negovala ga je mlada i otmena gospođica koja se ponosila time što neguje jednoga heroja. Ona je, odista, sa jednom nadčovečanskom predanošću, ne štedeći sebe, bdila nad njim i dan i noć, dodavala mu ponude, hranila ga svojom rukom i u duge, besane noći, kada ga je lomila groznica, ona bi ga svojom nežnom rukom milovala po čelu, po kosi ili bi uzela njegovu grubu, ratničku šaku među svoje nežne ruke, grejala bi je ili milovala, pričajući mu zanimljive bajke, one koje se deci pričaju. Njemu je sve to godilo, neobično mu je godilo i njeno mu je prisustvo uvek olakšavalo bolove. Kada bi ona bila otsutna, on je patio od teških bolova...
DR. JAKŠIĆ (Njoj): Ova bi priča mogla i vas zanimati.
ONA (Već ranije napustila je novine i obratila pažnju na kazivanje Dr. Stefanovića): O, ja vrlo pažljivo slušam.
DR. STEFANOVIĆ (Njoj): Ova priča može vas u toliko interesovati što joj je kraj vrlo romantičan.
DR. JAKŠIĆ: Romantičan?
DR. STEFANOVIĆ: Da. Kad sam je pričao jednom našem književniku i ponudio mu je kao siže za novelu, odgovorio mi je: Lep siže, odista vrlo lep, ali malo srednjevekovni; liči, veli, na priče o ranjenim riterima koje su negovale plavokose Grete.
DR. JAKŠIĆ: Da čujemo dakle tu ritersku novelu?
DR. STEFANOVIĆ: Jedno jutro došla mi je u kabinet gospođica bleda, tužna i očiju punih suza. Mladi heroj kojega je sa toliko predanosti i toliko nežnosti negovala, to jutro je preminuo na njenoj ruci, Tom prilikom ispričala mi je i jednu vrlo dirljivu priču. „Još od ponoći — veli — pozlilo je mome bolesniku. Dobio je teške bolove i disao je sa velikim naporom. Činili smo sve da mu olakšamo bolove ali je on, obliven znojem, u dva i tri maha gubio svest te nam je jasno bilo da su to njegovi poslednji časovi. Podmetla sam mu najzad ruku pod glavu i on je tako umiren zaspao a ja sam celu noć probdila držeći ga tako kako mu ne bi samo san poremetila. Jutros rano on se probudi i zadovoljno se osmehnu kada me vide kraj sebe, uze moju ruku u svoju i zagleda mi se duboko u zenice, a zatim, uze šaptati: „Hoćeš li da budeš moja; kad ozdravim, odvešću te u selo i čuvaću te kao ikonu, negovaću te kao ti mene sad što neguješ; voleću te kao Boga jedinog što volim... je l’ hoćeš... kaži mi, je l’ hoćeš?“... Ja ne znam je li to bilo bunilo, ali me je gledao trezveno, pribrano i pouzdano. Nisam znala šta ću... uvidela sam da je možda rđavo shvatio moju nežnost prema njemu ali... jesam li smela da mu toga časa slomijem snagu; jesam li smela samrtniku oduzeti nadu; jesam li smela razoriti mu sreću u trenutku kada se rastaje sa životom? Ja sam samo za trenutak zastala, zbunjena, iznenađena, a zatim sam mu obgrlila glavu rukom i nežno sam mu šaptala: „Hoću, hoću, neka da Bog samo da ozdraviš pa me vodi u selo, biću tvoja, voleću te!“... Njegovo se lice toga časa razvedrilo, oči su mu zasjale nekom čudnom svetlošću, a osmeh mu se razlio na usnama. Sa tim osmehom na usnama, izdahnuo je na mojoj ruci.
DR. JAKŠIĆ (Ushićen): Kolega, dajte mi ime te devojke. (Uzima pisaljku da zabeleži).
DR. STEFANOVIĆ: To ime ne mogu vam reći. Dao sam reč gospođici da će ovaj mali roman ostati naša tajna.
DR. JAKŠIĆ: Nazvaću je neznanom junakinjom; jer zaslužuje to ime. (Pruži mu ružu) Brlo sam vam zahvalan, kolega, što ste mi to ispričali, jer, vidite i sami da ta priča doslovce potvrđuje, ili bolje reći dopunjuje moju tezu.
DR. STEFANOVIĆ (Njoj): Je li i vas zanimala stvar?
ONA: O, dabome, neobično me je zanimala.
DR. STEFANOVIĆ (Pogleda na sat): Ali... dok sam vas ja zabavljao pričom, zaboravio sam na jednoga pacijenta koji me nestrpljivo očekuje.
DR. JAKŠIĆ: Ostavljate nas?
DR. STEFANOVIĆ: Da, moram. Kolega, dovršite taj članak. Ja sam nestrpljiv da se on što pre objavi. (Odlazi)
DR. JAKŠIĆ (Ispraćajući ga): Da, da! Do viđenja, kolega!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|