Žena bez srca/23
VIII
DR. JAKŠIĆ, ONA
DR. JAKŠIĆ (Hitno svlači sa sebe kaput i oblači beli mantil, pribirajući instrumente).
ONA (Ona je već posle čitanja pisma ostala nema i kao skamenjena zurila u jednu tačku, ne videći šta oko nje biva i ne slušajući šta se govori, ali joj je u očima buktao plam besa i gneva. Tek sada diže glavu i zapaža Dr. Jakšića koji je pošao u operacionu salu. Uzdrhti celim telom i skoči preda nj kao ranjena lavica): Kuda?
DR. JAKŠIĆ (Iznenađen): Tamo!
ONA: Da ga spasete?
DR. JAKŠIĆ: Da ispunim svoju dužnost!
ONA: Vi to nećete učiniti!
DR. JAKŠIĆ: Kako?
ONA: To vi nećete učiniti. On mora smrću da plati uvrede koje mi je naneo.
DR. JAKŠIĆ: Oh, kako ste bez srca!
ONA: Dajte mi reč da mu nećete pomoći?
DR. JAKŠIĆ: Čujte. U ovakvim je slučajevima svaki trenutak sudbonosan.
ONA: Ja neću da ga spasete, čujete li?
DR. JAKŠIĆ: Zaboga, moja dužnost... moj poziv.,, moja savest...
ONA: Od svega toga je starija (osveta uvređene žene. Dajte mi reč da ćete u času kada mu zabodete nož misliti na mene te da će vam zadrhtati ruka i naneti mu smrt.
DR. JAKŠIĆ: Ja nisam ubica!
ONA: A bili ste kada je trebalo ubiti mene. Dajete li mi reč?
DR. JAKŠIĆ: Ne!
ONA: E, tada, upamtite: u času kad zabadate nož u njegovo telo da ga spasavate, čućete moj vrisak, vrisak uvređene žene... i vi ćete ispustiti nož... vi ćete ispustiti nož!
|