Жена без срца/33
II
ОНА, ПРЕЂАШЊИ
ОНА (У беломе, болничком мантилу): Извините...
ДР. ЈАКШИЋ (Хитро јој приђе): О, молим... (Претставља) Мој колега доктор Стефановић. Госпођа је добровољна болничарка која негује једног свог пријатеља...
ОНА: Дошла је иследна власт да саслуша мога болесника.
ДР. ЈАКШИЋ (Њој): Видите, заборавио сам вам то јавити. Питали су ме јутрос телефоном и ја сам дозволио. Он се већ сасвим добро осећа, зар не? (Др Стефановићу) То је један младић који је вршио самоубиство Саслушаван је већ једном, али недовољно; био је још у врло тешком стању те је једва могао реч две казати. Мора се дакле понова саслушати.
ОНА: Ја сам сматрала да је умесније ако се ја уклоним док се врши саслушање.
ДР. ЈАКШИЋ: Добро сте учинили, сасвим сте добро учинили. Уосталом, нећете нам овде ни мало сметати. (Др Стефановићу) Зар не?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: О, на против! Истина, ми водимо ; разговоре који вас можда не занимају, али...
ОНА: Молим, наставите их само. Забављаћу се ја новинама. (Прилази столу за којим је малочас седео Др. Стефановић.). Је ли слободно?
ДР. ЈАКШИЋ: Али, молим вас, седите; нашто те формалности?
ОНА: (Седа и узима један медицински лист, развије га и разгледа)
ДР. ЈАКШИЋ (Др. Стефановићу): Дакле, колега, почели сте своје казивање вашом службом у нишкој војвој болници за време балканског рата?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Да, у тој сам болници био додељен на рад и тамо ми се десило то што бих желео да вам испричам. После битке на Куманову почели су нам стизати рањеници у већем броју, дочекивани увек одушевљеним поздравима грађанства. једнога дана, међу осталим, донеше и тешко рањенога каплара Љубомира Матића. Са његовим
доласком стигла су и казивања о његовој легендарној храбрости. Имао је на себи шест смртоносних рана и Обилићеву медаљу коју му је Врховни Командант на самоме бојишту ставио на груди. Грађани су га клицањем поздравили а омладина га засула цвећем. Добровољне болничарке, кћери угледних породица, отимале су се која ће га неговати.
ДР. ЈАКШИЋ: То је био студент?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Не, био је сељак; млад, снажан сељак, који је показао чуда од храбрости у битци на Куманову.
ДР. ЈАКШИЋ: Није се могао спасти?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: На жалост, не! Било је немогуће. Раздробљене груди, пресечене артерије, перфориран желудац, повређено плуће и преломљена кичма — било је немогуће ма шта предузети те смо се ограничили смо на средства за умањивање болова. Па ипак тај млади ортанизам издржао је пуних шест дана.
ДР. ЈАКШИЋ: Колико отпорне снаге.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Неговала га је млада и отмена госпођица која се поносила тиме што негује једнога хероја. Она је, одиста, са једном надчовечанском преданошћу, не штедећи себе, бдила над њим и дан и ноћ, додавала му понуде, хранила га својом руком и у дуге, бесане ноћи, када га је ломила грозница, она би га својом нежном руком миловала по челу, по коси или би узела његову грубу, ратничку шаку међу своје нежне руке, грејала би је или миловала, причајући му занимљиве бајке, оне које се деци причају. Њему је све то годило, необично му је годило и њено му је присуство увек олакшавало болове. Када би она била отсутна, он је патио од тешких болова...
ДР. ЈАКШИЋ (Њој): Ова би прича могла и вас занимати.
ОНА (Већ раније напустила је новине и обратила пажњу на казивање Др. Стефановића): О, ја врло пажљиво слушам.
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Њој): Ова прича може вас у толико интересовати што јој је крај врло романтичан.
ДР. ЈАКШИЋ: Романтичан?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Да. Кад сам је причао једном нашем књижевнику и понудио му је као сиже за новелу, одговорио ми је: Леп сиже, одиста врло леп, али мало средњевековни; личи, вели, на приче о рањеним ритерима које су неговале плавокосе Грете.
ДР. ЈАКШИЋ: Да чујемо дакле ту ритерску новелу?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Једно јутро дошла ми је у кабинет госпођица бледа, тужна и очију пуних суза. Млади херој којега је са толико преданости и толико нежности неговала, то јутро је преминуо на њеној руци, Том приликом испричала ми је и једну врло дирљиву причу. „Још од поноћи — вели — позлило је моме болеснику. Добио је тешке болове и дисао је са великим напором. Чинили смо све да му олакшамо болове али је он, обливен знојем, у два и три маха губио свест те нам је јасно било да су то његови последњи часови. Подметла сам му најзад руку под главу и он је тако умирен заспао а ја сам целу ноћ пробдила држећи га тако како му не би само сан пореметила. Јутрос рано он се пробуди и задовољно се осмехну када ме виде крај себе, узе моју руку у своју и загледа ми се дубоко у зенице, а затим, узе шаптати: „Хоћеш ли да будеш моја; кад оздравим, одвешћу те у село и чуваћу те као икону, неговаћу те као ти мене сад што негујеш; волећу те као Бога јединог што волим... је л’ хоћеш... кажи ми, је л’ хоћеш?“... Ја не знам је ли то било бунило, али ме је гледао трезвено, прибрано и поуздано. Нисам знала шта ћу... увидела сам да је можда рђаво схватио моју нежност према њему али... јесам ли смела да му тога часа сломијем снагу; јесам ли смела самртнику одузети наду; јесам ли смела разорити му срећу у тренутку када се растаје са животом? Ја сам само за тренутак застала, збуњена, изненађена, а затим сам му обгрлила главу руком и нежно сам му шаптала: „Хоћу, хоћу, нека да Бог само да оздравиш па ме води у село, бићу твоја, волећу те!“... Његово се лице тога часа разведрило, очи су му засјале неком чудном светлошћу, а осмех му се разлио на уснама. Са тим осмехом на уснама, издахнуо је на мојој руци.
ДР. ЈАКШИЋ (Усхићен): Колега, дајте ми име те девојке. (Узима писаљку да забележи).
ДР. СТЕФАНОВИЋ: То име не могу вам рећи. Дао сам реч госпођици да ће овај мали роман остати наша тајна.
ДР. ЈАКШИЋ: Назваћу је незнаном јунакињом; јер заслужује то име. (Пружи му ружу) Брло сам вам захвалан, колега, што сте ми то испричали, јер, видите и сами да та прича дословце потврђује, или боље рећи допуњује моју тезу.
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Њој): Је ли и вас занимала ствар?
ОНА: О, дабоме, необично ме је занимала.
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Погледа на сат): Али... док сам вас ја забављао причом, заборавио сам на једнога пацијента који ме нестрпљиво очекује.
ДР. ЈАКШИЋ: Остављате нас?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Да, морам. Колега, довршите тај чланак. Ја сам нестрпљив да се он што пре објави. (Одлази)
ДР. ЈАКШИЋ (Испраћајући га): Да, да! До виђења, колега!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|