Žena

Žena
Pisac: Dragiša Vasić
Vitlo i druge priče

Tu maіtrraіѕ l'univers entіer danѕ ta ruelle. Fleurs du mal

Prozori su gledali u vrt i prvi sunčani zraci proleća zlatili su čipkane zavese. U postelji, u peni iz čipaka, ležala je bolesna žena i disala brzo. Nad njom, sasvim mladom, lelujali su se laki oblaci zavesica od belog tila, a prema njoj, na zidu, visio je goblen sa motivom pastorala. Dole, na podu, plavio se ćilim pastelnoplave boje, a na mramornom kaminu kucao je starinski sat „kurante“ sa parom markiza što igraju minuet. Po zidu, pokrivenom plavom svilom, visili su akvarelni portreti i porculanske minijature.

Činilo se da žena spava. A u alkovu, skriven svilenim portijerama, nalazio se opet plavi, meki divan, pun malih plavih jastučića, sav išaran vezovima, i na njemu je sedeo čovek. Uveren da bolesna žena spava on je želeo da se umiri, ali je njegov nemirni pogled lutao na sve strane: čas po uglovima sobe gde se niz ukusne police od cveća spuštale zelene vreže lozica i ruža puzavica, čas na toalet načičkan skupocenim bočicama od kristala, a čas na elegantni sto pisaći sa navlakom od kornjače u zlatnim ramovima i sa velikim i raskošnim buketom jorgovana.

Najedanput, stegnuta grla i pre nego što bi briznuo u plač i glasno zajecao, čovek okrete glavu, uhvati se obema rukama za nju, pa ustade, ostavi bolesnicu i pojuri u susednu sobu da se isplače. I skrušen, poludeo, modar, u pobesnelom očajanju, tresao se, grčio, lomio ruke, uveren sasvim: da je svakom nadanju došao kraj i da će za nekoliko dana samo ostati bez najmilijeg stvorenja za koje vezivaše sve nade u budućnosti, od koga je očekivao da mu život ispuni najlepšom srećom na svetu, onom rajskom i nemogućom srećom o kojoj nikad nije prestao da sanja.

Četvrtog meseca od venčanja bremenitost je toliko bila oslabila nežnu ženu, da lako zapaljenje plućne maramice, koje bi se inače bez opasnosti prebolelo, dovede evo u pitanje život oba bića, sav neiskazano slatki san ojađenog muža.

Kad se postepeno savladao, a umirila ga tek neumoljiva odluka da umre zajedno s njom, on lagano, na prstima, priđe vratima da oslušne.

A za to vreme njoj se već čudno učinilo njegovo zadržavanje u susednoj sobi, pa ga pozivala slabim glasom. I dok je on žurno brisao vlažne oči, usiljeno i zbunjeno razvlačio usne u osmejak, ona je šaputala:

— Ti si plakao. O poznaje se, poznajem; bogami, poznajem, plakao si.

On se pretvarao da ga to ljuti.

— Plakao? Ta šta govoriš, zašto bih plakao?

— Plakao si, jer si izgubio svaku nadu.

— Mila moja, tvoju bolest druge izdržavaju na nogama, ali ti si mala maza.

— To je prosta uteha, ali ja ću ti umreti, eto videćeš. Mi ćemo ti umreti ... oboje ćemo ti umreti. A ti, ti ćeš nas žaliti, pa ćeš se posle, kao i svi, oženiti.

I posle toga ukočeno zagleda u njegove užasnute zenice kao da bi htela ono nemoguće: da prodre i da sazna čak n najintimniju tajnu njegovih docnijih misli. On joj ne dade da govori dalje i nežno zatvori šakom njena vrela usta:

— Ubijaš me tako...

— Ti, ti, ti, — šaputala je ona kroz uzdrhtale prste — da znaš kako te volim i kako mi je žao da umrem.

