Za noć vila goru prejezdila,
za njom jezdi Ivo na konjicu,
Al' govori prebijela vila:
"Stan' pričekaj, na konjicu Ivo,
Stan', pričekaj, da otpočinemo!"
Al' govori sa konjica Ivo:
"Nije meni do čega je tebi,
Već je meni do velje žalosti:
Kruto j' meni care govorio -
Da do zore ja naziđem dvore,
Da ne ziđem p'jeskom, ni kamenom,
Već da ziđem s kosti od junaka,
Gradska vrata - pleća od junaka,
a pendžeri - oči djevojačke!"
