Žena bez srca/25
X
ONA, TOMA
ONA (Gleda za doktorom prezrnvim pogledom. zatim klonula odlazi i pada u fotelju i zarije glavu u ruke).
TOMA (Ne odvažajući se duže vremena da je oslovi, najzad joj pažljivo lrilazi): Taj mladić tamo, gospođin je rođak valjda?
ONA (Ne dižući glavu, osorno): Šta se to vas tiče?
TOMA (Trgne se uvređeno): Ta da... pravo kažete.. ne tiče se mene... razume se da me se ne tiče. Mislio sam sjamo da vas tešim.
ONA (Isto kao gore): Nije mi potrebna uteha.
TOMA (Umukne i povuče se pa ipak posle izvesne pauze prilazi joj sa saosećanjem i staračkom toplinom): Pa ipak, vidim... zabrinuti ste. Ali, budite spokojni; verujte, čudna je moć u našeg gospodina profesora. Ako u onome na stolu ima samo malo, samo ovolicno duše — taj će ga oživeti,.. znajte... taj će ga oživeti.
ONA (Ustaje usplahireno i odlazi vratima kroz koja se ide u operacionu salu).
TOMA: Šta ćete? Ne možete tamo, zaključano je.
ONA (Naslonila je uho na vrata): Ne čuje se ništa. Ni pokret ni krik, ni jauk... kao da nikog živog nema.
TOMA: Smrt i život se uvek u tišini bore.
ONA: Ja hoću da vidim šta se tamo dešaEa. Lupaću da mi otvore.
TOMA (Požuri i stane leđima ispred vrata): Ne, gospođo... to vam po cenu života ne bi dozvolio... To bi bio zločin!
ONA: A ako je zločinac onaj tamo što leži na stolu?
TOMA: Zakon je zato da mu sudi a ne mi.
ONA (Vraća se opet fotelji i slomljena klone u nju).
TOMA (Prilazi joj posle duže pauze): Razumem vas, gospođo... Znam ja šta je to bol i koliko je kadar čoveka slomiti. Imao sam ga i sam, gde bi živ čovek bio bez bola. A i da ga nisam imao, video sam. Ovde... na ovome mestu gde sam ja, malo ćeš sresti radosti a bolova koliko hoćeš. Koliko sam tamo pred vratima video izbezumljenih majaka, a koliko očajnih oceva koji su u gnevu i samog Boga poricali. Ali... šta ćeš... tako je to! Kažu da nema dana ne bi bilo noći i da nema noći ne bi bilo dana; to, vele, jedno zbog drugog biva i jedno iz drugog ističe; dan utrne da bi nastala noć, a noć iščili da bi dan svanuo. Pa tako sve i bol i radost... jedno zbog drugog biva, jedno iz drugog ističe; da nema bola ne bi bilo radosti, a da nema radosti ne bi bilo bola. A ko podnosi radost dužan je bome i bol podneti.
ONA (Gorko): Nije ovo bol, starče, kod mene!
TOMA: Da šta je? Samo je bol kadar tako oboriti glavu i slomiti čoveka.
ONA: Kadra je i mržnja.
TOMA: Ne znam... možda... ja nisam nikad mrzeo te ne znam ali... mislim starije je ono što se rađa u duši od onoga što se rađa u krvi. Mržnja se rađa u krvi, kad krv uzavre, kad plane... krv je srce, a duša je razum.
ONA (Bono): Nemam ja, starče, ni duše ni srca!
TOMA: Ne daj Bože da je tako! Gde bi bez duše...?
ONA: Iščupali su mi je ljudi.
TOMA: Dušu je Bog zadahnuo čoveku i samo je on može ugasiti; te gde bi božji stvor bio bez duše? Ima ih, ne kažem da ih nema, ali su ti prezreni od Boga i od ljudi; ima ih, ali oni ne žive među ljudima, odvajaju ih ljudi od sebe debelim zidovima i okovanim vratima. Niste vi bez duše, gospođo, vama se to čini samo. U vas je bol samo prelio te vam je utrnula duša ali... zagrejaće vam dušu zraka sunčana koja budi sve što začne i što zamre. Probudiće se i u vas duša pa će vam se razvedriti i omiliti vam opet sve što vam se sad čini nemilo.
ONA: Prazna su to mudrovanja, starče!
TOMA: Pa jeste.... tako je.... šta ja znam, ne znam ništa. Ali, tako eto, sedim po ceo dan tu pred vratima iza kojih se deli život i smrt; vidim čas život a čas smrt pa — razmišljam, po ceo dan razmišljam...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|