I njene duboke, sjajne i vatrene oči ovlažiše se. A njega je sve više rastrzalo uzbuđenje i ne znajući više šta čini on podiže iz postelje i ponese u naručju njeno kao senka lako telo. Držeći ga tako i noseći preko sobe njemu se činilo da u rukama drži vreo kostur po kome pada duga plava kosa, pa se užasnu i opet ga ostavi u postelju. A kad je pokri, ponova sede kraj nje:

— Danas, bogami, sad, eto danas, sad lepše izgledaš nego juče. I pogled ti je čistiji i izraz vedriji, svežija si. Pre dva dana, priznajem ti, bio sam se uplašio, ali danas, sad, evo ni najmanje ne brinem, ništa ne brinem, ne bojim se. Danas, docnije, posle, ići ću čak u kafanu, radiću sve onako kao da si potpuno zdrava! Ona ga je mučno slušala, mrštila se, nije mu verovala.

— Ne muči me. Bolje pogledaj ove ružice na jagodicama; to neobično i neprirodno rumenilo najbolji ti je predznak smrti. Ne zavaravaj me, ja nisam dete. I ljuti me kad govoriš tako. Ja primećujem po svima oko mene: svi su zabrinuti, svi me naročito gledaju, svi su nadu izgubili. Ali tvoje očajno lice i moje slutnje moje predosećanje dovoljno mi je. Maločas plakao si, zar nisi?

Pa se okrete od njega da zažmuri i uzbuđeno diše.

— Draga, preklinjem te, gledaj me, slušaj što ću ti reći.

I dok je ona naprežući se podizala vlažne očne kapke, on je nastavljao:

— Za nekoliko dana, veruj mi, ama veruj mi, bićeš sasvim zdrava, trčaćeš. Kad sam sinoć molio lekara da mi kaže istinu, on se ozbiljno ljutio i rekao mi: pravo ste dete, bogami kao neko dete, vi ste slabotinja, idite i lezite bez brige, ona pouzdano ide nabolje, ustaće kroz nedelju dana ... Eto to je kazao, baš ovako isto, od reči do reči. A kad ustaneš i kad se dobro budeš oporavila, sećaš li se šta smo se sporazumeli? Pakuj se, pa brzo na put. Mislim da ću ti u svemu popustiti: putovaćemo po onom tvom planu, ići ćemo kud god ti hoćeš, ostaćemo koliko ti budeš htela. E pa lepo posetićemo i tvoju staru učiteljicu Francuskinju. Tražićemo je po celoj Švajcarskoj, tražićemo je sve dok je ne pronađemo, jer vidim, vidim dobro da nju više voliš nego i mene. Plakaćete opet kad se sastanete, onako isto kao što ste plakale pri rastanku pre tri godine. Zamisli, mila moja, jurimo vozom. Ručamo u vagon-restoranu kroz Švajcarsku. Prolaze rajski predeli. Posle ručka ja se zavalio, zapalio cigaretu i pijem francusku kavu. I to pušim na onu ćilibarsku muštiklu. Znaš kad smo se venčali, pa posle venčanja putovali, a ti mi kažeš: „Uživam, veliš, kad pušiš na tom ćilibaru, a na prstu ti burma. Izgledaš ozbiljan, pravi pravcati muž. Baš imam osećanje da sam žena ozbiljnog čoveka, da sam zaštićena, potpuno zaštićena.“

Pa juri voz, preseca one rajske predele i prolazimo kroz divne varoši. A ti iskrivila glavicu, u onom tvom putničkom šeširiću sa velom ja uživam da te vidim sa tim velom i tako te naj više volim, i svaki čas me pitaš: „Je li, gde smo sad, dragi? Gle onaj pejzaž, ono divno parče!“

Pa ćemo sedeti na travi kraj jezera. Zamisli, sasvim sami u sasvim nepoznatom mestu, u sasvim nepoznatom svetu! Svi će nas ljupko i radoznalo zagledati jer smo tako mladi i svi će se pitati da li smo brat i sestra jer smo oboje plavi ... A dogodine ići ćemo svi troje, i svake godine, i nećemo nikad propustiti da vidimo tvoju Francuskinju, i više neće niko misliti da smo brat i sestra, i bićemo sve srećniji, je li?

