Жена без срца/23
VIII
ДР. ЈАКШИЋ, ОНА
ДР. ЈАКШИЋ (Хитно свлачи са себе капут и облачи бели мантил, прибирајући инструменте).
ОНА (Она је већ после читања писма остала нема и као скамењена зурила у једну тачку, не видећи шта око ње бива и не слушајући шта се говори, али јој је у очима буктао плам беса и гнева. Тек сада диже главу и запажа Др. Јакшића који је пошао у операциону салу. Уздрхти целим телом и скочи преда њ као рањена лавица): Куда?
ДР. ЈАКШИЋ (Изненађен): Тамо!
ОНА: Да га спасете?
ДР. ЈАКШИЋ: Да испуним своју дужност!
ОНА: Ви то нећете учинити!
ДР. ЈАКШИЋ: Како?
ОНА: То ви нећете учинити. Он мора смрћу да плати увреде које ми је нанео.
ДР. ЈАКШИЋ: Ох, како сте без срца!
ОНА: Дајте ми реч да му нећете помоћи?
ДР. ЈАКШИЋ: Чујте. У оваквим је случајевима сваки тренутак судбоносан.
ОНА: Ја нећу да га спасете, чујете ли?
ДР. ЈАКШИЋ: Забога, моја дужност... мој позив.,, моја савест...
ОНА: Од свега тога је старија (освета увређене жене. Дајте ми реч да ћете у часу када му забодете нож мислити на мене те да ће вам задрхтати рука и нанети му смрт.
ДР. ЈАКШИЋ: Ја нисам убица!
ОНА: А били сте када је требало убити мене. Дајете ли ми реч?
ДР. ЈАКШИЋ: Не!
ОНА: Е, тада, упамтите: у часу кад забадате нож у његово тело да га спасавате, чућете мој врисак, врисак увређене жене... и ви ћете испустити нож... ви ћете испустити нож!
|