— Mučim se kad tako govoriš, užasno se mučim.

— Naprotiv, misli na to i to će te brže podići... A kad se vratimo s puta sve će u našoj kući biti uređeno. Bašta u vinogradu biće pravi raj. Sa terase gledaćemo Avalu, Kosmaj i Rudnik s jedne, vršačke planine, Dunav i banatsku ravnicu s druge strane. Igraćemo se po vinogradu kao prava deca, znaš li, kao kad smo bili verenici i kad si se ti skrivala iza velikog ora kod bunara?

A žena je ćutala, katkad samo podizala oči i gledala ga, kao da je htela da kaže: jaoj, ne muči me dalje, dosta, oh dosta, nije mi ni do čega.

Ali je on, ubeđen da je ipak jedino tako može okrepiti, uporno nastavljao: i podsećao je na najmilije i najslađe uspomene iz prošlosti, čitao najlepša mesta iz knjiga kojima su se zajedno oduševljavali, pričao divne planove o životu što ih čeka.

I tako uvek, svakoga dana, sve dok se ne bi uverio da je zaspala. A tada bi umukao i ostao da je posmatra u strahu od jezivog mira koji je vladao u sobi bolesnice, gde se čulo samo njeno ubrzano disanje i kako se otkucaji časovnika mešaju sa bolesnim vazduhom sobe i otkucajima njenog oslabelog srca. I čas prelazeći u susednu sobu da uzme njezinu sliku verenice, da je posmatra kad je zdrava bila, ljubi i nad njom plače najbolnijim plačem, a čas vraćajući se k njoj da gleda u njeno slabo, sjajno od vatre lice i kako se ubrzano uzdiže svileni pokrivač na njenim grudima, on je žudno dočekivao zoru I očekivao da se probudi da bi se uverio da li joj je malo, malo bolje...

Prodirala je bleda svetlost zore kad se ona probudila. Čovek priskoči od prozora odakle je, razmaknuvši zavesu, posmatrao dva velika crvena oka voza koji je lagano prelazio savski most i ličio na ogromnu i crnu gusenicu koja mili.

— Dobro si spavala, mila, priznaj.

— A ti, zašto nisi spavao ti?

Pa sama odgovori:..

— Jer ne brineš, je li? Ili si spremao nove, kitnjaste govore sa kojima misliš da me ozdraviš, da me na silu podigneš. Čuj me, meni je potreban mir, potpun mir, obećaj mi da ćeš me štediti, da me više nikad nećeš tešiti, ne ljuti se, ali obećaj to.

On se uzdrža da ne pokaže koliko ga to zaboli.

— Kad hoćeš tako, ćutaću uvek.

— Ćutaćeš, da? Hvala. A zašto nisi spavao?

— Spavao sam.

— Ne verujem ti, nisi se ni svlačio.

— Spavao sam tako na divanu, s prekidima, i sanjao sam.

— Sanjao? Šta? Koga si sanjao?

On podiže oči kao da bi hteo da se seti.

— Baš hoćeš da znaš?

— Hoću, da.

— Nekoga koga ne volim, onoga, ti znaš, što ti se nekad udvarao, pre nego što sam te poznao.

— Koga, koga, brzo!

— Sanjao sam Sašu.

Munjevit, najradoznaliji osmeh sinu oko njenih usana pa odleti.

Posle kratkog ćutanja ona reče:

— Pa?

i neočekivano čovek oseti nešto vrlo važno pa se ohrabri.

— Evo, ti si kao šetala s njim ispod ruke livadom jednom iza našeg vinograda, brali ste cveće. Kao lud jurio sam ja sve za vama, trčao, zaplitao se za travu, padao.

Ona zgodnije nasloni glavu, uzdahnu isprekidano, spreči da plane nov osmeh koji se fino zače, lako zaleprša, pa proleti i ponova reče:

— Pa?

— I tako, grlo mi se steglo, noge kao okovane, a ja hoću da trčim za vama, ali ne mogu, dok vi žurno odmičete i nekako lako kao da letite. Ponekad bi se osvrnuli, pa bi se opet gubili sve dalje i dublje, kao da mi se podsmevate, a ja hoću da vičem, ali ne mogu promukao sam i... oh ne, ne mogu, nikad ne bih umeo iskazati one muke, onaj bol, onaj užas.

— Budi dobar da mi podigneš uzglavlje.

I žena koja danima nije mogla podići glavu nalakti se, pa se zagleda u njega očekujući.

On kao ljutito i mučno upita:

— Baš sve da ispričam?

— Sve, sve.

— Onda ste stali usred one velike trave. Ti si bila u plavoj cicanoj haljini, poprskanoj belim okruglastim pečatima, onoj u kojoj sam najviše uživao kad smo bili verenici i u kojoj si ti zaista divna. I baš to što si u toj haljini... „Zašto, mislim ja, s njim u ovoj mojoj haljini i ona baš leptirasta mašna na kosi.“ I opet hoću da vičem ali nikako ne mogu, ah Bože, nikako ne mogu, a čini mi se sve kad bih mogao i kad bi ti čula ... ali najedanput pogledam a on primakao glavu tvojoj, pa usne i ti tako isto i ... on te poljubi.

Onaj mutan pogled žene zasja, pa se usredsredi i kao razvedri. Ona izovori i po treći put:

— Pa?

On umorno pređe rukom preko čela.

Ona ponovi:

— Pa? Pa šta je s tim?

— Ništa, ali to, valjda, nije prijatno, ne?

i najedanput on učini sve da bi izgledao utučen, strašan, pa ustremi ukočen pogled na nju:

— Molim te kaži, reci mi, molim te, preklinjem te: jesi li ga ikad makar malo, makar najmanje volela? Jer ja se nikad ne mogu smiriti. Ja ga mrzim. Ja ne znam, eto, on me uvek muči tako, muči me. Pre godinu dana gledao sam dok si govorila s njim i primetio sam da nisi, kao da nisi baš sasvim ravnodušna. Kaži, umiri me, zakuni mi se, otkrij mi istinu, otkrij mi pravu istinu: jesi li ga ikad makar malo volela?!

— A ti, šta misliš?

Jedan snop sunčanih zrakova, pun boja, probi kroz prozor pa zadrhta i obasja pene od čipaka.

Ona duboko uzdahnu i reče oduševljeno:

— Oh kako me, oh kako me krepe ovi zraci, ovi zraci!

A on preklinjući:

— Što me mučiš?

Žena se podiže pa sede u postelji ne diveći se otkud joj snaga.

— Mili, da znaš kako te bezumno volim, mili, bezumno — pa se videlo koliko je ozarena srećom, milujući mekom i belom rukom njegovu plavu kosu, dok je on, rumen i napregnut, pognute glave uzbuđeno disao.

— Radosti moja, ja samo tebe volim, samo tebe!

Pa udesi onaj izraz žene što se nalazi pored muža, a na sebi oseća tuđ pogled muškarca.

Na goblenu sa motivom pastorala i na ćilimu pastelnoplave boje zaigraše sunčane zrake. Onda čovek ustade, polako odškrinu prozor te svež i mirisan vazduh ulete unoseći zdravlje. Potom, pošto prinese raskošan buket svežeg jorgovana, sede na nisku taburetu pored postelje, uze njenu ruku i ljubljaše je.

A bolestan vazduh naglo jurnu napolje, stvari ponova zasvetliše, oči ponova oživeše i čovek, razdragan ali pažljiv i zamišljen, gledaše kako ozdravljaše žena.